Ознаке


(одабрани одломци. Из јесењег броја пожаревачког књижевног часописа БРАНИЧЕВО, на тему Дух српске књижевности)

Бучно сте устали у одбрану схватљивих људских циљева у животу а против тајанствених циљева, устали сте у одбрану човека против Бога; устали сте против жртава које захтева све што је тајанствено и велико. У име схватљивог и рационалног ви дижете устанке и изводите револуције, у име малограђанских утопија, схватљивог и маленог земаљског благостања за сваког и за све, ви одбацујете највеће вредности и светиње. Ви сте над-људским вредностима супротставили људску корист за свакога и све. Тако су се сударила два непомирљива погледа на свет, два непомирљива осећања живота. Ми људи религиозног погледа на свет и религиозног осећања живота, ми који смо религиозно прихватили божански ред ствари, који смо се приклонили религиозном смислу живота – ми прихватамо жртве малог, блиског нам, схватљивог земаљског живота и земаљске људске добробити, у име тајанствених и великих циљева људских живота и живота света. Ми се не бунимо против историје и културе које су купљене жртвеном крвљу небројених нараштаја наших предака, ми религиозно одбацујемо, као ниску и издајничку, саму мисао о стварању благостања и блаженства на земљи, у којој су сахрањена сва поколења наших напаћених предака који су се принели на жртву, на том гробљу великих покојника и великих споменика прошлости. И сама ваша помисао да ослободите жртава и патњи будућа поколења за рачун прошлих поколења је незахвална, безбожничка. С једне дубље, нематеријалистичке и непозитивистичке тачке гледишта је чак несхватљиво зашто би будућа поколења за нас имала већу и вишу реалност, зашто би нас више занимала од минулих поколења. У таквом тријумфу привременог над вечним има нечег ружног и ниског. Ви који сте окренути искључиво будућој срећи живота живите у власти духа смрти а не духа живота. Како је дубок био Н. Фјодоров када је пред блудним синовима поставио проблем васкрсавања свих умрлих предака. То је радикалнији, већи и достојнији циљ него што је ваш рационалистички суд историји, него ваше уништавање прошлости у име моралистички схваћеног срећног живота будућности. Онога дана када би коначно тријумфовало гледиште добробити за сваког и све и када би оно победило гледиште над-личних и над-људских вредности и светиња, у свету више ништа велико не би било могуће – ништа што је истински моћно и лепо. Људски живот би пао најниже, постао би елементаран и упрошћен, био би то полуживотињски живот.
Тријумф гледишта о личној добробити довео би до пада личности. До узвишене личности доводе само над-људске вредности; то је непорецива историјска чињеница која захтева тумачење. Личност се уздиже, узноси када се у њој откривају, и творе, над-личне вредности. Људско, у истинском смислу, афирмише се када се у њему афирмише божанско. Свака вредност је само културни израз божанског у историјској стварности. Божанско захтева жртве и патње. Воља за божанским у човеку не обезбеђује човеку мира и спокојства, она чини немогућом сваку срећу на земљи, она га мами у тајанствену даљину – великом. Гледиште о личној добробити свакога и свих је усмерено на рушење божанског, оно је у суштини антирелигиозно. Жеђ за божанским у људској души се не стишава, она је као ватра која пламти и моћ те ватре може да остави утисак нечег демонског. Многи међу вама моралистима виде демонску силу у свакој историјској судбини, у стварању држава и култура, у њиховој слави и величини. Тај је проблем генијално изоштрено осетио К. Леонтјев, рекавши: „3ар није ужасно и увредљиво мислити да се Мојсије пео на Синај, да су Хелени градили своје раскошне акрополе, да су Римљани водили пунске ратове, да је генијални лепотан Александар са својим урешеним шлемом прелазио преко Граника и тукао се под Арабелама, да су апостоли проповедали, мученици страдали, песници певали, сликари сликали и витезови блистали на турнирима само зато да би француски, немачки или руски буржуј у својој ружној и комичној одећи могао да ужива ‘индивидуално’ и ‘колективно’ на рушевинама свих тих великих дела прошлости?“ Ви сте устали у одбрану „индивидуалног“ и „колективног“ благостања, сивила социјалнога раја, устали сте против Мојсија и генијалног лепотана Александра, против акропоља и пунских ратова, против апостола и мученика, против витезова, песника и сликара. Величине прошлости почивају на жртвама и патњама. Ви не желите више жртве и патње у име тајанственог далеког, које је несхватљиво сваком посебно и свима у целини, у маси. Величину прошлости ви хоћете да ставите на гласање и да је предате суду свима схватљиве људске добробити, у овом кратком земаљском животу. Ви не познајете љубав према ближњем, живом, од крви и меса, конкретном створењу, за вас човек није ближњи већ апстракција. Само хришћанство познаје љубав према ближњем и оно је спаја с љубављу према Богу.
Ви сте покушали да заснујете вашу социологију на лажној претпоставци да друштво треба да буде једнообразно, упрошћено, неиздиференцирано, да би личност могла – наводно – бити развијенија, издиференциранија и разноврснија. Процват личности, личности сваког и свих, ви сте хтели да повежете с процветавањем друштва, држава и нација, с њиховим преласком у стање које је К. Леонтјев називао „симплификованом мешавином“. Увек сте гајили одвратност према сложенијем процвату културе, славе и величине државе, према величанственој судбини народа. У том богатом процвату, у тој слави и величини ви сте видели претњу личности и њеној добробити. Но ви сте се увек бринули не толико о личности колико о једнакости личности. Увек сте се освртали на суседа, на личност његову, бринући да не буде већи, да не процвета боље од других. Увек вас је занимала безлична личност, личност сваког, изједначавање личности. Али ваша једнакост стоји у некаквом пролазном стању царства небића, у празном простору; нема ње ни у једној живој, конкретној личности. У име изједначавања личности ви сте спремни да уништите сваку личност, да прекинете могућност сваког њеног процвата. Јер, доиста, сваки стваралачки елан у личности јесте тежња за неједнакошћу, нарушавање једнакости, узношење. Н. Михајловски са својом теоријом борбе за индивидуалитет је израз оног социолошког учења по којем је само уједначено и упрошћено друштво погодно за процват сваке личности. То је проповедао и Л. Толстој, али је његово учење не социолошко, већ морално-религиозно. Толстојев моралистички индивидуализам је захтевао заустављање светске историје, укидање свих држава и сваке културе, како би се центар теже живота могао коначно пренети на људску личност, на личност сваког и свих. И Толстој и Михајловски радикално одбацују друштвену поделу рада као начело које је непријатељски расположено према личности. И социјализам захтева да друштво буде измешано-упрошћено, да средина буде уједначена, и од тога очекује добробит за сваког и све. На супротном полу од Михајловског је био К. Леонтјев, дубљи и оригиналнији мислилац од свих ваших учитеља и идеолога. Он је богат процват личности доводио у везу с богатим процватом државе, с величанственом историјском судбином народа. Упрошћена егалитаризација друштва, какву доноси тријумф либерално-егалитарног прогреса века и доба демократије, у вези је с прецветавањем личности, с њеним обезличавањем, с гашењем сјајних стваралачких личности. Доба ренесансе је било доба богатог процвата друштва, огромних неједнакости у друштвеноме систему, али то је био и век богатог расцвата личности, процвата генија. Светитељи су били сјајна и неуобичајена манифестација личнога начела, али је највећи успон светости био у периодима великих неједнакости. У веку једнакости и упрошћеног мешања свега, у веку тријумфа демократије већ и нема светости и генијалности, с којима су везане највеће победе личнога начела. Јединство у разноврсности – то је критеријум савршене лепоте култура. Романтичарско учење К. Леонтјева може имати и сасвим научну социолошку потврду. Тако Цимел, насупрот Михајловском, објективно утемељује истину да је издиференцираност личности не обратно већ директно пропорционална диференцираности друштва. Развоју личности не погодује уједначено и једнообразно стање у друштву већ диференцирано, сложено друштвено стање. Без друштвене поделе рада личност се никада и не би могла подићи, не би се могла издвојити из првобитног комунизма потпунога мрака. Индивидуалност, људска личност, није нешто дато првобитно у природном и историјском свету; она се у потенцијалном стању налази-скрива у тами хаоса, у животињској једнакости, и уздиже се и развија само кроз трагику историје, само кроз жртве и борбе, кроз највеће неједнакости и поделе, преко држава и култура с њиховим хијерархијским системом и принудном дисциплином. Људима XX века, који су стекли толико искуства у сазнању, који су толико тога преживели, не пристоји се више да граде идиличне теорије о блаженом природном стању, о природном поретку, у којима тобоже тријумфује индивидуално лично начело, те о уништењу таквога стања блаженства и природног тријумфа индивидуалности помоћу неједнакости, принуде и дисциплине држава и култура. Увек када се руши хијерархијски систем, када се хоће да се личност ослободи од дисциплине држава и култура, избија животињски хаос, уништава се личност, укида се лик људски. Слобода личности има корелатив у хиљадугодишњој дисциплини богате културе, која хаос претвара у космос. Сваки космички „свет“ је диференциран, заснован на неједнакостима и дистанцијама, личност се афирмише и цвета у космичком свету, у космичком устројству, у самом друштвеном животу. У свету хаоса, у маси која је коначно изгубила сваку хијерархијску дисциплину, личност прецветава и страда.
* * *
Ви не познајете личност, ви сте њу утопили у масу. Ви сте изгубили осећање за разлику и растојање. И то је пре свега у вези с тим што сте престали да осећате, да бивате свесни, шта је то радикално зло људске природе. Зло вас је победило, нагнало вас је да га негирате. Неки су међу вама још спремни да признају Бога у некаквој неодређеној форми, али нико међу вама није способан да сагледа зло. Та радикална негација радикалног зла добила је име – хуманизам. Надали сте се да ћете ослободити човека одрицањем постојања зла и на тој безгрешној људској природи, која је тобоже искварена и заробљена илузијама религије, насиљем државе и социјалним неједнакостима ви сте саградили све теорије прогреса. Ви сте у прошлости човечанства видели многа зла, али то није било радикално зло, оно утемељено у метафизичкој дубини, то је увек било социјално зло, оно које се не налази на површини друштвене средине. У будућности пак видите само добро. Ваша социјална филозофија је оптимистичка. Хуманизам је увек оптимистичан – али има ли основе за такав оптимизам, може ли се он правдати када се загледамо у дубине живота? Ја сматрам да је социјални оптимизам увек површан. Вашем хуманистичком оптимизму се мора супротставити дубљи, суровији и здравији песимизам. Ваш социјални оптимизам и ваше друштвено сањарство говоре да код вас нема аскетизма, који је неопходан за ослобођење личности, говоре о исправности вашега духа. За духовно оздрављење је нужан аскетизам, уздржавање од болесног социјалног сањарства. Ружичасте теорије прогреса и савршеног будућег друштва су веома често у пракси водиле до суровости и снижавања нивоа људскости. Хуманизам је имао своје значење у историји људске културе, кроз њега се морало проћи, али последњи плодови хуманизма као апстрактног начела уништавају човека, они су убитачни сами по себи. То је најдубље схватио Ниче и након њега је патос хуманизма немогућ.
Неплеменити су и ружни сами темељи, духовни темељи, вашег социјално-револуционарног осећања и схватања света, мрачан је и сам његов подземни извор. У основи таквог осећања и схватања света лежи психологија увређености, психологија пасторака Божјих, психологија робова. Синови Божји, слободни у духу својему, немају такво осећање живота. Слободни синови Божји, свесни својега узвишенога порекла, не могу осећати ропску увређеност, не могу се осећати као духовни пролетери који подижу устанак зато што више немају шта да изгубе и што им ни до чега није ни стало. И заиста, не постоји само социјална већ и духовна категорија пролетаријата, постоји посебан духовни тип. Тај духовни тип пролетера изводи све спољашње револуције, оне одвојене од дубине живота, од целине света. Увреда, озлојеђеност и завист – то је душевна стихија, то је подземна психологија пролетера духовнога типа. На таквој основи духовности-душевности не може се саградити добро-лепо и слободно људско друштво. Слободни синови Божји осећају кривицу а не увреду. Свест о кривици одговара човековом царском достојанству, она је печат који потврђује да је човек син Божји. И пролетери по свом социјалном положају могу имати ту царску свест Божјих синова, и они у себи могу открити слободу духа. Племенитост људскога духа не зависи од спољашњег, социјалнога положаја. Али, када увреда, завист и освета отрују људско срце, дух престаје да буде слободан, он је заробљен и није свестан да је човек Син Божји. И зато истински ослободиоци човека треба човека да призивају свести о кривици, а не свести о увређености; треба у њему да буде свест слободе синова Божјих а не свест ропства синова праха, синова нужности. Ето због чега онај ко је слободан у своме духу не може да исповеда пролетерско-револуционарно виђење света.

(Николај Берђајев, Филозофија неједнакости, Доситеј, Београд 1998, 60–67)

видети више: http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/

Advertisements