Ознаке


Белатукадруз

АВГУСТ / 13. СЕПТЕМБАР 1971…

Другом кругу и другом поднебљу припадам.
Не овом. Ово ће брзо да прође, као полугође.
Ја живим за оно што ће доћи, и потајно се надам.
Да ли и ви, ма ко били, живите такође?
Век је на крају дволичности – Царство Ћесарово.
Високе тополе, људи ове земље знају : Раскршћа
из старог и одбаченог стварају нешто ново.
Блок је волео само голу истину, као лабуда.
Савремени песници : горке су њихове риме, неукусне.
Па и мисли ( не визије, јер их немају) су им робусне.
Нико ни да спомене како му је жаба улетела у уста.
Беже од Истине. (Ко суву крушку, обавија их бршљан.)
Полуистине врве. Одасвуд надире лаж Епохе, пуста,
зујећи као фрижидер празан, изазван стршљен…

*
Чудно је то осећање: хтети да будеш свуда.
И у Хомољу и у Београду, и тамо и овамо у истом трену.
Кликтај у грлу орла, дрхтај у срцу лабуда.
Могуће је волети и мрзети истовремено исту жену…
Почетак семестра је као пешчана гомила
која провале облака упија. Целовитост Бића
начета је површноћу, која као да се окомила
на филм живота веселог једног младића.
Распет сам и распети смо, у себи, тајно,
на гвоздени крст века. Разапиње нас гомила.
О, свете неразумни! Кратковиди! Памети луда.
Религијо магле, дволичности, лицемерја.
Разапињу нас, везаних очију, слепци сурови.
Разапињу нас од раног јутра до предвечерја…

МРТВИ ПЕСНИЦИ. 20. IX 1971.

Поново вас по свету срећем,
мислећи с радошћу (кад се усамим) на вас.
У градовима другим, у друштву већем
ја препознајем вашу мисију и глас.
Ја памтим вашу жалосну судбину –
и мог живота она се тиче.
Заблуде не горе као шуме.
Нису сви ушли у рачуницу Удбину.
Фламингоси у ЗОО врту личе
на оног који самом себи прича приче.
Приче о онима који знају судбу своју
и све оно што их у животу чека.
„Време је за шмркове и четке;
сперимо, као пароле са зидова, заблуде века…“

*
Сачувај ме, Боже, пиревине века!
Пиревине, пиревине, пиревине жилаве :
Сачувај ме од зла човека,
од себичности, и деце килаве!
Сачувај ме, Боже, лошег варења!
Паучине, ројти паучине, покера..
Унутрашњег ђубрета, крварења.
Сачувај ме, Боже, од кибицера!
Сачувај ме од нечистих бесова,
од мржње малих, и подмуклих.
Сачувај ме, Вишњи, од стресова!
Сачувај ме од оних који су пукли!
Од искушења највећих грехова.
Од комшија, од лопова, од утучених…

*
Чему да се надам? У овим боксовима?
На жару века, као месо, могу да прегорим.
Чему да се надам? Чему ни луд неће?
Ја сам расипник : не умем да чувам
енергију. Отуда долазе све несреће
Ту је негде и почетак среће –
оне без краја : кад енергија облик мења.
Ја сам као муња, блеснем па ме нема.
Чему да се надам? Пљусковима стрпљења?
Сам против свих јунак само у неким
романима добија састисфакцију („битку“).
Чему да се надам? Милости од далеких
и непознатих пријатеља? Од будућих
сусрета? Кад је губитник на добитку?…

*
Млава, Стиг, Звижд и Браничево.
Млава и Пек. Брегови од чоје
по којима рађање сунца, или залазак,
везе ибришимом сусрете моје.
Главичица. Гроб на змијском гнезду.
Трешња дивљакуша на могили Келта.
Трешња бела на змијском гнезду.
Ништа ја теби нећу рећи, винова лозо!
Предрасуде су затравиле свет, историју.
Пси у ладовини, загледани у псећу звезду,
искренији су од девојака које су своја права
осећања скрила. Мирише жокет, црна липарија,
мехуне пасуља, семе бундева, сува трава…
Све слабе стране минуле године две, сценарија
годишњих доба : ко преслатку крушку, исисава
рој оса. Ноћи моје, ноћи болно дуге,
ветар што спрудовима и реком претрчава,
поподне, не дува из чежње и туге:
Сит самовања, он ливадама и обалама вршља
као вихор, ласте у сутон или стршљен :
да стане на реп сјају на крају августа.
Ко момче враголато, кога је частио случај
нечим дивним, али преко његове воље.
Ноћи моје, ноћи болно дуге, пуста
је ледина будућности, иако је као пруће
непрегледних ракитара у суштини густа.
Уста која љубим – једина уста –
нису она из сећања, већ – Немогуће…

*
Кад би песник на почетку знао
докле ће на крају песме доћи,
он је не би ни започињао.
Он лови, везаних очију, у мрклој ноћи.
Заборав! Не заборав, већ тишина
– тај неми говор мртвих ствари, који трује.
Песник лови у мрачној шуми, тајанственој,
у којој хује горуни и јеле, јабланови и тује…

Из нове књиге песама коју припрема песник М. Лукић

Advertisements