Ознаке


Енглески песник Стивен Спендер родио се 28. фебруара 1909. године у Кенсингтону. Његов отац Едвард био је новинар, а мајка Виолета сликарка и песникиња. Похађао је школе у Холту и Вортингу, да би се потом школовао у Хемпстеду и на Оксфорду. Блиско је друговао са Одном и Кристофером Ишервудом (са којим је неко време провео у Вајмару, у Немачкој). У пријатеље је убрајао, такође, Макниса и Сесила Деј Луиса. Прву збирку објавио је 1933. године, писану у знаку социјалног протеста. Изјаснио се као левичар и подржао антифранковску борбу социјалиста у Шпанији (он је извештач из Шпаније за прокомунистичке листове у Британији). Године 1929. започео је роман „Храм“ који ће објавити тек 1988. године, а који објашњава наклоност тадашњих британских песника према Немачкој и, посебно, према Вајмарској републици, као извесном левичарском идеалу слободе (Ишервуд ће ту атмосферу описати у роману „Растанак с Берлином“). Његови мемоари из 1951. године усредсредили су се на социјалну атмосферу тридесетих година у Британији. Током Другог светског рата није служио активну војну службу, већ је био у саставу цивилне одбране Лондона. Један је од оснивача часописа „Хоризонт“ који је уређивао од 1939. до 1941. године. После рата уређиваће „Енкаунтер“, од 1953. до 1966. године. Године 1961. био је професор реторике на Гришам колеЏу у Лондону. Радио је за Унеско, и предавао енглески на университетском колеЏу у Лондону.
После „порочне“ младости у којој се није либио хомосексуалних веза (најпознатија је са Тонијем Нидменом кога у својим мемоарима назива „Џими млађи“), године 1941. по други пут се оженио концертном пијанисткињом Наташом Литвин (после брака са Инесом Маријом Пирн, од 1936-39. године). Са њом има кћи Лизу и сина Метјуа. Спендер је неке своје „инкриминисане“ стихове, касније, преиначавао. Рецимо, првобитна верзија „Ма шта да се деси, никада нисам био сам. Увек сам имао дечка, лепог и спремног за револуцију“, у ревидираној верзији гласи: „Ма шта да се деси, никада нисам био сам. Увек сам имао везу, лепу и спремну за револуцију“.
Умро је од срчаног удара 16. јула 1995. у Лондону. У Британији се данас додељује награда „Стивен Спендер“ за превођење, јер је био и истакнути преводилац.

Непрестано мислећи

Мислим и мислим на оне који истински велики беху.
Који, из утробе мајчине сећаху се душе историје
кроз коридоре светла где сати сунца су
бескрајног певања. Чија је љупка амбиција
била да њихове усне, дотицане ватром,
могу да испричају о духу затвореном од главе до пета у песми.
И који су с гранчица пролећних скупили
чежње, по телима њиховим попале ко цветови.

Оно драгоцено никад се не заборавља,
суштински ужитак крви из незастаривих врела
пробија стене и светове старије од земље наше.
Никад не поништава ужитак јутарње једноставне светлости,
нити предвечерње гробове љубављу изневери.
Никад не допушта саобраћајној гужви да гуши,
буком и маглом, расцветавање духа.

Ближе снегу, ближе сунцу, и највишим пољима
гле како имена им зањихана трава слави
и барјаци белих облака
и шапат ветра у начуљеном небу.
Имена оних који су се животом својим за живот борили,
који су срца у средиште ватре поставили.
Рођени у сунцу путоваху према сунцу кратко,
и потписаху ваздух својом чашћу.

Advertisements