Ознаке


OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Необјављени рат између ова два табора – «белог» и «шареног» тима (према песнику Зорану М. Мандићу) – траје деценијама уназад, само што се о томе ћутало. Тек кад су окршаји стигли и у наше двориште и под наше прозоре, ми смо схватили да рат одавно траје, и да је ђаво дошао по своје. На страни прве књижевности су институције, држава, издавачка, медијска, наметачка машинерија, финансије, и све остало. Бездана књижевност има само себе и стални дефицит писаца-песника-критичара.
И крикове. Попут оног Винаверовог, у наслову ове објаве.( «Умиремо не од тог отровног брлога, него од бола за литературом» ) Највише су се трудили да заташкају тај рат до истребљења пре свега најистакнутији представници тзв. најзваничније, бирократске књижевности, јер је и сама вест о ономе што се управо догађа, погађала најрањивија места њихових положаја.
Ко ће на крају победити? Мртви песници – кад из њихових гробова никне трава, јоргован и дивља трешња, и кад о њима проговоре млађи, они који долазе, који ће увек долазити, хвала Богу из најнеочекиванијих праваца, не држећи се правила парастоса и протокола парохије. Пред безданом књижевношћу је читава будућност, као што је пред мртвим песницима читав вечност. Мртви песници су живи више него стварно живи. Што је судбина више одузела неком мртвом песнику, вратиће му Свевреме. Чергари под шаторима добиће кулу којој никад неће наудити игра влаге под разним температурама.
Нико од њих није оно што пише у бирократским историјама књижевности најбољих историчара најзваничније књижевности. Могућа је једино кратка и нелажна историја мртвих песника. Чак једна врло, врло сажета антологија Себични музеј – једна од могућих противантологија антологији Несебичан музеј.
Живи песници су још зелени, још – зеље земљино! По томе колико су живи песници беже и избегавају све велико и коначно, па и смрт, може се просудити колико су несабрани, несавршени и мали.
Мртви песници се баве најозбиљнијим, бесконачним, зидањем, зидајући од комада душе Свечовека, да би туђина постала дом бездомним, а туђинци чељад. Мртви песници су сабрани и надиру као небеска војска, осмехујући се са облака у залазак, из висине и дубине неба, из треће димензије.
Да се све ласкаве речи кажу, све почасти укажу и сви престоли препусте највећем барду, макар у старости, ништа не би могло самњити жалост његову осим душа, које би се додале души његовој, које би се слиле с душом његовом, и душу његову удвостручиле, утростручиле, усвечеловечиле… Такав се још није родио у 20. веку!…
Било је оних који су бегали од себе, да би избегли неизбежно, а на крају су догурали до извесних парохијалних успеха, падали од умора и клонулости у својој старој постељи. Бежали су од себе и – избегли од себе. Поразили себе!
Ко су они били? Зрикавци што зричу са зрикавцима, бумбари што бумбарају с бумбарима, кукавице што кукају с кукавицама.
И онај који је имао снаге да се продере, да надгласа зрикавце, бумбаре и кукавице, од њега су себи направили узоран модел!
Где су? Уселили су се у маховину поларну и у гљиве барске.
После толиких битака, окршаја и жртава, судар два табора, одлучен је био бројем а не умом, снагом и лепотом. Погледајте те авети, победнике. Наметнуте и језиве, што ходају кроз биљке и минерале, кроз гвожђе и живу, кроз угаљ и радијум, што улазе у коже људске, у зверска крзна, што су се умотавали и опет умотавали, јер им је била зима. Уместо да се свлаче до коже, да скину своју кожу, да виде себе крваве и јадне, да сагледају себе, кроз бол, сотонски, ако не може другачије, да се врати себи, тј. суочењу са безданом. Да буду близанци свега постојећег, среће и несреће, бола и радости. Зар вам не личе на вечно поражене, вечите претенденте, ти што су могли да раде неки други посао, рецимо, сазидни, и од њега живе, не од речи и мисли. Јер речи и мисли нису занимање већ животворна музика сваког занимања…
….

Шта српска књижевност има, а није јој потребно, а шта нема за чим би требало да жали што нема?
Скоро стотинак година има тзв. бирократску књижевност, а није јој потребна, а нема једну објективније срочену макар кратку историју те тзв. бирократске књижевности. Нема критички консензус око вредновања и превредновања. Чини се да је сасвим зачепљен канал филтра. Српска култура, књижевност, наука и друштво имале су ренесансну епоху која је потрајала ни четврт века (колико броје «Заветине» ). Та епоха је обрасла маховином, коровом и стравом. Уместо мисија наметнут је диктат стихије, Шкарт. Оживљавати некакву српску ренесансу, па и у часописима, донкихотски је посао, борба са ветрењачама. Српска књижевност више од пола века нема истинску обнову, ма шта о томе булазнили тзв. критичари-наметачи, купљени јефтино. И треба да жали што нема ренесансу. Заветине су – призивајући плодоносне пљускове после погубних дугогодишњих суша – то знале од почетка.

Заветине постоје скоро 30 година. Као својеврсна уметничка моба. Удруживање дара и мара слободних појединаца, без обзира на веру, језик, национално порекло, показало се као најжилавије у српској култури. Пишчева издања су преживела многе бродоломе, катастрофе, распаде држава и породица, система, једноумља и бирократску кочоперност.
Часописе Заветина не издржава држава, моћни ментори из таме или неки други заштитници. Издржава их претплата, купци, ретки дародавци. Али понајвише их издржава упорност, Бог, можда инат и жеља за друкчијим…

Поновићу: Ништа није онако како на први поглед изгледа и како се чини да јесте; у суштини, иако је већ 20. век практично за нама, иако је дошло време за свођење биланса, није отворена пожељна расправа о дометима и значају српске културе и поезије 20. века. Воде се кулоарски разговори тобож о српској култури и поезији, који ни на шта не обавезују; и који по правилу замагљују, пре свега истину. (….)
Шта то значи када се фаворизује гесло – у модерном друштву модерна култура? Када је то култура била модерна? Реаговао сам и написао подужи аналитичко полемички текст о односу индивидуалног талента и традиције и о томе шта одређује нечији уметнички ранг. Да бисмо схватили вредност ма ког дела, аутора, морамо га поставити међу мртве уметнике и песнике, и упоредити. То захтева висока култура истинске, неофицијелне критике, сваке озбиљније и стваралачке критике, а овде, то што је практично артикулисано веома аргументовано у светској култури и књижевности обелодањивањем најпознатијих есеја Елиота првих деценија 20. века о функцији критике и о односу традиције и индивидуалног талента, касно је стигло, и по свему судећи, није се „примило“ на прави начин. Српска поезија 20. века је неодвојиви део високе српске културе и у својим
најбољим примерима она се приближава оном што је суштина културе уопште….

ВЕДРА ВЕСТ НА КРАЈУ ЈЕДНЕ ДУГЕ И СУМОРНЕ ЗИМЕ

Најновији број БРАНИЧЕВА (први двоброј БРАНИЧЕВА, 1-2/2011, тематски посвећен ПИТАЊИМА, ЧУЂЕЊИМА, НЕРВОЗАМА (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊА ) одштампан је на 202 странице у 500 примерака. На корицама је репродукција слике М. Аничића Доручак у носталгичном пејсажу (1972), али између корица овог броја ничег – носталгичног, напротив! Покренут је са мртве тачке дуго одлагани разговор о вредновању и превредновању, изнете су на овај или онај начин неке ствари о којима најшира читалачка публика у Србији једва да ишта зна. Отпочео је излазак из карантина!
Разговор са професором Живодрагом Младеновићем разоткрио је како се то радило под комунистима, па и у књижевности. Како је било могуће да се литерани крадљивци вину до челних места неких виталних српских културних и издавачких институција. Тај разговор открива индиректно и све оно што чини паклено неокомунистичко наслеђе у
српској култури, и књижевности пре свега*.
Само због разговора са стогодишњим професором Младеновићем овај број Браничева
је требало штампати у 30. 000 примерака, да се зна! Али високи тиражи у овој сиромашној и тужној земљи на Балкану резервисани су за тзв. листове, часописе, и писце блиске власти и центрима моћи.
Част реалне, стваралачке и непоштедне књижевне критике у овом броју бране – како би то рекао један од сарадника у овом броју песник Мандић – чланови тзв. белог књижевног тима: покојни Лазаревић, Бошко Томашевић, Душко Стојковић, Мирољуб Милановић и Мирослав Лукић (познатији као Белатукадруз).

На свету постоји неколико песника који познају генеалогију, и који су у дубљој вези са њом. То су они песници чија се мисао завршава Богом. Такви су нагнути над бездан бездане књижевности.
Песници бездане књижевности испаравају на звезде.
Великани официјалне, бирократске књижевности испаравају у мемљиве маузолеје и досадне читанке.
Сиоран је тврдио да се Бог клацка између Русије и Шпаније (између Достојевског и Ел Грека). Понеки народи су свој смисао на свету откривали откривајући по један атрибут бога, представљајући нам га у својој светлости, или сенци, откривајући Божије тајно лице.
«Постоји ли уметничко мерило изван приближавања небу? Кад ничега не би било осим жара и највише напетости, ниво једне душе не би могао бити одређен без позивања на апсолутну страст. Међутим, овај нас критерјум осуђује на немилост…» , сматра Сиоран. Уверен да време садржи извесну утеху. И да једино – савест – побеђује време.
Најновији број Браничева изнео је на видело пртљаг и прљав веш једне књижевности, која је по много чему глорификована, и то од стране оних који су у књижевност углавном залутали. Најновији број БРАНИЧЕВА одштампан је на 202 странице у 500 примерака – шта је то, рецимо, у поређењу са посетама „агрегата“ и сајтова и Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ? Због тога ће овде** бити постављена дигитална верзија овог најновијег двоброја, која може да се преузме испод једноставном командом – тако ће електронска верзија, која у свему одговара штампаној на папиру, стићи изван граница београдског атара, Србије, Балкана, Европе, Америке, Африке и Азије, Аустралије.
__
* „… Било ми је посебно драго што сам из разговора са Пантићем видео да нико од чланова Академије (разуме се, осим академика Војислава Ђурића који је још увек био жив) није био увређен због открића недоличних поступака њихових колега и највиших часника Академије, утолико драже, што сам у њој уживао углед код већине њених чланова и службеника, у њој провео највећи број својих радних година и објавио дела која и њој могу да служе на част. Још милије ми је било када ме је академик Пантић, у сагласности са академиком Предрагом Палавестром, који је положај секретара Одељења језика и књижевности заузео после њега, предложио за Вукову награду за 2004. Нисам је добио, јер је то спречио Мирослав Егерић…“ , најновији број Браничева, стр. 117. Речи честите старине и стогодишњака професора Младеновића, који је , хвала Богу, дочекао да прочита тај најновији број Браничева, које је омогућило излазак на видело једне невероватне истине, излазак из вишедеценијског карантина, који су осмислили и патентирали не било ко, него академици и и професори универзитета!…

** Веб сајт ТАЛОГ.Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, Београд, публиковано у среду 2. марта 2011, видети више:
https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/prvidvobrojbraniceva1-22011

(Београд, 12. – 17. јануар 2011)

Advertisements