Ознаке


Марк Стренд рођен је 11. априла 1934. године у Самерсајду, на острву Принц Едвард, у Канади. Детињство и дечачке године провео је у Америци. Године 1957. студирао је на Антиох колеџу у Охају. Потом је студирао сликарство на Јејлу. Као Фулбрајтов стипендиста 1960. и 1961. боравио је у Италији, проучавајући деветнаестовековну поезију. Године 1965, опет као фулбрајтовац, ради лекторске послове у Бразилу. Потом предаје поезију на многим колеџима, објављујући песничке збирке и преводећи (између осталих, Рафаела Албертија и Карлоса Друмонда де Андрадеа). Године 1981. изабран је за члана Америчке академије уметности. Радио је као консултант за поезију у Конгресној библиотеци, а потом добио Болингтонову (1993), Пулицерову (1999) и награду Воласа Стивенса (2004). Последњи избор из његовог песништва објављен је 2007. године. Многе познате Стрендове песме (као она о „једењу поезије“, рецимо) заклањају суштинску озбиљност његова певања, које је увек боље кад се усредсреди на битна питања и одбаци олакост.

Аветни брод

Плови
кроз људску ужурбаност

нејасним обрисом,
сличан ветру.

Клизи
кроз оловну

тугу у простор
пољана.

Споро
креће се

мимо стада,
мимо ветрењача,

бибан у ноћи
као смртни

сан.
Нећеш га чути.

Прокрада се под звездама,
од звезда блеђи.

Команда и путници
зуре у празнину.

Очи њихове –
нетремне

некретне –
од костију беље.

Живот о рамену

Билу и Сенди Бејли

Ослобађам се имена туђих. Празним џепове.
Ослобађам се ципела, остављам их на путевима.
Увече враћам унатраг казаљке,
отварам породични албум, зурим у себе, дете.

Ал, каква од тога корист? Време учини своје.
Изговарам своје име. Изговарам: „Збогом!“
Речи журно клизе на ветру.
Волим жену, али је одбијам од себе.

Родитељи се с тронова дижу,
ступају у млечне палате облака. Имам ли снаге да их опевам?
Време о мени говори. Мењам се, пређашњи остајући.
Збацујем живот са себе, али он виси о рамену мом.

Друго место

Улазим
тамо где тајанствен је
сјај

одвећ јак да се не види ништа
преслаб да се прозре
будућност

ипак могу сагледати
воду
усамљен чамац
усправног човека

који ми је знан

Овде је друго место
какви ту зраци
мреже вис
над пустоши?

Оно што мора доћи
већ је дошло
овде
то огледало
у којем спава бол

та земља
коју не посећује нико.

Advertisements