9. 11. 1971.
Лепото недирнута, змијо у белом!
Штрцни отровом даље, тако.
Буди у исто време мој рај и мој пако.
Какав је то сјај очију? Ко то вреба
из сребра павити, руке од стакла?
Ја сам сит: ништа ми не треба
више: лепота ме је громом дотакла.
Свеједно ми је што је почетак и крај.
Нисам срећан, али, ако, ако!
Ја сам тужан баш онако
као што је крупних очију тамни сјај…
Белатукадруз
________________
ЛеЗ 0006556
РЕНЕСАНСА | Српска ренесанса 