Ознаке


….У Антологији старохеленске лирике ОРФЕЈ И ПАН (Загреб,Зора,1964, 200 стр. Изабрао и са старохеленског превео Тон Смердел) од Орфеја и Хомера до Зонаса из Сарда, има стихова који изражавају патриотска и слободарска осећања. Солон, рецимо, опомиње:„И догоди се често да снијег и лед / изненада каткада с неба падати почну. / Бљесне ли муња , / ми знамо , / загрмјет ће гром. / Моћ је тиранина држави гроб. / Оковима тешким сапео силник народу руке. / Упао у зло је народ због свога незнања . / Зато , ако се нетко изненада осили много , / одмах му подрежи крила , / јер касно је онда ,/ кад му ојача бијесна сила“.
Двадесет шест векова касније енглески песник Шели пева о братству и једнакости : Сви људи су браћа , па и Африканац / што стрепи од шибе окрутног Енглеза (1811) . Или : Зар слободан је човек ако је жена још роб? (1817). Или : Ропство , ти ледом окиваш младост овог света , / убијаш пупољке њене и остављаш трње тек голо .Или : Песници су трубе које позивају на борбу…
Двадесет седам векова касније, Борхес пише ОДУШЕВЉЕЊЕ БУЕНОС АЈРЕСОМ , књигу песама , у којој постоје песме Непозната улица , Свануће , Ивањска ноћ – у којима има нескривене љубави према завичају. Зар изврсна песма Митско оснивање Буенос Ајреса из Борхесове књиге МЕСЕЦ ПРЕКО ПУТА (1925) није добар пример патриотске песме? У најузвишенијем и најопштијем смислу те речи? Није ли ова песма Борхесова била камен темељац Маркесовог славног романа СТО ГОДИНА САМОЋЕ? Читајте поново изврстан роман Томаса Вулфа Погледај дом свој ,анђеле, који на својим најбољим местима – има нескривену завичајну ноту и опојну драж приче о једном америчком градићу на југу у брдима. Или добар део Фокнеровог опуса. Љубав према завичају и оном што чини његово поднебље изгледа да је вечна, поготову када је реч о ванредним писцима.
На другим језицима, дакле, поготову на оним језицима на којима је испевана лирика која улази у богатство светске књижевности , има много више дела са патриотском нотом , него што мисли саговорник Мирослава Максимовића .Споменути господин, под патриотском поезијом подразумева нешто уже… А ако се патриотска поезија узме у најужем смислу, онда је боље о њој и не говорити. Ове поезије је одувек било и биће је док се буде певало , она ће наћи своје време , своје песнике , свој тренутак , свој израз. Кад буде служила некој политици , нечему другом и приземном , онда ће она бити слушкиња , нешто друго. Нема песника који се ове опсесивне теме љубави према своме завичају и опстанку његових људи, вечности живота, није дотакао макар једном на овај или онај начин.
Борхес има, такође , изврсну песму Чувар књига – коју сам ја одувек читао као модерну патриотску песму. Тамо су вртови, храмови и оправдање храмова / строга музика и строге речи , / шесдесет и шест хексаграма, / обреди који су једина мудрост / што је небо подари људима , / раскош онога цара / чију је ведрину одразио свет , његово огледало ./ Тако су поља рађала плодове , / а реке остајале у својим коритима , / рањени једнорог који се враћа да најави крај , / тајни вечни закони , / музика света ; / те ствари или сећање на њих су у књигама / које чувам. // Татари дођоше са Севера / на малим косматим ждрепцима , / уништише војске / које Син неба посла да казни њихову безбрижност , / подигоше ватрене пирамиде и клаше , / убише грешника и праведника , / убише окованог роба што чуваше врата , / злоупотребише и заборавише жене / и кренуше према Југу , недужни као грабљиве звери , / свирепи као бодежи…“
Борхесов Чувар књига, можда последњих књига, позива читаоца , између редова , као што су пре 27. векова , Калин и Тиртеј , пуни родољубља , позивали своје равнодушне земљаке против варвара , против нових варвара…

Можда се неко од вас сећа,да сам, зимус , када смо говорили о Ристићевој књизи Поткивачи удеса – сугерисао песнику, или зажалио, што није понела наизглед неутралнији наслов Старији круг (према једној од бољих песама у тој књизи)?
И сада се не могу отети уверењу да је и ова нова књига песама могла понети друкчији наслов, много ближи оном најосновнијем хоризонту његових опсесија…, Долазиле по нас свакојаке море / Зла гора од зала и крваве зоре // Долазили по нас и они и ини / Да свако над нама покоље почини // И курта и мурта , ко све дошо није / У црн усуд да нам колевку завије // Али ми смо били увек то што јесмо / Бранили се крстом , а највише песмом // Свитања су српска ко небески јаук / За вечна читања , за бесмртни наук (стр. 43).
У наслов књиге је требало унети, верујем, наслов скоро најкраћег циклуса ове, иначе невеликог обима књиге. У том циклусу стихови и песме које на најјезгровитији и најимпресивнији начин превазилазе уобичајени и сужени појам патриотске лирике, силазећи у искон, живу традицију и трагичну историјску судбину српског народа.
*
Ту трагедију су , на овај или онај начин, покушавала кроз време да изразе ова или она дела, у стиху или прози. Са мање или више успеха.Она дела у нашој националној књижевности која су достизала патос старохеленске лирике и драме, могла би се набројати на прсте обе руке.
Да ли је код српских писаца, не само у овом, него и у претходном, и претходним вековима, свест о трагедији била доведена до оног усијања и прерастања које се зове литургија?
Професор Др Жарко Видовић објавио је прошле године Есеј о духовној судбини Европе ТРАГЕДИЈА И ЛИТУРГИЈА (Ниш,Византијско огледало, стр. 141) , и у тој књизи, поред осталога, овај аутор критикује Аристотелово редуковано схватање трагедије. Вреди прелистати ову књигу , подсетити се како треба схватити свако зло , судбинско и историјско .

„Зло – како пише Видовић – мора бити схваћено трагедијски : за настанак и појављивање Зла у свету крив је човек , и то као личност , а не као пуки „припадник рода“ ( јер у овом , родовном или биолошком гледању не би био крив човек лично , него би био крив само зато што је жив).
(…) Трагедија је , дакле , збивање исконске суштине човека. То збивање је кретање од осећања лишености (од страсти у којој човек постаје свестан лишености духа ) ка осећању пуноће. Осећање лишености је стање човековог Пада (Греха , Отуђености ) , стање које не настаје неким „објективним“ (од човека независним ) збивањем које је захватило човека као жртву , него стање у које човек запада исконски , тј. кретањем саме своје суштине , кретање које је својствено исконској самој суштини човека…“ (стр. 96 -97).
Нови век , од Ренесансе па на овамо , разбио је Целину трагедије : трагедија се не завршава страдањем , или неком општом трагичном погибијом јунака , него слављем . „Тек са тим слављем дело представља целину по којој онда имамо права да (то дело тек као целину ) назовемо трагодијом (трагедијом)“ (стр. 78). Уместо класичне целине античке трагодије – како запажа Видовић – „фрагментарни карактер нововековног приступа трагодији се огледа у томе што је трагодија (трагедија) заустављена у свом кретању ка завршетку (ка уздизању , ка превазилажењу световности , ка литургији ) и фиксирана у самом тренутку , тј. у самој епизоди страдања : као кад би се Христова драма (страдање , страст , пасија ) завршавала Његовом смрћу! “ (стр. 79). Захвалан сам професору Видовићу због овог изузетног закључка : “ Литургија је , дакле , открила коначно и тајну саме трагедије. Она је коначно довела до свести искуство које би , иначе , као трагедијско и нерешиво , мучило човека управо зато што је човек баш тим искуством личност , што без тога трагедијског искуства човек не би ни могао да буде човек и личност. Дакле , шта је трагедија – на то питање се није могло одговорити из самог трагедијског искуства. Била је потребна потпуна освешћеност тога искуства. .( А освешћење се постиже , опет , као осећање : верско , мистеријско , поетско , позоришно , литургијско )“. (стр. 53).

Захвалан сам, дакле, Видовићу, као писац једног романа у рукопису који је дуги низ година био нека врста генеалошке епопеје српског народа, и у коме је Зло виђено од Косова на овамо трагедијски. Нема издавача у Београду који ми није одбио тај позамашни рукопис, без образложења или са неискреним образложењем, и хвала Господу да је било тако. Тек када сам схватио прави однос трагедије и литургије, било је могуће да се поново вратим том рукопису и да од њега створим створим нешто…битно друкчије…

Advertisements