Ознаке


„Људи различитих земаља и различитих убеђења, ми смо се данас сакупили овде да захвалимо Богу за живот и стваралаштво поета лауреатис –а, Теда Хјуза. Нећемо исувише дуго расправљати о песнику, тим пре – не у прози, јер тиме ризикујемо да убијемо дух његове поезије. Данас ћемо читати његове стихове, узносити молитве и молити Свевишњега да буде милостив према Теду и према свим уметницима чији је дар, добијен од Бога, упућен у славу његовог стваралаштва, пред којим поничемо исто као што задивљени уметник пониче пред ‘делом руку мојих'“.
Тако је отпочео полугодишњу мису Теду Хјузу настојник Вестминстерске Опатије Весли Кар, у четвртак, 13. маја 1999. године (песник је умро неколико месеци раније, ујесен 1998. године). Од 11 сати изјутра орила се музика Баха и Бетовена, читали су се Библија, Шекспир и стихови самог Хјуза у извођењу Мајкла Болдвина и Шејмаса Хинија. Уз пријатеље и ближње, било је присутно много писаца, преводилаца, као и Њено Величанство Краљица-Мати, с Принцем од Велса.
Тед Хјуз се родио 17. августа 1930. године у Мајтолмроуду, провинција Јоркшајр, за коју његов руски преводилац Глеб Шулпјаков тврди да представља „најзагонетнији крајолик Енглеске који су песници прошлих векова називали моорланд“. Седам година касније његова породица прелази у Мексбороу, где држи трафику за продају новина и дувана.
Крајем педесетих, Американка Силвија Плат добила је стипендију за обдарене студенте и студирала на Кембриxу. Хјуз је, у то време, већ кембриxски дипломац (дипломирао је археологију и антропологију, године 1954. Наредне две године радио је као ноћни чувар, снабдевач у зоо-врту, баштован, напоредо штампајући поезију). Тед и Силвија срели су се фебруара 1956. на вечери у Кембриxу коју је приредио један књижевни часопис. Четири месеца касније су се венчали. После извесног времена рукопис прве Хјузове збирке „Јастреб на киши“ добио је прву награду на једном песничком конкурсу у Америци. Чланови жирија били су Вистан Хју Одн, Стивен Спендер и Меријан Мур. Објављена је његова књига и млади пар две године проводи у путовањима Америком. Затим се враћају у Енглеску да би се населили у провинцији. У априлу 1960. године добијају кћи Фриду. Тада излази и прва збирка Силвије Плат, „Колос“, пропраћена ласкавим оценама критике. Две године касније рађа се син Николас. Силвија оптужује Хјуза за неверство и демонстративно одлази из села. После извесног времена, нахранивши и успававши децу, извршава самоубиство ставивши главу у рерну плинског штедњака, претходно пустивши плин. Хјуз је понео печат извесне кривице за њену смрт, мада треба рећи да је Платова и пре познанства са Хјузом два пута покушала да изврши самоубиство. Феминисткиње су, много година потом, оптуживале „мизантропа“ Хјуза за њену смрт. Те оптужбе су претворене у легенду. Питањем да ли мати сме добровољно ићи у смрт кад би сутрадан изјутра ваљало да искани и нахрани децу – феминисткиње се, наравно, не баве.
Сам чин самоубиства своје супруге, Хјуз никада јавно није коментарисао; међутим, своје „озбиљне“ стихове писао је искључиво за себе, не објављујући их скоро тридесет година; бацио се на одгој деце, на превођење Овидија (за те преводе добио је Витбредову награду), на писање стихова за децу и штампање Силвијиних посмртних књига: „Аријел“, „Ход по води“ и „Изабрана дела“. Само је у једном приватном разговору, како наводи Шулпјаков, рекао: „Били смо два млада идиота који су се, апсолутно не размишљајући, бацили једно другоме у загрљај“. Хјуз је објавио преко деведесет књига, за које је добио скоро све песничке награде које се могу добити на англосаксонском говорном подручју. Године 1984. овенчан је титулом поета лауреатис.
Последња Хјузова књига “Писма дану рођења” садржи 88 песама, писаних углавном белим стихом и представља својеврсну хронологију односа са Силвијом Плат. Хјуз је, очито, сматрао да, себи и деци, па и свету, дугује објашњење шта се, одиста, десило. Шулпјаков сматра да „књига представља један фото-албум, где на свакој страници – постоји снимак: Хјуз и Плат у свадбеној ношњи; медени месец у Паризу – на фону Јелисејских поља; на обали океана у САД; Платова чита Чосера кравама Грантчестера; на доксату куће у Ивовој улици; за радним столом; у пећинама Карлсбада“.
Књига је посвећена њиховој деци, Фриди и Николасу. Остаје питање да ли су ове песме лирика или нека врста лирским фрагментима обојене прозе. По техници подсећају на исповедну позну поезију Стевана Раичковића, у којој, додуше, несмелој да се отвори до краја, нема набоја потиснуте кривице који Хјузово песништво тематски усложњава, и чини судбински битнијим говором – људским вапајем за срећом. Шејмас Хини је стихове последње Хјузове књиге поредио с деловањем кесонске болести, када читалац скоро физички осећа нападе емоционалног гушења у тексту. Тај текст је својеврсни лавиринт, покушај да се логички фактографише лутање у ћорсокаку човекове судбине, тридесет година касније.

Теологија

Не, није змија Еву
навела до јабуке.
Све је то једноставна
замена чињеница.

Адам је појео јабуку.
Ева је појела Адама.
Змија је појела Еву.
Чрева тамнина то је.

Змија, међутим, спава
и вари оброк у Рају –
насмеши се кад чује
гунђаве прозивке Божије.

Јагуар

Мајмуни зевају, лове своје буве.
Папагаји вриште, ил се кочопере
да привуку пажњу, за слаткише суве;
лав и тигар леже и лењошћу мере

сунце. Боа као фосил, кружни камен.
Кавези су празни. У неким пред вече
смрди од спавача што дишу сред сламе.
Моћ, ко осликана у вртићу дечјем.

Но ко све то прође тај је стићи вредан
пред кавез где многи застану и бдију
као пред сном дечјим – где јагуар један
сврдла тамни затвор сечивом очију

кроз жестину кратког простора. У тмуши
тек слепило ватре задовољи око,
вал крви у мозгу заглушује уши –
то за њега није кавез, већ неспокој

ко визионару келија где строгу
дивљину још чува далека слобода.
Свет кружи под брзим ударима ногу,
а изнад кавеза – отвореност свода.

Озарење

Лондон. Љубичаст меки сутон
априлске вечери.
Кроз Чок-фарм-бриx
журим у метро: младоме оцу,
у глави ми се врти од бесаних ноћи
и нових осећања.
И гле, у сусрет иде ми тај момак.

Окрзнувши га погледом (шта то
носи?
Ма не, причинило се) кретох
даље,
а затим одједном схватих – и пристигох га.

Беше то сићушна зверчица која
мотала се
под момчићевим пазухом. Тако код нас, у детињству,
рудари
носили су под јакном ловачке
псиће,
ал оно главно беху – очи које су покушавале
пресећи поглед мој. Како ми је све то
познато било!
Огромне уши, њушкица оштра –
зверчица
извириваше из јакне и лик је
њен
преплашен и непријатељски био.
„Па то је лисичић!“ –
Зачух сопствени очуђен
глас.
Момак застаде. „Откуда вам?
Шта ћете учинити с њим?“
Каква помисао, лисичић
насред Чок-фарм-бриxа!

„Могу вам га продати. За само једну фунту.“
„Причекајте,
где сте га нашли? Куда га носите?“
„На пијац. Неко ће га купити
за фунту!“
И осмех полукривње.
Помислих: шта ћеш
на то рећи?
И како ћемо поживети с лисичићем у нашој
собици?
И још с одојчетом?
И шта ћемо радити с дивљим
навикама?
С његовом незадрживом енергијом?
А кад он, одраставши, зачује зов
предака,
куда да денемо ојачалу и вешту
зверку,
својевољну, са њушком искеженом?
Лисичићу треба протрчати двадесет
миља за ноћ?
А његов њух, којем ништа на свету
не промиче?
И како да се носимо с његовим фантастичним
чулима, како
да преваримо га?

А лисичић
све гледа преко мог рамена
у пролазнике,
једног, па другог. Опет у мене.
Среће – ето шта му је сада
недостало.
Већ се одбио он од сисе
али очи су његове биле, још, сасвим
штенасте.
Сићушне, округле и сиротињске,
као тек уплакане. Остао је
без материнског млека, без играчака
од длаке и перја,
без пријатне помрчине шумских брлога
и без громког шапата сазвежђа,
кад се његова Мати враћала из ноћног
лова.
Моје мисли, као велики добродушни
пси,
кружили су око лисичића, њушкајући
га.
И ипак,
нисам се одлучио, одох. Али, изгубивши
лисичића, као да
са судбином сам се својом разминуо.
Одгурнух га – у будућност
која га је чекала у Лондону.
Журно
сунух у подземну… А шта да сам
платио,
шта да сам дао ту несрећну
фунту и вратио ти се
с лисичићем у рукама, шта да смо отпочели
да живимо, још, скупа –

да ли би брак наш издржао такво
искушење?
Да ли би се изборио? А ти, би ли?
Али, пропустих ту прилику.
Брак наш беше осуђен, од тог трена.

Улица Регби, 18

У тужној убогој кући из викторијанске
епохе,
у Улици Регби 18, чекао сам те.
Кућа је подсећала на позоришне
бине
као да су пет њених спратова били
повијени
лицем према публици која прати
љубавне коштаце у сваком од њих

мизансцен у којем се сплитаху
и расплитаху
наша осећања, тела и судбине. Ето таква је
нежурна кујна љубавних напитака,
бескрајни спектакл где мењају се
само имена глумаца, а улоге остају
пређашње.
Говорили су ми: “Требало би да напишеш
књигу
о тој кући. Ту нису чиста посла!
Поживећеш, увидећеш да није тако
једноставно
извући се одавде, јер свако
ко овде допадне, допада
правог лавиринта –
на Кнососки двор падне, где влада зла
моћ! Па ево и ти си,
сад, у лавиринту.” Митови
зачараваху. Слyшао сам их,
зачаран.

Овде сам живео самотњачки. Самцит
седео сам за шкрбавим препотопним радним столом
који ми је служио за ручавање
и рад. Чекао сам Лукаса
и тебе. Ма о чему мислио, моје мисли
стално се враћаху оној дебељушкастој Белгијанки
с црним и блиставим, као лакиране
чизме, косама,
која је живела на првом спрату. Чинила ми се
птицом
у кавезу љубавника, трговца половним
аутомобилима.
То је он претрпао наш подрум старим моторима
и згужваним браницима. Тако да смо, пробијајући се
у тамни и прљави тоалет, распоређен
ниже
од нивоа ходника, ризиковали
да обогаљимо ноге.
Као и све у тој кући, девојка је играла
своју улогу у спектаклу. Њен телохранитељ
беше црна немачка овчарка, права
вештица
која је бранила њену усамљеност и завијала
за вратима, кад би неко пролазио поред.

Овчарка ју је бранила од свих
за рачун трговчев. Бранила ју је ревно,
мада,
седам година потом – ништа није спасавало рерне. Међу
њом и мноме ништа се није десило. Није ишло ни са Сузаном
којој је било суђено да лута лавиринтом
и чека Минотаура, грабећи слушалицу ноћима,
када си хтела да зачујеш мој глас. Али те
вечери
нисам могао ни да претпоставим да ће због мене
неко да пропати. Да ће проћи десет година,
и три од њих ти ћеш већ бити у гробници,
и Сузана ће у ноћи мерити корацима
собу
(спрат више од оне где смо, заручени
прстеновима,
грејали једно друго на уском кревету)
и плакати, умирући у самоћи од леукемије.

Дакле, Лукас те довео. Ти си
била у Лондону тек једно вече, на пропутовању за Париз.
Април, тринаести, рођендан твог оца.
Петак.
Питао сам се зашто си се стропоштала са свог места:
да видиш ту Европу, о којој
сањали су у Америци. Неколико година потом,
већ после твоје смрти, сазнах
какво те је страшно разочарење очекивало,
сазнах за сузе које си пролила у Паризу.
Само на једну ноћ удаљих крах твојих
надања,
тих драгих каменова, што ресе твоју
самоћу.
А затим – затим и снови, за којима си
јурцала, и живот
који си измолила, све кренуло је према праху:
твој дневник ми исприча историју тих мука.
Замишљао сам како си крај светих олтара
молила судбу да ти да прилику, заклињући
провиђење или случај. Као дете,
покушавала си да се коцкаш у одрасла осећања
али – по ко зна који пут – изгубила си.

И гле појавио сам се ја, само
на неколико сати, са шаком цвикера у
xепу
пошто зашто спреман да будем мучеником твојих
ћефова.
Да л ја те добих, поткупивши Судбину?
Ил ти си искала сусрет са мном? Не знам зашто
смо се пронашли и чега ради судбина
сведе нас и одбаци, незаштићене, само знам
да већ чујем како се успињеш
степеницама,
жива и блиска, и како се громко смејеш да
што пре ме збуниш. Таква је твоја тактика била:
пре но што се појавиш преда мном, с пуним наоружањем,
хтела си
да зачујем како звецка. Затим

процеп у сећању. Како сте ушли? Шта је било
даље?
Кад је, на пример, ишчезао Лукас? Да ли сам ти понудио
столицу?
Била си налик на велику птицу, с перјем
некаквог болесно-радосног узбуђења.
Памтим плаве пеге, заискрени кобалт
пражњења твоје ауре која, како потом схватих,
и чињаше те тако необичном. И очи
твоје неовдашње, пруске очи, њихов чудни
блесак:
два сићушна човечуљка под капуљицама
тешких веђа. Загонетне и у исто време
девицоноћне
оне свиткаху од узбуђења и беху
породична драгоценост која ће, после,
прећи у наследство нашем сину.
Напокон сам могао како треба да осмотрим те:
твоје округло лишце које су пријатељи називали
“гутаперкиним”, а ти – немилосрдно –
“ватираним”.
Његов израз мењао се свакосекундно,
било је отисак душе, као
да одражава мрешности њеног етра.

И још сам био заинтригиран твојим уснама
којима сличне не сретах на свету:
крупним, као што бивају само у туђина.
Поразио ме и твој нос, раван,
као у боксера или Индијанаца Апача, и широк,
по облику подсетивши на шкорпиона.
Твој профил немогуће је било назвати орловским:
равни нос чињаше сваку фотокамеру твојим
непријатељем,
он беше кључар твоје таштине, издајицом
у бесконачном серијалу твојих сексуалних
снова.
Беше то нос једног од ратника Атиле, он
учини твоје лице налик на лица која
замишљао сам у диму ватара племена
Навахо.
И косе, зачешљане на слепоме оку, и онај модни
подрез,
и још подбрадак, твој малени подбрадак,
како често бива код оних рођених у знаку
рибе.
Твоје лице никад није било само лице. Оно
увек
беше различито, као површина мора, где се играју
ветар и вали, одсјаји месеца или сунца.
Оно покретно беше, док једног јутра
се не заледи – и не постаде дечјим. Ожиљак
се показа пукотином у ремек делу Вајаревом.
Али сад – сад си читала песму о
црном пантеру
и ја хтедох да те загрлим и пољубим, хтедох
да се уздржим од метанија по соби. Али, тиме, само
доливах уља у ватру.

Затим сам те пратио, кроз читав Лондон, на
Фетер-лајн,
где је био твој хотел. Кућу насупрот
тек су почињали да подижу, после бомбардовања.
И, узевши се, храбрости ради, за руке,
ушли смо под њене сводове као да полетесмо надоле,
с висине Нијагариног водопада. Кроз буку
бујице
зачух историју твог ожиљка –
тајне шифре твоје душе – све си ми
испричала,
и како си покушала да се убијеш. И гле,
тренутак раније, пре но што сам те пољубио,
хладне звезде над тим,
устајућим из пепела, загрохоталим градом,
прошапташе: пази шта чиниш.

И звезде беху преплашене, чак. А ја –
ја чак не памтим како смо се обрели у твојој
соби.
Била си јака, и гипка, и глатка, као
риба.
Била си нови свет. Мој нови свет.
Гле каква је она, Америка, зачуђен
мислио сам,
дивна, предивна Америка!

Мисао лија

У пределе уобразиље ступа привид поноћне шуме:
дисање живота очува
не само усамљено срце времена
и овај нетакнут лист.

Иза прозора нећеш се звезда нагледати:
нешто, све ближе и ближе,
ево, из дубине таме
у моју усамљеност улази:

леден, опрезан, као поноћни снег,
нос, који изучава лист, нос мог госта- лије,
покрет брзих очију
доноси покрет телу,

и, јасан, на снегу оцртан је траг.
Тихо се прокрада лења сен
грлећи пањеве, гране, случајни сјај,
изливајући се у тело које је спремно већ

да прими у своје поседе јутро. Око,
ширећа дијамантска дубина,
упорно куцка, упереност своју
немајући снаге да напусти. Као бол или кривица

у хладни мрак главе прониче
топао лисичји дах.
На екрану прозора – ни звезде. Успорен ток времена.
Мој лист нетакнут стиче реч.

Септембар

Седели смо до касно, гледали сутон рани:
ниједан сат то не ухвати.
Кад пољупци се понове и кад очврсну длани
немогуће је рећи колико је сати.

Позно лето: лишће виси, велико и мирно:
око звезда их броји,
под свилом ручног зглоба море је непрозирно –
а време не постоји.

Устанемо; то лишће не зна да му измиче век.
Сатова не треба ни нама
за знање да имамо што упамтимо тек:
вреву часова у главама

као Краљ и Краљица чију власт несрећну прокуне
безосећајност руље;
док тишина дрвећа излива њихове круне
у локви, муљем.

Advertisements