Ален ГИНЗБЕРГ (1926-1997)

Ален Гинзберг рођен је 3. јуна 1926. године, као син песника и учитеља Луја Гинзберга и руске емигранткиње Наоми Ливергант, у Патерсону, Њу Џерси, у јеврејској породици. Песникова мати, активни члан Комунистичке партије, боловала је од епилепсије и параноје. Као тинејxер, будући песник пише писма Њујорк тајмсу о политичкој ситуацији, са темом Другог светског рата, радничких права и сл. Често је у пратњи своје мајке која се лечи на клиникама, што ће, касније, постати тема његове књиге “Кадиш за Наоми Гинзберг (1894-1956)”. Чита Витмена, за кога ће сачувати поклоничко одушевљење до краја живота. Године 1943. завршио је Истсајд Високу школу и уписао Колумбијски университет, сарађујући у многим листовима и часописима.. Упознаје постдипломца Лусијена Кара који га уводи у круг писаца, будућих “битника” – Џека Керуака, Вилијема Бероуза, Џона Клелона Холмса. Гинзберг је један од јунака првог дела романа Џека Керуака “На путу”. Године 1948. живи у Харлему; има слушне халуцинације, повезане с читањем Блејка и узимањем разних дрога. У једном бару среће повратника с робије, песника Грегорија Корса који га, најпре, снажно физички привлачи, а потом постаје дугогодишњи пријатељ. Године 1954. у Сан Франциску упознаје свог будућег сталног љубавника, песника Питера Орловског; духовно се опредељује за будизам. Иако стална, њихова љубавна веза укључује, заједничке и самосталне, хомосексуалне излете, о чему Гинзберг радо говори у својим интервјуима и који су битан део његове визије слободе. Гинзбергов песнички ментор постаје Вилијем Карлос Вилијемс, који га уводи у књижевне средине Сан Франциска. Ту се упознаје са тројицом песника који су по духовном опредељењу такође зен-будисти: Гаријем Снајдером, Филипом Воленом и Луом Велчом. Седмог октобра 1955. заједно са сликаром Волијем Хендриком, Гинзберг организује песнички хепенинг ”Шест песника и шест галерија”, што постаје један од најбитнијих момената у јавним наступима бит-генерације. Џек Керуак је то књижевно вече описао у свом роману “Дарма”.
У Сан Франциску излази његова прва књига, поема “Урлик”, (раније неколико пута забрањивана пред штампање, због опсцености); поема ће постићи светску славу, бити преведена на скоро све језике света и штампана у укупном тиражу од преко 10 милиона примерака.
Наредне, 1957. године, Гинзберг напушта Сан Франциско и заједно са Орловским и Корсом одлази у Париз, где се виђају са Бероузом, посебно у јефтиној кући, с баром, у улици Жи-ле Кер, која је, од тада, позната као “Бит-хотел”. Ту је Гинзберг завршио поему “Кадиш”, Корсо пише “Бомбу” и “Брак”, док Бероуз, уз активну Гинзбергову помоћ, пише свој, касније славни, роман “Голи ручак”. Тај период заједничког живота и стваралаштва, који траје отприлике до 1963. године, овековечио је фотограф Харолд Чепмен. Касније ће, међутим, многи писци из ове групе порицати израз “Бит генерација”, тим пре јер је Гинзберг сматран за лидера, мада сам он тој титули није тежио (не припада му, вероватно, ни по домету стваралаштва). У наредним годинама Гинзберг ће осетити снажни утицај хипи-покрета, сусреће се и дружи са Тимотијем Лиријем, Бобом Диланом, Кеном Кејсијем, Родом Мек Кјуеном. Са Џегером и “Битлсима” покушава да компонује музику на Блејкове песме. Један је од предводника протеста против рата у Вијетнаму, 1965. године. Кад је банда “Анђели пакла” напала демонстранте (уз пано “Марш у Русију, јебени комунисти!”) отишао је, заједно са Кеном Кејсијем, у посету вођи банде Сонију Баргеру, у Оукленд, на преговоре, где је понудио, у знак пријатељства, опијат ЛСД. Сутрадан “Анђели пакла” нису напали демонстранте; Сони Баргер је касније причао о приличној храбрости песниковој да дође тамо где полиција никада не залази. Гласине о песниковом прокомунистичком опредељењу су тачне само донекле. Обожавао је извесне комунистичке лидере (рецимо Кастра, али је, примера ради, протеран с Кубе после протеста против закона о забрани марихуане; како било, у роману Џека Керуака “На путу”, Гинзберг је представљен ликом који се зове – Карло Маркс). Стални предмет његових јавних преокупација су хомосексуална права. Од раних година је велики светски путник. Годину дана живи у разним државама Јужне Америке, два месеца у Венецији, у близини Езре Паунда, учесник је свих већих песничких фестивала и митинга – неколико песама посветио је и својим српско-југословенским турнејама, јер је почетком и средином осамдесетих радо приман и превођен у Србији.
У међувремену, ређале су се његове књиге (укупно их је педесетак). За књигу “Пад Америке”, добио је Националну награду, а француски министар културе доделио му је медаљу Витеза уметности и књижевности. Године 1986. овенчан је Струшким венцем. Последњи песнички наступ имао је у Сан Франциску, 16. децембра 1996. Умро је 5. априла 1997. године од канцера јетре, који се додатно искомпликовао хепатитисом. Писао је до последњег даха. Последња његова песма датирана је 30. марта 1997. Сахрањен је на породичном јеврејском гробљу у Њуарку, држава Њу Џерси.
Бероуз каже да је био „недочувано и искомплексирано јеврејско жгепче, које се у све помало разумевало, али сем љубакања с незрелим младићима, ништа стварно није умело да сконта у овом јебеном животу.“ Гинзберг је полутрагични, полукомични Пјеро америчког и светског песништва двадесетога века. Његова геј-маскота, персифлажа Витменове мудрости која се, толико година касније, враћа као бумеранг. У том бумерангу има силине, тим пре јер је то хитац у себе. Ако у мисаоном погледу и није превазишао свог узора, Гинзберг га је достојан, јер није само Витменов епигон и у томе је његова највећа песничка победа.

Љиљан

О драга слатка румени,
недоступна жељо
…како жалим, никако
да изменим безумни
златоцвет културе,
доступну реалност…

и листови епидерма
ужасавају – као надахнути,
тако лажу, лежећи
у гостионици пијани, наги
и сањајући у одсуству
електрицитета…
опет и опет гутајући мршави корен
златоцвета,
судбина увеока…

сабор поколења
на цветном логу
као на обали у Ардену –
сада је моја једина ружа –
радост сопствене наготе.

На свету много је задњица и рупа

На свету много је задњица и рупа,
много уста и чланака,
много сперме и много жвала – теку потоцима,
много отеклина – у градовима теку рекама,
много мокраће жубори на свету,
много је слина у индустријским ноздрвама света, зноја под гвозденом руком
света, крви
која липти из груди света,
бесконачних језера суза, мора болесних чупања која се вију међ
полулоптама,
све то плови у Саргаско море, старе масне огризине и кочионе
масти
гасова –
на свету постоје бол, преломи бедара, напалм, запаљен у црним
косама,
фосфор који разједа лактове до костију,
инсектициди који прљају океане, пластичне лутке које плове
кроз Атлантик,
оловни војници који се јате крај Тихог океена, бомбардери
Б-52
који прљају ваздух xунгли траговима издувних гасова и махнитим запаљењима,
беспилотни роботи који се вију над пољима пиринча, избацујући пакетиће граната,
пластични ситниш који продире у тело, противтенковске мине
и ватре напалма који падају на сламене кровове и биволе у води,
касетне бомбе које распрскавају колибе у селима, ровови
испуњени
бензином, гасом, отровним експлозивом –
на свету постоје поломљене лобање, здробљене ноге, исечене очи,
одрубљени прсти, поцепана уста,
дизентерија, милиони бескућника, измучена срца, опустошене душе.

Ми излазимо са сунцем и падамо у ноћ

Сфера заласка, као бресква без кожице, осветљује палисаде,
голе збијене гране стрше из блатишта –
Њу Џерси, мој отац вози аутомобил
путем према Њуарском аеродрому – клин Емпајер Стејта,
оштроугласти врхови здања, узвисује се Менхетн
као у очима В. К. Вилијемса, над линијама електро-предајника –
шестоточкасти камиони одмерено се крећу поред нас,
обилазак око Њу-Јорка – ја сам тамо,
сићушан под Сунцем на бесконачно белом небу,
зурим у костурнице нових зграда
и будим се с оловком у руци…

Пекиншка импровизација

Пишем стихове зато што реч “надахнуће” проистиче
од “удах” и “дисање” – желим да дишем слободно.
Пишем стихове зато што је Волт Витмен дозволио
човечанству да говори отворено.
Пишем стихове зато што је Волт Витмен отворио песничку
строфу за несметано дисање.
Пишем стихове зато што је Езра Паунд угледао кулу од
слонове кости, попео се не на тог коња и допустио песницима
да пишу обичним говором.
Пишем стихове зато што је Паунд посаветовао песницима Запада
да погледају сличице кинеских речи.
Пишем стихове зато што је В. К. Вилијамс у Резерфорду
написао њуxерсијску песму “Даћу те оку” и питао: у каквом је то
односу са петостопним јамбом?
Пишем стихове зато што је мој отац био песник, јер је моја мати из
Русије говорила комунистички и умрла у
лудници.
Пишем стихове зато што је мој млади пријатељ Гари Снајдер
засео за округли сто увршћујући своје мисли у
учеснике саветовања о Орвеловој 1984.
Пишем стихове зато што ме мучи мисао: родио сам се, да бих
умро, камење у бубрезима, хипертонија, сви пате.
Пишем стихове зато што патим, не знајући шта мисле
остали људи.
Пишем стихове зато што поезија може да отвори моје идеје,
исцели параноју – моју и других.
Пишем стихове зато што моје идеје проничу до
сексуалне суштине Будадхармине медитације.
Пишем стихове зато што вапим за тачном сликом
сопствене свести.
Пишем стихове зато што сам дао Четири Обећања Бодхисатви: да ослободим
безбројна разумна бића по Васељени; да победим своју сопствену
бесконачну похлепу, злобу, неваљалство; да преживим бескрајно мноштво злолокота; да, пробудивши се, признам бескрајност путева ума.
Пишем стихове зато што сам се јутрос пробудио од страха: шта могу да кажем Кинезима?
Пишем стихове зато што су руски песници Мајаковски и Јесењин завршили са собом и обавезан је да говори још неко.
Пишем стихове зато што је отац наглас читао Енглеза Шелија и Американца Вејкела Линдзија и показао ширину дисања надахнутих строфа.
Пишем стихове зато што је писати о сексу у Сједињеним Државама било забрањено.
Пишем стихове зато што се милионери Истока и Запада возикају у ролс ројсевима, док сиротиња нема пара да поправи зубе.
Пишем стихове зато што су моји гени и хромозоми упућени младићима, а не девојкама.
Пишем стихове зато што не осећам догматску одговорност једнога пред другим.
Пишем стихове зато што желим да будем сам и да говорим с људима.
Пишем стихове зато што се спорим и са Витменом, и са омладином будућности и брбљам са старим теткама и стринама, које све до сада живе у Њуарку (Њу Џерси).
Пишем стихове зато што сам 1939. чуо на радију црначки блуз Ледбелија и Ма Рејнија.
Пишем стихове зато што ме надахњују старе а младе, пркосне песме Битлса.
Пишем стихове зато што Чуанг Це није знао да ли је лептир или човек, јер је Лао Це рекао да се вода слива с брега, а Конфуције учио да уважавамо старије, тако да ја уважавам Витмена.
Пишем стихове зато што прождрљива животиња од Монголије до Дивљег Запада уништава траву и ерозија ствара пустиње.
Пишем стихове у чизмама од животињске коже.
Пишем стихове по принципу – “прва идеја – најбоља идеја”,
Пишем стихове зато што су идеје видне у њиховим испољењима. “Не у речима, већ у предметима”.
Пишем стихове зато што новине дижу ларму о црној рупи у центру наше галаксије, коју смо у стању да видимо.
Пишем стихове зато што ми Први светски рат, Други светски рат, атомска бомба, ако хоћете – Трећи светски рат – нису потребни.
Пишем стихове зато што је моју прву поему, “Урлик”, неприпремљену за штампу, истраживала полиција.
Пишем стихове зато што је моја друга поема, “Кадиш“ одала почаст паранирвани моје мајке у психијатријској болници.
Пишем стихове зато што је Хитлер убио шест милиона Јевреја, а ја сам Јеврејин.
Пишем стихове зато што Москва признаје: Стаљин је у Сибир прогнао двадесет милиона Јевреја и интелектуалаца и 25 милиона се није вратило у “Џукца луталицу”, Санкт Петерсбург.
Пишем стихове зато што певам кад сам осамљен.
Пишем стихове зато што је Волт Витмен рекао: “Ја противречим себи? Предивно, дакле, противречим себи – велики сам, у мени су миријаде”.
Пишем стихове зато што ум мој противречи себи – ево га у Њујорку, а за један минут – у Динарским Алпима.
Пишем стихове зато што је у мојој глави 10.000 идеја.
Пишем стихове зато што не постоји ни “зато”, ни “зашто”.
Пишем стихове зато што су они најбољи начин да искажем све на свету за шест минута живота.

У мају 1988.

1

Излазим у кујну, и враћа се мисао о смрти,
дан за даном се будим, пијем лимунов сок с врелом водом,
чистим зубе, ушмркујем се, цедим у шољу жути млазић,
ако провирим иза завесе, на оној страни улице
католички је храм Марије Свих Тужних:
колико још година у црном пластичном xачету износићу
отпатке?
Када ћу да сварим своје последње меко кувано јаје?
Колико дана још зурићу у јастук ради медитације и уздисати?
Пролазити поред полица с књигама античке лирике и војно-индустријских тајни?
Колико још гледаћу пролећне сиве облаке над дрвеном буљином
на крову свештеника; голубови с фењера слећу на ограду,
у шерпи има каше, седети са кашичицом на столици, јести кашу заокупљен мислима о томе
како ће се Атланти, водоземци Атлантиде, оденути јарким зеленилом
и изгубити га са снегопадом, и протегнути голе гране зиме?
Цоктати на слој рубља на конопцу и олуке на далеким крововима?
Колико година лежати сам у постељи, разгледајући себе,
или у поноћ у кревету седети и читати “Њујорк тајмс”,
одговарати на позиве маћехине или Џоа из Вашингтона, чекати да на врата
покуца мој предивни Питер, трезан, околишећи, да замоли за вечеру; ретко
залази овамо, а живот пролази – имаш ли чиме да платиш стан?
Збуњени секретари доносе у нарамцима пошту –
устајем, запасујем кошуљу у панталоне, окрећем кључ, спуштам се,
улазим у Њујорк, у Кристинин пољски ресторан на углу дванаесте Источне улице и Прве авеније,
узимам такси према музеју или према доктору Брауну; флуорографија, кашаљ пушача или грип,
ТВ-новости из Палестине, на магнетофону јадикује Ледбели: “Црна девојка”, “Џим Кроу”, “Ајрин” – а
недељни Порториканци бетонским басамацима улазе у цркву.

2

Опране чарапе, ноћни јуриш на кухињски
фрижидер,
сушени патлиxани, меки швајцарски сир са овчетином,
сок до ананаса,
меница за станарину (260 долара месечно), углачани
подови, бели зидови,
Блејков “Тигар” на полици спаваће собе, зуј аутомобила
низ асфалт, доле,
тишина, осамљени дом, крај кревета на сточићу Шарл Фурије,
палим светлост –
у комоди пижама за спавање, иза главе 80 томова – осмотриш:
“Песме на јидишу” Ирвинга Хоуа, Атила Јожеф, “Тамни
Култови” Сашибусана Дас Гупте, Селин, “О народном говору” –
каква богатства у овим старачким годинама? Какви удобни дуги снови? Књижевно вече у Персепољу и Ласи!
Шта још очекивати од живота? Толико времена, сазрелога времена, у миру,
без рата, времена да се размишља о строваљеним годинама, мада тело, зуби, мозак и лактови боле,
тресе грозница, крста свијају, душа у носу и пече језик,
колико још година говорити, шкљоцати камером, певати пред публиком,
импровизовати у разредима, на улици, у цркви, на радију – далеко од Конгреса?
Колико година још будити се у девет изјутра, плашећи се да то није отровани желудац, већ рак?
Је ли требало од Бероузовог биографа узимати снимке 40 година
старе? Је ли Мајлс довољно компетентан да објави
“Историју битничке литературе”? Попети се ради медитације
или лежати по читав дан, лечећи грип? Пре пола сата позвонио је телефон –
шта је забележила магнетофонска секретарица? Да ли да вратим аванс Харперу?
Ко је убацио стихове у фотоалбум? Зар две ноћи нисам редиговао сопствене стихове?
Стихове, писане спонтано? Да ли да слетим на Гренланд, или у Даблин?
ПЕН-клуб, да ли седамнаестог, расправља о израелској цензури арапске штампе?
Телефонирати К. О. – ционистичкој трепуши – хоће ли ме преводити на јидиш?
Писати концлогорском моралисти Елију Визелу да његови
“Арапи морају бацати не камење, већ податке” – ако је тачан цитат у “Њујорк тајмсу”?
Попети се горе, сести као Турчин, и погрбити се над дневником
уз урлик аутомобила које паркирају на погрешним местима
или згревати кошчице под прекривачем? Колико година спавати и храбрити се –
колико јутара још бити или не бити –
колико будућих мајских јутара, с врапчјим xивкањем над шестим спратом,
у двориштима шириће се пупољци, а крај циглених зидова жути јасмин и опружени мадраци.

3

Колико још недељних дана лежати непокретно, затворивши
очи, мислећи о Смрти,
7 изјутра, Пролећно Сунце у прозору, крици њујоршког
пијанца на углу
подсећају ме на Питера, Наоми, рођаку Аљону, шенуо сам памећу,
увек сам био такав – у 61-ој години се пробудих у Њ. Ј., и схватих
да у будале ни деце,
ни матере, као у толиких несталих из Патерсона у пространство,
од Лос Анђелеса до Амазона,
да очајни људи и китови урлају са врхова Емпајер
стејт билдинга, а да ли их чују на дну Леденог океана?

Хм… Бом!

Кога бомбардују?
Бомбардујемо ми њих!
Кога бомбардују?
Бомбардујемо ми њих!
Кога бомбардују?
Бомбардујемо ми њих!
Кога бомбардују?
Бомбардујемо ми њих!

Кога бомбардују?
Бомбардујеш себе сам!
Кога бомбардују?
Бомбардујеш себе сам!
Кога бомбардују?
Бомбардујеш себе сам!
Кога бомбардују?
Бомбардујеш себе сам!

Шта то радимо?
Кога бомбардујемо?
Шта то радимо?
Кога бомбардујемо?
Шта то радимо?
Кога бомбардујемо?
Шта то радимо?
Кога бомбардујемо?

Шта то радимо?
Па ти то њих! Ти бомбардујеш!
Шта то радимо?
Па ти то њих! Ти бомбардујеш!
Шта то чинимо?
Па ми то њих! Ми бомбардујемо!
Шта то чинимо?
Па ми то њих! Ми бомбардујемо!

Кога бомбардују?
Па ми тебе!
Кога бомбардују?
Па ми тебе!
Кога бомбардују?
Па ти сам себе!
Кога бомбардују?
Ти себе сам!

Јесење лишће

У шездест шестој тек учим да се бринем о свом телу,
бодро устајем у осам изјутра, пискарам у свеске,
yстајем с постеље обнажен, остављајући голог дечака да спава крај зида,
сецкам месо, печурке, лук и зиму у чорбу – за доручак,
контролишем шећер, уредно перем зубе, четкица, чачкалица, конац,
раствор за испирање
грла,
мацкам ноге, одевам белу кошуљу, гаћице, чарапе,
усамљен седим пред сливником,
пре но се очешљам, срећан да још
нисам леш.

Смрт и слава

Кад умрем

пљујем на то шта ће с мојим телом бити,

разбацајте пепео у зрак, распите га дуж Ист Ривера,

сахраните урну у Елизабету, Њу Џерси, на гробљу Б’неј Израел,

али желим велики погреб,

Цркву Светог Патрика, цркву Светог Марка, велику синагогу на
Менхетну,

пре свега породица, мој брат, рођаци, жилава стара Едит,
маћеха, њој је
деведесет шеста,
и тетка.

И драга, из старог Њуарка,

кузина Минди, доктор Џоел, братић Џин, једноок, једноух,
и младица његова,

блондинка Кони, пет рођака, браћа и сестре од стричева и њихова унучад,

мој друг Петер Орловски, брижне Розентал и Хел, Бил Морган –

затим, дух мог учитеља Тругпи Ваxрачарје, Хелек Ринпош, затим
Сакјенг.

Митам, бдијући Далај Лама, уз могућност да посети Америку,
Шатчитананда
Свами

Шивананда, Дехорахава Баба, Кармапа ЏВИ, Дуxом Ринпоче, духови Катагире

и Сузки Роши,

Бејкер, Волен, Дејдо Лури, Квонг, Фрејл Белоглави Кепљу Роши, Лама
Тарчен
–
и основно, потом, љубавници за ових пола века
времена, стотине њих и виши, стари момци, они с парама и ћелави,
и дечаци недавно посећени у постељи, масе задивљених да сусретну
једно
друго,
безбројни, с разменом интимних успомена

“Он ме учио да медитирам, сада сам стари ветеран хиљадудневне усамљености”

“Свирао сам на платформама у метроу, ја сам хетеро, али волео сам га, он је волео мене”

“Добио сам од њега више љубави у деветнаестој него, потом, од било кога“

“Лежали смо под покривачима, брбљали, читали моје стихове, грлили се
и љубили,
стомак уз стомак,
обгрливши један другог рукама”

“Увек сам се увлачио у његов кревет са спортским гаћицама, а изјутра би оне већ лежале на поду”

“Јапанац, увек сам хтео мајстору да позајмим своју задњицу”

“Дешавало се, разговарам сву ноћ са њим о Кесидију и Керуаку, седимо у позама Будиним,
а после спавамо
у постељи генија-песника”

“Њему је, верујем, било потребно исто толико љубави, тако је било срамно не чинити га
срећним.”

“Био сам усамљен, никад раније нисам био наг у постељи с неким,
а он је био
тако нежан,
мој стомак је трептао кад би га он протрљао прстом,
спуштајући се према бедрима”

“Само сам лежао на леђима затворених очију, он ме доводио
до оргазма
устима,
прстима ме обгрливши око паса”

“Он је пушио наздраво”

И ориће се приче о љубавницима из 1948. године, дух Нила Кесидија сјединиће се
са младом крвљу и плоти 1997-дме”

Какво изненађење – “И ти, такође? Мислио сам да ниси пешко!”

“Да, али Гинзберг је – изузетак, мени је због нечега са њим било добро”

“Заборављао сам се, био сам хетеро, забавно или чудно, био сам усамљен,
нежан,
и волео сам кад ме љуби у теме,
кад љуби моје чело, грло и срце и соларни плексус, пупак, мој уд, моју
задњицу коју је сладио језиком”

“Мени се допадало како цитира: “али, иза свега, ја чујем како
Точак времена дише ми у леђа”
“Главе леже наузнак, очи у очи, на јастуку”

Међ љубавницима један млади лепотан лута, издаље

“Посећивао сам његове часове поезије као седамнаестогодишњи момак, јурио на заказано у
његов стан
без лифта,
саблажњавао ме, нисам хтео, приморавао ме да свршим, отишао сам кући,
никада га нисам
видео више,
никада нисам хтео…”

“Нисам се будио код њега, али он ме је волео”, “Чисти тај старац”
“Он
беше убеђен да ја свршавам први”

Скуп задивљених и гордих на почасном месту церемоније.

Затим песници и музичари – гренx групе момака са колеxа –
звезде
старе епохе Битлса

Часни радници-гитаристи, пешкирићи-класични диригенти

Непознати композитери високог Џеза, фанки-трубачи, црни
генијалци
извијеног контрабаса и рога,

Виолинисти-фолклористи и виоле тамбурини хармонике мандолине

Харфине мамке и каже

Затим, сликари Италијани, романтичари, реалисти, упознати с мистиком Индије
из шездесетих
Позни љубимци

Етрурски сликари-песници, класици-сликари Масачусетса, надреалисти
Дрзници

Са европским својим женама, оскудни албуми, гипс уље акварел
Мајстори из америчких провинција

Затим школски учитељи, усамљени Ирци-библиотекари,
Префињени библиофили, али нема покрета за слободу секса

Армије, даме оба пола

“Видео сам га десетине пута, он никада није памтио моје име и волео сам га
Без озбира на све истински је уметник”

“Нервни слом после менопаузе, хумор у његовим стиховима спасао ме болнице
и самоубиства”

“Чаробњак, геније суздржаних манира, умивао се, обедовао у мом студију, гостио се
недељу дана у Будимпешти”

Хиљаде читалаца, “’Урлик’ је променио мој живот у Либертвилу, Илиноис”

“Видео сам како је читао Монклера у школи, одлучио је да постане песник”

“Завео ме, почео сам као гаражни рокер, певао сам у Канзас ситију”

“После ’Кадиша’ плакао сам за собом и за оцем, тада, још живим у Невади”

“’Очева смрт’ ме утешила кад је сестра умрла у Бостону, 1982-те”

“Видео сам његове речи у часопису, постаде ми тамо светло, схватио сам
да постоје
други људи,
исти као ја”

Глувонеми бардови певају уз помоћ руку, брзи блистави гестови

Затим Новинари, секретари уредништава, агенти, портретисти и фотографи, ревносни поклоници, рок критичари, културни радници, историчари културе
долазе да лично присуствују историјској сахрани

Суперфанови, графомани, престарели Битници и успутници, ловци
на
аутографе,
узнемирени папараци, интелектуалци-упрошћивачи

И сви су они знали да су део “Историје”, осим покојника

који никада није знао шта тачно се догађа, чак и док сам ја, још, био жив.