Гари Шерман Снајдер рођен је у Сан Франциску, америчка држава Калифорнија. Његова породица се за време велике депресије преселила у Китсап Каунито, држава Вошингтон, кад је имао две године.
Следећих десет година живеће тамо, добро упознавши природу. После развода родитеља, преселио се с мајком и млађом сестром у Портланд, Орегон. Будући песник је тада већ пасионирани читалац. „До данас нисам престао“, каже о својој читалачкој пасији, у једном интервјуу. Његова мајка је радила као новинар „Орегонских новина“ где је и почео да зарађује први новац.
Студирао је на портландском Рид-колеxу од 1947. године.
Године 1950. оженио се с Алисон Грас, али су се после седам месеци брака раздвојили, а званично развели 1953. године. Прве песме објавио је у студентском листу свог колеxа. На колеxу се бавио изучавањем индијанског фолкора, и дипломирао антропологију и књижевност 1951. године. Ова искуства значајан су удео његове поетике и тема његове поезије (прва његова збирка се зове “Повратак земљи”), која се развијала у правцу бриге за еколошки опстанак човечанства, духовну потку налазећи у будизму. У том светлу треба гледати на читав његов песнички пут, од грађанске непослушности за време макартизма, преко припадности бит-генерацији, до једног од челника еколошког покрета. Лоренс Ферлингети га је назвао „Тороом бит генерације“. Дружио се с Керуаком и Гинзбергом кога је препоручио Кенету Рексроту. Дуго је био активиста Зен института у Америци (као преводилац, практичар зен-јоге, са чијим је принципима покушао да усклади живот). Године 1960. оженио се песникињом Џоан Кајгер. Живео је с њом неколико година у Јапану, где је добио своје дарма-име Чофу („Онај који чује ветар“). Њих двоје су се развели 1965. године. Године 1967. живи на једном малом јапанском острву, с групом зен-будиста. Тамо је срео Масу Уехару, с којом се оженио у Осаки 1967. године.
Наредне године добили су сина Каја, а 1971. године преселили се у Сан Хуан, у планинском делу Сијера Неваде. У међувремену, излазиле су његове књиге које су му 1974. године донеле Пулицерову награду за поезију. Написао је, такође, шест књига огледа, а преводио је јапанску и кинеску поезију на енглески. Од Уехаре Снајдер се развео 1989. године, а потом се оженио са Керолом Лин Кода, са којом је остао у браку до њене смрти од канцера, 2006. године. И сама је била писац, будист и преводилац са источних језика, као и Снајдеров дугогодишњи сарадник на његовим рукописима.
Међу своје претходнике Снајдер у својим интервјуима истиче Блејка, Витмена, Паунда, Лорку, Роберта Данкана, Јејтса, Лоренса, Вилијемса и нарочито Робинсона Џеферса. Од неанглојезичких утицаја издваја Но драму и Зен приче.
Године 1985. постао је професор на калифорнијском университету у Дејвису. После двадесетогодишњег песничког ћутања нову збирку песама објавио је 2004. године; у међувремену је за поезију добио Болингтонову награду (1997), као и награду Америчке академије уметности. Снајдер је песник важног опредељења, не и остварености.
+ + +
У долини – врес.
Киша је стала – врелина пузи по стенама.
Над кичмом горе – јато ждралова.
Смола блеска на кожи древних борова.
Шта том пејсажу да се дода?
(Усамљен сам, пријатељи по кућама седе) –
Гутљај воде из горског потока
и поглед кроз ваздух, прозрачан и тих.
Сусрет с музом
Пришапну ноћни песак – дошла је она.
Застала, плашно…
Није ли одвећ јака моја ватра?
Полазим на сретање – међу сјај и маглу.
РЕНЕСАНСА | Српска ренесанса 