В. С. МЕРВИН (1927)

Вилијам Стенли Мервин родио се 30. септембра 1927. године у Њујорку. Одрастао је у Јунион ситију, држава Њу Џерси и Скентону, држава Пенсилванија. Његов отац био је презбитеријански свештеник. Почео је као писац духовних песама за свог оца. Дипломирао је на университету Принстон, 1948. године. Један од професора био му је и Беримен. Потом је отпутовао на Мајорку, код Роберта Грејвса, који је на њега веома утицао својим познавањем митологије. Године 1951. преселио се у Лондон, где је неколико година живео од превођења (са шпанског, француског, италијанског – превео је, рецимо, Дантеово „Чистилиште“). Прву збирку објавио је 1952. године у едицији за младе песнике на Јејлу, под уредништвом Вистана Хју Одна. То је неокласична збирка песама, под именом „Јанусова маска“. Мервин је, ипак, тражио друкчији израз, у индиректној нарацији и ломљеној техници стиха, својеврсној метричкој ирегуларности која одликује његов позни рукопис, мада, повремено, не заборавља ни на своја „класична“ надахнућа. Осамдесетих и деведесетих година занимао се за будизам и екологију. Добитник је Пулицерове и Струшке награде за поезију. Живи на Хавајима (године 1998. написао је роман у стиховима о хавајској историји и легендама).

Ваздух

Природно, ноћ је.
Уз стару лиру, повезану
врпцом, предузимам свој пут,
праћен звуком чудним.

Тај пут прашина, пут је прашина.
Чујем то са обе стране,
али настављам даље.
Сећам се лишћа на пад осуђеног
кад почела је зима.

Сећам се кише са руба путева.
Киша преузе путеве све.
Никуда.

Млад ли сам, стар ли.

Заборавих на сутра, слепац.
Заборавих живот међ закованим прозорима
очију застртих.
Зид
прорастао бесмртност.
Заборавих ћутњу
осмеха власних.

Мора да сам то и тражио,
међу две пустиње ићи,
певати.

Уочи поплаве

Па зашто ми је обећао
да ћемо сами да градимо
ту барку само за нас
пострани иза куће
на њујоршкој улици
Јунион ситија у Њу Џерсију
док певају трамваји
после приче о Ноји
у коју овде нико
не верова у вези воде
што ће надоћи поврх свега
тад рекох оцу свом
да треба одмах да градимо
барку једину нашу овде
иза куће на метар испод
кујне и да ли то можемо
он рече мени да можемо
желим да кажем хоћемо ли
он обећа ми да хоћемо
па зашто ми је обећао
желим већ једном да почнемо
нико нам неће веровати
када им кажем да градимо
барку због киша које стижу
да је истина жива то
али нико нам не верује
да ми градимо овде барку
али нико нам не верује
колика вода надолази.

Одисеј

Увек је иста са брега тврђава,
исто је море, пловидба рђава,
не мењају се, ни старећи, вали.
На остављеној за нама обали
понижења су иста; он је негде,
у даљинама, размрсив стрпљење,
био ожењен. На тим острвима
свак има жену што га, топла, чека,
и неко каже: „ту је дом довека“.
Свест о његовој превари осване
било да оде или да остане.
Овога пута иде. Зар је чудо
ако понекад можда и не памти
ко је то хтео да он даље оде
иако су му дојадиле воде,
и да ли стварно, невољно крећући,
он беше тај што настави плов кући?