DANCE MACABRE. Објашњења

Ако уочите неку грешку, словну или другу, молим Вас слободно прокоментаришете, или јавите управнику Сазвежђа З
______________________________

Џон Лајдгејт
Vox ultima crucis (лат) – заветни глас

Вилијем Данбар
Timor mortis conturbat me (лат) – страх од смрти узнемирује ме.

Џон Дон
Добро јутро
Седморо спавача – седморо хришћана из Ефеса који су се, од прогона цара Дециуса 250. године сакрили у једну пећину. Прогонитељи су пећину зазидали, а прогнаници су уснули у чудотворни сан и пробудили се двеста година касније, за време цара Теодосија другог.

Џорџ Херберт
Претече
Песма је сатира на љубавну поезију шеснаестог и седамнаестога века. Гласници – мисли се на краљеве људе који су белом фарбом обележавали куће подобне за неке државне потребе, рецимо да буду суднице. Такође, белом фарбом су, у време заразе, обележаване куће заражене кугом. У оба случаја, гласници су симбол нечег непријатног и непожељног.
Виртуе (лат) – храброст

Џон Милтон
На недавни покољ у Пијемонту
Сонет је написан 1655. године, после акције у Пијемонту херцога Савојског, чија је војска уништила чланове валдејске секте. Тиранин из песме је римски папа, а вавилонска блудница, очито, Ватикан. Песник помиње претке валдејаца, јер је валдејска секта настала у дванаестом веку. Преживели валдејци су упутили делегацију Кромвелу, а Милтон је херцогу Савојском написао неколико протестних писама. Протестанти су, наиме, сматрали да неке антикатоличке секте чувају традицију раног хришћанства коју је католичка црква, наводно, издала.
Италијански стихови
Сонет, једна од песама из циклуса писаног на италијанском језику.
Проналазачу барута
Епиграм, писан на латинском.

Томас Греј
Елегија са сеоског гробља
Џон Хемпден (1595-1643) – енглески политичар и патриота. У Енглеској му је подигнуто неколико споменика; три града и један университет у Америци носе његово име.

Филип Френо
Дивља козја крв – врста планинског цвета.
Индијанско гробље
Шеба – библијска краљица, са Блиског истока

Роберт Бернс
Шкотска слава
Твид и Сарк – реке у Шкотској. Волас и Брјус – шкотски национални хероји, главни јунаци Гибсоновог филма „Храбро срце“.

Перси Биш Шели
Вилијему Шелију
Ранка Куић је ове две песме, својевремено, превела као фрагменте исте целине. У ствари, у питању су засебне песме, обе недовршене, можда и зато што се очај не може допунити. Али, оне су, без сумње, делови истог, недовршеног спева, па су, због тога, и овде дате као мини-циклус, што се, иначе, у енглеским изборима углавном не чини. Из превода Ранке Куић, у „Антологији енглеске романтичарске поезије“, изостао је почетак другог дела („Мој изгубљени Вилијеме, ти си“).
Нон е пиу цоме ера прима (ита) – Никада више као некад.

Метју Арнолд
Хејсвотер
Језеро у Енглеској

Алџернон Чарлс Свинберн
Нон долет
Са латинског: Не боли. Песма је коментар догађаја из првог века нове ере. Цар Клаудије је наредио Петусу Цецини да изврши самоубиство. Овај је оклевао, а његова супруга дограби нож и зарије га себи у груди, уз речи: „То не боли!“. Догађај је описао Плиније.
Аве атљуе вале – фраза из Катула. Значи „Здраво, брате, и збогом“.

Џералд Манли Хопкинс
Инверснајд
Село, дворац и водопад у Шкотској, код Лох Неса. У песми је реч о вртлозима које стварају водопади.

Оскар Вајлд
Requiscat (лат) – почивај (пуни израз је Рељусицат ин паце – Почивај у миру)
Вита нуова (лат) – нови живот.
Imprfession du matin (фра) – Утисци јутра.
Taedium vitae (лат) – одвратност према животу

Ернест Доусон
Нон сум љуалис ерам бонае суб регно Цyнарае (лат) – Нисам оно што бејах пред краљицом Синаром. Нон сум љуалис ерам је из Хорацијевих ода, Књига четири, 1
Vitae summa brevis sopem nos vetat incohare longam (лат) – Наслов је из Хорацијевих Ода, Књига прва, 4 – краткоћа живота не да нам дуге изгледе за радост

Едвин Арлингтон Робинсон
Верлен – После смрти великог француског песника Пола Верлена, његово песништво је, као и песништва његових књижевних сабораца, нагло добило на цени, што је булеварску штампу подстакло да копа по његовом приватном животу. Одједном је, заједно са славом Верленових стихова, избио у први план његов алкохолизам, хомосексуалност, „немогућ“ однос према породици, супрузи и деци, према остарелој мајци (коју је, једном, претукао, у пијаном стању, тражећи јој новац за пиће) итд. Пренебрегавајући чињеницу да се сам песник, безуспешно, читавог живота борио са својим рђавим склоностима, новинари су развлачили сензационалне детаље као да су они једина Верленова заоставштина. Робинсонова песма је протест против оних која не видећи оно главно, истичу споредности.
Зола – Песма о истакнутом француском проазисти, зачетнику натурализма у европској књижевности, говори о амбивалентној позицији Робинсоновој према писцу и, очито, његовом учешћу у афери Драјфус, у којој је бранио неправедно оклеветаног француског официра, Јеврејина. Робинсон сматра да право хришћанство не сме бити равнодушно према човеку који страда, ма које вере он био, и истиче Золин пример.
Сардис – Негдашњи славни град у Малој Азији, древна престоница Лидије, чији је последњи цар, Крез, словио као најбогатији човек свог времена. Године 546. пре Христа покорио га је и опљачкао Кир, а 17. године после Христа погодио га је земљотрес. У оба случаја је био обновљен, али га је Тамерлан у десетом веку, коначно, сравнио са земљом. Данас се на његовом месту налази невелико село Сарт, поред кога се виде рушевине.

Роберт Фрост
За Е. Т. – песма је посвећена песнику Едварду Томасу, погинулом у Првом светском рату. Фрост је Томаса упознао уочи Првог светског рата, док је боравио у Енглеској. Вими Реџ – топоним везан за битку на Арасу у којој је Томас погинуо.

Трамбол Стикни
Персијска ружа – Вероватно се мисли на комичну оперу Артура Саливена на либрето Бејзика Худа, чија је премијера била у енглеском Савој Театру 29. новембра 1899. године, и која је до јуна 1900. године имала 211 представа заредом.
Семирамида – Легендарна асирска краљица, владала у Вавилону и имала надалеко чувене висеће вртове који су се рачунали у једно од седам чуда старога света.
Скамандер – река из Илијаде. Ахајци су поставили камп на ушћу реке Скамандер, где су усидрили бродове. Град Троја је на врху брда, дуж долине Скамандера, где се и одвијала битка.
Прованса – мисли се на француске песнике трубадуре.
Аполон – старогрчки бог лепоте
Мнемозина – у старогрчкој митологији кћи Зевса и Геје (врховног бога и богиње земље), богиња сећања и мајка Муза
Хеликон – планина у Беотији, Средња Грчка, седиште бога Аполона

Ејми Лоуел
Чарлстон – град у америчкој држави Јужна Каролина, потиче из седамнаестог века
Лоренс Стерн (1713-1768) – Енглески романсијер
Монаднок – индијански термин за усамљено брдо које доминира околином; углавном је вулканског порекла, или резултат ерозије.

Марсден Хартли
Карнелија – врста минерала
Индијан поинт – дословно индијанска узвишица, или тачка; географски назив за многе узвишице у Сједињеним Државама, а ова се односи на залив у Џорџтауну, држава Мејн
Робин Худ – залив у америчкој држави Мејн који је Хартли опевао и насликао на истоименој слици

Витер Бајнер
Санта Фе – главни град америчке државе Нови Мексико. У њему се налази катедрала Светога Фрање Асишког (или Светога Франсиса, како то име изговарају Американци)

Елинор Вајли
Соумс Поунд – затрављен рибњак са околном шумицом.
Балтимор – град у америчкој држави Мериленд.
Чизпик – град у америчкој држави Вирџинија

Мериен Мур
Лонгфелоу – Амерички песник средине и поткрај деветнаестог века (види белешку о њему)
Харвард – амерички университет
Луј Шеснести – Француски краљ, апсолутист („Држава, то сам ја“). Версај је двор француских краљева. Песникиња коментарише апсолутизам који нестаје са краљем, док фонтане, грађене за његова времена, остају.
Спенсер – Едмунд Спенсер (1552-1599), енглески песник, дуго служио у Ирској где је упамћен по „геноцидним“ идејама на рачун ирског ослободилачког покрета од енглеске круне. Назив песме је ироничан.
За свитак паре – песникиња се обраћа пари – лебдећој њеној фасцинацији која је ослобођена тела, поредећи је, напокон, са указањем лептира који то исто постиже заједно са својим телом, као „подударна допуна“.
Лапис лазули – драги камен
Скарабеј – шкорпион

Езра Паунд
Силет
Silet (лат) – он ћути. Паундов преводилац Милован Данојлић сматра да је песма коментар последњег стиха песме Андреа Навађера (1483-1529), који гласи: Сед ветери обстрицтус религионе, силет.
Хју Селвин Моберли
Воцат аестус ин умбрам (лат) – врелина позива у сенку
Е. П. Оде поур лжелецтион де сон сепулцхре (фра) – Е(зри) П(аунду). Ода за избор сопственог надгробног споменика
А ла трентиесме де сон аге (фра) – У тридесетој својој години
Идмен гар тои пантх, ос ени Троје (старогрчки) – Јер ми ти знамо све клопке у Троји; из Одисеје, XII
Тин андра, тин ероа, тин тхеон (старогрчки) – Којег бога, којег јунака и којег човека да хвалимо; из Пиндарових ода
Про домо (ита) – за дом
Про патриа (ита)– за отаџбину
Dulce (ита) – слађе
Et decor (ита) – и раскошно.
Врт
Ен робе да параде – у хаљини за изласке (из поезије Албера Самена)
Јона, мртва годину дана дугих
Јона је, како нас обавештава Данојлић, име преузето из поезије енглеског романтичарског песника В. С. Ландора (1775-1864). Тако је он називао своју драгу, Ненси Џонс.

Ален Сигер
Куси – тврђава на северу Француске, изграђена 1220 године.
Тир – феничански град, данас се налази у Либану. Место битке грчког цара Александра против Персијанаца, 332. године пре нове ере
Аскалон – данас Ашкелон, у Израелу, предворје Јерусалима. Место хришћанске победе из Првог крсташког рата, 1153. године. У муслиманске руке Јерусалим је повратио Саладин
Тиртеј – грчки елегичар из Спарте, седми век пре нове ере
Кирена – данашњи назив некадашњег античког грчког града Киренаикоса који се налази у Либији
Коринт и Сиракуза – старогрчки градови и трговачке луке
Аристип (435-356, пре нове ере) – Сократов ученик, рођен у Киренаикосу, философ хедонизма
Тецоцинко – Ацтечки преколумбовски град, у данашњем Мексику, са развијеним системом вртова, канала за наводњавање и храмова. Непосредно пре Кортесовог освајања био је ацтечки главни град. Рачуна се да је на свом врхунцу имао око 24. 000 становника. Један од ацтечких краљева из Тецацинка, Нецахуалкојотл (1403-1473), био је философ, песник и покровитељ уметности. Имао је ботаничку башту и зоолошки врт са свим животињским врстама тог поднебља.
Вивијен – једна од пратиља Госпе од језера, чија се кула налазила у шуми Броселијан, љубав чаробњака Мерлина.
Броселијан – легендарна шума у којој је сахрањен чаробњак Мерлин. Помиње се у делу норманског песника Вејса (1115-1183), „Роман де Роу“ (о норманским освајањима Енглеске, трећи део):

A storm was coming. but the winds were still,
and in the wild woods of Broceliande,
Before an oak, so hollow, huge and old
It looked a tower of ivied masonwork,
At Marlin’s feet the wily Vivian lay.

Долазила је олуја, са ветровима јаким,
а у дивљим шумама Броселијена
крај храста шупљег, огромног и старог,
на кулу налик бршљаном зидану
крај Мерлинових ногу лукава Вивијен лежи.
Антиној – љубимац римског цара Хадријана
Еуксина – Црно море
Ресургам – латинска и грчка фраза: родићу се опет

Томас Стернс Елиот
Љубавна песма Џ. Алфреда Пруфрока
Мото је из Данетовог Пакла, XXVII, 61-66.
Да знам, да зборим неком, тко би лако
још на свијет мого поћ из те страхоте,
овај се пламен не би с мјеста мако;
ал како нема никог, тко се оте
још жив том дну, је л вјеровати гласу,
одговарам не бојећ се срамоте. (Превод Миховила Комбола)
Марина
Љуис хиц лоцус, љуае регио, љуае мунди плага (лат) – Које је ово место, која земља, које подручје света; из Сенекиног „Херкуловог лудила“
Празни људи
Први мото је из романа Џозефа Конрада „Срце таме“, тим речима се најављује смрт главног јунака.
Други мото су речи које деца извикују на улици на празник Гаја Фока, којим се обележава годишњица „барутне завере“ (1605), кад су завереници хтели да дигну у ваздух енглески парламент. Деца носе сламену лутку Гаја Фока, једног од завереника, коју ће спалити и за коју траже прилоге од пролазника

Една Сент Винсент Милеј
Персефона – Старогрчка владарка подземног сгета, Хада.
Поноћна уљаница – у оригиналу ова се песма зове „Миднигхт оил“, што би, дословце, значило „Поноћна пумпа“, или „Поноћно гориво“. Одлучили смо се за могућ, а не за дословни превод.

Вистан Хју Одн
Песник је неке сонете из овог избора, напокон, укључио у циклус који је назвао „Сонети из Кине“. Тако је дванаести сонет из циклуса „У време ратова“, постао десети сонет из циклуса „Сонети из Кине“, као и сонет „Ганимед“, који је, заправо, једанаести сонет из „кинеског циклуса“. Но, с обзиром на то да се овде циклус „кинеских сонета“ не даје у целини (као у избору Л. Мацуре, из 1996. године), задржани су стари називи.
Сонет „Макао“ је из циклуса „Путовање“. Песма Нонес је из циклуса Хорае цаноницае (канонско време) које је Одн започео улето 1947. а довршио 1954. године. Циклус садржи седам песама које покушавају да прате и песнички доживе циклус богослужења које католичка црква предузима у тачно одређено време, а чија основа је преузета од римске поделе дневног времена на прима, тертиа, сеџта и нона. (Ноћ је код Римљана такође била подељена на четири термина – вече, поноћ, први петлови и расвит). Циклус је објављен у збирци „Ахилов штит“, 1955. године
Gare du midi (фра) – Подневна станица.
Dance macabre – мртвачки плес. Средњевековна алегорија о универзалности и победи смрти. Углавном се представља плесом костура над опустошеним и спаљеним пределима, градовима и селима.

Елизабет Бишоп
Писмо у W. Ј. – Писмо у Wу Јорк.
Сестина – Песма је, очито, сећање из детињства. Прављена је од шест правилних строфа од по шест стихова, али је седма строфа преполовљена.
Флорида – Америчка држава на обали Атлантског океана
Јовова суза – врста морске траве
Кинеско писмо – мисли се на индијанске шаре које подсећају на кинески алфабет; такође, назнака на „источно“ порекло Индијанаца
Ретки Лептир – у оригиналу, „Јунонија“, врста ретког тропског лептира
Пектини – врста минерала
Женске уши – вероватно биљка повијуша, или неки локални цвет
Wуфаунленд и Лабрадор – Канадске провинције на североистоку земље, на обали Атлантског океана
Нова Шкотска – Канадска провинција у којој је песникиња провела детињство.
Џек Фрост – Биће из енглеског фолклора које персонификује мраз, снег, зиму. За разлику од Снешка Белића, приказује се као злочест лик, са готским елементима страве. У песми се, очито, описује, смрт дечака Артура (чији се отац такође зове Артур, ујак нараторке) у колонистичкој породици. Дечаков ковчег се налази између трофејне пуњене рибе и фотографије енглеске краљевске породице.

Карл Џеј Шапиро
Електрум – природна легура злата и сребра

Дилен Томас
Брежуљак у папрати
У оригиналу Ферн хилл – неки преводиоци остављају латинични назив песме, јер је то топоним из Диленовог родног краја.

Ричард Вилбур
Савет пророку
Ксантус – река и речни бог из „Илијаде“, из поглавља двадесет првог. Ахил је лешеве погубљених Тројанаца побацао у реку, на шта се Ксантус побунио. Ахил се пожалио Атини која нареди Хефесту, богу ватре, да спали лешеве.
Матеј, 28, 8
Гадарени су житељи блискоисточног предела који је, по јеванђељима, посетио Исус Христос. Вук их преводи као „Гергесинци“. И један и други термин су канонски дозвољени.

Ален Гинзберг
Пекиншка импровизација – „Џукац луталица“ је култно место окупљања руске књижевне боемије пред Први светски рат, у Петрограду; више о том ресторану види у књизи Георгија Иванова „Петроградске зиме“ (Цетиње, 2004), од истог преводиоца.

Силвија Плат
Татица
Ach, du (гер) – Ах, ти
Ich, ich (гер) – Ја, ја
Panzer mann (гер) – Оклопник.

Џефри Хил
Реквијем за Плантагенете – Плантагенети су енглеска краљевска лоза, владали Енглеском од дванаестог до петнаестог века

Шејмас Хини
Гленморски сонети
Хеџ-скул – школа за сиромашне у старој Ирској
Прозрачност
Цларитас (лат) – прозрачност, јасност.
Ваздушни брод
Клонмакнојс – ирски манастир, претпоставља се да је настао још у шестом веку. У њему се чувају бројни рукописи и хронике.
Антеј
Грчки херој, син бога мора Посејдона и божице земље Гее. Непобедив, док год је ослоњен на земљу, из које је црпио снагу. Херакле га убио у Либији, тако што га је подигао у ваздух и задавио.

В. Ј.

Advertisements

Ден Шнајдер (1965)

Ден Шнајдер је рођен 1965. године у Минесоти, од неудате матере. Дат је на усвајање у Њу јорк и одрастао у Глендејл-Риџвуду у радничкој породици. Са шест година, како је касније описао у својим мемоарима и како је преносила штампа, Шнајдер је био сведок убиству, „првом од многих“. За време средње школе био је члан једне банде. У време док је радио у једној великој самоуслузи, заинтересовао се за поезију. Како сам каже, један његов колега му је рекао да писање поезије веома помаже при удварању, и то је био онај почетни импулс.
Кад је Шнајдер био у средњим двадесетим годинама, прешао је у Минесоту да сазна нешто више о својим биолошким родитељима. Живећи у Твин ситију (предграђе Минеаполиса које се физички додирује са предграђем Сент Пола), укључио се у књижевне кругове, често наступајући и критикујући академску поезију, напавши на једној књижевној вечери песника Роберта Блаја. Блај се, касније, жалио да се млади песници труде да сатру старију генерацију и да ће спалити дрвеће како би сачували шуму. Шнајдер је одговорио да жели управо то. Основао је песничку групу „Уптаун“, у Твин ситију, и оженио се песникињом Џесиком Шнајдер, године 2000. Група у Твин ситију међу својим члановима има прозаиста, научника, глyмаца, редитеља, музичара итд. Шнајдеров ангажман донео му је репутацију „Ден Шнајдер против остатка света“, како је о њему писало у једном часопису, још 1999. године.
Последњих година, Шнајдер своје напоре управља на интернетска издања својих песама. Од 2007. прави интервјуе у серији „Космоетика“, разговарајући са палеонтолозима, психолозима, филмским критичарима, новинарима итд). Штампао је вишетомне своје мемоаре под називом „Прави живот“. Такође, активно пише филмску критику.
Од америчких песника двадесетога века, како ми је у преписци рекао, посебно цени Харта Крејна, Воласа Стивенса и Робинсона Џеферса. Сам каже да је своје „Америчке сонете“ испевао према Шекспировим – има их онолико колико их је написао Шекспир (154), и сваки је својеврсна реплика на одговарајући Шекспиров – „само што су моји мало бољи“.

Амерички сонет 1

Ништа не побољшава човека ко завичај,
крв цвашћу обогати. Ова се љубав не да,
не престаје. Сазрева и временом храни се,
не да се притисцима што траже, преиспитај
своју властиту ролу која, гле, недостаје
схеми живота, свему што хтеде свет да гледа
очима младим. Преко недосежне границе
будућности, суштина док целина постаје,
гласник ће окрутности тек сјати у даљини,
захваћеношћу росе влат кренути врхунцу,
и сласт драж оформити, док шири очи иња.
Сунце ће, чак, помоћи, магленијом да чини
жалост у оку сина и синовљевог сина.
И повлачи се тамни ужас на таквом сунцу.

Амерички сонет 2

Нема Руса који би одреко снагу зими
врх Јукона и Стена – погону што се вари
у мишићима хаскија. Ко оне да превари
које природа примора? Снег своје изборе чини,

гледа лепоту у плавом зурењу што је свеза
да преломи наносе надљудске, да их дели
човеку горском. Скрити све речено жели
да утоне дубоко у сржи себе, језа

броји порције, и дом се ваља низ бусију
онима који траже награду за тешкоће
опстанка у ноћима, и јунаштво се хоће
да оцрташ северац. Нешто, да смени Русију

с кејова Старог света, за откривење следеће,
својим телом и крвљу Американац покреће.

Амерички сонет 3

Одсјај кантински сјајка његовим правим ликом
планинске успомене. Лице детета сине,
зури у позадини вајоминшке дивљине –
завара поглед узан, кроз наочари, сликом
ивичне сржи неке. Осећа матерницу
света у одјецима Тетона
где идеја о његовој Америци започе
облик свој. Пушку стеже да би постала она
смрт гризлија кога ће видети како, туст,
искрсава из борја, до пола већ уочен,
и први пут позива мртве да посведоче
тај стисак његов, пре но научи наизуст
легенду Рафрајдерса: шокира дубина њена
свакога ко поведе разговор срца и камена.
___________
Тетон – област у америчкој држави Вајоминг, данас национални парк
Рафрајдерси – (дослован превод, сурови јахачи), добровољци из
Шпанско-америчког рата, 1899. године, које је, у походу на Кубу, водио
Теодор Рузвелт (1858-1919), будући амерички председник. Рузвелт је био
љубитељ природе и ловац. Очито, песник је у овој песми опевао управо
њега.

Амерички сонет 4

Кад први пут Стив Остин осети пиштољ, рече
ништа од последица. Беше април када је
зачуо учинак цеви, и реши, према нечем,
да следи своју стазу с племенитијим крајем.
Ко да брине о таквим мукама? А ко би марио
ако дечак и пиштољ већ знају да збир вечан
свих снова може дати пуцањ који се разјарио?
Дакле, с великим знањем, ал још осамљен, дечак
слатко се обмањује, са зечјим крзном лепо
заштићен, окреће се робу суседа првога,
и размишља о пуцњу. Је ли згрожено небо
тим делом? Да л ће душа спас наћи, и поред тога?
Или делање свако, у ма ком виду, води
црн хор Пакла, да песму ангажовања роди?

________________
Стивен Остин (1793-1836) – амерички политичар, адвокат, масон, остао познат као „Отац Тексаса“, који је извршио његову колонизацију, повевши са собом на, до тада шпанску колонијалну територију, око 300 фармерских породица, године 1825 – искористивши борбу коју је Мексико водио за независност од Шпаније. До 1830. године доселило се још око 900 породица и ускоро је Тексас постао независна република. Многи градови, университети, школе и улице у Тексасу данас носе Остиново име.

Амерички сонет 5

Шта рами шаку, ако не кретња, криви цртеж
преко свега што сањар уноси у њен сан?
Зове збуњеност натраг – врате се туге шкрте
испражњене нестанком лета и носе план
голе зиме, и лебди преко свега што траје,
што било је, ил могло бити, стварање њене
философије друкче, што носи јој, за даље,
стишаност фрустрације. И пева, без усхита
о плитким споменима на време, затим чита
о херојима, али и сумња у – Вашингтона,
Џеферсона – и више од свих у Бена Френклина,
чији ум електрични, чини се, моћно прекрива
размере дана. Спомен потпуношћу ће расти,
и она склапа књигу пред унутрашње сласти.

Амерички сонет 6

Кјоко окреће главу сваки дан на сунцу,
изнад Сан Франциска, где је светло
потпада под очима деце, и заслепљује касно
све мисли о томе шта може бити, или шта је.

Жичара долази пада преко брда,
и многи који су дивећи не виде
смртника изгледа на лица која не кажем
њихова старост ни место, само свој страх исувише добро.

деце, на путу до школе, прође
Кјоко у својој башти кревету. Она таласи
на њих, враћа се на земљу, у свом уверењу
нови замењује стари, добро је, и зашто

као поднева прекора све њене задатке, а она
враћа своје одсјаја у нечујни пиетиес

Амерички сонет 13

Да ли би Адмирал био мање пун себе, питам,
да је смањио размак свог кретања, јер доспе
на одређено место, своје, иза Сибисквита,
да никад непобедни крај не осети, после,
у својој каријери. 1938
још беше наг и јак пред године нерадосне
што га и са болешћу држаху, те не сустаја,
да на граници циља исцеди све, пре краја.
О, сличица приспећа ждребета мре у мени,
очи из сточне хране, ветар ког пораз стиже,
олуја која форме пролазности замени
да да ти све што има, пре пропасти и гриже.
Ништа не може такве очи да доведе до среће
сутрашњице: нек дођу. Нека буду што веће!
______________________
Сибисквит (1933-1947) – амерички тркачки коњ, спортски идол Американаца у време велике депресије, шампион о којем је написана књига и снимљена два холивудска филма, 1949. и 2003.
Адмирал (1934-1959) – такође расни тркачки коњ, Сибисквитов такмац.

Амерички сонет 49

Против свог меса, ако месо он икад беше,
пиштољ је стиснут податном слабошћу у таласу
уништења, и све што његове моћи узнеше
лежи ван, у телима, разбацаним по Тексасу.
Зачудо, то је суштине узнемирење пусто
с одбијајућим болом што дотиче далеко
поље бивства. За њега, то било је присуство
човека уз човека, а не пут друкчи, преко,
у зло.
Тад ружа сунчева једног јутра стравилом
захвати нежни део његов, у даху сажет,
јер није мого жељу надићи за ништавилом
које му даде име, и у то име траже,
сви, да га употреби: Џон Весли Хардин, негован
вештином силе с којом и започе коб његова.

____________________________
Џон Весли Хардин (1853-1895) – амерички револвераш и разбојник. Само до 1878, године, кад је допао затвора, рачунало се да је убио 42 човека. Живот је и сам завршио насилном смрћу, убијен је с леђа, хицем у главу.

Амерички сонет 72

Остави, Езра Паунде, не истражуј, не мисли,
не ишти још очију, и без њих си за вид
већ нека врст мартира. Изопаченик ти си,
без ослонца! Да л неки его одиже зид
од тебе према теби? Ил ништа не доказа
честитост сопства? Да л си оно што они кажу –
неко ко провоцира сваком кретњом сред стаза,
песник после песника, за већу амбалажу
од сама себе? Или већ је и твоје име
нестало с пародијом? Зар си почетак нов
за оне који нису нашли сопствене риме,
и који суптилношћу пувањка траже кров
у цркви дупке пуној – за своје убоге стихове –
зујањем у глувилу? Знаш ли домете њихове?

Амерички сонет 110

Да спречи један говор, и језик осакати,
чин је из Блумингтона, држава Минесота.
Анђела отуд сасвим поништена се врати,
у својој двадесет осмој години. И дотад
једва да знаде ко је. А кад нема то знање
била је изван себе, ал још истином дише,
премда испит одиста показује, не мање:
само-градња је узрок, никако доказ више,
губљења саме себе, и свести да постоји.
И тад је све свршено. Ко сан то се обоји
и омогући себе саму да види, прегором,
у очима свог сина. Сам, претвара се над њом,
ко што је она, некад, у месту језе хладном,
замишљала године приспећа лица његовог.

Амерички сонет 128

Дете ступи у древну Флориду да се радује,
и родитељи виде да се на сунцу њише,
дозвољавају све до поднева да гладује,
док отац не позове – пливања нема више.
Ал дете радознало да дотакне копрену
већ укочи се немо, с исколаченим оком,
док отац се матери, ненадно, не окрену,
и не прегази, махнит, океан једним скоком
да одстрани медузу – сав узрок руменила –
што ошамути сина који од бола јења.
Живот је сад за њега оштрији сукоб сила,
док мајчин страх замишља сва та бројна створења,
сетив се Жака Кустоа, зарањања у води
до места где у мору вребају октоподи.

Амерички сонет 142

Овај је Индијанац мртав – Сијукс ил Чејен?
И крвари на земљи, обезбедивши пир
бићима што гамижу крај чизме која греје
Бафало Војника; проналазећи мир
хиљаду миља далеко од куће, уз границу,
он знаде још ко дете, на пољима, сред шума,
под немилосним сунцем – скерлетну матерницу
што рину га слободи зеленог споразума
који он не одбаци, а не би ни да је требало,
јер може, све до смрти, три миље зеца да тера,
па неизгубљен, шумом да шета, ко неко вребало.
Војска је даху његовом природна атмосфера,
дакле; а његов пиштољ – лични успон над плевом,
од роба ка господару, у оку мртвачевом.

Шејмас ХИНИ (1939)

Шејмас Хини рођен је априла 1939. године у породици са деветоро деце. Његов отац је био радник на малој фарми код Кантри Дерија у Северној Ирској. Будући песник је растао као “кантри бој”, учећи локалну основну школу. У дванаестој години уписао је Сент Колумбову католичку школу у граду Дерију, четрдесет миља од своје фарме. Године 1957. прелази у Белфаст, где студира на Краљичином университету; потом се запослио на университету као лектор; тамо ће живети до 1972. године, када прелази, као лектор, на Керисфорт колеџ у Даблину; године 1982. преузима катедру на Харварду а 1989. постаје професор поезије на Оксфорду. Прве песме објавио је у Белфасту, 1960. године. Ожењен је са Мери Девлин, с којом има троје деце. Мери Девлин је и сама списатељица, учествовала је у многим његовим књижевним пројектима, а заједно су објавили књигу класичних ирских легенди и митова (1994).
Хини је у првом периоду свог стваралаштва писао на теме пејсажне завичајне дивљине и тешког пољског рада и живота својих сусељана; почетком деведесетих у његовом певању преовлађују “просветљене” песме на вечне теме. Али, ма о чему писао, постоји трајна консултација са древним нордијско-келтским хроникама. Нобелову награду за књижевност добио је 1995. године.

Гутљај

Захватити је још из ноћи ваља,
док слепи миш, још, зрак над пољем пори;
тужни звон канте с ветром се помаља:
диминуендо – потпуни и спори!
Бледило драгог лица ме привукло.
Прегача сива, састругана рана
с емајла канте. И лака промуклост
налик на шкрипу зарђалог крана.
Уселив се без кључа, месец зна
да кроз прозоре провали надмено,
падне у шољу и заблиста с дна.
На шољи натпис. Све предодређено:
молитву ноћну да довршим прво –
„штуј дариоца“, оквасивши грло.

Гленморски сонети

1

Ури се, друкче: да распори плот.
Фебруар мек је – магле височије
над браздама су; звук, јасан, у свод
подиже рику трактора–кочије.
Пут. Пара. Уздах оживљене сржи.
Леп живот: сам низ пољане поћи ћу.
И нов свет, лепши од тог што нас држи
под плугом рођен видети моћи ћу.
Рало ми бразду осећања пружа
и духом тла је раздражено месо
ко нека тамна нерасцвала ружа.
Али, причекај… Та магла, та пена,
моја су авет под пролећним плесом
док пасхе снежне вије се пелена.

2

Душице с тамних прозорчића капљу;
јата се речи упише у кору,
себе из јаме истиснув пред зору –
„То је таинство, а не тајна“ – шапну,
одавно, Ојсин Кели у Белфасту:
на наковањ је подсетити хтела;
једва да је и чекић знао страшну
истину коју зрна нису смела.
Хеџ-скул ми беше, с ветровима, дом,
док сних из јаме глас да никне сам:
неима тамо молитва ил том
што зазивају у неки свој храм.
Плот да распори, друкчије се ури:
И стих, ко рало с њиве, кући жури.

9

Уцрнеломе жмирају за окном
увредљиво је на гране да слеће:
„Он ме гледао укоченим оком.
Не, не полудех – иди и видећеш!“
Првосазданост, да л се враћа више?
Крај врата ловор, напет као струне,
ко силоси на фармама мирише –
горком кривицом у лиснику круне.
На вилама је – крв – на сену, врећи –
у млаћевини мишји брабоњ, уз то.
Где поезији оправдање стећи
у срцу, уму? У крошњи је пусто.
Прилазим – нема миша, где је миш?
Твоје је лице – бледи лунин плиш.

Ваздушни брод

У аналима Клонмакнојса постоји прича:
једанпут браћа скупише се на молитву
кад се, одједном, указа, у ваздуху, брод.

И пловио је, над њима, високо; али сидро,
вукући се на дугом путу, закачи се
за капак олтара – брод се заустави.

Јунак један спусти се низ уже
да сидро ослободи… у непознато!
„Не помогнемо ли – код нас ће потонути“ –

рече опат. И монаси помогоше.
Брод заплови, опет; морнар успуза се натраг –
да приповеда о чудима дубине.

Нестајуће острво

Једном остасмо овде, да себе нађемо у добру,
између ових плавих брда и тих пешчаних стрмина
где ноћ и очај бесан молитвама прожети беху.

Једном скуписмо гранчице и запалисмо огњиште.
И котао нам небеса замени.
И острво под нама сруши се ко талас.

Земља која нас носаше поста чврста
тек кад у очају се приљубисмо уз њу.
Верујем, све што зби се – тек привиђење беше.

Серенаде

Ирски славуј
пева, звижди у бари.
Не престају сву ноћ
његови вешти трилери.

Иако Ирац сам ја,
и пој тај ми је у крви,
нисам славуја слушао,
ни сову, између осталог.

Не, серенаде су моје
вране поцепан крик,
у полудремежу, ил на ветру,
ил миша слепога дах,

ил ушкрипао клокот
који одаје лиска,
док ничијом земљом лута,
тамо где дрче комбајни.

Напуни боцу, љубави,
нико сан наш прекинути неће,
а пробудимо ли се, шта се може,
почујмо песника из баре.

Остриге

Шкољке дрхтуре на чинијама.
Мој језик у усхићеном је ишчекивању,
и небо сване у предосећању:
преда мном – слане су Плејаде,
и Орион залази за море.

Оне, живе и немоћне,
леже на ледним лежајима;
мекушци: раздвојене посуде,
љубавни уздах океана.
Колико њих сломљено, рашчеречено и обогаљено.

Докопавасмо се обрежја
преко стена, зараслих уцветалим жбуњем,
и били смо тамо, и кушали пријатељство,
и немогуће је заборавити ову посуду просту
и прохладну сенку сламених кровова.

Кроз Алпе, преживевши сенке и снег,
превозили су Римљани остриге на југ, у Рим свој:
Видео сам влажне корпе,
пуне драгоценог чуда,
наизменце с папрати и мирисом океана,

и лако сам дрхтао, не осећајући
сјај, то јест поезију ил слободу,
у дисању мора. Окусих тај дан
да његов укус медни
надахне ме за Реч, чисту Реч.

Прозрачност

1

Инишбофин. Недеља. Јутро.
Сунце, галебови, гар и звук мотора.
Нас су, једног по једног, спровели
климавим лествицама у утробу чамца
који се нервозно отимао, свакоредно,
под све већим теретом. Седели смо
удвоје, утроје, на клупицама,
чврсто збијени као овчице,
не смејући да зинемо од страха.
До превртања накрца се кутер –
ево сад ће, преко палубе, посисати воду.
Затишје је савладало море. Међутим,
оног трена, кад је мотор заурлао
и морнар се, заљуљан, дохватио
јарбола, памтим како је срце
сишло у пете. Та јасна покретност,
живахност кутера – плашили су ме
до смрти. Све време преласка
кроз непокретну прозрачност
беше ми мучнина. Као да сам гледао
одозго, из другог неког чамца,
у небесима пловилог, јасновидећи
нашу незаштићеност, изложеност –
да пожалим људе испловиле на мора.

2

Цларитас. Прозрачно латинство.
Идеално изражава смисао
барељефа над фасадом црквином,
осветљеном сунцем. Исус
на коленима. Јован Крститељ
излива окамењени млаз
над Христову главу. Река под њима
представљена је низом таласастих
цртежа у камену. Међ њима
плове у води рибице смешне.
Ничега више. Али та јасност
под собом невидљивом је крила:
њихање подводних трава,
мицање спорих зрнаца пешчаних,
загасито сијање дубине.
У подневној плавети пред очима
мрешкао се, љуљао, пловио
тајни хијероглиф овог живота.

3

Давно је то било кад је мој отац
запутио се да опрска кромпир
на пољу крај реке, не повевши ме
са собом: вели, бронзани прах
могао би ми очи опржити, а боца
беше нова и неиспитана, и коњ
плашљив, уз то. Уопште, остадох код куће,
гађкајући камичцима глупаве
врапце који се се чичкали на шупи.
Али у оном трену кад се отац вратио,
био сам у кујни. Кроз прозор видео сам
да је ушао у двориште – сам, без капе,
с погледом што ошамућен лута,
климајући се, као авет… Испоставило се,
кад је товар распакивао,
на стрмини, коњ је одједном поскочио,
стукнуо, запрегу занео,
и све – запрега, распршивач, коњ,
рукуница, ланци, точак и копита –
све се с падине обрушило главоломно
и нестало у реци. Трен касније
у даљи је храбро изронила капа
и отпловила некуд у даљину. Тог дана,
као кроз расејани мрак,
друкчије видех оца. Изашао је
к мени, стопама мокрим, на обалу:
и шта је од тада раздвојити нас могло?

Успомени Теда Хјуза

И о томе шта је завештао енглеској поезији

1

Положај овај, или онај… Шта значи тај положај
кад ни покајања, ни опроштаја
већ само умртвљења душе,
о коју, као о обалу, бије туга
речима тешким и оштрим?

2

Прочитао сам их – као да сам се осврнуо,
пројездивши аутом под мостом
једносмерним, пружним,
у којем бука је и потрес сводова,
као у уву које ослушне земаљску буку –
и у промаји – и у трептају душе
која јури суђеним јој путем…
Као да сам се осврнуо и угледао
над арком округло око, и мрак тунела,
и изнад – нестајућих трачница блесак,
ојачаних кламфама и засунима;
И све моје сумње одједном нестадоше –
као да сам из одаје високе
сишао, високом речју оснажен.

3

Скривено страдање… Ко је рекао
да за поезију оно није тема?
Кад онај краљевић у Беовулфу
случајно убија брата, зар
он не пада у клопку
на Гретелу, и сад мора,
ошамућен љубављу и тугом,
кријући у себи нечувени бол,
на смртну казну да преда јединог сина?

Тако, сећајући се древне приче,
причао је песник; и ноћ је била,
и уздрхтавала је у Дармору земља
под нашим ногама, и зујале су
турбине генератора, доле,
у дубини, као да нас је стаза
водила не на обећану гору,
у даљини, већ у неки сумрачни лагум
где уснули кркљају и јецају, лежећи без реда.

4

„Замисли само: старац несрећни
види како тело обешеног сина
љуља ветар у омчи. Он плаче,
неутешно плаче, а црни гавран
радујући се похлепно, с дуба гракће.
Шта ту да се учини? Мудрост је немоћна.
Свакога јутра он, будећи се,
опет се подсећа: нема више сина.
Ради чега живети, ако наследник
кроз смртне двери изашао је навек?
То је последње његово било дете.
Гледа, тужећи, спаваону сина свог.
У бучним пировима њему нема разоноде,
охладило се огњиште, уснуле су слуге,
хероји гину, прошлост умиче,
харфе ћуте, двориште је празно,
с тугом удвоје лежи на логу
горко јадикујући; постали су туђини
зидови и кров.
Таква туга
владару западе овом. Задесила га
таква коб, смртник је немоћан
да је поправи: судбина сурова је“.

5

Постоји неисказиво – што је срамота
изрећи – што нас приморава
да лежимо у тами с отвореним очима
без сна – што се открива једино Богу
и, каткад, стиховима. „Наша дивиденда“,
како Милош рече. Својина песникова.

Стихови за Валентину

„Наш циљ је“ – рече она – „да помало
ведримо Бога. Wему је постало
заморно да у молитвама фине
ал исте речи прима, из рутине“.
Беше Рускиња она, друже мој,
веровала је у речи, у спој,
што ко полуга Архимеда уме
да приближи ка небу тле и шуме.
„Од молитве су стихови снажнији
јер је обнове као у стихији
или је творе изнова. Бог жели
стихове, да та музика раздели
ритам, да речи плешу, тако живе,
као уз песму Орфејеву гљиве“.

„И у најтеже дане по Русију“ –
настави – „нису могли да убију
стих, орила се у сенци кумира
завештана нам Пушкинова лира.
Она се чула још и слободније
у стаљинскоме мраку деспотије
где су истину, ко Еуридику,
ускраћивали сјају и видику.
Али јамбови петловски, кроз тмушу,
избудили су из сна руску душу!“

Признајем, чувши те, пуне патоса
речи, сетих се осврта, пркоса
Орфејевога – и сумња ме узе,
да л стварно може он, миљеник музе,
ил чак и његов изабрани том
иког да спасу? За лутке је дом
поезија. И није залуд Фрост
сматрао да је тај дом одвећ прост,
ко за играчке, ил за неку справу.
А, можда, сви су песници у праву –
сам Бог одобри игру јер му прија?

Код сплеткароша маторог, Обрија,
У „Житијима“ има прича стара:
Шекспир је био млађи син месара.
Кад су га звали да закоље теле,
он зрак расече рукама и, веле,
рече монолог, онај пред смакнуће…
И Бог му приђе с похвалом, крај куће:
„Најзад! У овим речима све чар је.
Дајем песнику вечност за уздарје!“

Ковачница

Врата у таму све је што увиђам.
Ван – жбице, жице, зарђале, чврсте;
унутра – гвожђа, ко науљен прстен,
варница жишке загашена, риђа,
сиктај кад врео гвозд бациш у воду.
Наковањ мора да буде у центру,
рогат ко тропрег, без кретње на ветру –
олтар посвећен, пред залазак, своду,
где бат музике форму задобије.
Каткад, с прегачом, неко га позове
да ван изађе ковати поткове
и неплаћене подмири цехове;
потом унутра уђе, да побије
реалност гвожђа и пусти мехове.

Деца с пруге

Сјативши се на железници
гледасмо поље телеграфских стубова
и проводници зујаху у висини погледа наших.

Сликовито се пружаху у даљ,
на Запад, исто тако далеко на Исток,
лако утањајући под тежином птица.

Били смо деца, и свет загонет беше.
Веровасмо да речи путују проводницима
у засвиткалим капима росе.

Свака се кап росе преливала сјајем
неба, одблесцима шина, у њој таквој
тако смо били бесконачно мали

да бисмо могли проденути се кроз иглене уши.

Антеј

Када на земљи лежим,
с јутра устанем, ко ружа, несвладан.
Увек у свакој борби на тле падам,
протрљан песком свежим.

То је сав наук већини:
еликсир мој, од ког се не одвајам
речне су вене, мириси без краја –
овде, у мојој пећини.

Стенама сам опкољен,
мене је тама дубља задојила,
ја црпим сав сок из коренских жила:
растем ко брег огољен.

И свако ко се појави
по Атлантове јабуке од злата,
мора на моја покуцати врата
пре него се прослави

небесничком почашћу.
Нек ме обара, да се опет родим,
али тла неће да ме ослободи:
уздигнем ли се, пропашћу.

Марк СТРЕНД (1934)

Марк Стренд рођен је 11. априла 1934. године у Самерсајду, на острву Принц Едвард, у Канади. Детињство и дечачке године провео је у Америци. Године 1957. студирао је на Антиох колеџу у Охају. Потом је студирао сликарство на Јејлу. Као Фулбрајтов стипендиста 1960. и 1961. боравио је у Италији, проучавајући деветнаестовековну поезију. Године 1965, опет као фулбрајтовац, ради лекторске послове у Бразилу. Потом предаје поезију на многим колеџима, објављујући песничке збирке и преводећи (између осталих, Рафаела Албертија и Карлоса Друмонда де Андрадеа). Године 1981. изабран је за члана Америчке академије уметности. Радио је као консултант за поезију у Конгресној библиотеци, а потом добио Болингтонову (1993), Пулицерову (1999) и награду Воласа Стивенса (2004). Последњи избор из његовог песништва објављен је 2007. године. Многе познате Стрендове песме (као она о „једењу поезије“, рецимо) заклањају суштинску озбиљност његова певања, које је увек боље кад се усредсреди на битна питања и одбаци олакост.

Аветни брод

Плови
кроз људску ужурбаност

нејасним обрисом,
сличан ветру.

Клизи
кроз оловну

тугу у простор
пољана.

Споро
креће се

мимо стада,
мимо ветрењача,

бибан у ноћи
као смртни

сан.
Нећеш га чути.

Прокрада се под звездама,
од звезда блеђи.

Команда и путници
зуре у празнину.

Очи њихове –
нетремне

некретне –
од костију беље.

Живот о рамену

Билу и Сенди Бејли

Ослобађам се имена туђих. Празним џепове.
Ослобађам се ципела, остављам их на путевима.
Увече враћам унатраг казаљке,
отварам породични албум, зурим у себе, дете.

Ал, каква од тога корист? Време учини своје.
Изговарам своје име. Изговарам: „Збогом!“
Речи журно клизе на ветру.
Волим жену, али је одбијам од себе.

Родитељи се с тронова дижу,
ступају у млечне палате облака. Имам ли снаге да их опевам?
Време о мени говори. Мењам се, пређашњи остајући.
Збацујем живот са себе, али он виси о рамену мом.

Друго место

Улазим
тамо где тајанствен је
сјај

одвећ јак да се не види ништа
преслаб да се прозре
будућност

ипак могу сагледати
воду
усамљен чамац
усправног човека

који ми је знан

Овде је друго место
какви ту зраци
мреже вис
над пустоши?

Оно што мора доћи
већ је дошло
овде
то огледало
у којем спава бол

та земља
коју не посећује нико.

Џефри ХИЛ (1932)

Џефри Хил рођен је 18. јуна 1932. године, у енглеском граду Бромсгроуву, округ Вистершајр. Завршио је Оксфордски университет, предавао на университетима у Лидсу, Бристолу и Кембриџу, а од 1988. године предаје књижевност и религију на Бостонском университету у Сједињеним Америчким Државама. Године 2006. вратио се у Кембриџ. Члан је Краљевског књижевног друштва Велике Британије, Америчке академије наука и уметности (од 1996), лауреат Хоторнове, Вајтбрајдове и Елиотове награде, као и Велике награде Међународног песничког бијенала у Белгији, 2003.
Као песник дебитовао је 1952. године. Wегова метафизичка поезија, строга по форми и лапидарна у изразу, развија поетику Џона Дона, Блејка и Хопкинса, а у последње време активно упошљава савремени језик из јавног живота (рекламе, мас-медији, политичка реторика). Х. Блум пише да је Хил „тренутно најјачи“ од савремених британских песника.
Хил је, такође, истраживач класичне енглеске литературе и преводилац са француског и немачког (Шарл Пеги, Паул Целан, Ана Ебер). Wегова поезија преведена је на француски, руски, немачки, италијански, шпански, шведски, пољски и чешки језик. „Изабране песме“ објавио је 2006. године, после једанаест збирки песама. Такође, објавио је четири књиге огледа који су 2008. пробрани у књизи „Критички радови“.

Реквијем за Плантагенете

Уместо море, ил обале обе,
руина руку; добре ватре згаслост,
звуци поретка и место где робе;
људи, њихова умна модна јасност.

Оптерећена, душа у прах пада;
обичај, понос, света кућна врата;
у кући, удно тужне јаме, сада,
оденути у ковнице од злата
леже; и леже; трајност у распаду
крви, ознаке, круне чезнутљиве,
пре распирене ватре кобном стаду,
пре мазних мишки, пре главе рањиве,
а море тек кроз глину што не крене:
евакуише своју смрт над стене.

Успомени Џејн Фрејзер

Док је снег у тору лежао ко овца,
пред сваким вратима просјачио ветар,
брези беху ледно плави с видиковца
и плашт је облака падао врх света.

Настави опсаду она. Сваког дана
гледамо над смрћу замишљеност њену,
као јаку птицу над пленом, са грана.
И дах из котлића сву собу покрену.

Бол. Влагу са стакла време запечати.
Леди јој се тело, до кости, до зглавка.
И ми. Читав ланац креације дати,
одмах, за омаму њеног опоравка.

И умре, пре но се покренуо свет.
С мартом, кад откључа река ледне плохе
и сунчеве косе размрси се сплет.
Смрт је зденут стожић над свежњима јохе.

Орфеј и Еуридика

Мада је давно изгубљен рачун
неодстрељених паса – паклен,
није изгубљен број – још гачу –
неодстрељених птица. Дакле,

то младо сунце неко испраћа
реком година у непостојање.
Људи стекну хаос, ал неко се враћа
ЗАКОНУ. Чија основна боја је

непроменљива: црно и црвено.
Због поезије суђен бићеш
и опет умрети залуд, бено,
а да не јекнеш; крик свој скрићеш:

смрт је безвучна. Да, а љубав
ипак поклања жалне усне
том, чију крв, сву, смрт окупа
за мимолетан један сусрет.

Силвија ПЛАТ (1932-1963)

Силвија Плат родила се 27. октобра 1932. године у америчкој држави Масачусестс. Њен отац био је професор Бостонског университета, природњак, признати специјалиста за пчеле. Мати је била више од двадесет година млађа од оца. Отац је умро кад је Силвија имала осам година, после неуспеле хируршке интервенције. Као студент, 1950. године, добила је награду на конкурсу за причу што јој омогућује једномесечно путовање у Њујорк. Но, од тог тренутка душевно њено стање почиње стреловито да се погоршава и она се постојано налази у стању депресије, због којег покушава самоубиство отровом, у подруму породичне куће. После тога, борави на психијатријској клиници где је подвргнута лечењу електрошоковима. По изласку с клинике њено стање се поправља. Догађаји из тог периода њеног живота описани су у полуаутобиографском роману „Под стакленим звоном“ који ће бити објављен после њене смрти. После дипломирања на колеxу, добија грант за студије на Кембриxу, где се на једној књижевној вечери упознаје са енглеским песником Тедом Хјузом, за кога се удала 1956. године. Када се испоставило да је трудна, пар прелази да живи у Енглеску. Неко време живе у Лондону, а затим се селе у провинцију, у Девон. Због Хјузовог брачног неверства односи између супружника се незадрживо кваре и, напокон, крајем 1962. године, они се разводе. Платова се, заједно са двоје деце, враћа у Лондон, где, 11. фебруара 1963, живот окончава самоубиством. Успавала је децу у соби на спрату, а онда у приземљу покрила отворе на соби мокрим пешкирима и укључила смртоносни гас.
За живота је објавила једну збирку песама, пропраћену ласкавим оценама критике, као и мноштво песама у периодици. Почела је у знаку сизеренства Јејтсу. Како јој се ближио крај, њена поезија је постајала слободнија у метафорама, згуснутија у сликама, а тамо где се отвори, добијала је наглашенију нијансу сарказма. Многе стихове из те фазе који би, сами за себе, можда, тражили друкчију вредносну процену, допунили су ужас и снага добровољног одласка у смрт.

Татица

Ниси ми потаман више, ниси,
ципелице црна,
у којој сам се попут стопала
тридесет година, јадна и бела, кућила
а да не кинем или удахнем пуним плућима.

Татице, хтела сам да те убијем.
Али си умро на време…
Ко мрамор тежак, с пртљагом Божјим,
сабласни споменик с палцем ножним
великим као туљан из Фриска

и с главом у горопадном Атлантику
где је зелен у плавом сну
љушкана водама Носета дивног.
Молила сам да се тамо вратим.
Ацх, ду.

На немачком језику, а у граду пољском
који сравнише са земљом,
ратови, ратови, ратови.
А име града је обично. Ако не лаже,
мој друг, Пољак, каже,

тих имена скоро туце има.
И увек ми нешто засмета пред свима
да ти кажем где си ушао, где пустио корен.
С тобом је немогуће говорити.
Језик је у ждрелу заморен.

Заглавио се у бодљикавој жици.
Ицх, ицх, ицх, ицх.
Изговарам с тешкоћом.
Мишљах сваки Немац си ти.
И тај језик, ти скаредни повици,

технологија, технологија
гура ме грубо као да сам Јеша.
Јеша из Дахауа, Аушвица, Белсена.
Јидиш ћу, најзад, проговорити.
Јеша сам, мора бити.

Снегови тиролски и чисто бечко пиво
немају пуну чистоту истине.
Уз моје циганске претке и своју срећу злу,
уз моје тарот карте које мешам,
могла бих бити Јеша.

Увек си ме удостојавао пажње,
с твојим луфтвафеом и твојим блабла,
и својим уредним мустаћима,
и аријевским оком, плавог сјаја.
Панзер-ман, панзер-ман, ах ти…

И нема Бога осим свастике
тако црне да нема неба без ње.
Свака жена једног фашисту обожава:
чизмом у лице, брутално,
зверско је срце звери попут тебе.

Ти си за школском таблом, татице,
такву слику о теби носим:
с кучећом вилицом, не храмаш, али
ниси зато мање ђаво, нити си
ништа мање онај црномањасти

што моје црвено срце предвоји.
Десет ми је било кад су те покопали.
У двадесетој покушах умрети.
И да се теби вратим, вратим, вратим.
Мишљах, свака кошчица то ће хтети.

Ал извукоше ме из вреће мртвачке
и закрпише и спојише лепком.
Тад схватих шта ми је учинити.
Модел сам начинила твој
човека у црном с лицем из Мајнкампфа

који воли да шчепа и кресне оком.
И рекох, желим то, желим.
Тако сам, татице, и свршила, напокон.
Црни телефон је искључен из корена,
гласови кроз њега неће прогмизати.

Ако сам убила једног, и другога морам,
вампира који се представио као ти
и пио ми крв целу годину дана,
седам година, ако баш хоћеш да знаш.
Татице, сад можеш мирно да почиваш.

Колац је забоден у твоје дебело црно срце
и сељаци те никад нису волели.
Плешу и гацају по теби, боси,
увек су знали ко си.
Татице, татице, копиле, свршила сам.

Песма безумне девојчице

Чим склопим очи, свет смртно настрада;
отворим – он се опет цео роди.
(Дакле, у слике моје главе спада).
Звезде у плавом и црвеном плешу,
и суде о том несмиреном лешу:
чим склопим очи свет смртно настрада.
У кревету те усних, тако рада
да с твојом песмом љубав ми се нуди
(она у слике моје главе спада).
Ал паклен свет је, Бог са неба пада:
стижу серафи и сатански људи.
Чим склопим очи свет смртно настрада.
Чудан, у чудном враћаш ми се, мада
ја сам старица, име ти не памтим
(оно у слике моје главе спада).
Волим уместо муње што запламти
кад рика грома пролећу се нада.
Чим склопим очи свет смртно настрада.
(Дакле у слике моје главе спада).

Секући воду

Црно језеро, чамац црн, два силуете од црног папира.
Где црна стабла воду пију?
Њихове сенке већ Канаду грле.

Светлашце кроз воденцветове.
Листови нас не пожурују:
ток су, околиш, мрачан је савет њихов.

Хладноћа светова весла дрма.
Дух над тамом је у нама, риболовцима.
Окрајак лица опроштајни, бледа рука;

Звезде се отварају међ љиљанима.
Не ослепљује ли вас ћутање сирена?
Јер је то ћутња пренеражених душа.

Еви

У реду, рецимо могао је да узме лобању и смрви
начин на који ти ломиш часовник; здроби кости над тлом
измеђ челичних палми нагиба, узме их без крви,
пажљиво посматрајyћи метала и ретког камена лом.

То беше жена: њене љубави варка што не мирова,
преварена немом геометријом кидања нагона,
зубаца и колута, бесмислених механичких хирова,
ил беспослених завојница неизречених жаргона.

Ни човек ни полубог не могу од тог трена
да споје остатак рђе сањарења, точкове пале,
рескасте конзерве плитког времена,
мирисе, политику и поправљене идеале.

Идиотска птица скачка пјано мршава по подини
уз цвркут часовника у тринаестој лунарној години.

Огледало

Ја сам сребро и тачност. Без предубеђења
тренутно гутам све што видим
какво јест, без магле симпатије и непријазности.
Нисам сурово већ правдиво,
квадратно око умањеног бога.
Скоро увек созерцавам супротни зид.
Ружичаст, у боровини. Гледам га толико дуго
да поста мог срца део. Али, и он чили.
Лица и тама деле нас, увек, изнова.

Језеро сад сам. Жена се приклонила
мојим пределима, у потрази за собом,
да се опет врати варљивости свећа ил месеца.
Видим њена леђа и верно одражавам,
награђује ме сузама и дрхтавицом руку,
без мене не може. Час дође, час оде.
Изјутра њено лице замени тамнину.
У мени утону као девојка, а сад, сваког дана,
ко страшна риба плива к њој старица.

Каменит зимски предео

Вода из паприкара, кроз брану над каменом
зарони наглавачке у црни рибњак, куда,
апсурдно, ван сезоне, самоћа тог лабуда
плови ко снег, кроз спомен, подругљивом заменом,
са гладним беличастим одразима крај спруда.

Оштро силази сyнце над мочваром ко слика
рујног киклопског ока, да презре поглед дана
дужи од овог ил оног шагринског крајолика
где ја, замишљеношћу пернатом, црна врана,
луњам кроз зиму ноћи што ври од безоблика.

Последњег лета трстик урезан је у лед,
ко у мом оку твоја слика; и без успеха
мраз застакљује моју рану; каква утеха
зна да скамени срце тако да, у свој ред,
опет не озелени? Ко хода, туда, блед?

Обешеник

За корен мојих власи неки ме бог захвати.
И сиктах у плавим крузима, ко пророк у пустињи.

Ноћ одскочи из вида ко веђа гуштерова.
Белина голих дана увуче се у дупље.

Досада стрвинара привуче ме том дрвету.
Да је он на мом месту, исто би учинио.

Мртви

Пао у омчу сунчеве брзине,
у свету хаљу, у муф иловаче,
човек занови љубав, а рат мине
кроз матерницу затишја све јачег.

Нема у смрти Цара духовног,
ни царства оца које гордост снажи.
Када заблуду задњу прими лог,
слама се свет, тек заборав се тражи.

Округла земља, колевка за расад,
над тим костима није се наднела
одјеком трубљи у пропасни дан:
облизује се пред xиновски сан;
а божја брига и јецај анђела
нежност су краја, озлоглашен распад.

Госпођа Лазар

Учиних опет то.
Једанпут на сваку деценију
мудра постанем –

сој ходајућег чуда, моја кожа
блесне нацистичком лампадом,
моја десна нога –

притискивач постане,
моје безлично лице, удостојено
бива јеврејским цртама.

Узмите салвету
о душмани моји.
Ужасавам ли вас?

Нос, дужице, зуби сви?
Задах из ждрела
нестаће за дан.

Ускоро, ускоро, плот
прогутана јамом гроба
лепо ће ми стајати,

а ја сам жена са осмехом.
Тек ми је тридесета.
И, као мачки, још девет пута ми је мрети.

Ово је трећи већ пут.
Какве отпатке
уништим сваке декаде.

Колико милиона власи.
Грицкајући семенке, маса
пробија се да осмотри,

како ће ме распети од руку до ногу –
у великом стриптизу.
Даме и господо,

то су руке моје,
моја коленца.
Сама кост и кожа,

а ипак, ја сам та жена.
Први пут сам имала десет.
Десило се случајно.

Други пут, намеравала сам
да не вратим се никад.
Дохвативши се резе, заклопих

морску шкољку.
Морали су ме звати, звати,
и стругати љуштуру, лепљивог бисера ради.

Умирати,
то је уметност, као и све остало,
а мени особито иде од руке.

Мени то тако страшно иде од руке,
мени то иде као подмазано.
Може се рећи, то је позив мој.

Лако се одради у соби.
Лако, без покрета.
Театрални

повратак усред бела дана
на исто место, са истим лицем, истим грубим
разонођујућим криком:

„Чудо се десило!“
То ме разбије.
Тај судски позив

за прегледање ожиљака, позив
за ослушкивање срца мог –
оно одиста куцка.

И то је позив, драгоцен позив
за реч, ил дотицај,
ил капљу крви,

ил влас, ил парче одежде.
Дакле, дакле, Хер Докторе.
Дакле, Хер Душманине.

Ја сам ваш опус,
ваше драгоцено
чисто златно чедо.

Скривена у крик.
Вртим се и горим.
Не мислите да не ценим вашу бригу.

Пепео, пепео –
варјачом промешајте.
Плот, кости, ничега нема –

само парче сапуна.
Венчани прстен.
Златна пломба.

Хер Боже, хер Луциферу,
чувајте се,
чувајте.

Из пепела
риђокоса устајем
и мушкарце као ваздух гутам.

Сатани

Месечинаста мисао твог ока
налази начин елипсе да мења
над тлом логике: анђели, пролока,
под поклопцем су, у сну ускраћења.

Комети црних тинти заповедај,
у поплавама белог света теци.
Застри правила поподневног реда,
фотографије божје нагнај сенци.

Сјај кула змије у супротност мења;
клицу сочива постању приведи,
слику ти пламну у тачки рођења
да, кад се дигне, нико не повреди.

Предај планету негатива мери
сунце ниједан сат да не помери.

Спавачи

Нема мапе са уписима
улице два спавача.
Изгубили смо пут према њима.
Леже ко испод воде,
у плавом некретном светлу
притвореног француског прозора

застртог жутом траком.
Уз прасак благ
мирис мокре земље диже се, лако.
Пуж оставља сребрн траг
у црном густишу живице око куће.
Бацамо поглед унатраг.

Између лати као смрт бледих
и лишћа које их чврсто следи,
они спавају, уста на уста.
Бела се измаглица спушта.
Уз мали зелен дах ноздрва
окрећу се натраг, свом сну.

И ван те постеље топле и неме,
у сну смо њиховог сна.
Сенка капка очног то зна.
Ниједан губитак прићи им не може.
Одбацyјемо сувишак коже
и клизимо у друго време.

Дерек ВОЛКОТ (1930)

Дерек Волкот је рођен у Западној Индији. Детињство и младост провео је у Кастри, на острву Сент Лусија, одакле је 1953. године прешао на Тринидад. По очевој линији је Енглез, а по мајчиној потомак црних робова. Одрастао је у протестантској породици, у већинској католичкој средини (о томе говори његов роман у стиховима „Други живот“). Од средине седамдесетих много времена је проводио у Сједињеним Америчким Државама, предајући на Колумбијском, Јејлском, Харвардском и другим университетима, а затим се и потпуно преселио у Америку.
Аутор је мноштва књига. Прву је објавио 1948 („25 песама“). Нобелову награду примио је 1992. године. Сналажљиво се крећући како у везаном тако и у простору тзв. слободног стиха, одликује се чврстом организацијом језичког материјала, јасном мишљу и прецизним сликама. По речима Роберта Грејвса Волкот је „проникао у магију енглеског језика дубље него многи (можда чак и сви) енглески песници његовог поколења“. Бродски је о Волкоту писао као о универсалном песнику који је наследио „читаву светску поезију, од древних до најновијих времена“.

Виноград крај мора

То сићушно једро у зрацима
који се досађују на острвима,
шкуна која јури по Карипском мору

кући, то би могао бити Одисејев брод
што хита Итаци по Егејском мору;
онај муж и отац – под зеленим

гроздовима воћа – истим је обузет нестрпљењем
као неверни супруг коме су крици галебова
одазивали се именом Наусикајиним;

нема мира ни у чијој души. Давни рат
између страсти и дуга
не заврши се никад, ни за скитнике мора,

ни за оног странца на обали
који назува сандале, да крене на пут натраг,
тај рат исти је одонда, као ватра

која захвати зидове Троје и камен слепог гиганта
зањиха у дубину
да дигне таласе из којих никну велики хексаметар
који сад грми у плимама карипским.
Класика можда утеху донесе. Али мир не.

Оџаб, питбул-теријер

Ти чекаш једну несрећу,
долази друга.
И не због тога што је лоше време,
не можеш да се припремиш –
неприпремљеност је све.
Ми се бринемо
за животну сапутницу, жену,
за пријатеља драгог,
за дете крај нас
и за пса.
Гледамо у море и мислимо:
сигурно, пашће киша.
Ми се спремамо да сусретнемо кишу,
ти не видиш везу
између трена кад сунчан сјај мења
осутоњене олеандре
у приморском врту
и угаснућа палминог злата.
Не видиш везу
између капљица кише
и цвиљења пса.
Тебе не плаши гром – приправност је све,
биће које протрчи крај твојих ногу
покушава да ти каже,
да ћутање је – све,
оно је изнад спремности,
дубоко, као море,
дубоко, као земља,
дубоко, као љубав.

Ћутање
јаче је од грома,
потрес од кога губимо дар речи,
као животиње које не умеју да кажу ништа о љубави,
како умемо ми, само ако
не постане неизрецива
а треба о њој рећи –
и ми говоримо цвиљењем,
сузама –
кишом, која се увлачи у очи,
не именујући љубав по имену,
ћутање мртвих
и ћутање љубави, сахрањене на дну срца –
то је исто, и то је ћутање,
и ћутимо ли ми о љубави,
о детету, жени или о пријатељу –
то је та иста љубав, једна и иста,
она је блаженство
неподношљивије од губитка,
она је блаженство, блаженство.

Сезона прозрачног света

Тада сви птичји народи одигоше одједанпут
огромну мрежу земаљских сенки
и понесоше је, цвркућући на безбројним наречјима,
на свилкастоме језику. Они су односили
сенку стакленолице куле са сутоњене улице,
сен слабе стабљике с градског симса –
мрежа се подизала безвучно, као ноћ, у немој хрпи
птица
док нису нестали сутон, годишња доба, снегови,
безумља временских прилика,
само је лежао пут аветног сјаја
који није смела пресећи и најфинија сенка.

И људи, гледајући горе, нису могли да разликују шта носе дивље
гуске,
шта јата вуку за собом на сребрним нитима,
свиткајући у леденкастом сунчаном сјају; нису могли
да чују
о чему тихано се звиждуком дозивају батаљони цврчака,
подижући све више мрежу која је прекривала наш свет,
као лозе вртне или ваздушна марамица
којом мати брани уздрхтале образе
уснулог детета;
земљу је залио сјај,
какав се јавља увече на обронку брега
у златном октобру, и нико од људи није чуо
у грактању врана,
у крику златца, ни у светлуцавом ружичастом кљуну квочкином,
као у жеравице,
тај безмерни, ћутљив, неисказан немир
за поља и градове којима су птице припадале,
осим времена прелета, по праву љубави,
вансезонски, по високој привилегији рођења,
по јаркој жалости према бескрилним бићима
која живе доле у својим тамним рупама прозора, у кућама –
и све више су одизале мрежу, нечујно се дозивајући,
над променама свим, над издајством падајућих
сунаца,
и та сезона потраја један трен, као пауза
између сутона и таме, између јарости и мира –
али за земљу нашу садашњу дотраја она век.

Аутопортрет

Усамљеност Ван Гога,
отрованост Ван Гога,
ужас Ван Гогов.

Упиљио се у огледало
и одиже кист.

У огледалу никога,
осим Винсента Ван Гога.
Мало је тога.

Он одсеца уво.
Упиљио се, опет:
У огледалу Винсент Ван Гог
са подвезаним уветом.
То је већ ближе портретy,
покушава да опстане,
ал најпре ваља ишчезнути,

ојавиће се из скраћења
недоступан ужасу више,
на једини начин,

кад огледало одрази
нешто: ни славу ни бол
ни не ни да,

ни можда ни једном, или
никад. На платну никога.
Нема Винсента Ван Гога,

отрованог, преплашеног, усамљенога –
само
умисао. Срж.

Снага

Живот се не умара земљу бости оштрицом трава.

Усхићујем се насиљем таквим –
љубав је чврста. Прелепа

беспоштедност, с којом размењују ударце
чекић и стена.
Разумеше једно друго.

Чак могу договор да оправдам
измеђ устремљенога лава и замирућег ланета,
допуштајући ужас очима његовим.

Али никада схватити нећу
биће које пише о томе
и захтева да га признају средиштем постојања.