Ознаке


Ен Секстон рођена је 9. новембра 1928. године у Њутону, америчка држава Масачусетс, као Ана Греј Харви, у породици Ралфа Харвија и Мери Греј Стејплс. Похађала је средњу школу у Лоуелу (Масачусетс), а као млада жена радила послове модела за једну бостонску агенцију. Убрзо је констатовано да болује од менталних сметњи (први напад болести догодио се 1954. године). После другог нервног слома, 1955. године, упознала је др Мартина Орна, терапеута у болници Гленсајд који покушава да јој помогне, охрабрујући је да пише. Њене песме убрзо прихватају да штампају угледни часописи као „Њу јоркер“, „Харперс магазин“, „Сатурдеј ревју“ итд. Она студира код Роберта Лоуела на бостонском университету, упознаје Силвију Плат и Џорxа Старбака с којима расправља о уметности и поезији. На даљи песнички рад охрабрује је њен ментор В. Д. Снограс кога је упознала на једној конференцији писаца, 1957. године. Раздвојеност од своје кћери описала је у песми „Хартс нидл“ (кћи је додељена, због њене болести, на старање другој породици). У то време она је већ познат и често награђиван песник. Упознаје песникињу Максин Кумин, с којом се спријатељила; њих две ће написати четири заједничке књиге за децу. Но, током шездесетих, болест узима све више маха. Упркос томе, наставља да пише, између осталог и текстове за музичке xез-рок групе, при чему се у њен живот, незаустављиво, увлачи и алкохолизам. Четвртог октобра 1974. године, у Вестону, после ручка с Куминовом, на повратку кући, она се закључала у гаражи, укључила унутра паркирани аутомобил и извршила самоубиство гушењем, отровним испарењима карбон-моноксида. Сахрањена је на гробљу Форест Хилс у Бостону.
Секстон је исповедни, антиинтелектуално оријентисан песник; тај исповедни глас је, с временом, прелазио на очајање и самодеструкцију који су се мешали с креацијом, можда је и омогућивали. Њену биографију објавила је 1991. године Дијана Вуд Мидлбрук.

Црна уметност

Жена која пише осећа исувише
тај транс и знамење!
Циклуса дечјих и острвља
никад довољно; оплакивања, и трачева,
и зеленила никад довољно.
Мисли да може упозорити звезде.
Списатељица сушти је ухода.
Љубави драга, ја сам та девојка.

Мушкарац који пише зна исувише,
ту чаролију и обоженост!
Уздизања, и конгреса, и производа
никад доста; машина, и галеона,
и ратова никад доста.
Од сваког намештаја деље дрво,
писац сушти је лопов.
Љубави драга, ти си тај човек.

Никад волећи нас саме,
више, чак, наше ципеле и шешире,
волимо једни друге, драгоцено, драгоцено.
Наши дланови светлост су, плава и нежна.
Наше очи су пуне страшних исповести.
Али кад смо у браку,
напуштају нас, пренеражено, деца.
Толико хране, а нико да устане
и поједе сво то чудно обиље.

Самоубиствена белешка

Говорите ми о нарцизму, али вам одговарам да је то начин мог живота Арто

Од овог трена, дајте да некако завештам све остатке мојим кћерима и кћерима њиховим
Аноним

Боље,
без обзира на црве, говорити
копиту коњском у пољу;
боље,
без обзира на расцват девојачки
крв девојчину проливати;
боље да су ме
што пре, некако, бацили
у стару собу.
Боље (неко рече)
не бити рођен,
а далеко боље
не бити рођен двапут
у тринаестој
где је пансионат
сваке године у спаваћој соби
захватала ватра.
Драги пријатељу,
мораћу да тонем са стотинама других
малим лифтом у пакао.
Да будем светло ствари.
Као унутар смрти
да неко изгуби сочива.
Живот је за пола увећан.
Риба и сове од данас свирепи су.
Живот се клати напред и назад.
Чак ни осе не могу очи моје пронаћи.

Да,
очи које су биле управљене једном.
Очи које су заиста будне биле,
очи које причаху целу причу –
сиротих глупих животиња.
Очи које су проболи
мали нокти из главе,
светло плави пуцњи.
А једном бејах са
устима ко чаша,
боје глине ил боје крви,
отворена попут лукобрана
за изгубљени океан
и отворена ко омча
за прву главу пристижућу.

Једном некада
моја глад постоја за Исуса.
О моја глади! Глади моја!
Пре но остари
мирно одјезди он у Јерусалим
у потрази за смрћу.
Овај пут
свакако
не питајте за разумевање
па ипак надам се и сви остали
окренуће главе кад ненадна риба праћне се
површином Језера Ехо;
када је месечина,
та дубока напомена гласно се јави,
заболи неку зграду у Бостону,
кад је одиста лепо полежати заједно.
Мислим на ово, сигурно,
и мислила бих о томе далеко више
да нисам … да нисам била
од те старе ватре.

Могла сам признати
да сам кукавица само
која јеца ја ја ја
и не спомиње мале комарце, мољце,
околностима присиљене
да сисају електричне сијалице.
Али, сигурно знате да свако има смрт,
своју сопствену,
која га чека.
Тако да идем сад
без старости ил болести,
дивље, али тачно,
знајући најбољи свој пут,
нијана ко играчка на магарцу којег јашем све ове године,
никада питајући: „А куд идемо?“
Јахање ми смо били (да сам само знала)
у свему томе.
Драги пријатељу,
молим те, не мисли
да визуализујем свирку гитаре,
или да отац мој сабира своје кости.
Не очекујем ја ни уста мајке чак.
Знам да умирах раније –
једном у новембру, једном у јуну.
Како је чудно јун одабрати опет
тако конкретан, са зеленим грудима и стомацима.
Наравно, гитаре свирати неће!
Змије сигурно ништа неће приметити.
Њујорк не жели ум.
Ноћу, слепимиши тући ће о стабла,
знајући све то,
видећи оно што сав дан осећаху.

Силвијина смрт

За Силвију Плат

О, Силвија, Силвија,
с мртвом кутијицом камења и кашика,
са двоје деце, два метеора
залутала слободно у малој играони,
са устима у постељини,
закровљеним у нему молитву
(Силвија, Силвија
где сте то кренули
након што си ми писала
из Девоншајра
о тек никлом кромпиру
и неговању пчела?)
шта си очекивала
тек што си легла доле?
Лопове,
како си се ушуњала унутра,
ушуњала доле сама
у смрт коју сам ја желела тако јако и тако дуго
смрт о којој смо говориле да смо је обе прерасле,
ону коју смо носили у грудима мршавим,
ону о којој смо говорили тако често сваки пут
обарајући три сува мартинија у Бостону,
смрт којој се обраћају аналитичари и лекови,
смрт о којој зборисмо ко невесте које сплеткаре,
смрт у чије име смо пиле
с чежњом за тихим делом?
(У Бостону
смртоносна
вожња у таксијима,
да смрт поново,
та вожња кући
с нашим дечком.)
О Силвија, сећам се уснулог бубњара
који удара међ наше очи са старом причом,
како смо желели да дође
попут садисте или њујоршке виле,
да ради свој посао,
неопходно, кроз прозор у зиду ил уз креветац,
и све од тада он чекао је
под срцима нашим, сред нашег ормана,
и сад видим да чувасмо,
из године у годину, стара самоубиства
и знала сам одмах по вести о твојој смрти
њен страшан укус, као со,
(и ја,
ја такође.
А сада, Силвија,
опет ти
са смрћу опет,
том вожњом кући
с нашим дечком.)
И само кажем
с рукама пруженим ка том каменом месту,
шта смрт је твоја
ако не припадност стара,
кртица испала
из једне од твојих песама?
(О пријатељу,
кад је месечина лоша,
и краљ је отишао,
и краљичин разум је на истеку
барска мушица треба пева!)
О сићушна мајко,
ти такође!
О чудна племкињо!
О плава твари!

Истина знана мртвима

Хајд, рекох. И гле, већ ка цркви климам,
да не уставим пратњу, не застанем,
смрт оставивши саму у колима.
Јун. Уморна сам храбра да останем.

Вожња до Рта. Гајим се и мерим
где сиромаши сунце свод несмирен,
где мора замах гвоздене су двери.
У државама другим се умире.

Драги, слап ветра пада као кам
из белосрца воде кад љубимо
целост додира. Нико није сам.
Неко би за то, наше, и убио.

Шта је смрт? Они леже без ципела
у палубама каменим. Гробове
море не дира. Одбијају тела,
благослов, грло, око и зглобове.

Чежња за смрћу

Откад те за њих питам, већину дана не памтим.
Улазим у своју одећу, бесциљност путовања,
одвећ неименовану похоту повратка.

Чак и кад немам ништа против живота,
добро знам оштрицу влати твог помена,
твој иметак под сунцем смештен.

Ал самоубиства посебан су језик.
Ко дрвосече, да знају би сваки алат.
И не питају, никад, чему зграда.

Двапут већ, једноставно, објавих себе,
поседујем непријатеља, поједеног непријатеља,
преузех његово вештичарство и магију његову.

На овај начин, теже и смисленије,
топлије од уља или воде,
поседујем остатке, слину с усне дупље.

Не мислим о телу мом као вршку игле.
Рожњача и барице мокраће нестадоше, чак.
Самоубиства су спремност да се превари тело.

Мртво рођени увек не умиру,
ал засењени, не могу да забораве слатку омаму
деце која још могу да гледају и смеју се.

За поверење целог живота језику твом!
То, себе превазилазећи, навире као страст.
Смрт је тужна Кост; изморена, рекао си,

још чека на мене, годину за годином,
тако префињено под старом раном,
тако празно с дахом мојим у злом затвору том.

Уравнотежи то, самоубиства каткад сретну
разбеснелост у воћу, прасак над месецом,
напуштајући хлеб сумаглице због пољупца,

напуштајући страницу књиге брижљиво отворену,
понекад недоречену, искључен телефон
и љубав, ма шта да је, заражену.

Advertisements