„Kukavičluk“ – najnovija knjiga pesama Aleksandra Lukića

POETIKA NARATIVNOSTI / Milenković, Milisav
Aleksandar Lukić je ozbiljno pesničko ime, prepoznatljiv glas u savremenoj srpskoj poeziji. Romansijer i dramski pisac, prevodilac i kolumnista, on je pre svega pesnik koji se decenijama iz knjige u knjigu potvrđuje kao autentični tvorac poezije koja je stekla i stiče svoje mesto pod srpskim pesničkim nebom. Već svojom prvom knjigom U VAGONU ROZANOVA najavio je svoje nesvakidašnje i originalno stvaralaštvo, što je izborilo uglednu Brankovu nagradu. Potom su sledile pesničke knjige OSNIVAČ PODZEMNE PRESTONICE, EVROPA, BROD LUDAKA, LEGENDE O RAMONDAMA I RUŽIČASTOM PESKU MESEČEVOG SMAKNUĆA, U DOLINI ZIDOVA, JASPIS, NE SPOMINJI ĐAVOLA sa dobijenom nagradom „Rade Drainac“ za 2010., i SAVREMENI UŠKOPLjENICI.
Knjiga u vašim rukama imenovana je kao KUKAVIČLUK, što je izazovno poigravanje sa smislom i samim poetskim činom, ali u čijem značenju leži i svojevrsna moralna i humanistička zamka. Pesme su složene u dva ciklusa: BREGUNICE i DRUGI ŽIVOT.
Ovo je deseta pesnička knjiga Aleksandra Lukića i ona dolazi kao (ne) zakasneli odjek na događaje i vreme poslednje decenije XX veka u većini pesama, mada ima i onih koje su bliže jednoj setno, samo ponekad i oporoj, lirskoj liniji pevanja. One ne iskaljuju onaj deo ove knjige u kojoj se peva i misli, kritički naravno o tom vremenu i njegovim ideološkim i političkim odrednicama.
Upotpunjavajući radnu i stvaralačku biografijui Aleksandra Lukića neophodno je navesti njegov angažman kao urednika uglednog čaopisa „Braničevo“ kao i istoimene edicije u kojoj se uočavaju knjige koje smelo i oštro tretiraju savremena zbivanja i kretanja u društvu, kulturi i književnosti. Takođe je zapažena i linija zalaganja za prevrednovanja u našoj savremenoj književnosti.
Značajna je intelektualna aktivnost Aleksandra Lukića kao kolumniste i njegovo kritičko zalaganje za identifikovanje pojava i ponašanja koje prkose trajnim vrednostima. Ali ostanimo, ipak, na terenu poezije.
Ima kod Hederlina stih u kome se pita da li i čemu pesnici u oskudnim vremenima. Iako je ta dilema izrečena još u kasnim godinama osamnaestog ili ranim godinama devetnaestog veka, ona je ostala zauvek aktuelna i podjednako izazovna za sva vremena, jer su oskudice svake vrste, ali uvek kao pritisak na Ljudsku ličnost, bile prisutne u svim i političkim i društvenim odnosima. Naravno da su se uvek projektovale u promenljivim oblicima.
Oskudno vreme je osetio i Aleksandar Lukić reagujući svojim viđenjem i doživljajem Bogojavljenja 1993. u Beogradu. Nesumnjivo da se gorčina oskudnosti toga vremena poslednje decenije dvadesetog veka utisnula u svest i emocije nekolikih generacija, ali pesnik emituje, zagrcnut zgranutošću i glađu i saznanjem da je i smrt uzaludna, sumornu sliku zime naših nevolja i nemilih nedaća što su se nad narod nadvile.
Nemoćan, ali ogorčen, oglasiće se vapajem, skoro krikom:
„O, Bože, kako da ti se žalim nevidljivom?“
Ne teši ga ni pomisao o sopstvenoj smrti, kao žrtvi za spas one napuštene devojčice iz osnovne škole ili čak samog Boga. Odjednom biva svestan da njegova smrt ne bi bila događaj u ovom neveselom kraju, niti dostojna Bogojavljenja.“
I kad peva „O nevinosti“ Aleksandar Lukić zalazi, ponire u ovovremena iskušenja i naslućuje neke opore ili bolje reći saznanja kojih se olako ne kloni no se sa njima suprotstavlja. To ga utoliko ispunjava da mu se i ljuljaška detinjstva preobražava u omču obešenu o brestovu granu njegovog života. A to je vreme kad se „socjalizam pumpao kao gajde“ koje on ne pamti badava i zato upućuje izazovni poziv, koji će, možda, buduće generacije, još ideološki neostrašćene opomenuti:
„Neka niko krećući se ka večnosti
Ne ćuti na tom putu.“
A na tom putu sretaće se sa svojim i našim životima sažetim u razglednice koje smo uz put upili u vid, sećanja i pamćenja, a na kojima su mora, peroni, ljubavnice, porušena nemačka groblja, Principovi pucnji, a sve uz balalajku Titovog socijalizma. Sit svega toga on se ironično oglasi: „Bestraga nek ide savest!“. Malo dalje ili malo bliže sebi i svom pesničkom biću, ispisuje slogan koji može da bude i grafit: „Poezija je savršen zločin!“ A pritom ne izostavlja sebe i priznaje: „Moja…“
Sve su to odjeci izazvani nesnosnom jekom užasa poslednje decenije XX veka,“ koji su se slegli u duši i svesti pesnika Aleksandra Lukića. On se ne libi da sebe i svoje traume, nataložene strahove i razboljena sećanja sažme u sebi i da se kroz njih identifikuje. On nije dežurni hroničar jednog vremena, ni svedok izranjavljenog života, on je živi i autentični tvorac, sam stvaralac toga kako sam kaže „užasa“ i doživljenog i, evo sad ubedljivo, emitovanog. Taj „užas“ došao je spolja, iz vremena lociranog kao poslednja decenija XX veka, se tek u njegovoj interpretaciji razbuktao u požar koji je gutao i davio, ranjavao i bogaljio. Možda, on i ne bi bio tako reljefno i poražavajuće stasao, da ga Aleksandar Lukić nije samerio u svim njegovim nehumanim dimenzijama.
Posle ovih stihova i pesama u kojima cvetaju „užasi“ i (ne)ljudski terori, bar kako ih pesnik seizmografski prima i registruje, sve se stiša i razapne se belo platno nežnosti, „Pupoljak jutarnje ruže do podneva se lagano rascvetava…“, lirska melodija postaje „nevini deo blage madone“ i pesnik se „kukavičlukom“pravda, „nalazi bezbroj opravdanja da ne pocrveni od stida što se zatekao na ovom svetu „nemoćan“. A taj njegov „kukavičluk“ je visoka skala njegovog moralnog i humanog čina, sam sebe i prekoreva i optužuje, a, verovatno, je i očajan što je bio nemoćan da se zlu suprotstavi.
Usuđujem se da ovaj „kukavičluk“ i priznanje i opravdanje shvatim kao poziv na proveru poetičke snage i uverljivosti ove poezije koja je zašla u identifikovano vreme. Ironično poigravanje sa savremenim pesnicima je negativna paralela kojom se Aleksandar Lukić od njih udaljuje, u nameri da sebi i svojoj poeziji krči sopstveni put i definiše ličnu originalnost. I on opredeljen i svojom poetikom zaklet i zatočen skoro trijumfalno uklikne: „Malo je saputnika te sorte.“ Saputnika u njegovom „kukavičluku“, ispisanog „snežnom čistotom“.
Svojevrstan poetski alibi sebi i svojoj poeziji pribavlja onim stihovima ispisanim na plafonu porodične biblioteke u Mišljenovcu, a čiji su autori poznati Rilke i Gete, Eliot i Paund, kao i usamljeni Pasternak. Preživeli stihovi, ispisani bratovljevom rukom, su preživeli i postali stubovi identiteta i poezije Aleksandra Lukića. I kontinuiteta radi, ustvari dokaza da on neprekidno traje u poeziji ovog pesnika, treba reći, da je sve ovo objavljeno u prethodnoj pesničkoj knjizi njegovoj, pod nazivom „Savremeni uškopljenici“.
I u ovoj pesničkoj knjizi „Kukavičluk“ Aleksandar Lukić dosledno i pouzdano nastavlja neprekinute niti kojima je vezan za savremene životne teme i da pevajući o njima jedan svoj, skoro neponovljiv pristup, a koji se ogleda u reskoj i kritičkoj opservaciji, koja nije samo racionalno evidentirana, no je začinjena onim crvenilom koje boju dobija od strasti i uzavrele krvi. A da bi sve to njegovo poetsko traganje dobilo što autentičniju oznaku i ukus životnog i, često, presnog i sirovog, on je sklon da ironijom i groteskom, kao i neočekivanom lirskom nežnošću sve to prelije i nehajno pred čitaoca rasprostre.
Još jedna je crta ove poezije. Smem da kažem da je to svojevrsna depoetizacija, zadovoljenje na poetičke stramputice da bi se stiglo do grotla, do samog njenog jezgra. Otuda je celokupna poezija Aleksandra Lukića poetika narativnosti. Svaka njegova pesma, ili bar svaka, ima za okosnicu detalj, uvek životni, koji se asocijacijama razlistava i slede nanosi slika i misli u kojima se čitalac odvodi u lavirint trajanja i traganja, a Arijandina nit se skriva, ali i pronalazi. Ta narativnost čini izazovnu stranu njenu i mami da se sledeći njen tok, niz nju krene, da joj se čitalac poda.
Otuda i ona obasjanost nekim davnim svetlom ili slutnjom neke moguće radosti, kad vam pred očima zatreperi nežan usklik: „ O vi male prepelice…“ I to vas kao čitaoce istovremeno i prene i razgali, učini da što ubedljiviju sliku i odjek užasa primite i kao svoj doživljaj, deo vašeg gorkog življenja u poslednjoj decenjiji XX veka.