Нове књиге српских песника на македонском

О најновијим издавачким подухватима смедеревског ИП "Арка". - "Наш глас", Смедерево, уторак 5. август 2014, култура, стр. 5
О најновијим издавачким подухватима смедеревског ИП „Арка“. – „Наш глас“, Смедерево, уторак 5. август 2014, култура, стр. 5
Advertisements

СВЕ ЈЕ ИСТО, ИЛИ МОЖДА И МАЛО ГОРЕ, НЕГО ПРЕ ГОДИНУ ДАНА / Бела Тукадруз

Брисан простор. Сви беже јер знају шта их чека на том простору, а ја не могу јер немам избор. Лето 2014. Поред Пека
Брисан простор. Сви беже јер знају шта их чека на том простору, а ја не могу јер немам избор. Лето 2014. Поред Пека

УЗ ДИГИТАЛИЗОВАНИ ПЕТОБРОЈ „ТРЕЋЕ СРБИЈЕ“ 16-20/(24. октобар 2005)

После овог петоброја „Трећа Србија“ се – угасила.
Престао сам да штампам овај часопис, поред
осталог, и услед недостатка новца за штампање.
Евентуална публика којој је овај часопис стремио,
треба признати, није ме подржала. Доказ за то су
и тридесетак непродатих примерака. Па, ако још
увек постоји тих 30-ак непродатих примерака,
чему ново издање, дигитално?
Разлога за то има барем два. Највећи тиражи
бројева су били – 250 пр. То је терен издавачког
гета. Из тог „казамата“ и „мрака“ треба изаћи!
Дигитализујемо оне бројеве часописа које су
штампале „Заветине“ (док се то могло, макар и уз
помоћ „штапа и канапа“) – а које можемо, на
основу припреме за штампу тих часописа, да дигитализујемо. При том, није могуће дигитализовати све штампане бројеве (часописа „Заветине“, „Дрво живота“, „Уметност махагонија“, „Идентитет“, „Оркестар СУЗ“, и „Трећа Србија“), јер нисмо сачували све припреме, или су понеке од тих припрема биле несолидне. Настојимо да дигитализација буде што вернија одштампаним на папиру примерцима. Сви ти часописи „Заветина“ били су својеврсни уреднички бој са ветрењачама , још трагичнији од оног Дон Кихотовог! Штампање тих тиража, када се све сабере, око стотинак бројева (свих часописа узев заједно ) финансирао сам – ја.
Професор и књижевник, не нешто посебно имућан грађанин – то моји читаоци и пријатељи знају.
Новчану потпору за издавање часописа нисам тражио од министарства културе, јер је, тврдим, никада не бих ни добио. Држава је потпомагала неке друге уреднике, који су издавали часописе које је попала дебела прашина библиотека.
Али, али… Толико сам о томе писао, да о томе више нећу.
Из издавачког гета малих тиража часописа, или малих тиража књига, био сам принуђен да потражим, после јесени 2005. године – привремени азил у Веб издаваштву . То
издаваштво је део будућности која је долазила и дошла, омогућујући неслућене тираже,
комуникације, и планетарна дејства . Значи, требало је исправити неправду, колико се
може. Требало је дигитализвати поједине бројеве часописа „Заветина“, учинити их доступним – не само књижевним радозналцима у Србији, него и у свету, пре свега, у бившим републикама СФРЈ, Европи, Америци, Азији, Африци, Аустралији, Русији, Аљасци, Аргентини, Бразилу, одакле нам стижу писма – не само симпатије, него и подршка.
Интернет је као медиј зближио најудаљеније тачке на земаљској кугли.
Сада, осам година касније, након што је престала да излази „Трећа Србија“, било је могуће, као у каквој бајци, једним солидно урађеним дигиталним издањем, које би,
што се тиче штампаних текстова било сасвим адекватно штампаном на папиру издању,
показати, један од могућих разлога, због чега су часописи „Заветина“, угашени, далеко од очију јавности. Тако ће бити исправљена неправда, али у неку руку и задовољена сасвим природна глад радозналих духова и присталица и пријатеља које су „Заветине“ последњих година стекле. Није ми намера да оживљавам угашене часописе, не –
само сматрам да има добрих разлога да се новије генерације читалаца, које ће бити моји једини и прави савезници кроз време, упознају са оним што је могло бити једна друкчија трибина са сучељавање најразличитијих мишљења, и што је придављено познатим српским тзв. књижевно-културним аутизмом.
Ово дигитализовано издање Треће Србије скоро стопостотно је истоветно оном штампаном на папиру, ако не рачунамо рекламе које смо изоставили, којих иначе није било много, као и неколико фотографија, без којих се могло.
Последња ставка Садржаја Треће Србије ПРЕТЕК , најављивала је неколико штампаних
издања “Заветина”, што нисмо донели у овом дигиталном издању: доносимо нешто друго, што ће бити корисније новој генерацији читалаца, тј. онима који долазе, а то су ово небеско, митско, космичко или планетарно “јаје”, знак препознавања “Заветина” на националној и светској Мрежи. Овде ПРЕТЕК има заиста функцију претека, оног што је претекло, како вели наш народ. Пошто сам лично надгледао дигитализацију
последњег броја Треће Србије, приметио сам да су писма неких актера у овом петоброју, писана руком, тј. факсимили, помало нечитка; то читаоци на светској мрежи могу решити и побољшати зумирањем. Међутим, факсимил критике која је толико ражестила Г. З. Ј. никако се није могао побољшати, па смо морали да овде донесемо у
целини ту критику, како би била доступна. Јер претходни број “Треће Србије”, где је штампана, још увек није дигитализован. Па да не би било недоумице, неоснованих претпоставки и нагађања.
Видети више: дигитализовани вишеброј „Треће Србије“ Бр. 16-20 / 2005 : http://znakprepoznavanja.files.wordpress.com/2013/07/treca-srbija-16-202005.pdf

(…)
*
Баш у то време, када се приближавала дигитализација споменутог петоброја
Треће Србије , допутовали смо из Београда на село, тј. У Мишљеновац, и суседи су нам донели једно писмо из далека.Јер су они примали нашу, тј пошту која је стизала на адресу наше породичне куће.
Замислите од кога!Била је то дописница оног српског попа из Аустралије, којим се завршавао петоброј Треће Србије из јесени 2005. год.!
Погледајте ви: то – бесрамно писмо , тј. разгледницу, у којој ми попа З. јавља да је
“примљен у УКС, Београд” (27. 04. 2013. године), у коме инсинуира да нас је некаква жена – Анђео/Муза , успела да посвађа!Час пише црном хемијском, час црвеном. “Земљаче Мирко” пише црним, “Христос воскресе” црвеним. Предлаже ми да му будем издавач! Нуди новчану помоћ!! Као и … Да ли је тај човек, тај наш српски поп –
При себи? Ко је он, у ствари?
Е, сад погледајте, што се тиче искрености, тј. На што је све спреман један српски поп:погледајте како је адресирао разгледницу: “Песнику и наставнику (Учи)“ . Песник можда (је)сам, хајде – де, наставник нисам, отишао сам у пензију пре две године као професор компаративне књижевности; Уча нисам – никад био.Значи, то је све иронично.
А разгледница је, у ствари, дело једног човека који не зна шта ће са собом, него се бави ситним сплеткарењем, и после осам година….
Нама Србима нису потребни други душмани: довољно су нам овакви људи без скрупула!
Када ми причају о српској елити, мени постане мучно, јер – ми смо имали, можда, некакву елиту оличену у духовима тзв Прве српске ренесансе, крај деветнаестог и почетак 20. века. Али ти ренесансни духови су нестали са временом. А ако је и било некаквих њихових следбеника, потиснули су их – они које сам жестоко жигосао
као књижевни аналитичар почев од 1993, године, када сам завршио књигу “Метафизика у белом оделу”, и нарочито последњих пар година, оглашавајући се као сарадник пожаревачког часписа “Браничево”, или нишког зборника “Унус Мундус”.
Три пута сам, уз помоћ штапа и канапа, публиковао своја Сабрана дела , без ичије
помоћи (не рачунам најужи круг пријатеља!) (2003, 2004, 2006), у врло ограниченим тиражима, и она су практично непозната, како српској јавности и култури, тако и
шире (како би рекао Господин М. Мркић). У Вечитим чудесним кореновима
публиковао сам књигу, јаког полемичког набоја, ПОСЛОДАВАЦ КЕОПС I, 208
стр.; окидач за писање те књиге био је памфлет С. И “Др СМР”. Ова књига је дигитализована и можемо је у сваком тренутку учинити доступном.
Јавност треба да зна, новије генерације читалаца треба да знају, шта се заправо скривало иза те тзв. подмукле виц-критике. Мада је довољно и оволико, колико је објављено у овом дигитализовамо петоброју Треће Србије . Ја се нисам утркивао са објављивањем на папиру те релативно позамашне књиге, поготову када сам (…) сазнао да је С. И. Тешко оболео…
Чудан је живот, али је исто тако загонетна и судбина, као и смрт, која све уређује.
Трећа Србија је престала да излази, угасила се, услед недостатка финансија, а “Савременик” још увек излази, о државном трошку, и још увек разговара сам са собом. Али и многи други српски књижевни часописи бирају сличан пут .
Осим можда књ. часописа “Људи говоре”, који издају канадски Срби, и коме прети, пре свега због његове неукалупљивости, да доживи судбину Треће Србије.Нас су у Србији тако перфидно изиграли тзв. опозиционари, све деца бивших Титових приушника, пуковника и генерала, и ини.
Изгубили смо више од 20 година надајући се некаквом преокрету; није дошао.
И наше синове, на жалост, чека тежак задатак.
Зато што смо били наивни, колебљиви и што ствар нисмо узели у своје руке, као и други народи који су прошли кроз тзв. тип источноевропских демократија.Погледајте на шта личе српска удружења писаца,кога примају у књижевно оделење САН (опет стварају неке нове Ћ-иће ).
Погледајте кога само штампају у СКЗ!Ша се овде променило? Ја сам, барем, као уредник, имао снаге да у јесен 2005. године штампам, не на кашичицу, него обилато неке сасвим друкчије писце – доказ је овај петоброј Треће Србије.
Погледајте ви те мемоарске, прозне или песничке прилоге Јагличића, Лукића , или
Винавера

Па ћете, надам се, схватити. Имао сам одличну интуицију као уредник, али јавност и читалачка публика нису баш били имресионирани тиме, јер су их упорно дрогирали и кљукали како најутицајнији српски медији тако и партијски нови комесари , углавном и без изузетка – писци врло малог домета, али политички веома употребљиви,кочоперне бирократе…
Али, да ту станем. Пажљиви читалац овог дигиталног петоброја ће се снаћи и сам…
Око Петровдана 2013.
Бела Тукадруз

Борхесов чувар књига… / Бела Тукадруз

….У Антологији старохеленске лирике ОРФЕЈ И ПАН (Загреб,Зора,1964, 200 стр. Изабрао и са старохеленског превео Тон Смердел) од Орфеја и Хомера до Зонаса из Сарда, има стихова који изражавају патриотска и слободарска осећања. Солон, рецимо, опомиње:„И догоди се често да снијег и лед / изненада каткада с неба падати почну. / Бљесне ли муња , / ми знамо , / загрмјет ће гром. / Моћ је тиранина држави гроб. / Оковима тешким сапео силник народу руке. / Упао у зло је народ због свога незнања . / Зато , ако се нетко изненада осили много , / одмах му подрежи крила , / јер касно је онда ,/ кад му ојача бијесна сила“.
Двадесет шест векова касније енглески песник Шели пева о братству и једнакости : Сви људи су браћа , па и Африканац / што стрепи од шибе окрутног Енглеза (1811) . Или : Зар слободан је човек ако је жена још роб? (1817). Или : Ропство , ти ледом окиваш младост овог света , / убијаш пупољке њене и остављаш трње тек голо .Или : Песници су трубе које позивају на борбу…
Двадесет седам векова касније, Борхес пише ОДУШЕВЉЕЊЕ БУЕНОС АЈРЕСОМ , књигу песама , у којој постоје песме Непозната улица , Свануће , Ивањска ноћ – у којима има нескривене љубави према завичају. Зар изврсна песма Митско оснивање Буенос Ајреса из Борхесове књиге МЕСЕЦ ПРЕКО ПУТА (1925) није добар пример патриотске песме? У најузвишенијем и најопштијем смислу те речи? Није ли ова песма Борхесова била камен темељац Маркесовог славног романа СТО ГОДИНА САМОЋЕ? Читајте поново изврстан роман Томаса Вулфа Погледај дом свој ,анђеле, који на својим најбољим местима – има нескривену завичајну ноту и опојну драж приче о једном америчком градићу на југу у брдима. Или добар део Фокнеровог опуса. Љубав према завичају и оном што чини његово поднебље изгледа да је вечна, поготову када је реч о ванредним писцима.
На другим језицима, дакле, поготову на оним језицима на којима је испевана лирика која улази у богатство светске књижевности , има много више дела са патриотском нотом , него што мисли саговорник Мирослава Максимовића .Споменути господин, под патриотском поезијом подразумева нешто уже… А ако се патриотска поезија узме у најужем смислу, онда је боље о њој и не говорити. Ове поезије је одувек било и биће је док се буде певало , она ће наћи своје време , своје песнике , свој тренутак , свој израз. Кад буде служила некој политици , нечему другом и приземном , онда ће она бити слушкиња , нешто друго. Нема песника који се ове опсесивне теме љубави према своме завичају и опстанку његових људи, вечности живота, није дотакао макар једном на овај или онај начин.
Борхес има, такође , изврсну песму Чувар књига – коју сам ја одувек читао као модерну патриотску песму. Тамо су вртови, храмови и оправдање храмова / строга музика и строге речи , / шесдесет и шест хексаграма, / обреди који су једина мудрост / што је небо подари људима , / раскош онога цара / чију је ведрину одразио свет , његово огледало ./ Тако су поља рађала плодове , / а реке остајале у својим коритима , / рањени једнорог који се враћа да најави крај , / тајни вечни закони , / музика света ; / те ствари или сећање на њих су у књигама / које чувам. // Татари дођоше са Севера / на малим косматим ждрепцима , / уништише војске / које Син неба посла да казни њихову безбрижност , / подигоше ватрене пирамиде и клаше , / убише грешника и праведника , / убише окованог роба што чуваше врата , / злоупотребише и заборавише жене / и кренуше према Југу , недужни као грабљиве звери , / свирепи као бодежи…“
Борхесов Чувар књига, можда последњих књига, позива читаоца , између редова , као што су пре 27. векова , Калин и Тиртеј , пуни родољубља , позивали своје равнодушне земљаке против варвара , против нових варвара…

Можда се неко од вас сећа,да сам, зимус , када смо говорили о Ристићевој књизи Поткивачи удеса – сугерисао песнику, или зажалио, што није понела наизглед неутралнији наслов Старији круг (према једној од бољих песама у тој књизи)?
И сада се не могу отети уверењу да је и ова нова књига песама могла понети друкчији наслов, много ближи оном најосновнијем хоризонту његових опсесија…, Долазиле по нас свакојаке море / Зла гора од зала и крваве зоре // Долазили по нас и они и ини / Да свако над нама покоље почини // И курта и мурта , ко све дошо није / У црн усуд да нам колевку завије // Али ми смо били увек то што јесмо / Бранили се крстом , а највише песмом // Свитања су српска ко небески јаук / За вечна читања , за бесмртни наук (стр. 43).
У наслов књиге је требало унети, верујем, наслов скоро најкраћег циклуса ове, иначе невеликог обима књиге. У том циклусу стихови и песме које на најјезгровитији и најимпресивнији начин превазилазе уобичајени и сужени појам патриотске лирике, силазећи у искон, живу традицију и трагичну историјску судбину српског народа.
*
Ту трагедију су , на овај или онај начин, покушавала кроз време да изразе ова или она дела, у стиху или прози. Са мање или више успеха.Она дела у нашој националној књижевности која су достизала патос старохеленске лирике и драме, могла би се набројати на прсте обе руке.
Да ли је код српских писаца, не само у овом, него и у претходном, и претходним вековима, свест о трагедији била доведена до оног усијања и прерастања које се зове литургија?
Професор Др Жарко Видовић објавио је прошле године Есеј о духовној судбини Европе ТРАГЕДИЈА И ЛИТУРГИЈА (Ниш,Византијско огледало, стр. 141) , и у тој књизи, поред осталога, овај аутор критикује Аристотелово редуковано схватање трагедије. Вреди прелистати ову књигу , подсетити се како треба схватити свако зло , судбинско и историјско .

„Зло – како пише Видовић – мора бити схваћено трагедијски : за настанак и појављивање Зла у свету крив је човек , и то као личност , а не као пуки „припадник рода“ ( јер у овом , родовном или биолошком гледању не би био крив човек лично , него би био крив само зато што је жив).
(…) Трагедија је , дакле , збивање исконске суштине човека. То збивање је кретање од осећања лишености (од страсти у којој човек постаје свестан лишености духа ) ка осећању пуноће. Осећање лишености је стање човековог Пада (Греха , Отуђености ) , стање које не настаје неким „објективним“ (од човека независним ) збивањем које је захватило човека као жртву , него стање у које човек запада исконски , тј. кретањем саме своје суштине , кретање које је својствено исконској самој суштини човека…“ (стр. 96 -97).
Нови век , од Ренесансе па на овамо , разбио је Целину трагедије : трагедија се не завршава страдањем , или неком општом трагичном погибијом јунака , него слављем . „Тек са тим слављем дело представља целину по којој онда имамо права да (то дело тек као целину ) назовемо трагодијом (трагедијом)“ (стр. 78). Уместо класичне целине античке трагодије – како запажа Видовић – „фрагментарни карактер нововековног приступа трагодији се огледа у томе што је трагодија (трагедија) заустављена у свом кретању ка завршетку (ка уздизању , ка превазилажењу световности , ка литургији ) и фиксирана у самом тренутку , тј. у самој епизоди страдања : као кад би се Христова драма (страдање , страст , пасија ) завршавала Његовом смрћу! “ (стр. 79). Захвалан сам професору Видовићу због овог изузетног закључка : “ Литургија је , дакле , открила коначно и тајну саме трагедије. Она је коначно довела до свести искуство које би , иначе , као трагедијско и нерешиво , мучило човека управо зато што је човек баш тим искуством личност , што без тога трагедијског искуства човек не би ни могао да буде човек и личност. Дакле , шта је трагедија – на то питање се није могло одговорити из самог трагедијског искуства. Била је потребна потпуна освешћеност тога искуства. .( А освешћење се постиже , опет , као осећање : верско , мистеријско , поетско , позоришно , литургијско )“. (стр. 53).

Захвалан сам, дакле, Видовићу, као писац једног романа у рукопису који је дуги низ година био нека врста генеалошке епопеје српског народа, и у коме је Зло виђено од Косова на овамо трагедијски. Нема издавача у Београду који ми није одбио тај позамашни рукопис, без образложења или са неискреним образложењем, и хвала Господу да је било тако. Тек када сам схватио прави однос трагедије и литургије, било је могуће да се поново вратим том рукопису и да од њега створим створим нешто…битно друкчије…

СВАКИ ЗЛАТАН ЛИСТ / Владимир Јагличић

(О превредновању)
_____________________

2010
2010

1. Непознато чтамоч

Што се мог случаја тиче, превредновања су отпочела штампарским грешкама. У књигама штампаним без компјутерске технике добио сам, одмах, штампарским грешкама превредноване песме. Ово је прилика да извршим накнадно превредновање превреднованог. Ако неком затреба понека моја песма, боље да је добије у облику у којем ћу их сада изнети.
У другој мојој збирци, „Тамни врт“, штампаној у СКЗ-у, песми „Теби“, постоје стихови „Ја видим себе, не окоље, а тамо – слику твог дослута“. Међутим, „твог“ је превредновано у „свог“. Грешни песник је хтео да каже како у себи види слику оне којој се обраћа.
У песми „У задрузи“, где се говори о певању са сељацима нашим, пред задругом, стоји „Ал јаук песме, сад, тим бдењем,\ поредим с другим, већ, рођењем“. Но, „друго рођење“ је превредновано у „другим, већ рођеним“, што је, очито, некаква уредничка интервенција.
А у песми „Овца“ испао сам овца, јер у стиховима „Тако то мора бити, ту на селу,\ и свуд на свету“, стоји „и свуд на селу“, као да „ту на селу“ већ није било довољно, док у песми „Ранка“, „сенка њена“, како треба, постаје „сенка њина“; у песми „Русија“, до које ми је стало, први катрен је изненада изгубио на музици, јер је неко скратио слогове. Тај катрен треба да гласи:

Русију видим, сву у цветовима,
и Василија Блаженога цркву,
гроб Достојевског пред којим се свила,
као зрак, душа у ноћ неку мртву.

Био сам на гробу Достојевског, године 1984, на апсолвентској екскурзији студената права, и у цркви Василија Блаженога, па ми је то скраћивање и дупло теже пало
Али, то је само почетак. У збирци „У горама“, две последње песме су добиле превредноване стихове. Уместо „Пределе те сам усинио“, стоји да сам их „уснио“, а у тридесетој песми, уместод а сунце пали „голет“, оно, гле, пали „полет“.
Врбаска збирка „Сенке у дворишту“, доноси два-три превереднована бисера. У песми „Чешко гробље“, у другој строфи, једно „гле“ које је имало функцију пренућа читаоца на слику из давне прошлости, претворено је у „где“, док је у другој песми важног циклуса „Мало тихо место“, о мом родном месту, једна фотографија на којој мајка качи „веш, смешећи се оцу“, претворена у стихове мајка качи „већ“, мада се већ не може закачити, јер је – већ! негде закачено.
Од збирке „Србија земља“, кад смо се, већ компјутеризовали, грешке су се почеле тицати непрепознатог фонта. Од тада, надаље, ако нисте имали исти компјутерски фонт као издавач, и ако је дремног преламача мрзело да вам телефонира и припита за смисао појединих речи, долазило је до превредновања и самим погрешним штампањем, без процене критичара. Најважнија је у песми коју је уредник Чедомир Мирковић истицао, посвећеној управо преминуломе Ивану В. Лалићу, са којим сам, годину дана раније, једне дуге ноћи, у аутобусу, путујући кроз Босну, разговарао на озбиљне књижевне теме. Катрен из те песме требало је да гласи:

Па како мудрост стећи
за непознато „тамо“?
Сад би нам знао рећи
све оно што не знамо!

Али, непрепознати компјутерски фонт је наводнике претворио у слово „ч“, и „непознато тамо“ постало је непознато чтамоч. А шта је чтамоч – заиста остаје непознато. И тако даље, неће неће па стане, све до данас.
Али, превредновали су и неке друге, у мојим текстовима. Већ сам писао о томе да је Антологија „Када будемо трава“ оптерећена песничким умецима које ја нисам бирао. Највећи је онај у „додатку“ где је песник Ј. Ј. сам себи, рекавши уредницима да сам му ја то одобрио, додао чак шест песама! Ови су поверовали, и… Ја сам му био одабрао две песме, из две збирке. Што је најстрашније, тај песник вели да више не пише…
А у предговору, дошло је до друкчијег превредновања (тако да су почетак и крај књиге – темељно превредновани!). Написао сам да је катрен Љубомира Симовића често „раздрузган“ – мислећи на његову, каткад, разбијену схему, не сматрајући то врлином, али верујући да је у питању песниково право и да у том формалном поступку, вероватно, следи неке руске футуристе који су чинили исто. Но, неко је, биће уредници, превредновао реч „радрузгани“ (која је из Настасијевића!) у „раздрагани“. Тако је Симовићев катрен постао – раздраган. Раздраган, разуме се, може да буде само коњ… Откуд Симовићев катрен раздраган – остаје нејасно. Биће да су се уредници уплашили академске љутње на ту моју оцену да је његов катрен „раздрузган“, али су с том својом „раздраганошћу“ начинили далеко већу штету.
Уз ове, туђе, било је, итекако! и мојих грешака. Рецимо, Божа Милидраговић је приметио да сам познату песму Блокову „Иза сандука“, превео као „Иза гроба“, буквално схвативши руску реч гроб, иако она на руском значи сандук. Та песма је већ била превођена, сто пута сам је, преведену, прочитао, али ето, ђаво не оре и не копа… За утеху, ако ме сећање не вара, Стева Раичковић је у Блоковој песми „Равена“, Теодорихову краљицу Галу „превредновао“ у Гале, мислећи да Блок говори о разарању Равене, од стране варвара. Но, кад је о грешкама овог типа реч, ваља знати да су чињене у жртвовању за друге, што превод и јесте. Зато је, свака, својеврстан пут, пута без врлудања и нема.

2. Французи, деветнаести век

Но, није ова анкета мог случаја ради (иако сам је искористио да укажем на неке грешке, ако, једнога дана, некоме устреба тачност).
За њену праву тему пробрао сам примере из француског и америчког песништва.
Говорити, на ову тему, о нашој књижевности, значи упустити се у клање. Хајде да то, овог пута, избегнемо.
Бавио сам се, као преводилац, француским деветнаестим веком, јер ми се чинило да је, у то време, муза светског песништва ноћивала код њих. Дошло је до великог сукоба између академских и уклетих песника. Данас ће вам сваки школарац који је, ту и тамо, завирио у неки раскупусани уџбеник, рећи да је, ето, Бодлер, велики уклети песник, посветио своје „Цвеће зла“ салонском песнику, данас заборављеном Готјеу. Миодраг Павловић Готјеа ставља међу европске романтичаре, као творца неколико успелих песама. Као да је тиме зацртан и обим присуства тог писца у српском језику. Као да нам више од тога није потребно. Јер, кад сам са Тањом Пајић превео Готјеа и понудио га, својевремено, једном нашем водећем издавачу, он је глатко одбијен. Објавио га је Аца Видић, у Ваљеву, 2000. године, а одмах за њим и „још салонскијег“ песника, Ередију.
Одмах ваља рећи да се ја не залажем за салонску поезију, напротив. Али сам мислио да наша култура треба да има и те, по могућству интегралне, преводе. А не да се изјашњава парцијално, како коме гове, верујући овоме или ономе, ма био академик. Одабрао сам ову двојицу зато што је супротни табор, ипак, био добро представљен (од Алојзијуса Бертрана до Малармеа).
Недавно сам се заинтересовао за још неке песнике, из оба табора. Тако сам, за себе, урадио преводе песама које сам сматрао антологијским – из Кроа, Нувоа, Копеа, Верлена, Ролине, Леконта де Лила, Корбијера, Лафорга.
Ти преводи за ову прилику нису важни, али један њихов сегмент може бити.
Наиме, преводећи Копеа наишао сам на занимљиув податак да је повај салонски, академски песник, француски нациоиналист, католик итд – био на честој мести песника „уклетника“ који су однели, историјски гледано, победу, разуме се, после своје физичке кончине, у двадесетоме веку. Разуме се да Копе ни у чему није раван „зутистима“ и прочима који су му се оправдано ругали. Али, не може се рећи да је без талента, нити да нема добрих песама. Ту и тамо, његови стихови задржавају извесну ватру и ванакадемске трагове живота. А у поругама није баш увек остајао дужан. Мало се зна да је, рецимо, овако песнички коментарисао славни Рембоов сонет „Самогласници“:

Рембо, брбљиви хвалисавац,
у свом сонету који жалим,
„О“, „Е“, „И“ споји; даде правац –
нову тробојку што нам фали.
Ван декадентне опширности,
без „али“, „јер“, без „ако знаш“,
тај стил је као зора прост; и
стари Парнас је такав баш.

Наравно, да са Рембоом није могао изаћи на крај. Али, као што рекох, не значи да није, повремено, писао ваљано. Погледајмо његов сонет „Песимизам“:

Одбијам милостињу: мре сиромашак гладан.
Све дадох: пјани лопов што своју жену туче.
Али бар се не хвали, нит кајања га муче:
делима својим не зна крај, њима не овлада.

Шта чинити, не чинити? Нико не зна о томе.
За величином душе, долази, најзад, сат
да се све преокрене у срамни резултат.
Добро ка злу прекрене, а зло води доброме.

Животе! Мистеријо! Нерешивост нас мучи!
Мишљење, љубав, патњу – судбине ћеф боји ли,
Бог једини разуме тај напор – постоји ли.

А штампар, обикао, сред једноличног рада,
равнодушан и ћутљив, све гледа оком друкчим,
слагао Јеванђеље ил Маркиза де Сада.

Треба стиснути петљу па рећи да овај Копеов сонет не ваља. Када се боље загледам у интернетска издања француске поезије, видим да је Копе, и не само он, добио завидно место у француској књижевности. Данас, кад је у нашој поезији академизам одавно однео превагу, као „одговор безбедности“ на историјску и свакодневичну патњу којој је изложен наш народ, ваља се присетити примера пораженог академизма који је, ипак, од себе давао некакав глас живота. И ту, разуме се, не мислимо на Копеа, него на Готје, Ередију, Леконта де Лила.
Де Лила имамо „на парче“, у, повремено дивним, преводима Владете Кошутића. Погледајмо ове де Лилове стихове, у мом преводу, који се, такође с прекором, обраћају другој страни:

Мешетари

Ко звер коју, док се зраци сунца гасе,
изводе на ланцу под пијачним тремом,
ти би да изнесем срце ми рањено
на тргове твоје, стадо жудне масе!

Да на трен успалим зене тупе расе,
да испросим смех твој, ил трн свелих ружа;
нек ти неко други свету ризу пружа,
и скромност божанску, и златне екстазе.

У немој гордости, сред раке незнане
нек ме гута мрак кроз космичке бездане –
продати вас нећу, блаженства и ране.

Нећу звиждукање и сузе да просим,
нећу да ти плешем, и бисер износим
међ лакрдијаше и курве пијане.

Овоме сонету се, као и Копеовом, може изрећи само једна оцена: одличан. А друга страна? Изненађује то што су неки песници те, друге, стране, веома блиски академизму, мада се, јасно, и разликују, Један од њима најближих „уклетника“ је нико други до Верлен. Погледајмо ове његове стихове:

Мој интимни сан

Често, сан један чудан, и продоран, сколи ме
о незнанки коју волим, и која воли мене,
што никад није иста – и сваки пут ме прене
а притом се не мења – разуме и воли ме.
Да, она ме разуме, и срце кад боли ме,
за њу једино, авај! није претешко бдење,
једино она лица мог бледе удолине
освежава и блажи, када ми суза крене.
Смеђа, плава ил риђа? То неважно ми поста.
Име? Знам да га памтим ко најслађе сагласје,
а глас је њен ко оних, прогнаних из живота.
Њен поглед је ко очи статуа кад се смеше,
њен тихи, и озбиљни, и удаљени глас је
замена за гласове драге што онемеше.

Ова савршена песма, тако гипка и елегантна, посвећена је једном идеалу чистоте који је готово – академски! (Дучић би, одмах, могао да је потпише. Узгред, борба веома слична француској, можда и као локална реплика на светске теме, водила се између наших салонских песника и међуратних „уклетника“. Данас знамо да је и једна и друга страна, као и код Француза, писала снажно и добро. Можда зато што међу њима није било отпадника, ренегата и издајника, као што их има данас?! Барем су добро знали ко су)
А нико други до Шарл Кро, свој сонет посвећује – до Теофилу Готјеу, то јест Готјеовом гробу. Чиме се затвара круг (мада Готјеа, разуме се, не можемо сматрати у потпуности „академским“ песником. Таквим га је, грешећи се, убројило будуће поколење. Њега су, заправо, упорно одбијали да приме у француску академију, као и Балзака; но, он је ипак био тип „полузбринутог“ песника, са везама у високом друштву, за разлику од „зутиста“ који су били, махом, лумпен-пролетери).

Морал

Гробу Теофила Готјеа

Украсити свет телом и душом, у свом трену,
да се сви олепшамо сред тамне нам невоље,
рећи с висине да се сања и воли боље –
дужност је за човека сваког, и сваку жену.

Људи лишени неба, без ватре која буди
под челом, без очију што привлачност пројаве,
плашећи се твог скока, безбрижни моћни лаве,
нису те хтели. Али, ветар их стално куди.

Прелест твога живота, твојих стихова дивних,
бране те, ко у врту, сред ружа разметљивих,
одбачен, а најлепши, твој, умирући цвет.

Вас двоје, млади, лепи, за читаоце коби
бићете живи. То је цена за сваког ко би
својим телом и душом да украшава свет.

Кад се овако гледа на ствари, долази се до помисли да су ове поделе, ипак, научна једна ствар, више потребна онима који наплаћују песничке уклетарске судбине него мртвим песницима који су, ту и тамо, покушавали да пронађу заједничке мостове. Хоћу да кажем: пиши како хоћеш, али добро. А ако си написао штогод добро, онда то треба да се обзнани, да се узвиси, то треба да усхвалимо. Уместо тога, као у оном мом давном стиху, ми настављамо „борбе што се на смрт воде\ у ћорсокаку свемира“. И више, код нас се, одавно већ, води сасвим друкчија борба, борба између академизма који радо прихвата све пијачне законе и мешетарске манире – за разлику од Леконта де Лила који их добро зна „у намери злој“ и, разуме се, презире – и животворног песништва којега се сви клоне, јер је најчешће, по ауторе, смртоносно опасно. Готово је извесно да у нас, пречесто, побеђују „лакрдијаши и курве пијане“ о којима Николај Заболоцки, са руске стране, у песми „Читајући“, с презиром, овако вели:

Читајући

Занимљиво, забавно, не смета:
стих, а скоро неналик на стих.
Блебетање цврчка и детета:
савршено писац даде њих.

Бесмислица речи неких нових
изоштреност извесну пројави.
Ал да ли се могу човекови
сни принети на жртву забави?

Зар ће руска реч озбиљна, чиста,
да постане цвркут помодара,
да би жива темељитост смисла
не развила звук исконског дара?

Не! Песништво измишљотинама
ставља брану, јер, чак ни у звуку,
оно није за оне међ нама
који капу пајаца натуку.

Ти што живот живиш савремени
и песништво од детињства знаш,
ти вечно и животворно цени
пун разума руски језик наш.

1948.

3. Американци, двадесети век

Бавећи се англојезичком поезијом, од четрнаестог до двадесетог века, зауставио сам се на Шејмасу Хинију, сматрајући да би млађи људи од мене, ако им је до тога, могли да наставе тај посао даље. Но, то не значи да нисам чепркао и по најскоријој прошлости. Жива душа, све ме занима. Тако сам наишао на песника Дена Шнајдера, Американца рођеног 1965. године. Шнајдер је, судећи по интернетској биографији, поливалентна стваралачка личност – оснивач уметничке групе „Космоетика“, чији је центар у Твин ситију (предграђу које спаја Минеаополис и Сент Пол), и коју сачињавају не само књижевници, него и научници, психолози, филмски редитељи, новинари итд..
Можда бих само прелетео преко његовог имена, да нисам запазио податак да је на једној књижевној вечери песника Роберта Блаја (1926), устао и оштро напао његову поезију. Прегледајући песме за наречену антологију, ја сам већ био наишао на име овог старог песника чије песме на мене нису оставиле богзна какав утисак, иако сам сматрао да нису без вредности. Али, већ сам изгубио јасну представу о њима, затрпан другим пословима и читањима, да бих се из прве присетио против чега је то Шнајдер устао. Блај је песник који своје стихове оптерећује књишким досеткама, али, с друге стране, не заборавља да је темељ сваког уверљивог песничког покушаја – конкретност, слика, да је свако песништво које остаје једино у метафизичким закључцима – осуђено да виси над безданом и, напокон, падне. И поред овога, Блај ретко прекорачује границу посредности, остајући на безбедноме тлу, истрајавајући у извесној недовољности која је, по свом домету, како ја мислим, далеко од најбољих представника англоамеричког песништва двадесетога века, какви су, рецимо, Фрост или Одн. Сматрајући, дакле, да антологија може с њим, као и без њега, нисам га уврстио, иако сам, за фијоку, превео неколико његових песама.
Ден Шнајдер, опадач, међутим, као песник је за мене био потпуна непознаница. Како тај, још увек релативно млад, човек пише? По интернетским подацима, Блај је био огорчен Шнајдеровим испадом на књижевној вечери (вероватно је у праву, јер нема смисла нападати песника који је дошао да се на сат времена исприча са ионако ретким поклоницима). Блај је, наводно, потом, изјавио да би Шнајдер радо посекао дрвеће да спасава шуму, а Шнајдер је узвратио „Хоћу баш то!“ Недавно ми је, у писму, Шнајдер поверио да његов циклус „Америчких сонета“ има 154 песме зато што их је толико написао Шекспир – само што су његови, Денови, сонети – бољи од Шекспирових. А на (моје) питање ко је за њега „најбољи“ амерички песник, троумио се, кад је реч о традицији, између Воласа Стивенса, Харта Крејна и Робинсона Џеферса. Није пропустио да ми напомене да је, ако је о данашњици реч, понајбољи амерички песник – он сам. Можда је Шнајдер бољи од (снажне) тројке коју с правом обожава, али, по мени, Роберт Фрост пише снажније и боље – и од све четворице, заједно. Уосталом, моје питање о „најбољему“ било је удица на коју се Шнајдер – упецао. Не постоји најбољи. Постоје људи који су се, својим даром, или радом, попели на висораван, на „кров света“, а тамо – места колико хоћеш. И не мораш да будеш велики уметник, довољно је бити добар човек, па си међу изабранима. А још ако и певаш… Да, места колико хоћеш. Тесно је, међутим, доле, у блату. Тамо, у ствари, једино и постоје „најбољи“. Тамо катла врвеж у којој се млатара, жирира, вреднује и превреднује, маше песницама, као кад митингаши изиђу на трг, позвани од једног зла против другога, и где се свак дерња: „Ја сам најбољи! Ја сам најбољи!“ Да. Јесте. Сви сте ви најбољи. И збогом вам свима.
Но, оставимо се умовања. Вратимо се пракси. Ево неколико песама Блајових и Шнајдерових, пре но што о њима поразмислимо даље.

Роберт Блај (1926)

Роберт Блај је рођен у Западној Минесоти, 1926. године. Његови родитељи су пореклом Норвежани. Пошто је две године провео у морнарици (1944-46), уписао је Сент Олаф колеџ у Минесоти, па прешао на Харвард, где се укључио у групу тамошњих студената-писаца као што су Доналд Хол, Адријен Рич, Кенет Коуч, Џон Ешбери итд. Дипломирао је 1950. године, затим две године живео у Њујорку, а почев од 1954. две године провео на университету у Ајови. Године 1956. добио је Фулбрајтову стипендију и отпутовао у Норвешку да преводи норвешке песнике на енглески. Осим низа норвешких песника, превешће на енглески, касније, Неруду, Ваљеха, Екелофа, Тракла, Мартинсона, а једна његова књига, Iron John: A Book About Men, била је интернационални бестселер. Основао је и уређивао часописе специјализоване за преводилаштво, а дуго година већ живи на фарми у Минесоти, са супругом Рутом и децом. Објавио је на десетине књига поезије, огледа и превода.

Сахрањени воз

Причај ми о возу о којем људи говоре да је сахрањен
под лавином – је ли падао снег? – било је то
у Колораду, и нико није видео шта се догодило.
Задимило се из мотора ковитлаво нагоре

у малом заносу кроз врхове јела, док мотор бректао је.
Тамо је било људи који читају – неки
Тороа, неки Хенрија Ворда Бичера.
а машиновођа је пушио и извиривао главом напоље.

Питам се када се то догодило. Да ли после
средње школе, или годину-две касније?
Заузели смо своје уско место, и зачули звук
изнад нас – воз није могао да се помера довољно брзо.

Није јасно шта се догодило следеће… Да ли ти и ја
и даље седимо, тамо, у возу, чекајући светла
за даљи пут? Или је прави воз заиста покопан;
и само ноћу воз уклети израња и наставља пут…

Сан који гуши

Рачуновође лебде над земљом ко хеликоптери,
испуштају хрпе папира са угравираним Хегеловим именом.
Јазавци уносе папирна крзна
у јазбине где читаве породице умиру преко ноћи.

Хор девојака стоји сатима иза завеса
гледајући ван, на улицу,
у прозорима транспортних услуга
филијале бојене су бело.
Пуњена беба алигатора причвршћена на фирми
држи се подаље од опалог лишћа на поду.

Саће у ноћи чудне сне сања:
мале црне возове што наоколо круже –
бродове ратне старе утопљене у капи кише.

Покрет нутрине коначан

Умирући бик крвари на планини!
Али, унутар планине нетакнути
крвљу
постоје рогови јелењи, делови храстове коре,
ватра, биље вргнуто.

Кад дим дотакне кров пећине,
зелено лишће успламени,
ваздух ноћи мења се у тамној води,
планине преметнуте заличе мору.

Позив и одговор

Реците зашто не подижемо гласове наше ових дана
и не плачемо за свим што се догађа. Приметисте ли
планове начињене за Ирак, ледове који се отапају?

И рекох себи: пођи и плачи. Какав је смисао
одраслим бити и немати гласа? Плачи пред свима!
Ослушкуј одговоре! Ово је позив и одговор!

Мораћемо дозивати нарочито гласно, да склептамо
анђеле наше тврдога уха, посакривене
у ћуповима тишином пуњеним у време наших ратова.

Јесмо ли се сложили за толико ратова да можемо
утећи из тишине? Не подигнемо ли гласове наше, дозволићемо
осталима (који и јесмо ми) кућу да опљачкају.

Како то да смо чули велика ридања – Неруду,
Ахматову, Тороа, Фредрика Дагласа – а сада
заћутасмо ко врапци скривени у жбуњу?

Неки мајстори веле да живот траје само седам дана,
па где смо у седмици? Је ли четвртак већ?
Пожури, заплачи одмах! Брзо ће недељно вече.

Август, 2002

Ден Шнајдер (1965)

Ден Шнајдер је рођен 1965. године у Минесоти, од неудате матере. Дат је на усвајање у Њу јорк и одрастао у Глендејл-Риxвуду у радничкој породици. Са шест година, како је касније описао у својим мемоарима и како је преносила штампа, Шнајдер је био сведок убиству, „првом од многих“. За време средње школе био је члан једне банде. У време док је радио у једној великој самоуслузи, заинтересовао се за поезију. Како сам каже, један његов колега му је рекао да писање поезије веома помаже при удварању, и то је био онај почетни импулс.
Кад је Шнајдер био у средњим двадесетим годинама, прешао је у Минесоту да сазна нешто више о својим биолошким родитеqима. Живећи у Твин ситију (предграђе Минеаполиса које се физички додирује са предграђем Сент Пола), укључио се у књижевне кругове, често наступајући и критикујући академску поезију, напавши на једној књижевној вечери песника Роберта Блаја. Блај се, касније, жалио да се млади песници труде да сатру старију генерацију и да ће спалити дрвеће како би сачували шуму. Шнајдер је одговорио да жели управо то. Основао је песничку групу „Уптаун“, у Твин ситију, и оженио се, године 2000. Група у Твин ситију међу својим члановима има прозаиста, научника, глyмаца, редитеља, музичара итд. Шнајдеров ангажман донео му је репутацију „Ден Шнајдер против целог света“, како је о њему писао један часопис, још 1999. године.
Последњих година, Шнајдер своје напоре управља на интернетска издања својих песама. Од 2007. прави интервјуе под заглављем „Космоетика“, разговарајући са палеонтолозима, психолозима, филмским критичарима, новинарима итд). Штампао је вишетомне своје мемоаре под називом „Прави живот“. Такође, активно пише филмску критику.

Амерички сонет 49

Против свог меса, ако месо он икад беше,
пиштољ је стиснут податном слабошћу у таласу
уништења, и све што његове моћи узнеше
лежи ван, у телима, разбацаним по Тексасу.
Зачудо, то је суштине узнемирење пусто
с одбијајућим болом што дотиче далеко
поље бивства. За њега, то било је присуство
човека уз човека, а не пут друкчи, преко,
у зло.
Тад ружа сунчева једног јутра стравилом
захвати нежни део његов, у даху сажет,
јер није мого жељу надићи за ништавилом
које му даде име, и у то име траже,
сви, да га употреби: Џон Весли Хардин, негован
вештином силе с којом и започе коб његова.

____________________________
Џон Весли Хардин (1853-1895) – амерички револвераш и разбојник. Само до 1878, године, кад је допао затвора, рачунало се да је убио 42 човека. Живот је и сам завршио насилном смрћу, убијен је с леђа, хицем у главу.

Амерички сонет 72

Остави, Езра Паунде, не истражуј, не мисли,
не ишти још очију, и без њих си за вид
већ нека врст мартира. Изопаченик ти си,
без ослонца! Да л неки его одиже зид
од тебе према теби? Ил ништа не доказа
честитост сопства? Да л си оно што они кажу –
неко ко провоцира сваком кретњом сред стаза,
песник после песника, за већу амбалажу
од сама себе? Или већ је и твоје име
нестало с пародијом: зар си почетак нов
за оне који нису нашли сопствене риме,
и који суптилношћу пувањка траже кров
у цркви дупке пуној за своје убоге стихове –
зујањем у глувилу? Знаш ли домете њихове?

Амерички сонет 128

Дете ступи у древну Флориду да се радује,
и родитељи виде да се на сунцу њише,
дозвољавају све до поднева да гладује,
док отац не позове – пливања нема више.
Ал дете радознало да дотакне копрену
већ укочи се немо, с исколаченим оком,
док отац се матери, ненадно, не окрену,
и не прегази, махнит, океан једним скоком
да одстрани медузу – сав узрок руменила –
што ошамути сина који од бола јења.
Живот је сад за њега оштрији сукоб сила,
док мајчин страх замишља сва та бројна створења,
сетив се Жака Кустоа, зарањања у води
до места где у мору вребају октоподи.

Амерички сонет 142

Овај је Индијанац мртав – Сијукс ил Чејен?
И крвари на земљи, обезбедивши пир
бићима што гамижу крај чизме која греје
Бафало Војника; проналазећи мир
хиљаду миља далеко од куће, уз границу,
он знаде још ко дете, на пољима, сред шума,
под немилосним сунцем – скерлетну матерницу
што рину га слободи зеленог споразума
који он не одбаци, а не би ни да је требало,
јер може, све до смрти, три миље зеца да тера,
па неизгубљен, шумом да шета, ко неко вребало.
Војска је даху његовом природна атмосфера,
дакле; а његов пиштољ – лични успон над плевом,
од роба ка господару, у оку мртвачевом.

Шта се из овопредстављене поезије може закључити?
Да опет, повремено, долази до судара између академског погледа на свет и погледа на свет песника-разбојника, „мистика у дивљем стању“, како су некада говорили за Рембоа.
У Блајовом „Погребеном возу“ не налазимо саосећање за помрле путнике под лавином, то је хладна вивисекција догођеног, без удубљивања, готово наративна, засићена сопственом визијом од које песник не може (да ли да му уделимо комплимент и кажемо да не жели?) одмаћи даље. Па и у ангажованој његовој песми, о Ираку, пуној ридања и захтева за плакање, не видимо ону ватру која би морала да потиче на сузе. Послушао је савет Шилеров и исплакао се пре писања? Плач је, у сваком случају, овде више некаква стилска фигура, захтев за беспомоћним придружењем. И опет ставља до знања да је песник културе – у свакој његовој песми су призвани богови – Хегел, Неруда, Ахматова, итд, мада се не види за тим именовањима прека потреба (може се, наиме, и без њиховог увођења у песму, рећи то исто). Кад прочитате песнике као што је Блај, дође вам да кажете – Браво!, и да баците књигу. Као да читате савремену српску прозу. Како је само паметан! Како је вешт! Штета што није млађи па да за њега удомимо кћер. Али, по читању оваквих песама и књига, тешко да постајете „нешто“, како је од уметности захтевао Гете, некмоли бољи човек! Немате потребу да ту књигу носите са собом, да је показујете пријатељима, да је читате наглас и учите наизуст. Имате потребу да је предајете на факултету мртвосаним студентима који и без тога имају довољно својих брига. Да им кажете да, ето, постоји на свету тај песник Блај, али не и таква поезија која би вам приањала за срце.
Шнајдер је занимљивији, живљи, опаснији. Он полази од неке митске истине о тлу на којем живи. Та истина је врло мрачна. У „Америчком сонету 142“ пратимо причу о Бафало војнику који убија Индијанце. „Војска је даху његовом природна атмосфера“. Због чега? Одговор на то питање је у „Америчком сонету 49“, где се види разбојничко наличје историје америчког континента, заснованог на закону колта и неделима серијских убица попут Хардина. Сви од њега траже да употреби колт, за њега је убиство, заправо, једини могућ однос човека према човеку. Шнајдер нас приморава да му, ако не поверујемо, онда свакако дамо реч, јер свој континент види као место великог разбојништва на којем је никла савремена цивилизација, да не кажем водећа сила света. Не случајно, на једном сајту су Шнајдерову поетику дефинисали као „Шнајдер против читавог света“.
Још је занимљивији његов „Амерички сонет 72“ у којем, ако сам га добро разумео, критикује Езру Паунда, великог жреца наших и иних модерниста, а заправо песника који, као и Елиот, по мом мишљењу, није оно најбоље што се у америчком песништву двадесетога века може пронаћи (како је, узгред, мислио и Бродски). Признајући Паунду оно што се мора признати, Шнајдер примећује да, заправо, код Паунда није дошло до песничког развоја и да је тај развој замењен некаквим поетичким окупљањем људи без истинског дара, боље рећи оних који нису „пронашли свој стих“. Да је Шнајдер у праву, показује и случај Ејми Лоуел, коју је Паунд тако обрлатио да је, од класичне даровите песникиње постала осредња модернисткиња, док ју је он отровно оговарао да је „имажизам“ постао „ејмижизам“. Испада да је једино чега се овај песник озбиљно ухватио, био, у ствари, фашизам. А и то због љубавнице, Талијанке. И док професори на университетима широм света држе предавања о његовој генијалности, Шнајдер, рекао бих, сматра сасвим обрнуто, да су Паундови следбеници, (можда и он сам?), „суптилношћу пувањка“ тражили „кров у цркви дупке пуној за своје убоге стихове“.
Није Шнајдер песник чији се стихови воле. Али је песник који се не либи рећи шта мисли, а то је, по мом мишљењу, често и пресудна, врлина која одваја правог писца од књишког мољца.

4. Честертонов наук

Но, ја сам већ одавна зашао у године кад ме овакви сукоби занимају више као некаква стваралачка игра и привлаче највећма као историјски куриозитет који својим радом, и даром, ваља превазићи. Више ми, далеко више, значи да наставим својим путем који су ми чак и непријатељи признали (толико сам, ето, матор! А још ми кажу да сам, шатро, млад). А онда, како су лепо, и са разумевањем, неки пријатељи-песници, писали о мом раду. Рецимо, Мирослав Лукић. А није усамљен. У једној енциклопедији стоји реченица: „Поезија му је мисаона и богата сликама“. Ето. Зар то није и исувише милости? Чак и они који не воле то што радим, мргодно прогунђају „Па, добро, та твоја поетика…“ До јуче су ме стављали у коровњаке, а сад, пази, молим те, још и поетика! Иако се ту уопште не ради о поетици, нити о римовању, или неримовању, бројању слогова и слично. Ради се само о дисању. О традицији. О најбољем могућем, о једином путу. Спадам у оне људе који сматрају да је у овоме нашем претешком животу један једини пут добар, а да остали не ваљају. И, што сам старији, све сам уверенији у оно у шта сам поверовао још као дечко. Ето, о томе је реч.
На том путу ја сам се сложио са Честертоном, са његовом песмом „Златно лишће“, коју сам – опет за своју фијоку, и превео.

Златно лишће

Гле! Ја већ стигох до јесени,
када листове злато квари;
Седине, с лишћем златним мени
кажу: време и ја смо – стари.

Као млад, исках принца људи,
космичког рата врлог вожда,
нашег Титана којег нуди
и коров, бунтом, све до свода.

Ал сада мени, на yлици,
и људски наклон велик бива
док демократских смена мноштво
с милион маски Бога скрива.

Златни цвет исках у младости,
у пусти, шуми, скрит и чист,
а сада стигох до јесени
када је златан сваки лист.

БЕЛИ И ШАРЕНИ ТИМ или КО ЋЕ НА КРАЈУ ПОБЕДИТИ? / Белатукадруз

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Необјављени рат између ова два табора – «белог» и «шареног» тима (према песнику Зорану М. Мандићу) – траје деценијама уназад, само што се о томе ћутало. Тек кад су окршаји стигли и у наше двориште и под наше прозоре, ми смо схватили да рат одавно траје, и да је ђаво дошао по своје. На страни прве књижевности су институције, држава, издавачка, медијска, наметачка машинерија, финансије, и све остало. Бездана књижевност има само себе и стални дефицит писаца-песника-критичара.
И крикове. Попут оног Винаверовог, у наслову ове објаве.( «Умиремо не од тог отровног брлога, него од бола за литературом» ) Највише су се трудили да заташкају тај рат до истребљења пре свега најистакнутији представници тзв. најзваничније, бирократске књижевности, јер је и сама вест о ономе што се управо догађа, погађала најрањивија места њихових положаја.
Ко ће на крају победити? Мртви песници – кад из њихових гробова никне трава, јоргован и дивља трешња, и кад о њима проговоре млађи, они који долазе, који ће увек долазити, хвала Богу из најнеочекиванијих праваца, не држећи се правила парастоса и протокола парохије. Пред безданом књижевношћу је читава будућност, као што је пред мртвим песницима читав вечност. Мртви песници су живи више него стварно живи. Што је судбина више одузела неком мртвом песнику, вратиће му Свевреме. Чергари под шаторима добиће кулу којој никад неће наудити игра влаге под разним температурама.
Нико од њих није оно што пише у бирократским историјама књижевности најбољих историчара најзваничније књижевности. Могућа је једино кратка и нелажна историја мртвих песника. Чак једна врло, врло сажета антологија Себични музеј – једна од могућих противантологија антологији Несебичан музеј.
Живи песници су још зелени, још – зеље земљино! По томе колико су живи песници беже и избегавају све велико и коначно, па и смрт, може се просудити колико су несабрани, несавршени и мали.
Мртви песници се баве најозбиљнијим, бесконачним, зидањем, зидајући од комада душе Свечовека, да би туђина постала дом бездомним, а туђинци чељад. Мртви песници су сабрани и надиру као небеска војска, осмехујући се са облака у залазак, из висине и дубине неба, из треће димензије.
Да се све ласкаве речи кажу, све почасти укажу и сви престоли препусте највећем барду, макар у старости, ништа не би могло самњити жалост његову осим душа, које би се додале души његовој, које би се слиле с душом његовом, и душу његову удвостручиле, утростручиле, усвечеловечиле… Такав се још није родио у 20. веку!…
Било је оних који су бегали од себе, да би избегли неизбежно, а на крају су догурали до извесних парохијалних успеха, падали од умора и клонулости у својој старој постељи. Бежали су од себе и – избегли од себе. Поразили себе!
Ко су они били? Зрикавци што зричу са зрикавцима, бумбари што бумбарају с бумбарима, кукавице што кукају с кукавицама.
И онај који је имао снаге да се продере, да надгласа зрикавце, бумбаре и кукавице, од њега су себи направили узоран модел!
Где су? Уселили су се у маховину поларну и у гљиве барске.
После толиких битака, окршаја и жртава, судар два табора, одлучен је био бројем а не умом, снагом и лепотом. Погледајте те авети, победнике. Наметнуте и језиве, што ходају кроз биљке и минерале, кроз гвожђе и живу, кроз угаљ и радијум, што улазе у коже људске, у зверска крзна, што су се умотавали и опет умотавали, јер им је била зима. Уместо да се свлаче до коже, да скину своју кожу, да виде себе крваве и јадне, да сагледају себе, кроз бол, сотонски, ако не може другачије, да се врати себи, тј. суочењу са безданом. Да буду близанци свега постојећег, среће и несреће, бола и радости. Зар вам не личе на вечно поражене, вечите претенденте, ти што су могли да раде неки други посао, рецимо, сазидни, и од њега живе, не од речи и мисли. Јер речи и мисли нису занимање већ животворна музика сваког занимања…
….

Шта српска књижевност има, а није јој потребно, а шта нема за чим би требало да жали што нема?
Скоро стотинак година има тзв. бирократску књижевност, а није јој потребна, а нема једну објективније срочену макар кратку историју те тзв. бирократске књижевности. Нема критички консензус око вредновања и превредновања. Чини се да је сасвим зачепљен канал филтра. Српска култура, књижевност, наука и друштво имале су ренесансну епоху која је потрајала ни четврт века (колико броје «Заветине» ). Та епоха је обрасла маховином, коровом и стравом. Уместо мисија наметнут је диктат стихије, Шкарт. Оживљавати некакву српску ренесансу, па и у часописима, донкихотски је посао, борба са ветрењачама. Српска књижевност више од пола века нема истинску обнову, ма шта о томе булазнили тзв. критичари-наметачи, купљени јефтино. И треба да жали што нема ренесансу. Заветине су – призивајући плодоносне пљускове после погубних дугогодишњих суша – то знале од почетка.

Заветине постоје скоро 30 година. Као својеврсна уметничка моба. Удруживање дара и мара слободних појединаца, без обзира на веру, језик, национално порекло, показало се као најжилавије у српској култури. Пишчева издања су преживела многе бродоломе, катастрофе, распаде држава и породица, система, једноумља и бирократску кочоперност.
Часописе Заветина не издржава држава, моћни ментори из таме или неки други заштитници. Издржава их претплата, купци, ретки дародавци. Али понајвише их издржава упорност, Бог, можда инат и жеља за друкчијим…

Поновићу: Ништа није онако како на први поглед изгледа и како се чини да јесте; у суштини, иако је већ 20. век практично за нама, иако је дошло време за свођење биланса, није отворена пожељна расправа о дометима и значају српске културе и поезије 20. века. Воде се кулоарски разговори тобож о српској култури и поезији, који ни на шта не обавезују; и који по правилу замагљују, пре свега истину. (….)
Шта то значи када се фаворизује гесло – у модерном друштву модерна култура? Када је то култура била модерна? Реаговао сам и написао подужи аналитичко полемички текст о односу индивидуалног талента и традиције и о томе шта одређује нечији уметнички ранг. Да бисмо схватили вредност ма ког дела, аутора, морамо га поставити међу мртве уметнике и песнике, и упоредити. То захтева висока култура истинске, неофицијелне критике, сваке озбиљније и стваралачке критике, а овде, то што је практично артикулисано веома аргументовано у светској култури и књижевности обелодањивањем најпознатијих есеја Елиота првих деценија 20. века о функцији критике и о односу традиције и индивидуалног талента, касно је стигло, и по свему судећи, није се „примило“ на прави начин. Српска поезија 20. века је неодвојиви део високе српске културе и у својим
најбољим примерима она се приближава оном што је суштина културе уопште….

ВЕДРА ВЕСТ НА КРАЈУ ЈЕДНЕ ДУГЕ И СУМОРНЕ ЗИМЕ

Најновији број БРАНИЧЕВА (први двоброј БРАНИЧЕВА, 1-2/2011, тематски посвећен ПИТАЊИМА, ЧУЂЕЊИМА, НЕРВОЗАМА (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊА ) одштампан је на 202 странице у 500 примерака. На корицама је репродукција слике М. Аничића Доручак у носталгичном пејсажу (1972), али између корица овог броја ничег – носталгичног, напротив! Покренут је са мртве тачке дуго одлагани разговор о вредновању и превредновању, изнете су на овај или онај начин неке ствари о којима најшира читалачка публика у Србији једва да ишта зна. Отпочео је излазак из карантина!
Разговор са професором Живодрагом Младеновићем разоткрио је како се то радило под комунистима, па и у књижевности. Како је било могуће да се литерани крадљивци вину до челних места неких виталних српских културних и издавачких институција. Тај разговор открива индиректно и све оно што чини паклено неокомунистичко наслеђе у
српској култури, и књижевности пре свега*.
Само због разговора са стогодишњим професором Младеновићем овај број Браничева
је требало штампати у 30. 000 примерака, да се зна! Али високи тиражи у овој сиромашној и тужној земљи на Балкану резервисани су за тзв. листове, часописе, и писце блиске власти и центрима моћи.
Част реалне, стваралачке и непоштедне књижевне критике у овом броју бране – како би то рекао један од сарадника у овом броју песник Мандић – чланови тзв. белог књижевног тима: покојни Лазаревић, Бошко Томашевић, Душко Стојковић, Мирољуб Милановић и Мирослав Лукић (познатији као Белатукадруз).

На свету постоји неколико песника који познају генеалогију, и који су у дубљој вези са њом. То су они песници чија се мисао завршава Богом. Такви су нагнути над бездан бездане књижевности.
Песници бездане књижевности испаравају на звезде.
Великани официјалне, бирократске књижевности испаравају у мемљиве маузолеје и досадне читанке.
Сиоран је тврдио да се Бог клацка између Русије и Шпаније (између Достојевског и Ел Грека). Понеки народи су свој смисао на свету откривали откривајући по један атрибут бога, представљајући нам га у својој светлости, или сенци, откривајући Божије тајно лице.
«Постоји ли уметничко мерило изван приближавања небу? Кад ничега не би било осим жара и највише напетости, ниво једне душе не би могао бити одређен без позивања на апсолутну страст. Међутим, овај нас критерјум осуђује на немилост…» , сматра Сиоран. Уверен да време садржи извесну утеху. И да једино – савест – побеђује време.
Најновији број Браничева изнео је на видело пртљаг и прљав веш једне књижевности, која је по много чему глорификована, и то од стране оних који су у књижевност углавном залутали. Најновији број БРАНИЧЕВА одштампан је на 202 странице у 500 примерака – шта је то, рецимо, у поређењу са посетама „агрегата“ и сајтова и Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ? Због тога ће овде** бити постављена дигитална верзија овог најновијег двоброја, која може да се преузме испод једноставном командом – тако ће електронска верзија, која у свему одговара штампаној на папиру, стићи изван граница београдског атара, Србије, Балкана, Европе, Америке, Африке и Азије, Аустралије.
__
* „… Било ми је посебно драго што сам из разговора са Пантићем видео да нико од чланова Академије (разуме се, осим академика Војислава Ђурића који је још увек био жив) није био увређен због открића недоличних поступака њихових колега и највиших часника Академије, утолико драже, што сам у њој уживао углед код већине њених чланова и службеника, у њој провео највећи број својих радних година и објавио дела која и њој могу да служе на част. Још милије ми је било када ме је академик Пантић, у сагласности са академиком Предрагом Палавестром, који је положај секретара Одељења језика и књижевности заузео после њега, предложио за Вукову награду за 2004. Нисам је добио, јер је то спречио Мирослав Егерић…“ , најновији број Браничева, стр. 117. Речи честите старине и стогодишњака професора Младеновића, који је , хвала Богу, дочекао да прочита тај најновији број Браничева, које је омогућило излазак на видело једне невероватне истине, излазак из вишедеценијског карантина, који су осмислили и патентирали не било ко, него академици и и професори универзитета!…

** Веб сајт ТАЛОГ.Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, Београд, публиковано у среду 2. марта 2011, видети више:
https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/prvidvobrojbraniceva1-22011

(Београд, 12. – 17. јануар 2011)