Ознаке


Харт Крејн је рођен у Гаретсвилу, америчка држава Охајо, у породици успешног бизнисмена слаткишима. Но, отац и мајка су брачни живот проводили у непрестаним свађама и напокон су се развели, априла 1917. године. Не завршивши средњу школу, Крејн се преселио у Њујорк, наредних седам година проводећи у сељакајућим крстарењима из Њујорка у Кливленд, радећи као кописта и радник у очевој фабрици. Озбиљно се бавио, међутим, једино литературом. Почев од двадесетих година објављује поезију, а прву збирку „Беле зграде“, штампао је 1926. године. Она је имала известан одјек у књижевним круговима; неке песме, међу којима и „Путовања“, имају јаку хомосексуалну црту („Путовања“ су посвећена данском морнару Емилу Оферу). У то време, Крејн подвлачи своју приврженост модернизму Томаса Стернса Елиота. После објављивања поеме „Мостови“ (1930) неко време проводи у Мексику, тешко се избављајући од алкохолизма и депресије. У то време пада и једина његова хетеросексуална веза, са Пеги Каули, бившом супругом свог пријатеља Малколма Каулија. Враћајући се из Њу Мексика на броду Оризава, он је 27. априла 1932, скочио преко морске ограде у море. Његово тело никада није нађено. На гробу Крејновог оца, у Гаретсвилу, стоји и његово име: „Харолд Харт Крејн 1899-1932, изгубљен на мору“.

Заборав

Заборав је песма
та која, слободна од удараца и мерљивости, лута.
Заборав је птица чија крила су мирно
раширена, ал непокретна –
птица с обале ветра неуморног.

Заборав кишна је ноћ,
ил стара кућа у шуми – или дете.
Заборав је белина – разнето стабло,
зна да премами сибилу усред пророчанства,
ил богове покопа.

Сећам се одвећ заборављенога.

На Мелвиловом гробу

Често, пред широким наслагама вала,
о пловидби, људи кости завештају
амбасади. Али, многе и остану
испране на песку, или у безданy.

Бродолом: без звона, плача, без опела,
пехар смрти тек је награда за живе –
враћено поглавље на хијерголифе,
као слутња ране у љуштури тела.

Тамо, завојима кружним другог доба
привлачност се хлади, смирена је злоба,
ко очи олтара врх плавог бездана
тихи одговори трепте на звездама.

Компас и квадранти за мере не маре,
без осеке, плиме, плавило векује,
глас сирене више не вреба морнаре.
И једино море сен дивну негује.

Страх

Домаћин каже, лепо је у тами,
жар стабла дари свој одсјај и моћ;
Храна је топла, заводнички мами –
али прозоре облизује ноћ.

Цепке на хрпи… Пријатељу, дај ми
руку! – То није позив упомоћ.
Грли ме… Негде чујем захтев тајни…
На прозору се облизује ноћ.

Изгон

Моје руке још нису твоју радосно такле,
још „збогом“ не рекоше слободно моје усне,
с данима, удаљеност опет нам се примакне,
па се међ нама шири ко одуване љуске.

Још љубав издржава, док гладујем усамљен.
Голуб крилима лупа крај срца сваке ноћи
са хируршком нежношћу, и само модри камен
с прстена поверљиво светлуца да ћеш доћи.

За Емили Дикинсон

Питам тебе чијој жудњи бих се дао,
да ли твоја глад је нахрањена као
вратоломни лет у рад, у траг, у стих –
кад сегну тишину најбоље од свих,

напуштеност сушту с њом: Емили, чуј!
Занемела слатко с мртвима у бруј,
за вечности посед чистила си пој:
због тога је сваки дах жртвован твој.

Нема цвета који сахне у твом длану.
Знам жетву пре рока, још неоплакану
љубављу, ни умом, чак ни злопаћењем:
ко мирење неко с далеким памћењем –

Ормуз, Офир – које сном си утврдила.
Суза усамљене глине у брдима.

Унутра

То срамежљиво простор нас радости
лампом убоге наше собе мами.
О сивкаста и златна пријатности,
ћутњо у нежној тами!

Тај свет широки један миран сат
носи, и нико сад не сме да зна
да љубав цвате ко цвет што је дат
тек нама, после дана врелог сна.

Нека свет овај прекине да тужи,
љубомором и издајом нагрђен,
последњи је, и мора да заслужи
наш наклон, осмех, наше милосрђе.

Advertisements