УЗ ДИГИТАЛИЗОВАНИ ПЕТОБРОЈ „ТРЕЋЕ СРБИЈЕ“ 16-20/(24. октобар 2005)
После овог петоброја „Трећа Србија“ се – угасила.
Престао сам да штампам овај часопис, поред
осталог, и услед недостатка новца за штампање.
Евентуална публика којој је овај часопис стремио,
треба признати, није ме подржала. Доказ за то су
и тридесетак непродатих примерака. Па, ако још
увек постоји тих 30-ак непродатих примерака,
чему ново издање, дигитално?
Разлога за то има барем два. Највећи тиражи
бројева су били – 250 пр. То је терен издавачког
гета. Из тог „казамата“ и „мрака“ треба изаћи!
Дигитализујемо оне бројеве часописа које су
штампале „Заветине“ (док се то могло, макар и уз
помоћ „штапа и канапа“) – а које можемо, на
основу припреме за штампу тих часописа, да дигитализујемо. При том, није могуће дигитализовати све штампане бројеве (часописа „Заветине“, „Дрво живота“, „Уметност махагонија“, „Идентитет“, „Оркестар СУЗ“, и „Трећа Србија“), јер нисмо сачували све припреме, или су понеке од тих припрема биле несолидне. Настојимо да дигитализација буде што вернија одштампаним на папиру примерцима. Сви ти часописи „Заветина“ били су својеврсни уреднички бој са ветрењачама , још трагичнији од оног Дон Кихотовог! Штампање тих тиража, када се све сабере, око стотинак бројева (свих часописа узев заједно ) финансирао сам – ја.
Професор и књижевник, не нешто посебно имућан грађанин – то моји читаоци и пријатељи знају.
Новчану потпору за издавање часописа нисам тражио од министарства културе, јер је, тврдим, никада не бих ни добио. Држава је потпомагала неке друге уреднике, који су издавали часописе које је попала дебела прашина библиотека.
Али, али… Толико сам о томе писао, да о томе више нећу.
Из издавачког гета малих тиража часописа, или малих тиража књига, био сам принуђен да потражим, после јесени 2005. године – привремени азил у Веб издаваштву . То
издаваштво је део будућности која је долазила и дошла, омогућујући неслућене тираже,
комуникације, и планетарна дејства . Значи, требало је исправити неправду, колико се
може. Требало је дигитализвати поједине бројеве часописа „Заветина“, учинити их доступним – не само књижевним радозналцима у Србији, него и у свету, пре свега, у бившим републикама СФРЈ, Европи, Америци, Азији, Африци, Аустралији, Русији, Аљасци, Аргентини, Бразилу, одакле нам стижу писма – не само симпатије, него и подршка.
Интернет је као медиј зближио најудаљеније тачке на земаљској кугли.
Сада, осам година касније, након што је престала да излази „Трећа Србија“, било је могуће, као у каквој бајци, једним солидно урађеним дигиталним издањем, које би,
што се тиче штампаних текстова било сасвим адекватно штампаном на папиру издању,
показати, један од могућих разлога, због чега су часописи „Заветина“, угашени, далеко од очију јавности. Тако ће бити исправљена неправда, али у неку руку и задовољена сасвим природна глад радозналих духова и присталица и пријатеља које су „Заветине“ последњих година стекле. Није ми намера да оживљавам угашене часописе, не –
само сматрам да има добрих разлога да се новије генерације читалаца, које ће бити моји једини и прави савезници кроз време, упознају са оним што је могло бити једна друкчија трибина са сучељавање најразличитијих мишљења, и што је придављено познатим српским тзв. књижевно-културним аутизмом.
Ово дигитализовано издање Треће Србије скоро стопостотно је истоветно оном штампаном на папиру, ако не рачунамо рекламе које смо изоставили, којих иначе није било много, као и неколико фотографија, без којих се могло.
Последња ставка Садржаја Треће Србије ПРЕТЕК , најављивала је неколико штампаних
издања “Заветина”, што нисмо донели у овом дигиталном издању: доносимо нешто друго, што ће бити корисније новој генерацији читалаца, тј. онима који долазе, а то су ово небеско, митско, космичко или планетарно “јаје”, знак препознавања “Заветина” на националној и светској Мрежи. Овде ПРЕТЕК има заиста функцију претека, оног што је претекло, како вели наш народ. Пошто сам лично надгледао дигитализацију
последњег броја Треће Србије, приметио сам да су писма неких актера у овом петоброју, писана руком, тј. факсимили, помало нечитка; то читаоци на светској мрежи могу решити и побољшати зумирањем. Међутим, факсимил критике која је толико ражестила Г. З. Ј. никако се није могао побољшати, па смо морали да овде донесемо у
целини ту критику, како би била доступна. Јер претходни број “Треће Србије”, где је штампана, још увек није дигитализован. Па да не би било недоумице, неоснованих претпоставки и нагађања.
Видети више: дигитализовани вишеброј „Треће Србије“ Бр. 16-20 / 2005 : http://znakprepoznavanja.files.wordpress.com/2013/07/treca-srbija-16-202005.pdf(…)
*
Баш у то време, када се приближавала дигитализација споменутог петоброја
Треће Србије , допутовали смо из Београда на село, тј. У Мишљеновац, и суседи су нам донели једно писмо из далека.Јер су они примали нашу, тј пошту која је стизала на адресу наше породичне куће.
Замислите од кога!Била је то дописница оног српског попа из Аустралије, којим се завршавао петоброј Треће Србије из јесени 2005. год.!
Погледајте ви: то – бесрамно писмо , тј. разгледницу, у којој ми попа З. јавља да је
“примљен у УКС, Београд” (27. 04. 2013. године), у коме инсинуира да нас је некаква жена – Анђео/Муза , успела да посвађа!Час пише црном хемијском, час црвеном. “Земљаче Мирко” пише црним, “Христос воскресе” црвеним. Предлаже ми да му будем издавач! Нуди новчану помоћ!! Као и … Да ли је тај човек, тај наш српски поп –
При себи? Ко је он, у ствари?
Е, сад погледајте, што се тиче искрености, тј. На што је све спреман један српски поп:погледајте како је адресирао разгледницу: “Песнику и наставнику (Учи)“ . Песник можда (је)сам, хајде – де, наставник нисам, отишао сам у пензију пре две године као професор компаративне књижевности; Уча нисам – никад био.Значи, то је све иронично.
А разгледница је, у ствари, дело једног човека који не зна шта ће са собом, него се бави ситним сплеткарењем, и после осам година….
Нама Србима нису потребни други душмани: довољно су нам овакви људи без скрупула!
Када ми причају о српској елити, мени постане мучно, јер – ми смо имали, можда, некакву елиту оличену у духовима тзв Прве српске ренесансе, крај деветнаестог и почетак 20. века. Али ти ренесансни духови су нестали са временом. А ако је и било некаквих њихових следбеника, потиснули су их – они које сам жестоко жигосао
као књижевни аналитичар почев од 1993, године, када сам завршио књигу “Метафизика у белом оделу”, и нарочито последњих пар година, оглашавајући се као сарадник пожаревачког часписа “Браничево”, или нишког зборника “Унус Мундус”.
Три пута сам, уз помоћ штапа и канапа, публиковао своја Сабрана дела , без ичије
помоћи (не рачунам најужи круг пријатеља!) (2003, 2004, 2006), у врло ограниченим тиражима, и она су практично непозната, како српској јавности и култури, тако и
шире (како би рекао Господин М. Мркић). У Вечитим чудесним кореновима
публиковао сам књигу, јаког полемичког набоја, ПОСЛОДАВАЦ КЕОПС I, 208
стр.; окидач за писање те књиге био је памфлет С. И “Др СМР”. Ова књига је дигитализована и можемо је у сваком тренутку учинити доступном.
Јавност треба да зна, новије генерације читалаца треба да знају, шта се заправо скривало иза те тзв. подмукле виц-критике. Мада је довољно и оволико, колико је објављено у овом дигитализовамо петоброју Треће Србије . Ја се нисам утркивао са објављивањем на папиру те релативно позамашне књиге, поготову када сам (…) сазнао да је С. И. Тешко оболео…
Чудан је живот, али је исто тако загонетна и судбина, као и смрт, која све уређује.
Трећа Србија је престала да излази, угасила се, услед недостатка финансија, а “Савременик” још увек излази, о државном трошку, и још увек разговара сам са собом. Али и многи други српски књижевни часописи бирају сличан пут .
Осим можда књ. часописа “Људи говоре”, који издају канадски Срби, и коме прети, пре свега због његове неукалупљивости, да доживи судбину Треће Србије.Нас су у Србији тако перфидно изиграли тзв. опозиционари, све деца бивших Титових приушника, пуковника и генерала, и ини.
Изгубили смо више од 20 година надајући се некаквом преокрету; није дошао.
И наше синове, на жалост, чека тежак задатак.
Зато што смо били наивни, колебљиви и што ствар нисмо узели у своје руке, као и други народи који су прошли кроз тзв. тип источноевропских демократија.Погледајте на шта личе српска удружења писаца,кога примају у књижевно оделење САН (опет стварају неке нове Ћ-иће ).
Погледајте кога само штампају у СКЗ!Ша се овде променило? Ја сам, барем, као уредник, имао снаге да у јесен 2005. године штампам, не на кашичицу, него обилато неке сасвим друкчије писце – доказ је овај петоброј Треће Србије.
Погледајте ви те мемоарске, прозне или песничке прилоге Јагличића, Лукића , или
Винавера
…
Па ћете, надам се, схватити. Имао сам одличну интуицију као уредник, али јавност и читалачка публика нису баш били имресионирани тиме, јер су их упорно дрогирали и кљукали како најутицајнији српски медији тако и партијски нови комесари , углавном и без изузетка – писци врло малог домета, али политички веома употребљиви,кочоперне бирократе…
Али, да ту станем. Пажљиви читалац овог дигиталног петоброја ће се снаћи и сам…
Око Петровдана 2013.
Бела Тукадруз
РЕНЕСАНСА | Српска ренесанса 