Ознаке


Из нових књига савремених српских писаца
________________________________________
Владимир Јагличић: ЕВО МРТАВ ЛЕЖИМ У ЗЕМЉИ СРБИЈИ:Београд, Бернар, 2013

корице књиге

корице књиге


ЗАДУШНИЦЕ

Прве мартовске суботе сва Шумадија излази на гробље, у посету својти, с ону страну. Док сам био млад и кришом мислио да ћу живети вечно, често сам шетао гробљима. Сада, у зрелим годинама, како се и мени примиче, хтео бих да их заобиђем, али ме све чешће походе.
Ове суботе ја и сестра се поделисмо: она са оцем код бабе и деде у Драчу, а ја, са мајком, код другог деде и бабе, у Руп-чину.
Панаија, ратлук, бабице, бурек, пилетина, печење, колачи, торте – ђаконијама нигде краја. Све исто, само се деда Блаш-ко и баба Софија преселили на фотографије. Гледају, са спо-меника, отуд.
Сусрет са дедином и бабином опустелом кућицом је сус-рет са самотарем. Остала инокосна, чека и она на свој дан.
Деди, за четрдесет дана, изашла чуваркућа. Леп дан био, као данас, а она вири кроз процеп напуклог бетона, крај темеља. Испузала, жали домаћина. Нисмо је дирнули. Нити смо се плашили, ако је преко метра.
Пре но што ћу, са мајком и ујацима, изићи на гробље, путић ме, сам, као за рукав, одвуче на места која су упознала хитрину мога детињег корака. Стари дуд на брдашцу, изнад разваљене трле, пролока са поточићем, извор у јасењу, Руп-чина. Колико сам пута туда прошао са дедом! А нисам ни знао да је, оваки пут, судбоносно.
Ено, тамо сам пао и раскрварио потколеницу (леву, ваша још стоји), на оној јасики сам урезао, црвеним нокчетом, „Љиља и ја“. Тада ми је безименост била довољна. Камо среће да је тако и остало! Јасика, иста. И натпис, још се види (засекао сам јако, да боли, умем ја то). А она квргава врба, извијена над пото-ком, као седало с наслоном, мада ми се у дужици смањила, још се не да. Седнеш и брчкаш ноге, док од хладноће не поплаве.
На обали поточића, загризла га земља, вири нешто бело. Помислих: пуша. Али, рано је за печурке. Приђох, опипах: тврдо. Ишчепркахпрстом: спиралапужа. Празна љуштурица. Ставих је, сребрн дукат, у џеп.
Гробље, као и увек о задушницама – претрпано. На деди-иом гробу прострте понуде. Прилазимо, служимо се, једни друге нуткамо, присећамо се драгих.
Дедин живот није био лак, а шта сам знао о њему? Два-три неважна исечка.
Годиште – дванаесто. Војску одслужио у Скопљу. Стари кадар, артиљерија. Оженио се пред Други рат, тридесет деве-те. У рату неко време био у четницима, па му се није допало, посебно четрдесет четврте кад је постало јасно да је српска ствар пропала. Није лако кад те краљ рођени изда. Тада је по-чео да се крије – у земуници, па у штали, наизменце. Од чет-ника, од партизана, од Бугара, од Руса – од свих. Дела није имао. Сремски фронт избегао, одглумио шкарта. И матор је већ био. Бирали су млађе, за откос. Лекар поверовао. Потпи-сао. Наш. Или подмићен – ко зна (деда о томе није волео). Принудни откуп. Дођу, покупе и што немаш. А троје деце ваља школовати, на пут извести. Рабаџијање. У кући, очесто – софра пуста ко стрн. Суботом, зна се, у лов. Кад се врати из лова -трпеза славска. Неком приликом, једним метком, над Орашјем, седам јаребица устрелио. Нешто око соколово, не-што се наместило.
Као човек -ћутко и љутко. Суров домаћин, скоро тиранин. Не воли непознате ствари и људе. Неповерљив. Гледа своја посла. Откако се оно крио у земуници и на штали, никаква му изненађења нису драга.
Кад је Тито раскинуо с Русима, почели су Американци да избацују, из авиона, којекакве ђаволске стварчице: млеко у праху, чоколаде, Труманова јаја, и тако то.
Једном неки падобранац парашутирао над Пчелицама. О томе цело село данима причало. Чим начу, деда напрти будаче и окрену, погурен, низ двориште.
„Куд ћеш, побогу, човече?“, пита баба.
„Почели из сокоћала да искачу, биће рата. Да ископам ја још једну земуничицу!“
Груб и прек, нас је, унучиће, обожавао. Могли смо му се на главу пети. Сад знам зашто: унук је последњи живи који те памти. Омиљено тепање његово: „Дедино пуже-муже“.
Сад је црна земља.
Прилази његовом гробу исписник, Радосав. Наслоњен, пољуби сличицу, прекрсти се.
„Мој Блашко, примакло се. Нема куд. Доћи ћу ти, брале, скоро.“
Погледа ме:
„Јеси л му ти унук? Јеси ли жењен? Имаш ли деце? Двоје? Без три ништа. Ја сам шесторо изродио. И још је требало. Два ми пропадоше. Један у иностранству, син. Друго, женско, од јектике.“
Воле старији људи да се питају.
„Блашко је био спреман човек. Осица.“
А онда се обрати једној баби, преко пута:
„Миланка, ја оста удовац, ти удовица. Некако се, да про-стиш, уклапа.“
Баба, врх муке, прихвати шалу.
„Рано си се, Радосаве, сетио.“
„Не знам сећаш ли се ти. Замало да се здоговоримо. Со-фроније беше бржи. Јеси била девојка, свака част. А и њему. Некад сам му завидео. Сад је прошло.“
Ћути баба, не зна шта да каже. Софроније, ту, под земљом, слуша.
„Ја са моју Персу, Бог да јој душу прости, нисам мого лепо. Много смо се коврежили, једнако. Али ми децу лепу изродила. Што јест-јест. И њој – свака част. Нек су дечица жива и здрава. А ми…“ — одмахује руком.
Умеша се један сељанин:
„Радосаве, није ваљда дошло за врат?“
„Богме, јесте. Само, онај горе нешто премишља. Преза-пошљен, не може да постигне.“
„Је л му ти то замераш?“
„Јок. Ни мени се не жури.“

Реч по реч, оде Радосав.
По капелама, прикрили се Цигани. Чекају да се подела ионуда заврши. Од сваког јела оставља се покојнику. Чим I појта оде, Цигани, што остане, овршу. Да би се нашли при руци ожалошћенима (и тако предупредили њихово нераспо-ложење), пале грање, нуткају жар за кандила.
Пале свеће.
Гледам низ брежину. Овакав предео теше само мајстор. Гамо издигао брда, онамо засекао увалицу, спровео лаз, раз-бацао стабла да шуморе и травке да с ветром љубав воде. Није му баш све пошло за руком. Али што јесте, нема шта. Што рекао Радосав, свака част. Посебно у Шумадији, где ништа није равно. Све је најпре нелако и закучасто, тек ондаповит-по и подашно. Зато је ова земља мени најлепша.
Поподне, у граду, у стану, синчић ме пита где сам био. 1 Пта сам му донео?
Машим се за џеп, по навици, рука се сама сети: напипам нужића.
Пружам седефасту љуштуру, живот свој му предајем.

_____________ С1Р – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-32
ЈАГЛИЧИЋ, Владимир, 1961-Ево мртав лежим у земљи Србији : венац од прича / Владимир Јагличић. – Стари Бановци ; Београд : Бернар, 2013 (Врњачка Бања : Интерклима-графика). – 171 стр.: ауторова слика ; 21 ст. – (#Библиотека #Чисти понедељак)
Тираж 500. -О писцу: стр. 167-171. 13ВМ 978-86-87993-55-6 СОВ158.5К-ГО 197931788

Advertisements