Ознаке


Шејмас Хини рођен је априла 1939. године у породици са деветоро деце. Његов отац је био радник на малој фарми код Кантри Дерија у Северној Ирској. Будући песник је растао као “кантри бој”, учећи локалну основну школу. У дванаестој години уписао је Сент Колумбову католичку школу у граду Дерију, четрдесет миља од своје фарме. Године 1957. прелази у Белфаст, где студира на Краљичином университету; потом се запослио на университету као лектор; тамо ће живети до 1972. године, када прелази, као лектор, на Керисфорт колеџ у Даблину; године 1982. преузима катедру на Харварду а 1989. постаје професор поезије на Оксфорду. Прве песме објавио је у Белфасту, 1960. године. Ожењен је са Мери Девлин, с којом има троје деце. Мери Девлин је и сама списатељица, учествовала је у многим његовим књижевним пројектима, а заједно су објавили књигу класичних ирских легенди и митова (1994).
Хини је у првом периоду свог стваралаштва писао на теме пејсажне завичајне дивљине и тешког пољског рада и живота својих сусељана; почетком деведесетих у његовом певању преовлађују “просветљене” песме на вечне теме. Али, ма о чему писао, постоји трајна консултација са древним нордијско-келтским хроникама. Нобелову награду за књижевност добио је 1995. године.

Гутљај

Захватити је још из ноћи ваља,
док слепи миш, још, зрак над пољем пори;
тужни звон канте с ветром се помаља:
диминуендо – потпуни и спори!
Бледило драгог лица ме привукло.
Прегача сива, састругана рана
с емајла канте. И лака промуклост
налик на шкрипу зарђалог крана.
Уселив се без кључа, месец зна
да кроз прозоре провали надмено,
падне у шољу и заблиста с дна.
На шољи натпис. Све предодређено:
молитву ноћну да довршим прво –
„штуј дариоца“, оквасивши грло.

Гленморски сонети

1

Ури се, друкче: да распори плот.
Фебруар мек је – магле височије
над браздама су; звук, јасан, у свод
подиже рику трактора–кочије.
Пут. Пара. Уздах оживљене сржи.
Леп живот: сам низ пољане поћи ћу.
И нов свет, лепши од тог што нас држи
под плугом рођен видети моћи ћу.
Рало ми бразду осећања пружа
и духом тла је раздражено месо
ко нека тамна нерасцвала ружа.
Али, причекај… Та магла, та пена,
моја су авет под пролећним плесом
док пасхе снежне вије се пелена.

2

Душице с тамних прозорчића капљу;
јата се речи упише у кору,
себе из јаме истиснув пред зору –
„То је таинство, а не тајна“ – шапну,
одавно, Ојсин Кели у Белфасту:
на наковањ је подсетити хтела;
једва да је и чекић знао страшну
истину коју зрна нису смела.
Хеџ-скул ми беше, с ветровима, дом,
док сних из јаме глас да никне сам:
неима тамо молитва ил том
што зазивају у неки свој храм.
Плот да распори, друкчије се ури:
И стих, ко рало с њиве, кући жури.

9

Уцрнеломе жмирају за окном
увредљиво је на гране да слеће:
„Он ме гледао укоченим оком.
Не, не полудех – иди и видећеш!“
Првосазданост, да л се враћа више?
Крај врата ловор, напет као струне,
ко силоси на фармама мирише –
горком кривицом у лиснику круне.
На вилама је – крв – на сену, врећи –
у млаћевини мишји брабоњ, уз то.
Где поезији оправдање стећи
у срцу, уму? У крошњи је пусто.
Прилазим – нема миша, где је миш?
Твоје је лице – бледи лунин плиш.

Ваздушни брод

У аналима Клонмакнојса постоји прича:
једанпут браћа скупише се на молитву
кад се, одједном, указа, у ваздуху, брод.

И пловио је, над њима, високо; али сидро,
вукући се на дугом путу, закачи се
за капак олтара – брод се заустави.

Јунак један спусти се низ уже
да сидро ослободи… у непознато!
„Не помогнемо ли – код нас ће потонути“ –

рече опат. И монаси помогоше.
Брод заплови, опет; морнар успуза се натраг –
да приповеда о чудима дубине.

Нестајуће острво

Једном остасмо овде, да себе нађемо у добру,
између ових плавих брда и тих пешчаних стрмина
где ноћ и очај бесан молитвама прожети беху.

Једном скуписмо гранчице и запалисмо огњиште.
И котао нам небеса замени.
И острво под нама сруши се ко талас.

Земља која нас носаше поста чврста
тек кад у очају се приљубисмо уз њу.
Верујем, све што зби се – тек привиђење беше.

Серенаде

Ирски славуј
пева, звижди у бари.
Не престају сву ноћ
његови вешти трилери.

Иако Ирац сам ја,
и пој тај ми је у крви,
нисам славуја слушао,
ни сову, између осталог.

Не, серенаде су моје
вране поцепан крик,
у полудремежу, ил на ветру,
ил миша слепога дах,

ил ушкрипао клокот
који одаје лиска,
док ничијом земљом лута,
тамо где дрче комбајни.

Напуни боцу, љубави,
нико сан наш прекинути неће,
а пробудимо ли се, шта се може,
почујмо песника из баре.

Остриге

Шкољке дрхтуре на чинијама.
Мој језик у усхићеном је ишчекивању,
и небо сване у предосећању:
преда мном – слане су Плејаде,
и Орион залази за море.

Оне, живе и немоћне,
леже на ледним лежајима;
мекушци: раздвојене посуде,
љубавни уздах океана.
Колико њих сломљено, рашчеречено и обогаљено.

Докопавасмо се обрежја
преко стена, зараслих уцветалим жбуњем,
и били смо тамо, и кушали пријатељство,
и немогуће је заборавити ову посуду просту
и прохладну сенку сламених кровова.

Кроз Алпе, преживевши сенке и снег,
превозили су Римљани остриге на југ, у Рим свој:
Видео сам влажне корпе,
пуне драгоценог чуда,
наизменце с папрати и мирисом океана,

и лако сам дрхтао, не осећајући
сјај, то јест поезију ил слободу,
у дисању мора. Окусих тај дан
да његов укус медни
надахне ме за Реч, чисту Реч.

Прозрачност

1

Инишбофин. Недеља. Јутро.
Сунце, галебови, гар и звук мотора.
Нас су, једног по једног, спровели
климавим лествицама у утробу чамца
који се нервозно отимао, свакоредно,
под све већим теретом. Седели смо
удвоје, утроје, на клупицама,
чврсто збијени као овчице,
не смејући да зинемо од страха.
До превртања накрца се кутер –
ево сад ће, преко палубе, посисати воду.
Затишје је савладало море. Међутим,
оног трена, кад је мотор заурлао
и морнар се, заљуљан, дохватио
јарбола, памтим како је срце
сишло у пете. Та јасна покретност,
живахност кутера – плашили су ме
до смрти. Све време преласка
кроз непокретну прозрачност
беше ми мучнина. Као да сам гледао
одозго, из другог неког чамца,
у небесима пловилог, јасновидећи
нашу незаштићеност, изложеност –
да пожалим људе испловиле на мора.

2

Цларитас. Прозрачно латинство.
Идеално изражава смисао
барељефа над фасадом црквином,
осветљеном сунцем. Исус
на коленима. Јован Крститељ
излива окамењени млаз
над Христову главу. Река под њима
представљена је низом таласастих
цртежа у камену. Међ њима
плове у води рибице смешне.
Ничега више. Али та јасност
под собом невидљивом је крила:
њихање подводних трава,
мицање спорих зрнаца пешчаних,
загасито сијање дубине.
У подневној плавети пред очима
мрешкао се, љуљао, пловио
тајни хијероглиф овог живота.

3

Давно је то било кад је мој отац
запутио се да опрска кромпир
на пољу крај реке, не повевши ме
са собом: вели, бронзани прах
могао би ми очи опржити, а боца
беше нова и неиспитана, и коњ
плашљив, уз то. Уопште, остадох код куће,
гађкајући камичцима глупаве
врапце који се се чичкали на шупи.
Али у оном трену кад се отац вратио,
био сам у кујни. Кроз прозор видео сам
да је ушао у двориште – сам, без капе,
с погледом што ошамућен лута,
климајући се, као авет… Испоставило се,
кад је товар распакивао,
на стрмини, коњ је одједном поскочио,
стукнуо, запрегу занео,
и све – запрега, распршивач, коњ,
рукуница, ланци, точак и копита –
све се с падине обрушило главоломно
и нестало у реци. Трен касније
у даљи је храбро изронила капа
и отпловила некуд у даљину. Тог дана,
као кроз расејани мрак,
друкчије видех оца. Изашао је
к мени, стопама мокрим, на обалу:
и шта је од тада раздвојити нас могло?

Успомени Теда Хјуза

И о томе шта је завештао енглеској поезији

1

Положај овај, или онај… Шта значи тај положај
кад ни покајања, ни опроштаја
већ само умртвљења душе,
о коју, као о обалу, бије туга
речима тешким и оштрим?

2

Прочитао сам их – као да сам се осврнуо,
пројездивши аутом под мостом
једносмерним, пружним,
у којем бука је и потрес сводова,
као у уву које ослушне земаљску буку –
и у промаји – и у трептају душе
која јури суђеним јој путем…
Као да сам се осврнуо и угледао
над арком округло око, и мрак тунела,
и изнад – нестајућих трачница блесак,
ојачаних кламфама и засунима;
И све моје сумње одједном нестадоше –
као да сам из одаје високе
сишао, високом речју оснажен.

3

Скривено страдање… Ко је рекао
да за поезију оно није тема?
Кад онај краљевић у Беовулфу
случајно убија брата, зар
он не пада у клопку
на Гретелу, и сад мора,
ошамућен љубављу и тугом,
кријући у себи нечувени бол,
на смртну казну да преда јединог сина?

Тако, сећајући се древне приче,
причао је песник; и ноћ је била,
и уздрхтавала је у Дармору земља
под нашим ногама, и зујале су
турбине генератора, доле,
у дубини, као да нас је стаза
водила не на обећану гору,
у даљини, већ у неки сумрачни лагум
где уснули кркљају и јецају, лежећи без реда.

4

„Замисли само: старац несрећни
види како тело обешеног сина
љуља ветар у омчи. Он плаче,
неутешно плаче, а црни гавран
радујући се похлепно, с дуба гракће.
Шта ту да се учини? Мудрост је немоћна.
Свакога јутра он, будећи се,
опет се подсећа: нема више сина.
Ради чега живети, ако наследник
кроз смртне двери изашао је навек?
То је последње његово било дете.
Гледа, тужећи, спаваону сина свог.
У бучним пировима њему нема разоноде,
охладило се огњиште, уснуле су слуге,
хероји гину, прошлост умиче,
харфе ћуте, двориште је празно,
с тугом удвоје лежи на логу
горко јадикујући; постали су туђини
зидови и кров.
Таква туга
владару западе овом. Задесила га
таква коб, смртник је немоћан
да је поправи: судбина сурова је“.

5

Постоји неисказиво – што је срамота
изрећи – што нас приморава
да лежимо у тами с отвореним очима
без сна – што се открива једино Богу
и, каткад, стиховима. „Наша дивиденда“,
како Милош рече. Својина песникова.

Стихови за Валентину

„Наш циљ је“ – рече она – „да помало
ведримо Бога. Wему је постало
заморно да у молитвама фине
ал исте речи прима, из рутине“.
Беше Рускиња она, друже мој,
веровала је у речи, у спој,
што ко полуга Архимеда уме
да приближи ка небу тле и шуме.
„Од молитве су стихови снажнији
јер је обнове као у стихији
или је творе изнова. Бог жели
стихове, да та музика раздели
ритам, да речи плешу, тако живе,
као уз песму Орфејеву гљиве“.

„И у најтеже дане по Русију“ –
настави – „нису могли да убију
стих, орила се у сенци кумира
завештана нам Пушкинова лира.
Она се чула још и слободније
у стаљинскоме мраку деспотије
где су истину, ко Еуридику,
ускраћивали сјају и видику.
Али јамбови петловски, кроз тмушу,
избудили су из сна руску душу!“

Признајем, чувши те, пуне патоса
речи, сетих се осврта, пркоса
Орфејевога – и сумња ме узе,
да л стварно може он, миљеник музе,
ил чак и његов изабрани том
иког да спасу? За лутке је дом
поезија. И није залуд Фрост
сматрао да је тај дом одвећ прост,
ко за играчке, ил за неку справу.
А, можда, сви су песници у праву –
сам Бог одобри игру јер му прија?

Код сплеткароша маторог, Обрија,
У „Житијима“ има прича стара:
Шекспир је био млађи син месара.
Кад су га звали да закоље теле,
он зрак расече рукама и, веле,
рече монолог, онај пред смакнуће…
И Бог му приђе с похвалом, крај куће:
„Најзад! У овим речима све чар је.
Дајем песнику вечност за уздарје!“

Ковачница

Врата у таму све је што увиђам.
Ван – жбице, жице, зарђале, чврсте;
унутра – гвожђа, ко науљен прстен,
варница жишке загашена, риђа,
сиктај кад врео гвозд бациш у воду.
Наковањ мора да буде у центру,
рогат ко тропрег, без кретње на ветру –
олтар посвећен, пред залазак, своду,
где бат музике форму задобије.
Каткад, с прегачом, неко га позове
да ван изађе ковати поткове
и неплаћене подмири цехове;
потом унутра уђе, да побије
реалност гвожђа и пусти мехове.

Деца с пруге

Сјативши се на железници
гледасмо поље телеграфских стубова
и проводници зујаху у висини погледа наших.

Сликовито се пружаху у даљ,
на Запад, исто тако далеко на Исток,
лако утањајући под тежином птица.

Били смо деца, и свет загонет беше.
Веровасмо да речи путују проводницима
у засвиткалим капима росе.

Свака се кап росе преливала сјајем
неба, одблесцима шина, у њој таквој
тако смо били бесконачно мали

да бисмо могли проденути се кроз иглене уши.

Антеј

Када на земљи лежим,
с јутра устанем, ко ружа, несвладан.
Увек у свакој борби на тле падам,
протрљан песком свежим.

То је сав наук већини:
еликсир мој, од ког се не одвајам
речне су вене, мириси без краја –
овде, у мојој пећини.

Стенама сам опкољен,
мене је тама дубља задојила,
ја црпим сав сок из коренских жила:
растем ко брег огољен.

И свако ко се појави
по Атлантове јабуке од злата,
мора на моја покуцати врата
пре него се прослави

небесничком почашћу.
Нек ме обара, да се опет родим,
али тла неће да ме ослободи:
уздигнем ли се, пропашћу.

Advertisements