Ознаке


На штанду Едиције БРАНИЧЕВО, Хала 5, Улица Николаја Велимировића у четвртак 25., и петак 26. октобра 2012. од 12 – 14 часова, песници БЕЛАТУКАДРУЗ (алиас Мирослав Лукић) и Александар Лукић, потписиваће примерке својих најновијих песничких књига MOARA PARASITA у изд. Едиције БРАНИЧЕВО и КУКАВИЧЛУК, у издању Браничевско-стишке КЗ УКС и Библиотеке „Србољуб Митић“, из Малог Црнића.

БЕЛАТУКАДРУЗ

КОШМАР

(Реквијем за мртве песнике и Флоберове папагаје)

Ујак је ускочио у воз у убрзању!
Позајмио сам му новац (ситниш).
Пре тога, у неком предворју (хотела?),
изгубио се у гомилама, пропао у густиш
непредвидљивог сусрета…Неко ме зграбио
(док сам гледао како ускаче у воз)
с леђа за врат, ошајдарио својски.
Да ли његов покојни отац – Броз?
Душа кроз сивило сна лута вођена
грехом. Као разбојници нашим кумом.
Силазили смо низбрдо, кроз грмље,
мрак. Тетовирани вековним фатумом.
Засјале су, као ужарене очи вучије,
у помрчини – урокљиве зенице – варнице.
Бацио сам се, с криком, као јелен,
у амбис. У бездан уметности, парнице
без краја, без наде, вечне несанице.
Пробудио сам се, дрхтећи као прут.
Не воле савременици Истину о себи.
Подметнут им је, одавно, погрешан пут. (…)

(MOARA PARASITA, стр. 38)

Александар Лукић
ЗЛАТНЕ ГРИВНЕ

На мајчиним рукама, да ли памтим
златне гривне, колико успаванку – причу без краја,
ај, хај, ај, док ме је уз груди привијала своја,
касно је лето мислим било тад, и већ је нестало
оно јасно летње небо, кад звезде у детињим очима цветају.

На рукама старих баба златне гривне звоне.
А ја се сећам само речи из мајчине песме
певане у славу мог сна. Те слатке црне купине
од речи, након дугих деценија изнова ме гоне
да размишљам о детињству.

Ветар је дунуо преко цветова трава и однео полен.

Мој живот, та није он чист рибњак у коме се
може видети свака пастрмка.
Смео бих рећи да сам живео живот
раз света у самоћи.
Моја мајка да може да ме види оваквог остарелог
да ли би патила. Од свих болести на овом свету
најстрашнија је старост.

Једва да могу бити златна гривна са мајчине руке
са било чије руке сад.

Успаванку могу поновити од речи до речи
наизуст, ту успаванку крштену као
причу без краја.

(КУКАВИЧЛУК, стр. 51-52)

Advertisements