ПИСЦИ ОТПОРА
ОСТАТИ ЧОВЕК МЕЂУ ВУКОВИМА
Александар Солжењицин – Један дан
Ивана Денисовича
Идеју стварности као предлошка књижевног дела најбоље су реализовали руски писци дисиденти, непризнати од званичне совјетске књижевности. Поставши изгнаници из своје земље и језика , често без знања о модерним кретањима у западноевропским књижевностима, писали су о стварности свог времена без дистанце, готово из средишта пакла тоталитаристичке праксе и духа, и само захвљујући таленту и знању, не изневеривши истину, њихова дела остала су да трају и данас. На естетском плану, пре свега. Такав је и роман Један дан Ивана Денисовича Александра Сољжењицина. Што је то тако, један од разлога је и горка истина да су поједини видови тог духа и праксе и сада присутни у стварности земаља тзв. источног блока. Ко дубље прониче у садашњи тренутак не може га не препознати.
Кад је на предлог песника Александра Твардовског највиши орган совјетске партије одлучио да се ово дело штампа „као сведочанство о животу у Стаљиновим логорима“, почео је и процес промена у друштву и испливала на површину истина о систему дотад величаном као „најправеднијем на свету“ и освајање макар минималне слободе за обичног човека. Књижевност је тријумфовала и оправдала своје постојање. Писац је платио ту цену: изгнанство из родне земље. Али истина је победила и то му је била највећа награда.
Један дан Ивана Денисовича читалац и данас прима као репортажу са лица места где слике ужаса и страха које је произвео тоталитаристички систем и власт Једног, изазивају исти интензитет осећања као и у време када се роман појавио. Детаљи у роману су јасни, рески, упечатљиви. Нема патетике ни сувишних описа, нема коментара, само време које споро протиче и догађаји из сата у сат, па и у минут. Па ипак, стварност дела није преписана, „одраз“, него лична, уметничка.
Основна замисао романа – описати један дан у логору затвореника логораша Ивана Денисовича – Шухова разрешила је проблем приповеданог времена и приповедача (он је свезнајући, стално поред приповеданог лика, његово присуство се осећа па је читалац у искушењу да га поистовети са писцем знајући какво је искуство имао), а то је у коначној реализацији одредило и тачку гледишта, поразну за друштвени систем који је приказан. Најзад, интервенције свезнајућег приповедача одређују и жанр дела: реч је о роману а не дужој приповеци или повести: „Јутрос у пет сати као и увек код штапске бараке“… „У року који му је одређен, таквих дана од звона до звона било је три хиљаде шесто педесет и три“ , и коначно, напомене приповедача да је Иван Денисович онај други живот на „слободи“ скоро и заборавио, упућује на мисао да је један дан у логору главног јунака заправо читав његов живот – пакао, али не онај Дантеов измаштан, него до опипљивости стваран, створен умом људи који су хтели да усреће човечанство.
Чини се да је било лако написати овај роман, један проблем упућивао је на други и истовремено га разрешавао. Посезање за сложенијим средствима било би непримерено, тежило конструктивизму и умањило утисак који роман на читаоца оставља. Зато је тежиште стављено на лик, на његов унутрашњи свет и спољне чиниоце који се у њему преламају. Питање је било шта је од човека стављеног у нељудске услове остало, да ли је и како успео да очува своју човечност?
Шта све не чини Иван Денисович како би преживео тај дан, избегао болест и затвор! Затвор у затвору!? „Псетарник“! Камени зидови а температура –20о или –30о! А заради се лако, довољно је закаснити на неку од прозивки. Управа логора то сматра покушајем бекства. После тога, логораш се, најчешће, може опростити од живота.
Иван Денисович је логор „зарадио“ борећи се против немачких завојевача у Другом светском рату. Са десетак другова нашао се иза непријатељске линије. Ноћу, идући јаругама, успели су да се врате у своју јединицу. Били су одмах ухапшени и под сумњом да су немачки шпијуни по кратком поступку осуђени на по десет година логора. Тако живот Ивана Денисовича почиње апсурдом и траје у том једном дану измештајући грађу романа на вишу, антрополошку раван. При том треба имати на уму да су чиниоци апсурда споља и да јунак чини све како би их умањио. Силе живота превладале су искушења ништавила. Питање је само по коју цену је то постигнуто.
Много је у логору Иван Денисович од своје људске суштине изгубио. На кућу и породицу у далекој Поломни готово да је и заборавио. Сећање отежава логорашки живот, а писма и пакети, једина веза са породицом, док прођу све провере, често и не стигну у примаочеве руке. Од слободе је имао само мисао, танку мисао, јер је знао да ислужене логораше не шаљу кући него упућују даље у Сибир. А и код куће је, знао је, мало боље него у логору. Слобода као неотуђиви део човековог бића овде је опасно релативизована. Кад су сви затворени, онда нико није затворен а слободе, суштинске слободе – нема! Апсурд се умножава у бескрај.
Ивана Денисовича спасле су од пропасти у апсурдном окружењу генерацијама усађене вредности у његовом бићу: рад, трпељивост, саосећање и прилагођавање нељудским условима. Све ове особине изгледају гротескно али су делотворне за његов опстанак. Гротескно, јер рад није задовољство него принуда, није стваралаштво него начин да се зараде проценти који доносе 200 грама хлеба више, довољно да се преживи наредни дан. Трпељивост је начин опстанка, просте речи уобичајена комуникација, а бригадир, добар бригадир, ни отац ни мајка, него способан човек да у управи логора за бригаду извуче што више процената. Вредности су померене: другарство није другарство већ морање, људи сабијени у уском простору понашају се један према другом као звери. Саосећање према слабијем је реткост, још нешто што је од човечности остало, али и оно делује гротескно. Прилагодљивост је најбоља, помаже опстанку, иако је у вредносном поретку на најнижем ступњу. Ко се не прилагоди, живот ће завршити у логору. То је Иван Денисович добро научио.
Две ствари чувају Ивана Денисовича од потпуног онечовечења: није постао потказивач нити жицарош као Фетјуков. Као добар зидар и у логору је стекао поштовање. Он чува ту танку нит достојанства иако и та особина изгледа апсурдно. Чува је за неко будуће време које ће можда доћи. У логору, и она му служи да преживи.
Идеја о новом човеку доминантна у руској књижевности средином XX века подвргнута је у овом роману немилосрдној анализи разоткривши њену утопијску суштину. Александар Солжењицин је следио истину без погодби и уступака времену, идеји и систему. Показао је ружно лице стварности што му представници тадашње руске власти нису опростили: човека сведеног на анималне потребе и поразне духовне опустошености. Потресним сликама велике уметничке вредности, књижевност је најдиректније послужила животу и човековом опстанку. Јер таленат, стављен у службу истине никад не окреће леђа стварности. Тако је и књижевност одбранила своје постојање.
РЕНЕСАНСА | Српска ренесанса 