Филип ЛАРКИН (1922-1985)

Филип Ларкин (1922-1985), енглески песник, прозаист и критичар. Рођен је у Ковентрију. Његов отац је био градски ризничар који је обожавао Хитлера. Будући песник је похађао школу Краља Хенрија Осмог и већ тамо почео да пише за школски часопис. Студирао је и, после Другог светског рата, дипломирао на Оксфорду, заједно са Кингслијем Амисом; за време Другог светског рата није регрутован због болести очију. Као студент страсно је заволео xез, о којем ће, касније, писати, за „Дејли телеграф“, између 1961. и 1971. године. Његов укус је остао међуратни – цени Луја Армстронга и дикси, а одбацује Колтрејна, Гилеспија, Дејвиса и Паркера. После дипломирања ради као библиотекар на универзитетским библиотекама у Лестеру и Белфасту. Од 1955. до смрти је библиотекар у Бринмор Џонс-библиотеци на университету у Халу.
Ларкин је водећа фигура у групи песника под називом „Покрет“ која се јавила педесетих година, а окарактерисана као „бесни младићи“ (осим Ларкина, Кингсли Амис, Доналд Дејви, Том Ган). Песници „Покрета“ су писали поезију на свакодневичне теме, инсистирајући на уличном језику и на строгим, традиционалним, формама. Запажену улогу су први пут добили у антологији „Нове линије“ Роберта Конквеста. Конквест је њихов рад окарактерисао као „слободан од мистичних и логичких грчева и – као модерна философија – емпиријски у потицајима и достигнућу“. Међу Ларкиновим књигама истичу се „Северни брод“ (1945), „Мање мртав“ (1955), „Викенд-венчања“ (1964), „Стрми прозори“ (1974), као и два романа, „Џил“ (1946) и „Зимска девојка“ (1947). У једном интервјуу изјавио је да је пет година писао свој трећи роман, али да је „извеснија могућност да рукопис ишчезне“. Иако је имао бројне „афере“ и три дуже везе (међу којима је најдужа она са Моником Џонс, професорицом енглеског), није се женио. По смрти своје мајке, 1977. године, написао је циклус од 11 песама. Умро је од канцера, 2. децембра 1983. године.
Године 1993. Ендрју Мошн је објавио песникову биографију, у којој посебно обрађује нацистичке симпатије и мизогенију Ларкиновог оца, спекулишући с песниковим расним „изјашњењима“ и другим, у нашем добу политички неприхваћеним, идејама које је заступао.
Сабране песме и сабрана писма Филипа Ларкина у критичким издањима појавили су се 1988. и 1992. године.

Прави стихови

Јебали су се твој отац и мати,
тад без намере, али, ипак, јесу.
Сад свака слабост њихова те прати,
и још додаше нешто тек твом месу.

Не, они су се јебали без шале,
збацивши стара одела у кући,
сентименталне, допола, будале,
отпола вуци, бесно се кољући.

Човек људима носи бриге многе,
све дубље што се ближи плићак с гробом.
Бежи одатле што те носе ноге
и не остављај потомке за собом.

Кола хитне помоћи

Продевају се, ко исповедаонице запретане
кроз бучна градска поднева, а да не
узврате ниједном погледу упијеном.
Сјајно углачана, сива, на металној плочи грб:
пристану, да одахну, уз ивичњак стрм:
сваку улицу посете, временом.

Тад деца, низ пут расута, и са степеница,
и жене, на повратку из продавница,
док се крчкају ручкови у мирисима,
спазе на трен рашчупано, благо једно лице,
које, док износе га и смештају пљоштимице,
укаже се из розе ћебади, на носилима.

И разрешујуће празнине осећај пренути,
која испод свега што чинимо ћути,
на секунд ухватимо целином –
тако туп, истинит довек.
Врата се залупе, изгубе. ЈАДАН ЧОВЕК,
зашапћу, тад, над сопственом судбином.

Јер тај, однешен са умртвљујућом тамом,
ослобођен губитка, кренути може,
око нечега, надомак крају самом,
а оно што године наталоже,
јединствен случајан спој
породице и обичаја, у тачки тој,

напокон, почиње да лабави.
Далек лежати од размене љубави,
у просторима неким недосегнутим,
саобраћај пустити да даље врије,
приближава то што оста да се збије,
а што смо били – у даљини мути.

Предрасвитна песма

Орући дању, пијем све до јутра,
гледам у маглу, разбуђен до зоре:
док не пробије сунчан зрак засторе
видим све што се одвија унутра.
Смрт, за дан ближа; мојих мисли јата
двоумље гони. Кад је рок – задатак
да дневни рачун сврши и подвлачи?
Празно питање. Ал стрепња уклета
сан мој омета.
Нагони ме на ужас, и привлачи.
Двоумље лута слепилом. Мој свете,
не жалим се на дуг ланца губитак,
не тражим кривца да му то спочитам,
јер тако дуго само живот плете
да се прекине – можда, безуспешно –
у тој празнини безданој а тесној –
право на путу к смрти. Пут је спреман:
негде, не овде, смрт ће да нас свије.
Верујем, нема
ничег страшнијег, нити праведнијег.

Тајанствени и недохватни ужас
нећеш схватити, мада догма – платно
сво просењено, одговор свој пружа:
да нам отићи навек није дато.
Покушавахy и други кроз песме
са сугестијом да се човек не сме
плашити, да је не осећа. Али
безосетности бојимо се саме,
где све усфали,
анестезије – тамније од таме.

И тако, она у оку се шири –
лед неовдашњи – масне мрље залив –
са неделањем сав свет да помири.
Нека и нема много чега, али
збиће се случај. Топлина пробуди
свест. Где је, дакле, вино, где су људи?
Одважности је овде дато тек да
не плаши друге. У њој није предност
да би се рака избегла:
одважност, плашност – смрти је свеједно.

С растућим сјајем соба је празнија.
Јасна је, као привременост пута,
ко свест о том што не смемо ти и ја
да прихватимо, што се не напушта.
Ал телефони у дну кабинета
зврје, ко дозив одуженог света.
Он жури на зов јутра што не стари.
Небо је као у глини одлито.
Дан биће дуг, очито.
Као лекари, пристижу поштари.

+ + +

Бит живих бића и облика иште
тражити храну, наћи прибежиште.
Циљ јадан, али довек

повезани смо везом истом том:
да стекнемо свој пут и родни дом.
Тако се труди човек.

Нек је та веза у познању касна,
необјашњива, нека је нејасна –
темељан је то спој.

Но и у сипкој глини, и у висју,
у трави и у уздрхталом лисју,
ја видим тек лик твој.

Ћаскати у постељи

Ћаскати у постељи, ситница, говор лак
удвоје – али веза времена, и порука:
говор неречен наглас искрености је знак.

Време је тише. Ево, лети оно без звука
непотпуношћу ветра, неспокојем у ласти
облаке уређује као невидна рука.

И пуни градовима хоризонт сенки кртих,
за нас их није брига. И ко то да објасни,
овај неупоредив одмак, као у смрти,

од опште осамности – и како је све теже
тражити речи добре, и праведне, и нежне,
не сасвим лажне, можда, пред злом које нас веже.

Несрећи

Ти неприметно долазиш, без крика
змајског; ал панxе стишћу све стечено.
Коњи се јеже, али коњаника
не дираш; није како је речено.
Услов: губитак не избећи наш.
Платити ваља за цену услуга.
Али на време; не ко звер кроз шаш,
ил дух што с јутра бежи преко луга.

Не, то сивило постојања дневног
крај лактова ти врти као сврдло.
У тишини се и одело стврдло.
Приметих: дани јуре брже, гневно,
миришу лоше. У последњем трену
сви тврде: ти си давно ту, у свему.

Закони ликовања

Не памтим да су насули до врха:
полупразан је суд. Пити до дна,
и чекати да из висине сврха
приближи се и потпуност нам да.

Кажу ми, иди тамо, с празном чашом,
па ће долити. Покушах и то.
У ништа се упиљиш, с тугом нашом.
У зависности где си. Или ко.

Кожа

Свакодневна повитна хаљино,
нећеш знати да задржиш ташто
своје младо лице нетвариво,
мораш стећи усеке и боре
кроз забаву, бесом, сном ил маштом –
знаке који вређају и море,

да подносиш грубост, трпиш бедно
пешчан ветар што се зове време;
млохава ћеш бити; мораш једном
да постанеш xак стари, драпави,
срамно име да теглиш ко бреме.
Кад је тако – сахни, охрапави!

Опрости ми, док сам био млад,
а ти нова – не даде се мени
да те водим на неки пир тад,
да те носим, у најбољи час,
ко одећу што се увек цени
док се мода мења око нас.

Дани

Шта су дани?
Живимо у њима.
Долазе да нас буде
и сад, као и лани.
Ту су да срећу нуде:
како живети, ако не у данима?

Ах, решење овог питања
доводи лекара и попа,
у њиховим дугим капутима,
у журби преко трнокопа.

Посета храму

Чекам, кад стихне све, и ја унутра,
у заједницу празнине, да ступим.
Још једна црква: вратанца угнута,
књижице, цвеће, клупа према клупи;
све за недељу спремно; неке ствари
за свету службу; малене оргуље:
тишина није побити се могла,
Бог зна колико дуга. Њу не кварим.
Ко у сну, црквом, крећем се гологлав;

крстионицу напипа мој длан.
Нада мном таван, ко нов, у позлати –
очишћен? Ко зна. Не знам. Нисам зван.
Предикаона. Пар строфа познатих
шапћем. И јаче но што желим сам,
чује се: „Овде почиње свршетак“.
Кикот одјека. Уписујем име
у књигу, ирски новчић остављам,
мислећи да ту нико не види ме.

Ал још не идем: у ствари, све често
недоумицом сврши се, ко сада:
мислим, том здању где ће бити место,
кад потреба за црквама опада:
шта ће постати? Пар њих ће, за новце
оставити, са сталним поставкама,
са улазницом за пук полусвестан,
остале фрај, за кишу и за овце,
да избегнемо та злосрећна места?

Ал сигурно ће бабе са бебама
стизати да се моле крај камена
исцелитељског; тамо где је тама
видеће: хода мртвачева сена?
Ал претрајаће моћ и после фронта,
у загонеци, у случајној игри.
Умреће вера, сујеверје с њом.
Али кад умре безверје: – Шта онда? –
Стазе зарасле, траву, свод, стуб, дом –

како сав њихов да схватимо плам,
кад значења ће остати под мраком?
Ко ће последњи да сагледа, сам,
шта су та места била? И шта ако
то буде онај што куцка и пише,
ил гробни лопов – ценитељ старине,
чудак, опијен светом старих прича,
ко тражи миро, оргуље, ил списе?
Ил ће то бити неко мени сличан –

ко и без знања правог дослућује
расап духова, крст тла, неку свест
са периферије носећи? Јер ту је
све окупљено што одонда јест,
ал растављено – рођење, венчање
и смрт и мисо на њих, због чега је
храм и сазидан. Јер, мада и не знам
колико вреди то осамно здање,
прија ми тихост где сам сам и незван.

Озбиљна кућа на земљи озбиљној
где морамо се срести зраком, јеком,
и препознати, у сусрету циљном.
Не застарева то; увек ће неко
имати чуло за чуђење будно
и бити жељан да се уозбиљи,
да тежи овом тлу, које је, кажу,
погодно да се на њему стекне мудрост,
макар због мртвих што се ту разлажу.