Нове мисли о ренесанси

9. 11. 1971.
Лепото недирнута, змијо у белом!
Штрцни отровом даље, тако.
Буди у исто време мој рај и мој пако.
Какав је то сјај очију? Ко то вреба
из сребра павити, руке од стакла?
Ја сам сит: ништа ми не треба
више: лепота ме је громом дотакла.
Свеједно ми је што је почетак и крај.
Нисам срећан, али, ако, ако!
Ја сам тужан баш онако
као што је крупних очију тамни сјај…

Белатукадруз

________________

ЛеЗ 0006556

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s