Ознаке


Силвија Плат родила се 27. октобра 1932. године у америчкој држави Масачусестс. Њен отац био је професор Бостонског университета, природњак, признати специјалиста за пчеле. Мати је била више од двадесет година млађа од оца. Отац је умро кад је Силвија имала осам година, после неуспеле хируршке интервенције. Као студент, 1950. године, добила је награду на конкурсу за причу што јој омогућује једномесечно путовање у Њујорк. Но, од тог тренутка душевно њено стање почиње стреловито да се погоршава и она се постојано налази у стању депресије, због којег покушава самоубиство отровом, у подруму породичне куће. После тога, борави на психијатријској клиници где је подвргнута лечењу електрошоковима. По изласку с клинике њено стање се поправља. Догађаји из тог периода њеног живота описани су у полуаутобиографском роману „Под стакленим звоном“ који ће бити објављен после њене смрти. После дипломирања на колеxу, добија грант за студије на Кембриxу, где се на једној књижевној вечери упознаје са енглеским песником Тедом Хјузом, за кога се удала 1956. године. Када се испоставило да је трудна, пар прелази да живи у Енглеску. Неко време живе у Лондону, а затим се селе у провинцију, у Девон. Због Хјузовог брачног неверства односи између супружника се незадрживо кваре и, напокон, крајем 1962. године, они се разводе. Платова се, заједно са двоје деце, враћа у Лондон, где, 11. фебруара 1963, живот окончава самоубиством. Успавала је децу у соби на спрату, а онда у приземљу покрила отворе на соби мокрим пешкирима и укључила смртоносни гас.
За живота је објавила једну збирку песама, пропраћену ласкавим оценама критике, као и мноштво песама у периодици. Почела је у знаку сизеренства Јејтсу. Како јој се ближио крај, њена поезија је постајала слободнија у метафорама, згуснутија у сликама, а тамо где се отвори, добијала је наглашенију нијансу сарказма. Многе стихове из те фазе који би, сами за себе, можда, тражили друкчију вредносну процену, допунили су ужас и снага добровољног одласка у смрт.

Татица

Ниси ми потаман више, ниси,
ципелице црна,
у којој сам се попут стопала
тридесет година, јадна и бела, кућила
а да не кинем или удахнем пуним плућима.

Татице, хтела сам да те убијем.
Али си умро на време…
Ко мрамор тежак, с пртљагом Божјим,
сабласни споменик с палцем ножним
великим као туљан из Фриска

и с главом у горопадном Атлантику
где је зелен у плавом сну
љушкана водама Носета дивног.
Молила сам да се тамо вратим.
Ацх, ду.

На немачком језику, а у граду пољском
који сравнише са земљом,
ратови, ратови, ратови.
А име града је обично. Ако не лаже,
мој друг, Пољак, каже,

тих имена скоро туце има.
И увек ми нешто засмета пред свима
да ти кажем где си ушао, где пустио корен.
С тобом је немогуће говорити.
Језик је у ждрелу заморен.

Заглавио се у бодљикавој жици.
Ицх, ицх, ицх, ицх.
Изговарам с тешкоћом.
Мишљах сваки Немац си ти.
И тај језик, ти скаредни повици,

технологија, технологија
гура ме грубо као да сам Јеша.
Јеша из Дахауа, Аушвица, Белсена.
Јидиш ћу, најзад, проговорити.
Јеша сам, мора бити.

Снегови тиролски и чисто бечко пиво
немају пуну чистоту истине.
Уз моје циганске претке и своју срећу злу,
уз моје тарот карте које мешам,
могла бих бити Јеша.

Увек си ме удостојавао пажње,
с твојим луфтвафеом и твојим блабла,
и својим уредним мустаћима,
и аријевским оком, плавог сјаја.
Панзер-ман, панзер-ман, ах ти…

И нема Бога осим свастике
тако црне да нема неба без ње.
Свака жена једног фашисту обожава:
чизмом у лице, брутално,
зверско је срце звери попут тебе.

Ти си за школском таблом, татице,
такву слику о теби носим:
с кучећом вилицом, не храмаш, али
ниси зато мање ђаво, нити си
ништа мање онај црномањасти

што моје црвено срце предвоји.
Десет ми је било кад су те покопали.
У двадесетој покушах умрети.
И да се теби вратим, вратим, вратим.
Мишљах, свака кошчица то ће хтети.

Ал извукоше ме из вреће мртвачке
и закрпише и спојише лепком.
Тад схватих шта ми је учинити.
Модел сам начинила твој
човека у црном с лицем из Мајнкампфа

који воли да шчепа и кресне оком.
И рекох, желим то, желим.
Тако сам, татице, и свршила, напокон.
Црни телефон је искључен из корена,
гласови кроз њега неће прогмизати.

Ако сам убила једног, и другога морам,
вампира који се представио као ти
и пио ми крв целу годину дана,
седам година, ако баш хоћеш да знаш.
Татице, сад можеш мирно да почиваш.

Колац је забоден у твоје дебело црно срце
и сељаци те никад нису волели.
Плешу и гацају по теби, боси,
увек су знали ко си.
Татице, татице, копиле, свршила сам.

Песма безумне девојчице

Чим склопим очи, свет смртно настрада;
отворим – он се опет цео роди.
(Дакле, у слике моје главе спада).
Звезде у плавом и црвеном плешу,
и суде о том несмиреном лешу:
чим склопим очи свет смртно настрада.
У кревету те усних, тако рада
да с твојом песмом љубав ми се нуди
(она у слике моје главе спада).
Ал паклен свет је, Бог са неба пада:
стижу серафи и сатански људи.
Чим склопим очи свет смртно настрада.
Чудан, у чудном враћаш ми се, мада
ја сам старица, име ти не памтим
(оно у слике моје главе спада).
Волим уместо муње што запламти
кад рика грома пролећу се нада.
Чим склопим очи свет смртно настрада.
(Дакле у слике моје главе спада).

Секући воду

Црно језеро, чамац црн, два силуете од црног папира.
Где црна стабла воду пију?
Њихове сенке већ Канаду грле.

Светлашце кроз воденцветове.
Листови нас не пожурују:
ток су, околиш, мрачан је савет њихов.

Хладноћа светова весла дрма.
Дух над тамом је у нама, риболовцима.
Окрајак лица опроштајни, бледа рука;

Звезде се отварају међ љиљанима.
Не ослепљује ли вас ћутање сирена?
Јер је то ћутња пренеражених душа.

Еви

У реду, рецимо могао је да узме лобању и смрви
начин на који ти ломиш часовник; здроби кости над тлом
измеђ челичних палми нагиба, узме их без крви,
пажљиво посматрајyћи метала и ретког камена лом.

То беше жена: њене љубави варка што не мирова,
преварена немом геометријом кидања нагона,
зубаца и колута, бесмислених механичких хирова,
ил беспослених завојница неизречених жаргона.

Ни човек ни полубог не могу од тог трена
да споје остатак рђе сањарења, точкове пале,
рескасте конзерве плитког времена,
мирисе, политику и поправљене идеале.

Идиотска птица скачка пјано мршава по подини
уз цвркут часовника у тринаестој лунарној години.

Огледало

Ја сам сребро и тачност. Без предубеђења
тренутно гутам све што видим
какво јест, без магле симпатије и непријазности.
Нисам сурово већ правдиво,
квадратно око умањеног бога.
Скоро увек созерцавам супротни зид.
Ружичаст, у боровини. Гледам га толико дуго
да поста мог срца део. Али, и он чили.
Лица и тама деле нас, увек, изнова.

Језеро сад сам. Жена се приклонила
мојим пределима, у потрази за собом,
да се опет врати варљивости свећа ил месеца.
Видим њена леђа и верно одражавам,
награђује ме сузама и дрхтавицом руку,
без мене не може. Час дође, час оде.
Изјутра њено лице замени тамнину.
У мени утону као девојка, а сад, сваког дана,
ко страшна риба плива к њој старица.

Каменит зимски предео

Вода из паприкара, кроз брану над каменом
зарони наглавачке у црни рибњак, куда,
апсурдно, ван сезоне, самоћа тог лабуда
плови ко снег, кроз спомен, подругљивом заменом,
са гладним беличастим одразима крај спруда.

Оштро силази сyнце над мочваром ко слика
рујног киклопског ока, да презре поглед дана
дужи од овог ил оног шагринског крајолика
где ја, замишљеношћу пернатом, црна врана,
луњам кроз зиму ноћи што ври од безоблика.

Последњег лета трстик урезан је у лед,
ко у мом оку твоја слика; и без успеха
мраз застакљује моју рану; каква утеха
зна да скамени срце тако да, у свој ред,
опет не озелени? Ко хода, туда, блед?

Обешеник

За корен мојих власи неки ме бог захвати.
И сиктах у плавим крузима, ко пророк у пустињи.

Ноћ одскочи из вида ко веђа гуштерова.
Белина голих дана увуче се у дупље.

Досада стрвинара привуче ме том дрвету.
Да је он на мом месту, исто би учинио.

Мртви

Пао у омчу сунчеве брзине,
у свету хаљу, у муф иловаче,
човек занови љубав, а рат мине
кроз матерницу затишја све јачег.

Нема у смрти Цара духовног,
ни царства оца које гордост снажи.
Када заблуду задњу прими лог,
слама се свет, тек заборав се тражи.

Округла земља, колевка за расад,
над тим костима није се наднела
одјеком трубљи у пропасни дан:
облизује се пред xиновски сан;
а божја брига и јецај анђела
нежност су краја, озлоглашен распад.

Госпођа Лазар

Учиних опет то.
Једанпут на сваку деценију
мудра постанем –

сој ходајућег чуда, моја кожа
блесне нацистичком лампадом,
моја десна нога –

притискивач постане,
моје безлично лице, удостојено
бива јеврејским цртама.

Узмите салвету
о душмани моји.
Ужасавам ли вас?

Нос, дужице, зуби сви?
Задах из ждрела
нестаће за дан.

Ускоро, ускоро, плот
прогутана јамом гроба
лепо ће ми стајати,

а ја сам жена са осмехом.
Тек ми је тридесета.
И, као мачки, још девет пута ми је мрети.

Ово је трећи већ пут.
Какве отпатке
уништим сваке декаде.

Колико милиона власи.
Грицкајући семенке, маса
пробија се да осмотри,

како ће ме распети од руку до ногу –
у великом стриптизу.
Даме и господо,

то су руке моје,
моја коленца.
Сама кост и кожа,

а ипак, ја сам та жена.
Први пут сам имала десет.
Десило се случајно.

Други пут, намеравала сам
да не вратим се никад.
Дохвативши се резе, заклопих

морску шкољку.
Морали су ме звати, звати,
и стругати љуштуру, лепљивог бисера ради.

Умирати,
то је уметност, као и све остало,
а мени особито иде од руке.

Мени то тако страшно иде од руке,
мени то иде као подмазано.
Може се рећи, то је позив мој.

Лако се одради у соби.
Лако, без покрета.
Театрални

повратак усред бела дана
на исто место, са истим лицем, истим грубим
разонођујућим криком:

„Чудо се десило!“
То ме разбије.
Тај судски позив

за прегледање ожиљака, позив
за ослушкивање срца мог –
оно одиста куцка.

И то је позив, драгоцен позив
за реч, ил дотицај,
ил капљу крви,

ил влас, ил парче одежде.
Дакле, дакле, Хер Докторе.
Дакле, Хер Душманине.

Ја сам ваш опус,
ваше драгоцено
чисто златно чедо.

Скривена у крик.
Вртим се и горим.
Не мислите да не ценим вашу бригу.

Пепео, пепео –
варјачом промешајте.
Плот, кости, ничега нема –

само парче сапуна.
Венчани прстен.
Златна пломба.

Хер Боже, хер Луциферу,
чувајте се,
чувајте.

Из пепела
риђокоса устајем
и мушкарце као ваздух гутам.

Сатани

Месечинаста мисао твог ока
налази начин елипсе да мења
над тлом логике: анђели, пролока,
под поклопцем су, у сну ускраћења.

Комети црних тинти заповедај,
у поплавама белог света теци.
Застри правила поподневног реда,
фотографије божје нагнај сенци.

Сјај кула змије у супротност мења;
клицу сочива постању приведи,
слику ти пламну у тачки рођења
да, кад се дигне, нико не повреди.

Предај планету негатива мери
сунце ниједан сат да не помери.

Спавачи

Нема мапе са уписима
улице два спавача.
Изгубили смо пут према њима.
Леже ко испод воде,
у плавом некретном светлу
притвореног француског прозора

застртог жутом траком.
Уз прасак благ
мирис мокре земље диже се, лако.
Пуж оставља сребрн траг
у црном густишу живице око куће.
Бацамо поглед унатраг.

Између лати као смрт бледих
и лишћа које их чврсто следи,
они спавају, уста на уста.
Бела се измаглица спушта.
Уз мали зелен дах ноздрва
окрећу се натраг, свом сну.

И ван те постеље топле и неме,
у сну смо њиховог сна.
Сенка капка очног то зна.
Ниједан губитак прићи им не може.
Одбацyјемо сувишак коже
и клизимо у друго време.

Advertisements