Ознаке


Ден Шнајдер је рођен 1965. године у Минесоти, од неудате матере. Дат је на усвајање у Њу јорк и одрастао у Глендејл-Риџвуду у радничкој породици. Са шест година, како је касније описао у својим мемоарима и како је преносила штампа, Шнајдер је био сведок убиству, „првом од многих“. За време средње школе био је члан једне банде. У време док је радио у једној великој самоуслузи, заинтересовао се за поезију. Како сам каже, један његов колега му је рекао да писање поезије веома помаже при удварању, и то је био онај почетни импулс.
Кад је Шнајдер био у средњим двадесетим годинама, прешао је у Минесоту да сазна нешто више о својим биолошким родитељима. Живећи у Твин ситију (предграђе Минеаполиса које се физички додирује са предграђем Сент Пола), укључио се у књижевне кругове, често наступајући и критикујући академску поезију, напавши на једној књижевној вечери песника Роберта Блаја. Блај се, касније, жалио да се млади песници труде да сатру старију генерацију и да ће спалити дрвеће како би сачували шуму. Шнајдер је одговорио да жели управо то. Основао је песничку групу „Уптаун“, у Твин ситију, и оженио се песникињом Џесиком Шнајдер, године 2000. Група у Твин ситију међу својим члановима има прозаиста, научника, глyмаца, редитеља, музичара итд. Шнајдеров ангажман донео му је репутацију „Ден Шнајдер против остатка света“, како је о њему писало у једном часопису, још 1999. године.
Последњих година, Шнајдер своје напоре управља на интернетска издања својих песама. Од 2007. прави интервјуе у серији „Космоетика“, разговарајући са палеонтолозима, психолозима, филмским критичарима, новинарима итд). Штампао је вишетомне своје мемоаре под називом „Прави живот“. Такође, активно пише филмску критику.
Од америчких песника двадесетога века, како ми је у преписци рекао, посебно цени Харта Крејна, Воласа Стивенса и Робинсона Џеферса. Сам каже да је своје „Америчке сонете“ испевао према Шекспировим – има их онолико колико их је написао Шекспир (154), и сваки је својеврсна реплика на одговарајући Шекспиров – „само што су моји мало бољи“.

Амерички сонет 1

Ништа не побољшава човека ко завичај,
крв цвашћу обогати. Ова се љубав не да,
не престаје. Сазрева и временом храни се,
не да се притисцима што траже, преиспитај
своју властиту ролу која, гле, недостаје
схеми живота, свему што хтеде свет да гледа
очима младим. Преко недосежне границе
будућности, суштина док целина постаје,
гласник ће окрутности тек сјати у даљини,
захваћеношћу росе влат кренути врхунцу,
и сласт драж оформити, док шири очи иња.
Сунце ће, чак, помоћи, магленијом да чини
жалост у оку сина и синовљевог сина.
И повлачи се тамни ужас на таквом сунцу.

Амерички сонет 2

Нема Руса који би одреко снагу зими
врх Јукона и Стена – погону што се вари
у мишићима хаскија. Ко оне да превари
које природа примора? Снег своје изборе чини,

гледа лепоту у плавом зурењу што је свеза
да преломи наносе надљудске, да их дели
човеку горском. Скрити све речено жели
да утоне дубоко у сржи себе, језа

броји порције, и дом се ваља низ бусију
онима који траже награду за тешкоће
опстанка у ноћима, и јунаштво се хоће
да оцрташ северац. Нешто, да смени Русију

с кејова Старог света, за откривење следеће,
својим телом и крвљу Американац покреће.

Амерички сонет 3

Одсјај кантински сјајка његовим правим ликом
планинске успомене. Лице детета сине,
зури у позадини вајоминшке дивљине –
завара поглед узан, кроз наочари, сликом
ивичне сржи неке. Осећа матерницу
света у одјецима Тетона
где идеја о његовој Америци започе
облик свој. Пушку стеже да би постала она
смрт гризлија кога ће видети како, туст,
искрсава из борја, до пола већ уочен,
и први пут позива мртве да посведоче
тај стисак његов, пре но научи наизуст
легенду Рафрајдерса: шокира дубина њена
свакога ко поведе разговор срца и камена.
___________
Тетон – област у америчкој држави Вајоминг, данас национални парк
Рафрајдерси – (дослован превод, сурови јахачи), добровољци из
Шпанско-америчког рата, 1899. године, које је, у походу на Кубу, водио
Теодор Рузвелт (1858-1919), будући амерички председник. Рузвелт је био
љубитељ природе и ловац. Очито, песник је у овој песми опевао управо
њега.

Амерички сонет 4

Кад први пут Стив Остин осети пиштољ, рече
ништа од последица. Беше април када је
зачуо учинак цеви, и реши, према нечем,
да следи своју стазу с племенитијим крајем.
Ко да брине о таквим мукама? А ко би марио
ако дечак и пиштољ већ знају да збир вечан
свих снова може дати пуцањ који се разјарио?
Дакле, с великим знањем, ал још осамљен, дечак
слатко се обмањује, са зечјим крзном лепо
заштићен, окреће се робу суседа првога,
и размишља о пуцњу. Је ли згрожено небо
тим делом? Да л ће душа спас наћи, и поред тога?
Или делање свако, у ма ком виду, води
црн хор Пакла, да песму ангажовања роди?

________________
Стивен Остин (1793-1836) – амерички политичар, адвокат, масон, остао познат као „Отац Тексаса“, који је извршио његову колонизацију, повевши са собом на, до тада шпанску колонијалну територију, око 300 фармерских породица, године 1825 – искористивши борбу коју је Мексико водио за независност од Шпаније. До 1830. године доселило се још око 900 породица и ускоро је Тексас постао независна република. Многи градови, университети, школе и улице у Тексасу данас носе Остиново име.

Амерички сонет 5

Шта рами шаку, ако не кретња, криви цртеж
преко свега што сањар уноси у њен сан?
Зове збуњеност натраг – врате се туге шкрте
испражњене нестанком лета и носе план
голе зиме, и лебди преко свега што траје,
што било је, ил могло бити, стварање њене
философије друкче, што носи јој, за даље,
стишаност фрустрације. И пева, без усхита
о плитким споменима на време, затим чита
о херојима, али и сумња у – Вашингтона,
Џеферсона – и више од свих у Бена Френклина,
чији ум електрични, чини се, моћно прекрива
размере дана. Спомен потпуношћу ће расти,
и она склапа књигу пред унутрашње сласти.

Амерички сонет 6

Кјоко окреће главу сваки дан на сунцу,
изнад Сан Франциска, где је светло
потпада под очима деце, и заслепљује касно
све мисли о томе шта може бити, или шта је.

Жичара долази пада преко брда,
и многи који су дивећи не виде
смртника изгледа на лица која не кажем
њихова старост ни место, само свој страх исувише добро.

деце, на путу до школе, прође
Кјоко у својој башти кревету. Она таласи
на њих, враћа се на земљу, у свом уверењу
нови замењује стари, добро је, и зашто

као поднева прекора све њене задатке, а она
враћа своје одсјаја у нечујни пиетиес

Амерички сонет 13

Да ли би Адмирал био мање пун себе, питам,
да је смањио размак свог кретања, јер доспе
на одређено место, своје, иза Сибисквита,
да никад непобедни крај не осети, после,
у својој каријери. 1938
још беше наг и јак пред године нерадосне
што га и са болешћу држаху, те не сустаја,
да на граници циља исцеди све, пре краја.
О, сличица приспећа ждребета мре у мени,
очи из сточне хране, ветар ког пораз стиже,
олуја која форме пролазности замени
да да ти све што има, пре пропасти и гриже.
Ништа не може такве очи да доведе до среће
сутрашњице: нек дођу. Нека буду што веће!
______________________
Сибисквит (1933-1947) – амерички тркачки коњ, спортски идол Американаца у време велике депресије, шампион о којем је написана књига и снимљена два холивудска филма, 1949. и 2003.
Адмирал (1934-1959) – такође расни тркачки коњ, Сибисквитов такмац.

Амерички сонет 49

Против свог меса, ако месо он икад беше,
пиштољ је стиснут податном слабошћу у таласу
уништења, и све што његове моћи узнеше
лежи ван, у телима, разбацаним по Тексасу.
Зачудо, то је суштине узнемирење пусто
с одбијајућим болом што дотиче далеко
поље бивства. За њега, то било је присуство
човека уз човека, а не пут друкчи, преко,
у зло.
Тад ружа сунчева једног јутра стравилом
захвати нежни део његов, у даху сажет,
јер није мого жељу надићи за ништавилом
које му даде име, и у то име траже,
сви, да га употреби: Џон Весли Хардин, негован
вештином силе с којом и започе коб његова.

____________________________
Џон Весли Хардин (1853-1895) – амерички револвераш и разбојник. Само до 1878, године, кад је допао затвора, рачунало се да је убио 42 човека. Живот је и сам завршио насилном смрћу, убијен је с леђа, хицем у главу.

Амерички сонет 72

Остави, Езра Паунде, не истражуј, не мисли,
не ишти још очију, и без њих си за вид
већ нека врст мартира. Изопаченик ти си,
без ослонца! Да л неки его одиже зид
од тебе према теби? Ил ништа не доказа
честитост сопства? Да л си оно што они кажу –
неко ко провоцира сваком кретњом сред стаза,
песник после песника, за већу амбалажу
од сама себе? Или већ је и твоје име
нестало с пародијом? Зар си почетак нов
за оне који нису нашли сопствене риме,
и који суптилношћу пувањка траже кров
у цркви дупке пуној – за своје убоге стихове –
зујањем у глувилу? Знаш ли домете њихове?

Амерички сонет 110

Да спречи један говор, и језик осакати,
чин је из Блумингтона, држава Минесота.
Анђела отуд сасвим поништена се врати,
у својој двадесет осмој години. И дотад
једва да знаде ко је. А кад нема то знање
била је изван себе, ал још истином дише,
премда испит одиста показује, не мање:
само-градња је узрок, никако доказ више,
губљења саме себе, и свести да постоји.
И тад је све свршено. Ко сан то се обоји
и омогући себе саму да види, прегором,
у очима свог сина. Сам, претвара се над њом,
ко што је она, некад, у месту језе хладном,
замишљала године приспећа лица његовог.

Амерички сонет 128

Дете ступи у древну Флориду да се радује,
и родитељи виде да се на сунцу њише,
дозвољавају све до поднева да гладује,
док отац не позове – пливања нема више.
Ал дете радознало да дотакне копрену
већ укочи се немо, с исколаченим оком,
док отац се матери, ненадно, не окрену,
и не прегази, махнит, океан једним скоком
да одстрани медузу – сав узрок руменила –
што ошамути сина који од бола јења.
Живот је сад за њега оштрији сукоб сила,
док мајчин страх замишља сва та бројна створења,
сетив се Жака Кустоа, зарањања у води
до места где у мору вребају октоподи.

Амерички сонет 142

Овај је Индијанац мртав – Сијукс ил Чејен?
И крвари на земљи, обезбедивши пир
бићима што гамижу крај чизме која греје
Бафало Војника; проналазећи мир
хиљаду миља далеко од куће, уз границу,
он знаде још ко дете, на пољима, сред шума,
под немилосним сунцем – скерлетну матерницу
што рину га слободи зеленог споразума
који он не одбаци, а не би ни да је требало,
јер може, све до смрти, три миље зеца да тера,
па неизгубљен, шумом да шета, ко неко вребало.
Војска је даху његовом природна атмосфера,
дакле; а његов пиштољ – лични успон над плевом,
од роба ка господару, у оку мртвачевом.

Advertisements