Џефри Хил рођен је 18. јуна 1932. године, у енглеском граду Бромсгроуву, округ Вистершајр. Завршио је Оксфордски университет, предавао на университетима у Лидсу, Бристолу и Кембриџу, а од 1988. године предаје књижевност и религију на Бостонском университету у Сједињеним Америчким Државама. Године 2006. вратио се у Кембриџ. Члан је Краљевског књижевног друштва Велике Британије, Америчке академије наука и уметности (од 1996), лауреат Хоторнове, Вајтбрајдове и Елиотове награде, као и Велике награде Међународног песничког бијенала у Белгији, 2003.
Као песник дебитовао је 1952. године. Wегова метафизичка поезија, строга по форми и лапидарна у изразу, развија поетику Џона Дона, Блејка и Хопкинса, а у последње време активно упошљава савремени језик из јавног живота (рекламе, мас-медији, политичка реторика). Х. Блум пише да је Хил „тренутно најјачи“ од савремених британских песника.
Хил је, такође, истраживач класичне енглеске литературе и преводилац са француског и немачког (Шарл Пеги, Паул Целан, Ана Ебер). Wегова поезија преведена је на француски, руски, немачки, италијански, шпански, шведски, пољски и чешки језик. „Изабране песме“ објавио је 2006. године, после једанаест збирки песама. Такође, објавио је четири књиге огледа који су 2008. пробрани у књизи „Критички радови“.
Реквијем за Плантагенете
Уместо море, ил обале обе,
руина руку; добре ватре згаслост,
звуци поретка и место где робе;
људи, њихова умна модна јасност.
Оптерећена, душа у прах пада;
обичај, понос, света кућна врата;
у кући, удно тужне јаме, сада,
оденути у ковнице од злата
леже; и леже; трајност у распаду
крви, ознаке, круне чезнутљиве,
пре распирене ватре кобном стаду,
пре мазних мишки, пре главе рањиве,
а море тек кроз глину што не крене:
евакуише своју смрт над стене.
Успомени Џејн Фрејзер
Док је снег у тору лежао ко овца,
пред сваким вратима просјачио ветар,
брези беху ледно плави с видиковца
и плашт је облака падао врх света.
Настави опсаду она. Сваког дана
гледамо над смрћу замишљеност њену,
као јаку птицу над пленом, са грана.
И дах из котлића сву собу покрену.
Бол. Влагу са стакла време запечати.
Леди јој се тело, до кости, до зглавка.
И ми. Читав ланац креације дати,
одмах, за омаму њеног опоравка.
И умре, пре но се покренуо свет.
С мартом, кад откључа река ледне плохе
и сунчеве косе размрси се сплет.
Смрт је зденут стожић над свежњима јохе.
Орфеј и Еуридика
Мада је давно изгубљен рачун
неодстрељених паса – паклен,
није изгубљен број – још гачу –
неодстрељених птица. Дакле,
то младо сунце неко испраћа
реком година у непостојање.
Људи стекну хаос, ал неко се враћа
ЗАКОНУ. Чија основна боја је
непроменљива: црно и црвено.
Због поезије суђен бићеш
и опет умрети залуд, бено,
а да не јекнеш; крик свој скрићеш:
смрт је безвучна. Да, а љубав
ипак поклања жалне усне
том, чију крв, сву, смрт окупа
за мимолетан један сусрет.
РЕНЕСАНСА | Српска ренесанса 