Да, сањао сам цркву у завичају, малу и белу на брежуљку, коју саградише моји преци, чија су имена урезана златним словима на самом улазу у њу. У сну је то био исти брежуљак, и црква је споља била иста, осим што беше померена нешто северније, педесетак корака. Могао сам да се сетим околине цркве, видео сам камење разбацано по трави, и врло стари гроб обрастао кудравозеленом маховином. Обилазио сам око ње, пре него што закорачих унутра, што сам уобичавао у детињству. Кад уђох у цркву, у том тренутку (а ни све време сна ) не беше никога. У дну полутамног источног дела, узвисила се галерија, на коју је водило степениште уз које сам се пео. Зидови галерије су били прекривени сликама. На највећој од њих, могла се видети дворана усред које стоји Соломон са сребрном плочицом на којој пише :
Хиљаде сам јунака савладао,
Хиљаде краљева потукао,
Хиљадама земаља сам владао,
Али једну једину смрт − нисам могао!
Попех се степеништем и на другу галерију. И она је била исликана и пленила моју пажњу. Видех гомилу подављене војске у мору, и потопљеног циганског цара Фирауна на дну. По површини
мора плива једна ћопава и престрављена Циганка, држећи се као дављеник за сламку, за препотопско стабло које плута препуштено ђаволу да га вуче према копну.
И трећа галерија беше пропорционално мања од друге: са те висине брод цркве ми се учини већим од најграндиознијих европских катедрала. Изнад степеништа које води на четврту галерију била је слика читавог јата крупних риба. И слика излаза из уста пећине у
шуми, пред којом се пропињу бела ждребад. Из пећине излазе непознати коњаници, са драгим камењем у руци које блиста јаче од звезда…
Онда сам сишао са галерија и пошао ка излазу , али − пре но што изађох − још једном их обухватих погледом. У том тренутку као да је са свода засјала светлост и галерије све слиле су се у једну сребрнопурпурну пирамиду. Учинило ми се да јој се врх, стапа са
сводом цркве, и сеже у само небо. Не могу сведочити о броју галерија: али, било их је више но што сам их обишао, и све су биле наслагане као троуглови једна изнад друге.
Најнижа беше најпространија, највиша уска као венчани прстен.
Уз улазна врата цркве угледао сам икону, на којој се истицао лик побожне жене (подсећао ме је на већ виђено лице, али нисам могао да се сетим чије), близу њених уста мајстор је исписао читљивим словима :
Сањала сам Сунце, и родила сина. Опет сам га сањала са
седим власима на глави, и родио ми се унук. Кад сам уснила два
сунца, већ су ми се у вилици крунили зуби, а унука ми роди
праунуке − близанце. Последњи пут сам сањала Месец, док је време
изоравало завршне бразде на мом лицу, и унука ми роди праунуку
за радост…
Било је очигледно да је сан истовремено загонетка и најневероватнија бајка, али загонетке имају и своју одгонетку, веровах. Покушавао сам да разумем сан, и суочио се са непознаницама, и властитим незнањем, са ужасном тамом свога ума.
Помислио сам на извесне сличности онога што сам сањао и будистичког храма. Сан је морао имати извесну “улогу”, и поруку, слутим, и ја сам настојао да је разумем.
Могао сам да утврдим на основу дневничких белешки време када сам га уснио, током летњег школског распуста − писао сам рецензију за рукопис циганских народних предања…
[ДАВНО, када су Цигани имали велико царство и када су сви људи били добри и поштени, Бог није био тако високо, већ само неколико метара изнад земље. Цигани су могли, увек да га виде и да разговарају са њим. Сваки је Циганин могао да пита бога шта ће бити
сутра, кад ће се ко од њих оженити, колико ће имати деце, када ће умрети, хоће ли година бити родна… Али Богу је досадило циганско запиткивање о свему и свачему, Он се уздигне високо на кров планине, а Цигане прокуне да никад ништа немају и да с муком зарађују хлеб…
То је било давно, ехеј, у оно време кад је цигански цар Фираун прво обесио оца, а онда и многе друге. Када је правио куле од сира и меса, и ударао у бубњеве и правио грмљавину. Тада му паде на памет да пређе са војском преко мора, али није знао како, те рече:
“Ако је Бог толико моћан, нека раздвоји море и направи пут за мене и моју војску”.
Бог раздвоји море и указа се пут по морском дну. Указаше се бродови у муљу потопљени и пуни блага. И много бисерних шкољки.
Цигани су га успут галамећи скупљали.Кад стигоше насред мора, цигански цар се осврте и рече Циганима :
− Видите ли да ме и Бог слуша?
Бог се на то расрди, састави море, и сва се војска подави, само цар оста на површини воде.
− Чије је царство, Фирауне?
− Моје, одговори цар.
Бог га онда потопи у море до колена, и упита :
− Чије је сад царство?
− Моје, одговори цар и потону до појаса.
И трећи пут упита Бог чије је царство, а Фираун и тад одговори:
“Моје”.
Бог окује у ланце Фирауна и спусти на дно мора.
Што и данас има Цигана то је зато што је када се море саставило и све Цигане подавило, остала у животу једна ћопава Циганка, која је закукала држећи се за стабло које је пливало морем: “ Јао, изгуби се циганско семе!”
Чуо је водени ђаво, и испливао из дубине мора и предложио јој да му буде жена. Циганка је пристала и од њих се изродише Цигани што их по свету има.
Кад би Цигани знали ког је дана Бог оковао и потопио њиховог цара, Фираун би изишао из мора и опет би настало циганско царство. Али Цигани не знају који је то дан и свакога дана неки Циганин удара чекићем по наковњу и тако ојачава окове потопљеног
цара…]
Читајући књигу циганских предања, напрезах се да се присетим бар још неке слике са друге галерије из сна. Но изгледа да је то био узалудан посао. А једне ноћи сањах поново сан о Циганима, још неразумљивији. Једна стара Циганка беше окружена прстеном млађих жена и мушкараца, који су се спремали да пођу на све четири стране света, гурани ветром у леђа, и лутањима без краја. Та Циганка (Прамајка Цигана?) обраћала им се речима :
“Идите и тражите Божје село, оно је под кровом неке планине. Ако тамо стигнете, опет ћете моћи да разговарате са Богом. Питајте Га којег је дана потопио нашег цара Фирауна, можда ће вам рећи…”
Одакле долазе снови и визије?
Када ми се чинило да сам најдаље од разумевања сна, силазио сам у мрачни лавиринт који се рачвао у хиљаду кривудавих стаза и плашио се да никада више нећу моћи да изађем из тог непознатог, у мени. Можда је црква представљала моју личност, моју свеукупност, све
моје свесно и несвесно? А можда су галерије биле само талог спратова моје свести?
Треба да прођем кроз све своје кошмаре, снове и визије, кроз пакао страсти и амбиција, да бих све то могао да схватим. Оно у шта сам и овог тренутка био сигуран је осећај након буђења, као да сам се вратио из бајке, из тамног вилајета, пуног драгог камења, са једним каменом у руци. Тај «драги камен» чинио је садржај непознатог и несвесног који је у мом сну избио на видело. Величанствена унутрашњост и галерије које нисам стигао да видим са свим што је било на њима − личило је на бајку: ни краће бајке, ни више загонетки!
Беше ми жао што се пробудих из сна, не успевши се на највишу галерију. Морао сам будан осећати дивљење и кајање.
Сан је на мене оставио снажан утисак…Једног летњег дана, прочитао сам и јеврејске народне бајке − ТАЈНУ ЗЛАТНОГ ДВОРЦА.
У бајци је краљ Соломон пошао на пут са великашима и слугама на крилима ветра и летео је тако, седам дана и седам ноћи, и седмога јутра кад погледа на земљу, он спази велики дворац од чистога злата. Зачудио се краљ и сапутнике упитао:
− Јесте ли на земљи икада видели овакав дворац?
Великаши одговорише да никада такав дворац нису видели а краљ Соломон нареди ветру да их спусти на земљу. Онда краљ и његов војсковођа Асаф приђоше ближе дворцу из кога се ширио мирис рајског врта. Пођоше њих двојица око дворца да траже улазна врата, али их не нађоше. Кружили су около−наоколо, неколико пута, али врата не би.А краљ је свакако хтео да уђе и да види шта се у њему налази…
Тад Соломон позва Раамју, војсковођу виловњака, и рече му:
− Пошаљи своју војску да види има ли у том дворцу људи или било каквих живих бића.
Раамја зазвижди, и не прође много од његовог звиждука, са свих страна долетеше виловњаци и скупише се на небу изнад дворца као густи облак. Раамја полете увис и рече им што им рече, а његова се војска виловњака као тешки облак стушти на дворац. Не прође
много времена, виловњаци почеше излазити један по један из дворца, долетати пред свога господара и својим језиком, саопштавати шта су у дворцу нашли и видели. Како би који предао свој извештај, полетао би у небо и нестајао. Када је и последњи виловњак нестао са видика, краљ Соломон упита Раамју :
− Шта су ти твоји виловњаци рекли?
Раамја се поклони и рече:
− Рекли су ми да у дворцу нема живе душе. Само је на крову један стари орао свио своје гнездо. Видели су га како надлеће и чува своје орлиће…
Кад краљ Соломон саслуша причу, он се обрати Шемеверу, вођи војске птица :
− Иди, па ми доведи тога орла!…
А овај му доведе. Орла Алнодада, старог седам стотина година.
− Ако знаш где се налазе врата овога дворца, покажи ми их! − каза му краљ.
Орао беспомоћно рашири своја крила и рече:
− Господару, краљу мој, тако ми твога живота, никад нисам ни видео ни чуо где је улаз у овај дворац. Али, ако ти желиш, можеш то, можда, сазнати од мога старијег брата Ејфаја.
Рекао је старији брат Ејфај :
− Ни ја нисам за свога живота чуо где се налазе врата тога дворца, али ће мој деда можда знати. Истина, толико је стар да више не може да лети, зато ћемо ми, његови унуци и праунуци, да га пренесемо на својим крилима до краља Соломона…
Орао Цофар, стар хиљаду и три стотине година рече.
− Моје очи нису никада виделе врата овог дворца. Сећам се једино да ми је отац причао како постоји улаз са западне стране, али су га ветрови покрили земљом и прашином.
Краљ се захвали староме орлу Цофару за обавештење, поздрави се с њим, те овога узеше потомци на крила и одлетеше с њим у даљине.
Затим је дао знак ветровима и олујама да се подигну са свих страна света и дођу и одувају земљу и прашину вековима гомилану на улазна врата. Великашима и стражарима наредио је да разапну шаторе и да се склоне под њих како их ветар и прашина не би однели. На краљев знак дунуше снажни ветрови, олуја је дизала прах, песак и земљу и разносила их на све четири стране света. Ускоро се пред Соломоном указаше гвоздена врата, која су била проваљена, а на ивицама нагорела од ватре. Над улазом је био запис на коме је писало : «Знај, човече, да смо у овом двору уживали, веселили се много, док није дошла глад. Кад више ништа друго нисмо имали, бисерје смо млели уместо брашна, а кад смо и њега појели, спалили смо овај дом и напустили га. Нека буде коначиште орловима».
Соломон погледа мало боље и виде да испод овога постоји још један запис. Прочита и њега, и ево шта је писало: “ Ко није краљ или пророк нека не улази унутра!”
Десно од улазних врата Соломон угледа удубљење, увуче се и нађе у њему кристалну кутију. Отвори је и нађе у њој кључ. Узе кључ, пође корак даље и наиђе на мале двери од сувога злата. Њих откључа и уђе у велику одају, чији су зидови били пуни драгог камења.
На поду је нашао сребрни засун у облику змије. Краљ повуче засун и угледа степенице које се спуштаху у дубину. Када је сишао низ те степенице, стиже у огромну пећину у којој је било наслагано силно благо. Пролазио је пећином и стигао до њеног дна. У дну пећине бејаху врата опточена драгим камењем, на њима стајала је златна плоча на којој је писало :
“Смрт је пре времена узела краља који је овде моћно владао и уживао у свим добрима земаљским!”
Краљ Соломон отвори врата и угледа блиставу престону дворану. На престолу је седео човек. Приближио му се, кад има шта да види: био је то неми кип. Краљ Соломон му приђе и дирну га. Кип се затресе од силне срџбе, очи му се претворише у сјајне жеравице, а из ноздрва му избише огањ и љути дим. Затим застења и рече :
− Злодуси, виловњаци, анђели смрти, а ж д а ј е м о р с к е и све друге мрачне силе, пожурите, похитајте у помоћ! Смртни човек ме је додирнуо!
За тили час се цела престона дворана испуни мрачним створовима, чуло се фијукање, шиштање и махање крилима. Кад ти силни злодуси пођоше да нападну Соломона, овај диже руку и викну громким гласом :
− Склоните се, грешни створови, јер ћу вас уништити! Зар не знате да сам ја краљ Соломон који сам и ваш господар?
Кад ово чуше, сви ти мрачни створови полетеше напоље кроз зидове, брже но што су дошли.
− Бежимо одавде у морске дубине, јер нам је и тамо боље него да паднемо у руке краља Соломона!
Кад се дворана испразни, зачу се стењање, шкрипа и кип паде ничице на земљу. Соломон приђе, погледа и виде сребрну плочицу која је висила на сребрној огрлици. Покуша да прочита шта на плочици пише, али није могао. У том часу зачу тихе кораке и угледа како кроз зид улази младић лепога стаса и предивних очију, који се поклони пред њим.
Краљ му даде у руку плочицу и овај му прочита :
− Ово су речи великог краља Шедада бен Адада, које записа да
се памте за свагда :
Хиљаде сам јунака савладао,
Хиљаде краљева потукао,
Хиљадама земаља сам владао,
Али једну једину смрт − нисам могао!
Чим је прочитао ове речи, младић нестаде брже но што се појавио. Краљ Соломон изиђе из дворца и док је ходао напуштеним раскошним одајама, дуго је размишљао о запису и добро упамтио поруку.
Никада раније нисам чуо ову бајку, али у сну сам видео плочицу на којој су биле записане речи великог краља Шедада бен Адада, записане да се памте за свагда…
“2. Прије него помркне сунце и видело и месец и звезде, и
опет дођу облаци иза дажда,
3. Кад ће дрхтати стражари кућни и погнути се јунаци,
и стати млинарице, што их је мало, и потамнети који гледају кроз
прозоре,
4. И кад ће се затворити врата с улице, и ослабити звека
од млевења, и кад ће се устајати на птичији глас и престати све
певачице,
5. И високога места кад ће се бојати и страшити се на
путу, кад ће бадем уцветати и скакавац отежати и жеља проћи,
јер човек иде у кућу своју вечну, и покајнице ће ходити по улицама;
6.Прије него се прекине уже сребрно, чаша се златна разбије
и распе се ведро на извору и сломи се точак на студенцу,
7. И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати к
Богу, који га је дао.
8.Таштина над таштинама, вели проповедник, све је
таштина.
9. А не само мудар беше проповедник, него још и народ
учаше мудрости, и мотрећи и истражујући сложи многе приче.
10. Стараше се проповедник да нађе угодне речи, и написа
што је право, речи истине.
11. Речи су мудрих људи као жалци и као клини ударени ;
речи оних који их сложише дао је један пастир.
12. И тако, сине мој, чувај се онога што је преко овога, јер
нема краја састављању многих књига, и много читање умор је
телу…”
У мом студентском примерку БИБЛИЈЕ − КЊИГА ПРОПОВЕДНИКОВА − беху подвучени ови редови.
Подвукао сам их оловком, и додао на маргини једну црну пахуљу и својеручно записао ситним словима под њом, речи које ми је рекла, доиста, жена из народа, Влахиња, Анђујка. Као младић обилазио сам балканске планине, сакупљајући влашке народне умотворине, где је сусретох. Препознао сам, после много дана и ноћи, лик побожне жене на икони близу самог улаза у цркву: била је то Анђујка, на коју сам, чинило се, заборавио.
Речи прочитане са иконе у сну, биле су дословце записано у мом личном примерку БИБЛИЈЕ!
Могао сам да се сетим часа када ми је Влахиња Анђујка рекла речи, записане на маргини КЊИГЕ ПРОПОВЕДНИКА. И случајног сусрета на друму, када се враћала са путовања по брдима, костимирана као и друге старице из балканског троугла. На леђима носила је влашке торбе упртаче из којих су вириле убране лековите траве, једну клечану торбу у левој руци, и лесков штап у другој. Подигла га је према Сунцу што се уздизало изнад брегова и кровова планина и рекла иако је ничим нисам изазвао, да је сањала Сунце и да јој се родио син…
ВЕРОВАТНО је био дубоко у праву онај Румун који је напустио отаџбину и у Паризу постао славан по првим лекцијама мудрости која се стиче на гробљима, − онај који је веровао да је, у суштини, једини истински свет примитиван свет где је све могуће
и ништа није остварено, дословно ишчупан из родног тла, из земље и оног примитивног света, са осећањем слободе што је произилазила из свега тога. Он је знао важност сна, боље од песника: Сан је тајна човека, тајна живота. Он живот чини могућим. Потпуно сам уверен да би, писао је, кад би се човечанство спречило да спава, било покоља без преседана, историја би се завршила…
У бележницама вођеним прошлог лета, постоје заописи о мом кратком годишњем одмору, који прекинух, пре времена, из побуда које је тешко објаснити. Пред одлазак из родног места, једне вечери, почео сам да пишем редове налик стиховима, који су пробијали ћутање што долази из божије надмоћи. Реч је морала напоље, из мене, да оптерети
неког другог, правог и стварног, иако нисам желео да је икоме натоварим. Био сам притиснут, ако тако могу да кажем, нечим што припада најдубљем ћутању. С тим осећањем сам и напустио завичај.
Све је то претходило сну који сам, после тога, морао уснити…
Моји описи су прилично бледи у односу на могућности чак и најлошијег Кодаковог фото−апарата. Вукао са собом фото−апарат и овековечавао некадашње путеве зарасле травом, напуштене куће и породична гробља, дрвене и поцрнеле крстове, штале и магазе широм отворене са алаткама које су некада биле коришћене, стубове полусрушених капија. Обилазио сам бачије и салаше − пастирске станове и суочавао се са сабласном опустелошћу. По балканским планинама напредовала је маховина, која је прво почела напредовати у осећањима и мозгу једног поколења на издисају.
Већина људи који су ту некада живели и које сам познавао, помрла је, а њихова су имена прешла у легенду.
Видео сам њихова дворишта поплављена светлошћу, некадашње баште обрасле коровом, и баштенске стазе уоквирене шимширом и јелама. Испред једне старе и усамљене куће жив је грм шимшира висине људског раста. “Ја сам затекла тај шимшир испред куће, кад сам се удала”, рекла ми је домаћица која је ту последња живела. У међувремену је и она умрла, и гроб јој је на крају дворишта. Нико не брине о том гробу, као ни о гробовима на
разбацаним и запуштеним породичним имањима по околним брдима…
Враћајући се низ једно жуто брдо, путем којим не прође ни два−три човека годишње, замахнух секиром (коју сам носио уза се уместо штапа) и засекох стабло белог багрема. Чуо се ударац секире. Мој син је гледао како поново замахујем, а ја сам у том трену погледао низ пут, и наједанпут угледао неку прилику с леђа. Престао сам да замахујем и гледао према окуци где је прилика нестала, распрснувши се брже од воденог мехура. И мој син је погледао у том правцу, не стигнувши да ишта угледа. Није разумео у чему је ствар. Било је око два поподне.Погледао ме је упитно, и видео да ми се коса накострешила од страха.
Шта бива са умрлима, са мртвима?
_________ Одломак из рукописа најновијег романа Бела Тукадруза „АНЂУЈКА“, који „Заветине“ препоручују преводиоцима по свету (немачки, енглески, шпански, француски, шведски,руски, кинески, јапански)
РЕНЕСАНСА | Српска ренесанса 
[…] videti na srpskom> https://principova.wordpress.com/2013/03/09/%D1%82%D0%B0%D0%BC%D0%BD%D0%B8-%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D… […]