Svakog dana očekujem vest da će umetnike poslati na polja da rade

Milena Jeftić Ničeva Kostić

U pet izložbenih soba Kuće legata sažete su četiri decenije raznolikog i bogatog opusa Milene Jeftić Ničeve Kostić: slike, kostimi za pozorišne predstave, lutke. Poslednja, peta soba u kojoj su slike velikog formata tropskog rastinja Ničevu predstavljaju i kao scenografa, jer je s jednim kostimom čiji se skuti prostiru preko cele prostorije stvorila uzbudljivu ambijentalnu instalaciju.

Naime, ono što je izloženo je tek deo njenog legata koji je zaveštala Kući legata, Muzeju pozorišne umetnosti, Matici srpskoj u Novom Sadu. Ovaj galantni gest, međutim, nije ovom prilikom ostao bez odjeka: Kuća legata je svom donatoru štampala i monografiju koja je promovisana u četvrtak uveče u Muzeju Cepter. Jelena Stojanović u svom monografskom tekstu ističe kao glavna uporišta Milene Jeftić Ničeve Kostić – pobunu, put ka stvaralačkoj slobodi – apstrakciji i stvaralačku strast. Dejan Vučetić analizira donirana umetnička dela, ističe „bogatstvo nesvakidašnjih tonova“, a Gordana Popović Vasić piše o Mileninim pozorišnim igrama i odgovornosti. Međutim i ta bogato ilustrovana monografija tek je nagoveštaj dela koje je u protekle četiri decenije nagrađeno sa više od 30 priznanja.

* Beograd krase, kad je reč o periodu između dva rata, legati bogatih trgovaca, industrijalaca, a danas izgleda da su darežljivi jedino umetnici?

– Poklanjali su kuće, pa i čitave ulice. Ali bogati su kupovali i slike, naručivali i to je bila relevantna stavka koja je govorila o njihovom statusu. Ali, i posle Drugog svetskog rata postojala je klasa prosvećenih koji su sakupljali: kupovali umetnička dela. To su bili političari, diplomate, inženjeri, lekari. Upravo oni su Narodnom i Muzeju savremene umetnosti donirali značajna dela koja su se nalazila u stalnim postavkama. Da su nam muzeji otvoreni, da se ne rekonstruišu sedam i deset godina ta vredna dela i danas bismo mogli da vidimo. Bilo je prestižno imati dela određenih umetnika, obilazile su se izložbe, u redu se nekad čekalo – uoči Nove godine – ispred Prodajne galerije Beograd na Kosančićevom vencu, jer su slike tada imale popust i mogle su da se kupe na rate.
PROGNANA STRAST – JA sam srećna dok radim, ja sam zaljubljena dok radim i to mi je dovoljno. Valjda, potom, to što je ugrađeno u platno i dospeva do publike. To bih htela i volela. Radim sa strašću koja je takođe prognana.

* Ali do pre dve decenije i država je kupovala?

– Nova Jugoslavija je dosta polagala na umetnost ako taj period posmatramo kroz otkupe. Kupovalo se po jedno delo sa svake samostalne izložbe. Muzeji su kupovali od umetnika za koje su bili zainteresovani. Grad je kupovao, opštine su kupovale. Slike su se nabavljale sem za muzeje i za naša inostrana predstavništva za kancelarije. Banke su kupovale. I, umetnik je mogao ne samo dostojanstveno da živi već se, što je bitno, osećao i društveno korisnim. Sem otkupa postojali su i razni državni stimulansi, stipendije, novac za stručna usavršavanja. Ko se, recimo, danas još seća nekad značajnog Fonda Moše Pijade koji je mladom, talentovanom slikaru, vajaru ili arhitekti obezbeđivao boravak u Parizu?

* A, onda je sve to je prestalo devedesetih…

– Ja sam nastavila da radim, ali imala sam tu sreću da sam bila zaposlena, inače bih mogla da umrem od gladi. Onda se 2000. ponovo javila nada koja je trajala dve ili tri godine, odnosno bili su organizovani otkupi. Međutim, sve to nije ličilo na period kada je država bila ta kojoj je bilo stalo do kulture pa je organizovala i Bitef i Fest i izgradila nekoliko muzeja – onaj na Ušću, Muzej revolucije u Novom Sadu u kom je danas Muzej savremene umetnosti Vojvodine.

* Sad se organizuju konkursi za otkup umetničkih dela?

– To je pomalo veštački način, jer je mnogo bolje kad komisija dođe u umetnikov atelje. Em vidi „uživo“ o čemu se radi, možda bolje upoznaje opus, lakše bira. Sad se konkuriše fotografijom a, naravno, s obzirom i na to ko sedi u toj komisiji može se otprilike pretpostaviti koga će odabrati ili koja će ustanova sa svojim zahtevom imati prednost. Pa, ajde da kažemo bolje išta nego ništa. Međutim, po reagovanju umetnika videlo se da ta formula nije idealna, usko je to grlo, pogotovo ako govorimo o periodu koji je trajao četvrt veka u kom muzeji ništa nisu nabavljali, pa o savremenoj umetnosti koja bi mogla da se vidi u tim kućama kulture teško da možemo i govoriti.
STVARANjE I DARIVANjE – UMETNIK, naravno, ne stvara da bi to što radi sačuvao za sebe. Stvara iz sopstvene potrebe za druge. Ja sam dobila od zajednice školovanjem, bila sam zaposlena. Kuća legata se otvorila pre deset godina i pozvali su me, na što sam ja odgovorila donacijom od 30 slika, a sad sam poklonila još pet iz najnovijeg ciklusa. Poklonila sam i galeriji Matice srpske jer sam se upravo tu i „srela“ sa umetnošću, a u tom gradu sam se dobrim delom i formirala pošto sam tu završila srednju školu. Onaj deo koji se tiče mog angažmana u pozorištu poklonjen je Muzeju pozorišne umetnosti. A, deo tog materijala je poklonjen i Pozorišnom muzeju u Novom Sadu.

* U kulturi vlada period apstinencije?

– I, opstaju samo najuporniji ili ne znam već kako da ih nazovem. Mnogi talentovani umetnici su promenili zanimanja, odustali – jer, ipak je najbitnija egzistencija. Pa ako umetnik još zasnuje i porodicu onda se problemi usložnjavaju. Znači, opstaje onaj ko ne može drugačije, uporan i spreman na odricanja svake vrste. Ali, ono što bi moglo da nas zabrinjava je što država upravo računa s tim!

* Među više od 30 nagrada koje ste dobili za svoje stvaralaštvo veći je broj vezan za rad u pozorištu?

– Ja sam prvenstveno slikar, a pozorište je druga, drugačija praksa gde sam uživala istražujući i unoseći inovacije jer sam nailazila na razumevanje uprave. A više je nagrada u toj oblasti jer jednostavno predstave idu na razne festivale i tako – ako se radi o dobrom ostvarenju – „kupe“ nagrade. U bivšoj Jugoslaviji bilo je dosta festivala, bilo ih je i u Srbiji.

U pozorište sam otišla da bih obezbedila egzistenciju i, istina je, posvetila sam mu se svom svojom dušom. Međutim slika je ono glavno u mom stvaralaštvu.

* Znači rad bez pauze?

– Kad bih došla kući oko šest po podne odmah bi se prihvatila slikanja, pa tako do dva, tri ujutro. I stalno tako. Nije bilo perioda kad sam prestajala da slikam.

„Kale za Fridu Kalo“

* Na vašim slikama su džungle, žitna, cvetna polja. U kojoj meri je to u dosluhu sa stvarnim životom?

– Sve što umetnik radi je u dosluhu sa stvarnim životom. Sve što slikam je doživljeno. Ipak, radi se o lepoti koju želim da „doturim“ ljudima u ova ružna, posna i krizna vremena. Međutim, jasno, možda se to može shvatiti i kao „ekološka misija“, jer mi zaista zavisimo od prirode prema kojoj se danas čovečanstvo ponaša bahato, ignorantno, eksploatatorski. Moj ciklus tropskih prašuma se i zove „Sačuvajmo postojanje“. Ali, ko želi to može da shvati i kao beg od stvarnosti jer život ovaj kojim smo okruženi, izgleda prilično depresivno, ne nudi alternative. Nemaš gde pobeći osim u sliku. Zasuti smo lažima, moral je u egzilu.

* Da li je indikativno što danas samo umetnici daju i poklanjaju.

– Umetnici su poslednje uporište humanosti a pritom izloženi svakojakim poniženjima. Ali ovde, u Srbiji se radi i o mentalitetu koji karakterišu zavist, kritizerstvo. Solidarnost je retka epizoda na ovim terenima.

* A, zakon o kulturi?

– Svakog dana očekujem vest da će umetnike poslati na polja da rade.

Milena Jeftić Ničeva Kostić: Moral je danas u egzilu | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements

СВЕ ЈЕ ИСТО, ИЛИ МОЖДА И МАЛО ГОРЕ, НЕГО ПРЕ ГОДИНУ ДАНА / Бела Тукадруз

Брисан простор. Сви беже јер знају шта их чека на том простору, а ја не могу јер немам избор. Лето 2014. Поред Пека
Брисан простор. Сви беже јер знају шта их чека на том простору, а ја не могу јер немам избор. Лето 2014. Поред Пека

УЗ ДИГИТАЛИЗОВАНИ ПЕТОБРОЈ „ТРЕЋЕ СРБИЈЕ“ 16-20/(24. октобар 2005)

После овог петоброја „Трећа Србија“ се – угасила.
Престао сам да штампам овај часопис, поред
осталог, и услед недостатка новца за штампање.
Евентуална публика којој је овај часопис стремио,
треба признати, није ме подржала. Доказ за то су
и тридесетак непродатих примерака. Па, ако још
увек постоји тих 30-ак непродатих примерака,
чему ново издање, дигитално?
Разлога за то има барем два. Највећи тиражи
бројева су били – 250 пр. То је терен издавачког
гета. Из тог „казамата“ и „мрака“ треба изаћи!
Дигитализујемо оне бројеве часописа које су
штампале „Заветине“ (док се то могло, макар и уз
помоћ „штапа и канапа“) – а које можемо, на
основу припреме за штампу тих часописа, да дигитализујемо. При том, није могуће дигитализовати све штампане бројеве (часописа „Заветине“, „Дрво живота“, „Уметност махагонија“, „Идентитет“, „Оркестар СУЗ“, и „Трећа Србија“), јер нисмо сачували све припреме, или су понеке од тих припрема биле несолидне. Настојимо да дигитализација буде што вернија одштампаним на папиру примерцима. Сви ти часописи „Заветина“ били су својеврсни уреднички бој са ветрењачама , још трагичнији од оног Дон Кихотовог! Штампање тих тиража, када се све сабере, око стотинак бројева (свих часописа узев заједно ) финансирао сам – ја.
Професор и књижевник, не нешто посебно имућан грађанин – то моји читаоци и пријатељи знају.
Новчану потпору за издавање часописа нисам тражио од министарства културе, јер је, тврдим, никада не бих ни добио. Држава је потпомагала неке друге уреднике, који су издавали часописе које је попала дебела прашина библиотека.
Али, али… Толико сам о томе писао, да о томе више нећу.
Из издавачког гета малих тиража часописа, или малих тиража књига, био сам принуђен да потражим, после јесени 2005. године – привремени азил у Веб издаваштву . То
издаваштво је део будућности која је долазила и дошла, омогућујући неслућене тираже,
комуникације, и планетарна дејства . Значи, требало је исправити неправду, колико се
може. Требало је дигитализвати поједине бројеве часописа „Заветина“, учинити их доступним – не само књижевним радозналцима у Србији, него и у свету, пре свега, у бившим републикама СФРЈ, Европи, Америци, Азији, Африци, Аустралији, Русији, Аљасци, Аргентини, Бразилу, одакле нам стижу писма – не само симпатије, него и подршка.
Интернет је као медиј зближио најудаљеније тачке на земаљској кугли.
Сада, осам година касније, након што је престала да излази „Трећа Србија“, било је могуће, као у каквој бајци, једним солидно урађеним дигиталним издањем, које би,
што се тиче штампаних текстова било сасвим адекватно штампаном на папиру издању,
показати, један од могућих разлога, због чега су часописи „Заветина“, угашени, далеко од очију јавности. Тако ће бити исправљена неправда, али у неку руку и задовољена сасвим природна глад радозналих духова и присталица и пријатеља које су „Заветине“ последњих година стекле. Није ми намера да оживљавам угашене часописе, не –
само сматрам да има добрих разлога да се новије генерације читалаца, које ће бити моји једини и прави савезници кроз време, упознају са оним што је могло бити једна друкчија трибина са сучељавање најразличитијих мишљења, и што је придављено познатим српским тзв. књижевно-културним аутизмом.
Ово дигитализовано издање Треће Србије скоро стопостотно је истоветно оном штампаном на папиру, ако не рачунамо рекламе које смо изоставили, којих иначе није било много, као и неколико фотографија, без којих се могло.
Последња ставка Садржаја Треће Србије ПРЕТЕК , најављивала је неколико штампаних
издања “Заветина”, што нисмо донели у овом дигиталном издању: доносимо нешто друго, што ће бити корисније новој генерацији читалаца, тј. онима који долазе, а то су ово небеско, митско, космичко или планетарно “јаје”, знак препознавања “Заветина” на националној и светској Мрежи. Овде ПРЕТЕК има заиста функцију претека, оног што је претекло, како вели наш народ. Пошто сам лично надгледао дигитализацију
последњег броја Треће Србије, приметио сам да су писма неких актера у овом петоброју, писана руком, тј. факсимили, помало нечитка; то читаоци на светској мрежи могу решити и побољшати зумирањем. Међутим, факсимил критике која је толико ражестила Г. З. Ј. никако се није могао побољшати, па смо морали да овде донесемо у
целини ту критику, како би била доступна. Јер претходни број “Треће Србије”, где је штампана, још увек није дигитализован. Па да не би било недоумице, неоснованих претпоставки и нагађања.
Видети више: дигитализовани вишеброј „Треће Србије“ Бр. 16-20 / 2005 : http://znakprepoznavanja.files.wordpress.com/2013/07/treca-srbija-16-202005.pdf

(…)
*
Баш у то време, када се приближавала дигитализација споменутог петоброја
Треће Србије , допутовали смо из Београда на село, тј. У Мишљеновац, и суседи су нам донели једно писмо из далека.Јер су они примали нашу, тј пошту која је стизала на адресу наше породичне куће.
Замислите од кога!Била је то дописница оног српског попа из Аустралије, којим се завршавао петоброј Треће Србије из јесени 2005. год.!
Погледајте ви: то – бесрамно писмо , тј. разгледницу, у којој ми попа З. јавља да је
“примљен у УКС, Београд” (27. 04. 2013. године), у коме инсинуира да нас је некаква жена – Анђео/Муза , успела да посвађа!Час пише црном хемијском, час црвеном. “Земљаче Мирко” пише црним, “Христос воскресе” црвеним. Предлаже ми да му будем издавач! Нуди новчану помоћ!! Као и … Да ли је тај човек, тај наш српски поп –
При себи? Ко је он, у ствари?
Е, сад погледајте, што се тиче искрености, тј. На што је све спреман један српски поп:погледајте како је адресирао разгледницу: “Песнику и наставнику (Учи)“ . Песник можда (је)сам, хајде – де, наставник нисам, отишао сам у пензију пре две године као професор компаративне књижевности; Уча нисам – никад био.Значи, то је све иронично.
А разгледница је, у ствари, дело једног човека који не зна шта ће са собом, него се бави ситним сплеткарењем, и после осам година….
Нама Србима нису потребни други душмани: довољно су нам овакви људи без скрупула!
Када ми причају о српској елити, мени постане мучно, јер – ми смо имали, можда, некакву елиту оличену у духовима тзв Прве српске ренесансе, крај деветнаестог и почетак 20. века. Али ти ренесансни духови су нестали са временом. А ако је и било некаквих њихових следбеника, потиснули су их – они које сам жестоко жигосао
као књижевни аналитичар почев од 1993, године, када сам завршио књигу “Метафизика у белом оделу”, и нарочито последњих пар година, оглашавајући се као сарадник пожаревачког часписа “Браничево”, или нишког зборника “Унус Мундус”.
Три пута сам, уз помоћ штапа и канапа, публиковао своја Сабрана дела , без ичије
помоћи (не рачунам најужи круг пријатеља!) (2003, 2004, 2006), у врло ограниченим тиражима, и она су практично непозната, како српској јавности и култури, тако и
шире (како би рекао Господин М. Мркић). У Вечитим чудесним кореновима
публиковао сам књигу, јаког полемичког набоја, ПОСЛОДАВАЦ КЕОПС I, 208
стр.; окидач за писање те књиге био је памфлет С. И “Др СМР”. Ова књига је дигитализована и можемо је у сваком тренутку учинити доступном.
Јавност треба да зна, новије генерације читалаца треба да знају, шта се заправо скривало иза те тзв. подмукле виц-критике. Мада је довољно и оволико, колико је објављено у овом дигитализовамо петоброју Треће Србије . Ја се нисам утркивао са објављивањем на папиру те релативно позамашне књиге, поготову када сам (…) сазнао да је С. И. Тешко оболео…
Чудан је живот, али је исто тако загонетна и судбина, као и смрт, која све уређује.
Трећа Србија је престала да излази, угасила се, услед недостатка финансија, а “Савременик” још увек излази, о државном трошку, и још увек разговара сам са собом. Али и многи други српски књижевни часописи бирају сличан пут .
Осим можда књ. часописа “Људи говоре”, који издају канадски Срби, и коме прети, пре свега због његове неукалупљивости, да доживи судбину Треће Србије.Нас су у Србији тако перфидно изиграли тзв. опозиционари, све деца бивших Титових приушника, пуковника и генерала, и ини.
Изгубили смо више од 20 година надајући се некаквом преокрету; није дошао.
И наше синове, на жалост, чека тежак задатак.
Зато што смо били наивни, колебљиви и што ствар нисмо узели у своје руке, као и други народи који су прошли кроз тзв. тип источноевропских демократија.Погледајте на шта личе српска удружења писаца,кога примају у књижевно оделење САН (опет стварају неке нове Ћ-иће ).
Погледајте кога само штампају у СКЗ!Ша се овде променило? Ја сам, барем, као уредник, имао снаге да у јесен 2005. године штампам, не на кашичицу, него обилато неке сасвим друкчије писце – доказ је овај петоброј Треће Србије.
Погледајте ви те мемоарске, прозне или песничке прилоге Јагличића, Лукића , или
Винавера

Па ћете, надам се, схватити. Имао сам одличну интуицију као уредник, али јавност и читалачка публика нису баш били имресионирани тиме, јер су их упорно дрогирали и кљукали како најутицајнији српски медији тако и партијски нови комесари , углавном и без изузетка – писци врло малог домета, али политички веома употребљиви,кочоперне бирократе…
Али, да ту станем. Пажљиви читалац овог дигиталног петоброја ће се снаћи и сам…
Око Петровдана 2013.
Бела Тукадруз

ЗАДУШНИЦЕ / Владимир Јагличић

Из нових књига савремених српских писаца
________________________________________
Владимир Јагличић: ЕВО МРТАВ ЛЕЖИМ У ЗЕМЉИ СРБИЈИ:Београд, Бернар, 2013

корице књиге
корице књиге


ЗАДУШНИЦЕ

Прве мартовске суботе сва Шумадија излази на гробље, у посету својти, с ону страну. Док сам био млад и кришом мислио да ћу живети вечно, често сам шетао гробљима. Сада, у зрелим годинама, како се и мени примиче, хтео бих да их заобиђем, али ме све чешће походе.
Ове суботе ја и сестра се поделисмо: она са оцем код бабе и деде у Драчу, а ја, са мајком, код другог деде и бабе, у Руп-чину.
Панаија, ратлук, бабице, бурек, пилетина, печење, колачи, торте – ђаконијама нигде краја. Све исто, само се деда Блаш-ко и баба Софија преселили на фотографије. Гледају, са спо-меника, отуд.
Сусрет са дедином и бабином опустелом кућицом је сус-рет са самотарем. Остала инокосна, чека и она на свој дан.
Деди, за четрдесет дана, изашла чуваркућа. Леп дан био, као данас, а она вири кроз процеп напуклог бетона, крај темеља. Испузала, жали домаћина. Нисмо је дирнули. Нити смо се плашили, ако је преко метра.
Пре но што ћу, са мајком и ујацима, изићи на гробље, путић ме, сам, као за рукав, одвуче на места која су упознала хитрину мога детињег корака. Стари дуд на брдашцу, изнад разваљене трле, пролока са поточићем, извор у јасењу, Руп-чина. Колико сам пута туда прошао са дедом! А нисам ни знао да је, оваки пут, судбоносно.
Ено, тамо сам пао и раскрварио потколеницу (леву, ваша још стоји), на оној јасики сам урезао, црвеним нокчетом, „Љиља и ја“. Тада ми је безименост била довољна. Камо среће да је тако и остало! Јасика, иста. И натпис, још се види (засекао сам јако, да боли, умем ја то). А она квргава врба, извијена над пото-ком, као седало с наслоном, мада ми се у дужици смањила, још се не да. Седнеш и брчкаш ноге, док од хладноће не поплаве.
На обали поточића, загризла га земља, вири нешто бело. Помислих: пуша. Али, рано је за печурке. Приђох, опипах: тврдо. Ишчепркахпрстом: спиралапужа. Празна љуштурица. Ставих је, сребрн дукат, у џеп.
Гробље, као и увек о задушницама – претрпано. На деди-иом гробу прострте понуде. Прилазимо, служимо се, једни друге нуткамо, присећамо се драгих.
Дедин живот није био лак, а шта сам знао о њему? Два-три неважна исечка.
Годиште – дванаесто. Војску одслужио у Скопљу. Стари кадар, артиљерија. Оженио се пред Други рат, тридесет деве-те. У рату неко време био у четницима, па му се није допало, посебно четрдесет четврте кад је постало јасно да је српска ствар пропала. Није лако кад те краљ рођени изда. Тада је по-чео да се крије – у земуници, па у штали, наизменце. Од чет-ника, од партизана, од Бугара, од Руса – од свих. Дела није имао. Сремски фронт избегао, одглумио шкарта. И матор је већ био. Бирали су млађе, за откос. Лекар поверовао. Потпи-сао. Наш. Или подмићен – ко зна (деда о томе није волео). Принудни откуп. Дођу, покупе и што немаш. А троје деце ваља школовати, на пут извести. Рабаџијање. У кући, очесто – софра пуста ко стрн. Суботом, зна се, у лов. Кад се врати из лова -трпеза славска. Неком приликом, једним метком, над Орашјем, седам јаребица устрелио. Нешто око соколово, не-што се наместило.
Као човек -ћутко и љутко. Суров домаћин, скоро тиранин. Не воли непознате ствари и људе. Неповерљив. Гледа своја посла. Откако се оно крио у земуници и на штали, никаква му изненађења нису драга.
Кад је Тито раскинуо с Русима, почели су Американци да избацују, из авиона, којекакве ђаволске стварчице: млеко у праху, чоколаде, Труманова јаја, и тако то.
Једном неки падобранац парашутирао над Пчелицама. О томе цело село данима причало. Чим начу, деда напрти будаче и окрену, погурен, низ двориште.
„Куд ћеш, побогу, човече?“, пита баба.
„Почели из сокоћала да искачу, биће рата. Да ископам ја још једну земуничицу!“
Груб и прек, нас је, унучиће, обожавао. Могли смо му се на главу пети. Сад знам зашто: унук је последњи живи који те памти. Омиљено тепање његово: „Дедино пуже-муже“.
Сад је црна земља.
Прилази његовом гробу исписник, Радосав. Наслоњен, пољуби сличицу, прекрсти се.
„Мој Блашко, примакло се. Нема куд. Доћи ћу ти, брале, скоро.“
Погледа ме:
„Јеси л му ти унук? Јеси ли жењен? Имаш ли деце? Двоје? Без три ништа. Ја сам шесторо изродио. И још је требало. Два ми пропадоше. Један у иностранству, син. Друго, женско, од јектике.“
Воле старији људи да се питају.
„Блашко је био спреман човек. Осица.“
А онда се обрати једној баби, преко пута:
„Миланка, ја оста удовац, ти удовица. Некако се, да про-стиш, уклапа.“
Баба, врх муке, прихвати шалу.
„Рано си се, Радосаве, сетио.“
„Не знам сећаш ли се ти. Замало да се здоговоримо. Со-фроније беше бржи. Јеси била девојка, свака част. А и њему. Некад сам му завидео. Сад је прошло.“
Ћути баба, не зна шта да каже. Софроније, ту, под земљом, слуша.
„Ја са моју Персу, Бог да јој душу прости, нисам мого лепо. Много смо се коврежили, једнако. Али ми децу лепу изродила. Што јест-јест. И њој – свака част. Нек су дечица жива и здрава. А ми…“ — одмахује руком.
Умеша се један сељанин:
„Радосаве, није ваљда дошло за врат?“
„Богме, јесте. Само, онај горе нешто премишља. Преза-пошљен, не може да постигне.“
„Је л му ти то замераш?“
„Јок. Ни мени се не жури.“

Реч по реч, оде Радосав.
По капелама, прикрили се Цигани. Чекају да се подела ионуда заврши. Од сваког јела оставља се покојнику. Чим I појта оде, Цигани, што остане, овршу. Да би се нашли при руци ожалошћенима (и тако предупредили њихово нераспо-ложење), пале грање, нуткају жар за кандила.
Пале свеће.
Гледам низ брежину. Овакав предео теше само мајстор. Гамо издигао брда, онамо засекао увалицу, спровео лаз, раз-бацао стабла да шуморе и травке да с ветром љубав воде. Није му баш све пошло за руком. Али што јесте, нема шта. Што рекао Радосав, свака част. Посебно у Шумадији, где ништа није равно. Све је најпре нелако и закучасто, тек ондаповит-по и подашно. Зато је ова земља мени најлепша.
Поподне, у граду, у стану, синчић ме пита где сам био. 1 Пта сам му донео?
Машим се за џеп, по навици, рука се сама сети: напипам нужића.
Пружам седефасту љуштуру, живот свој му предајем.

_____________ С1Р – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-32
ЈАГЛИЧИЋ, Владимир, 1961-Ево мртав лежим у земљи Србији : венац од прича / Владимир Јагличић. – Стари Бановци ; Београд : Бернар, 2013 (Врњачка Бања : Интерклима-графика). – 171 стр.: ауторова слика ; 21 ст. – (#Библиотека #Чисти понедељак)
Тираж 500. -О писцу: стр. 167-171. 13ВМ 978-86-87993-55-6 СОВ158.5К-ГО 197931788

ТАМНИ ВИЛАЈЕТ (једино могући увод) / Бела Тукадруз

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 1950 -  )
Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 1950 – )
САЊАО САМ сан и био бих га заборавио да нисам сањао месну цркву, у којој бејах крштен и уз коју сам одрастао, како се изнутра разрасла до монументалних размера највећих катедрала, и која − уместо олтара − има галерије, уздигнуте до свода у облику сребрнопурпурне пирамиде…
Да, сањао сам цркву у завичају, малу и белу на брежуљку, коју саградише моји преци, чија су имена урезана златним словима на самом улазу у њу. У сну је то био исти брежуљак, и црква је споља била иста, осим што беше померена нешто северније, педесетак корака. Могао сам да се сетим околине цркве, видео сам камење разбацано по трави, и врло стари гроб обрастао кудравозеленом маховином. Обилазио сам око ње, пре него што закорачих унутра, што сам уобичавао у детињству. Кад уђох у цркву, у том тренутку (а ни све време сна ) не беше никога. У дну полутамног источног дела, узвисила се галерија, на коју је водило степениште уз које сам се пео. Зидови галерије су били прекривени сликама. На највећој од њих, могла се видети дворана усред које стоји Соломон са сребрном плочицом на којој пише :
Хиљаде сам јунака савладао,
Хиљаде краљева потукао,
Хиљадама земаља сам владао,
Али једну једину смрт − нисам могао!
Попех се степеништем и на другу галерију. И она је била исликана и пленила моју пажњу. Видех гомилу подављене војске у мору, и потопљеног циганског цара Фирауна на дну. По површини
мора плива једна ћопава и престрављена Циганка, држећи се као дављеник за сламку, за препотопско стабло које плута препуштено ђаволу да га вуче према копну.
И трећа галерија беше пропорционално мања од друге: са те висине брод цркве ми се учини већим од најграндиознијих европских катедрала. Изнад степеништа које води на четврту галерију била је слика читавог јата крупних риба. И слика излаза из уста пећине у
шуми, пред којом се пропињу бела ждребад. Из пећине излазе непознати коњаници, са драгим камењем у руци које блиста јаче од звезда…
Онда сам сишао са галерија и пошао ка излазу , али − пре но што изађох − још једном их обухватих погледом. У том тренутку као да је са свода засјала светлост и галерије све слиле су се у једну сребрнопурпурну пирамиду. Учинило ми се да јој се врх, стапа са
сводом цркве, и сеже у само небо. Не могу сведочити о броју галерија: али, било их је више но што сам их обишао, и све су биле наслагане као троуглови једна изнад друге.
Најнижа беше најпространија, највиша уска као венчани прстен.
Уз улазна врата цркве угледао сам икону, на којој се истицао лик побожне жене (подсећао ме је на већ виђено лице, али нисам могао да се сетим чије), близу њених уста мајстор је исписао читљивим словима :
Сањала сам Сунце, и родила сина. Опет сам га сањала са
седим власима на глави, и родио ми се унук. Кад сам уснила два
сунца, већ су ми се у вилици крунили зуби, а унука ми роди
праунуке − близанце. Последњи пут сам сањала Месец, док је време
изоравало завршне бразде на мом лицу, и унука ми роди праунуку
за радост…
Било је очигледно да је сан истовремено загонетка и најневероватнија бајка, али загонетке имају и своју одгонетку, веровах. Покушавао сам да разумем сан, и суочио се са непознаницама, и властитим незнањем, са ужасном тамом свога ума.
Помислио сам на извесне сличности онога што сам сањао и будистичког храма. Сан је морао имати извесну “улогу”, и поруку, слутим, и ја сам настојао да је разумем.
Могао сам да утврдим на основу дневничких белешки време када сам га уснио, током летњег школског распуста − писао сам рецензију за рукопис циганских народних предања…

[ДАВНО, када су Цигани имали велико царство и када су сви људи били добри и поштени, Бог није био тако високо, већ само неколико метара изнад земље. Цигани су могли, увек да га виде и да разговарају са њим. Сваки је Циганин могао да пита бога шта ће бити
сутра, кад ће се ко од њих оженити, колико ће имати деце, када ће умрети, хоће ли година бити родна… Али Богу је досадило циганско запиткивање о свему и свачему, Он се уздигне високо на кров планине, а Цигане прокуне да никад ништа немају и да с муком зарађују хлеб…
То је било давно, ехеј, у оно време кад је цигански цар Фираун прво обесио оца, а онда и многе друге. Када је правио куле од сира и меса, и ударао у бубњеве и правио грмљавину. Тада му паде на памет да пређе са војском преко мора, али није знао како, те рече:
“Ако је Бог толико моћан, нека раздвоји море и направи пут за мене и моју војску”.
Бог раздвоји море и указа се пут по морском дну. Указаше се бродови у муљу потопљени и пуни блага. И много бисерних шкољки.
Цигани су га успут галамећи скупљали.Кад стигоше насред мора, цигански цар се осврте и рече Циганима :
− Видите ли да ме и Бог слуша?
Бог се на то расрди, састави море, и сва се војска подави, само цар оста на површини воде.
− Чије је царство, Фирауне?
− Моје, одговори цар.
Бог га онда потопи у море до колена, и упита :
− Чије је сад царство?
− Моје, одговори цар и потону до појаса.
И трећи пут упита Бог чије је царство, а Фираун и тад одговори:
“Моје”.
Бог окује у ланце Фирауна и спусти на дно мора.
Што и данас има Цигана то је зато што је када се море саставило и све Цигане подавило, остала у животу једна ћопава Циганка, која је закукала држећи се за стабло које је пливало морем: “ Јао, изгуби се циганско семе!”
Чуо је водени ђаво, и испливао из дубине мора и предложио јој да му буде жена. Циганка је пристала и од њих се изродише Цигани што их по свету има.
Кад би Цигани знали ког је дана Бог оковао и потопио њиховог цара, Фираун би изишао из мора и опет би настало циганско царство. Али Цигани не знају који је то дан и свакога дана неки Циганин удара чекићем по наковњу и тако ојачава окове потопљеног
цара…]

Читајући књигу циганских предања, напрезах се да се присетим бар још неке слике са друге галерије из сна. Но изгледа да је то био узалудан посао. А једне ноћи сањах поново сан о Циганима, још неразумљивији. Једна стара Циганка беше окружена прстеном млађих жена и мушкараца, који су се спремали да пођу на све четири стране света, гурани ветром у леђа, и лутањима без краја. Та Циганка (Прамајка Цигана?) обраћала им се речима :
“Идите и тражите Божје село, оно је под кровом неке планине. Ако тамо стигнете, опет ћете моћи да разговарате са Богом. Питајте Га којег је дана потопио нашег цара Фирауна, можда ће вам рећи…”
Одакле долазе снови и визије?
Када ми се чинило да сам најдаље од разумевања сна, силазио сам у мрачни лавиринт који се рачвао у хиљаду кривудавих стаза и плашио се да никада више нећу моћи да изађем из тог непознатог, у мени. Можда је црква представљала моју личност, моју свеукупност, све
моје свесно и несвесно? А можда су галерије биле само талог спратова моје свести?
Треба да прођем кроз све своје кошмаре, снове и визије, кроз пакао страсти и амбиција, да бих све то могао да схватим. Оно у шта сам и овог тренутка био сигуран је осећај након буђења, као да сам се вратио из бајке, из тамног вилајета, пуног драгог камења, са једним каменом у руци. Тај «драги камен» чинио је садржај непознатог и несвесног који је у мом сну избио на видело. Величанствена унутрашњост и галерије које нисам стигао да видим са свим што је било на њима − личило је на бајку: ни краће бајке, ни више загонетки!
Беше ми жао што се пробудих из сна, не успевши се на највишу галерију. Морао сам будан осећати дивљење и кајање.
Сан је на мене оставио снажан утисак…Једног летњег дана, прочитао сам и јеврејске народне бајке − ТАЈНУ ЗЛАТНОГ ДВОРЦА.
У бајци је краљ Соломон пошао на пут са великашима и слугама на крилима ветра и летео је тако, седам дана и седам ноћи, и седмога јутра кад погледа на земљу, он спази велики дворац од чистога злата. Зачудио се краљ и сапутнике упитао:
− Јесте ли на земљи икада видели овакав дворац?
Великаши одговорише да никада такав дворац нису видели а краљ Соломон нареди ветру да их спусти на земљу. Онда краљ и његов војсковођа Асаф приђоше ближе дворцу из кога се ширио мирис рајског врта. Пођоше њих двојица око дворца да траже улазна врата, али их не нађоше. Кружили су около−наоколо, неколико пута, али врата не би.А краљ је свакако хтео да уђе и да види шта се у њему налази…
Тад Соломон позва Раамју, војсковођу виловњака, и рече му:
− Пошаљи своју војску да види има ли у том дворцу људи или било каквих живих бића.
Раамја зазвижди, и не прође много од његовог звиждука, са свих страна долетеше виловњаци и скупише се на небу изнад дворца као густи облак. Раамја полете увис и рече им што им рече, а његова се војска виловњака као тешки облак стушти на дворац. Не прође
много времена, виловњаци почеше излазити један по један из дворца, долетати пред свога господара и својим језиком, саопштавати шта су у дворцу нашли и видели. Како би који предао свој извештај, полетао би у небо и нестајао. Када је и последњи виловњак нестао са видика, краљ Соломон упита Раамју :
− Шта су ти твоји виловњаци рекли?
Раамја се поклони и рече:
− Рекли су ми да у дворцу нема живе душе. Само је на крову један стари орао свио своје гнездо. Видели су га како надлеће и чува своје орлиће…
Кад краљ Соломон саслуша причу, он се обрати Шемеверу, вођи војске птица :
− Иди, па ми доведи тога орла!…
А овај му доведе. Орла Алнодада, старог седам стотина година.
− Ако знаш где се налазе врата овога дворца, покажи ми их! − каза му краљ.
Орао беспомоћно рашири своја крила и рече:
− Господару, краљу мој, тако ми твога живота, никад нисам ни видео ни чуо где је улаз у овај дворац. Али, ако ти желиш, можеш то, можда, сазнати од мога старијег брата Ејфаја.
Рекао је старији брат Ејфај :
− Ни ја нисам за свога живота чуо где се налазе врата тога дворца, али ће мој деда можда знати. Истина, толико је стар да више не може да лети, зато ћемо ми, његови унуци и праунуци, да га пренесемо на својим крилима до краља Соломона…
Орао Цофар, стар хиљаду и три стотине година рече.
− Моје очи нису никада виделе врата овог дворца. Сећам се једино да ми је отац причао како постоји улаз са западне стране, али су га ветрови покрили земљом и прашином.
Краљ се захвали староме орлу Цофару за обавештење, поздрави се с њим, те овога узеше потомци на крила и одлетеше с њим у даљине.
Затим је дао знак ветровима и олујама да се подигну са свих страна света и дођу и одувају земљу и прашину вековима гомилану на улазна врата. Великашима и стражарима наредио је да разапну шаторе и да се склоне под њих како их ветар и прашина не би однели. На краљев знак дунуше снажни ветрови, олуја је дизала прах, песак и земљу и разносила их на све четири стране света. Ускоро се пред Соломоном указаше гвоздена врата, која су била проваљена, а на ивицама нагорела од ватре. Над улазом је био запис на коме је писало : «Знај, човече, да смо у овом двору уживали, веселили се много, док није дошла глад. Кад више ништа друго нисмо имали, бисерје смо млели уместо брашна, а кад смо и њега појели, спалили смо овај дом и напустили га. Нека буде коначиште орловима».
Соломон погледа мало боље и виде да испод овога постоји још један запис. Прочита и њега, и ево шта је писало: “ Ко није краљ или пророк нека не улази унутра!”
Десно од улазних врата Соломон угледа удубљење, увуче се и нађе у њему кристалну кутију. Отвори је и нађе у њој кључ. Узе кључ, пође корак даље и наиђе на мале двери од сувога злата. Њих откључа и уђе у велику одају, чији су зидови били пуни драгог камења.
На поду је нашао сребрни засун у облику змије. Краљ повуче засун и угледа степенице које се спуштаху у дубину. Када је сишао низ те степенице, стиже у огромну пећину у којој је било наслагано силно благо. Пролазио је пећином и стигао до њеног дна. У дну пећине бејаху врата опточена драгим камењем, на њима стајала је златна плоча на којој је писало :
“Смрт је пре времена узела краља који је овде моћно владао и уживао у свим добрима земаљским!”
Краљ Соломон отвори врата и угледа блиставу престону дворану. На престолу је седео човек. Приближио му се, кад има шта да види: био је то неми кип. Краљ Соломон му приђе и дирну га. Кип се затресе од силне срџбе, очи му се претворише у сјајне жеравице, а из ноздрва му избише огањ и љути дим. Затим застења и рече :
− Злодуси, виловњаци, анђели смрти, а ж д а ј е м о р с к е и све друге мрачне силе, пожурите, похитајте у помоћ! Смртни човек ме је додирнуо!
За тили час се цела престона дворана испуни мрачним створовима, чуло се фијукање, шиштање и махање крилима. Кад ти силни злодуси пођоше да нападну Соломона, овај диже руку и викну громким гласом :
− Склоните се, грешни створови, јер ћу вас уништити! Зар не знате да сам ја краљ Соломон који сам и ваш господар?
Кад ово чуше, сви ти мрачни створови полетеше напоље кроз зидове, брже но што су дошли.
− Бежимо одавде у морске дубине, јер нам је и тамо боље него да паднемо у руке краља Соломона!
Кад се дворана испразни, зачу се стењање, шкрипа и кип паде ничице на земљу. Соломон приђе, погледа и виде сребрну плочицу која је висила на сребрној огрлици. Покуша да прочита шта на плочици пише, али није могао. У том часу зачу тихе кораке и угледа како кроз зид улази младић лепога стаса и предивних очију, који се поклони пред њим.
Краљ му даде у руку плочицу и овај му прочита :
− Ово су речи великог краља Шедада бен Адада, које записа да
се памте за свагда :
Хиљаде сам јунака савладао,
Хиљаде краљева потукао,
Хиљадама земаља сам владао,
Али једну једину смрт − нисам могао!
Чим је прочитао ове речи, младић нестаде брже но што се појавио. Краљ Соломон изиђе из дворца и док је ходао напуштеним раскошним одајама, дуго је размишљао о запису и добро упамтио поруку.
Никада раније нисам чуо ову бајку, али у сну сам видео плочицу на којој су биле записане речи великог краља Шедада бен Адада, записане да се памте за свагда…
“2. Прије него помркне сунце и видело и месец и звезде, и
опет дођу облаци иза дажда,
3. Кад ће дрхтати стражари кућни и погнути се јунаци,
и стати млинарице, што их је мало, и потамнети који гледају кроз
прозоре,
4. И кад ће се затворити врата с улице, и ослабити звека
од млевења, и кад ће се устајати на птичији глас и престати све
певачице,
5. И високога места кад ће се бојати и страшити се на
путу, кад ће бадем уцветати и скакавац отежати и жеља проћи,
јер човек иде у кућу своју вечну, и покајнице ће ходити по улицама;
6.Прије него се прекине уже сребрно, чаша се златна разбије
и распе се ведро на извору и сломи се точак на студенцу,
7. И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати к
Богу, који га је дао.
8.Таштина над таштинама, вели проповедник, све је
таштина.
9. А не само мудар беше проповедник, него још и народ
учаше мудрости, и мотрећи и истражујући сложи многе приче.
10. Стараше се проповедник да нађе угодне речи, и написа
што је право, речи истине.
11. Речи су мудрих људи као жалци и као клини ударени ;
речи оних који их сложише дао је један пастир.
12. И тако, сине мој, чувај се онога што је преко овога, јер
нема краја састављању многих књига, и много читање умор је
телу…”
У мом студентском примерку БИБЛИЈЕ − КЊИГА ПРОПОВЕДНИКОВА − беху подвучени ови редови.
Подвукао сам их оловком, и додао на маргини једну црну пахуљу и својеручно записао ситним словима под њом, речи које ми је рекла, доиста, жена из народа, Влахиња, Анђујка. Као младић обилазио сам балканске планине, сакупљајући влашке народне умотворине, где је сусретох. Препознао сам, после много дана и ноћи, лик побожне жене на икони близу самог улаза у цркву: била је то Анђујка, на коју сам, чинило се, заборавио.
Речи прочитане са иконе у сну, биле су дословце записано у мом личном примерку БИБЛИЈЕ!
Могао сам да се сетим часа када ми је Влахиња Анђујка рекла речи, записане на маргини КЊИГЕ ПРОПОВЕДНИКА. И случајног сусрета на друму, када се враћала са путовања по брдима, костимирана као и друге старице из балканског троугла. На леђима носила је влашке торбе упртаче из којих су вириле убране лековите траве, једну клечану торбу у левој руци, и лесков штап у другој. Подигла га је према Сунцу што се уздизало изнад брегова и кровова планина и рекла иако је ничим нисам изазвао, да је сањала Сунце и да јој се родио син…

ВЕРОВАТНО је био дубоко у праву онај Румун који је напустио отаџбину и у Паризу постао славан по првим лекцијама мудрости која се стиче на гробљима, − онај који је веровао да је, у суштини, једини истински свет примитиван свет где је све могуће
и ништа није остварено, дословно ишчупан из родног тла, из земље и оног примитивног света, са осећањем слободе што је произилазила из свега тога. Он је знао важност сна, боље од песника: Сан је тајна човека, тајна живота. Он живот чини могућим. Потпуно сам уверен да би, писао је, кад би се човечанство спречило да спава, било покоља без преседана, историја би се завршила…
У бележницама вођеним прошлог лета, постоје заописи о мом кратком годишњем одмору, који прекинух, пре времена, из побуда које је тешко објаснити. Пред одлазак из родног места, једне вечери, почео сам да пишем редове налик стиховима, који су пробијали ћутање што долази из божије надмоћи. Реч је морала напоље, из мене, да оптерети
неког другог, правог и стварног, иако нисам желео да је икоме натоварим. Био сам притиснут, ако тако могу да кажем, нечим што припада најдубљем ћутању. С тим осећањем сам и напустио завичај.
Све је то претходило сну који сам, после тога, морао уснити…
Моји описи су прилично бледи у односу на могућности чак и најлошијег Кодаковог фото−апарата. Вукао са собом фото−апарат и овековечавао некадашње путеве зарасле травом, напуштене куће и породична гробља, дрвене и поцрнеле крстове, штале и магазе широм отворене са алаткама које су некада биле коришћене, стубове полусрушених капија. Обилазио сам бачије и салаше − пастирске станове и суочавао се са сабласном опустелошћу. По балканским планинама напредовала је маховина, која је прво почела напредовати у осећањима и мозгу једног поколења на издисају.
Већина људи који су ту некада живели и које сам познавао, помрла је, а њихова су имена прешла у легенду.
Видео сам њихова дворишта поплављена светлошћу, некадашње баште обрасле коровом, и баштенске стазе уоквирене шимширом и јелама. Испред једне старе и усамљене куће жив је грм шимшира висине људског раста. “Ја сам затекла тај шимшир испред куће, кад сам се удала”, рекла ми је домаћица која је ту последња живела. У међувремену је и она умрла, и гроб јој је на крају дворишта. Нико не брине о том гробу, као ни о гробовима на
разбацаним и запуштеним породичним имањима по околним брдима…
Враћајући се низ једно жуто брдо, путем којим не прође ни два−три човека годишње, замахнух секиром (коју сам носио уза се уместо штапа) и засекох стабло белог багрема. Чуо се ударац секире. Мој син је гледао како поново замахујем, а ја сам у том трену погледао низ пут, и наједанпут угледао неку прилику с леђа. Престао сам да замахујем и гледао према окуци где је прилика нестала, распрснувши се брже од воденог мехура. И мој син је погледао у том правцу, не стигнувши да ишта угледа. Није разумео у чему је ствар. Било је око два поподне.Погледао ме је упитно, и видео да ми се коса накострешила од страха.
Шта бива са умрлима, са мртвима?

_________ Одломак из рукописа најновијег романа Бела Тукадруза „АНЂУЈКА“, који „Заветине“ препоручују преводиоцима по свету (немачки, енглески, шпански, француски, шведски,руски, кинески, јапански)

МИРОСЛАВ ЛУКИЋ ИЛИ О УМЕТНОСТИ ПРИПОВЕДАЊА / Мирољуб Милановић

Проф. Милановић
Проф. Милановић
Праве писце , уметнике мало ко зна. Њихова слава допире до петсто или хиљаду
примерака њихових књига. Додајмо томе запостављеност од књижевне критике,
недостатак маркетинга и клановску нетрпељивост, добићемо обим заступљености
савремене уметничке књижевности на простору српског језика. Без
претеривања, он је готово раван нули. Писцима, правим писцима, остаје да пишу,
штампају своје књиге у малом тиражу и шаљу једни другима, како би обзнанили да
постоје. Ако успут њихово дело неком читаоцу причини задовољство , успех је
потпун.
Из обимног приповедачког, песничког и есејистичког дела Мирослава Лукића,
пет романа заслужују да буду посебно поменута: Литургија, Ујкин дом, Трговци
светлошћу, Пасија по Амарилису и Северци. Многи српски критичари незнају ни да
постоји писац Мирослав Лукић, а о читаоцима да и не говоримо.
Ерудитност , слојевитост и артизам такмиче се у делу овог писца а све на
подлози стварности наметног двадесетог века. Лукић је , још на почетку
књижевне каријере схватио: друге истине нема, сем оне чију је огољеност морао
да искуси.Схвативши да нема бекства из времена које му је додељено вратио
је истом мером: сликом те стварности која је за људски ум, благо речено ,
неподношљива. Био је то гест отпора, исцелитељски чин, одбрана хуманих вредности
од људског пада у ништавило. Век вук показао је своје право лице. Књижевност
је упркос свему, победила.
Двадесети век са искључивим тоталитаризмима ( а такви једино могу и да
буду) и крхким демократијама у појединим европским , и не само европским
земљама, оквири су у којима треба тражити слободу појединца, највећу вредност
и мерило живота. Чињенице су неумољиве: слободе је у XX веку баш најмање
било. Ратови: балкански, први светски, други светски, ратови у појединим деловима
света, распади појединих државних творевина, том поједницу, у кога су се
заклињали „усрећитељи“ човечанства, нису донели никакво добро већ увећали беду
и ропство. Лукић, на широком простору и у вертикали и хоризонтали времена, исписује
човеков пад у бесмисао и отуђење. Хуманистичка визија назире се тек кад се
разгрну наслаге мрака нагомилане у људској природи. Опстанак је императив и
излаз се мора наћи.
Векови и миленијуми мере се по добру које су донели неком народу или
човечанству. Освајачки народи свом народу доносе привидан просперитет јер
се мора узети у обзир количина зла нанета другима, а и напетости која освајања
доносе. Проширење једне империје неминовно поставља питање увећања слободе
за њене поданике. Без тога ширење ништа не вреди. Бори Мишљеновићу ( Ујкин
дом) и његовом сестрићу Филипу Сенковићу ( Пасија по Амарилису), двадесети век
никакво добро није донело. Први је испаштао за погрешно уверење, чија подлога,
иако хуманистичка, није нашла утемељење у стварности: други је имао да искуси
тежину и суровост нељудских друштвених односа. У сваком случају, њихова
слобода била је само сан. Може се казати: егзистирали су само у сну.
Њихову слободу ограничавају људи попут Жарка Жује и Луке Маџарина
(Ујкин дом) и пуковника Амарилиса. ( Пасија по Амарилису). Они су носиоци
власти и делиоци правде. Малог знања и примитивне свести, представљају наличије
система који је замишљен као најбољи од свих до тад остварених. Уживање у
неморалу постаје њихов краткорочни циљ, упркос дугорочном утопијском
захтеву система за стварањем новог човека. Огромна власт, ничим ограничена
у рукама примитиваца одлично је тло за појаву многих зала. Али шта од тога имају
људи попут Жарка Жује и Луке Маџарина? Јесу ли срећни када другима наносе
зло ? Они тога нису ни свесни! Труљење њихове свести је труљење система који
ће се распасти као кула од карата. Невоља је само што ће, као производ њиховог
деловања, остати многе жртве.
Женски ликови у том подељеном свету, не заостају за мушким. У производњи
количине зла, неки их чак надмашују. Таква је Језавеља која злоставља
кћер Августину све док је не доведе до уништења. Истина , има и ликова који
покушавају да се искупе за зло које су починиле у овоземаљском животу. Такав
је лик Анђујке у роману „ Трговци светлошћу“. Она је путоказ спасења, њено
име није случајно од речи анђео и светлост. Али, могу ли други ,слични Језавељи,
начинити Анђујкин подвиг ? Могли би када би сагледали своју кривицу и превазишли
лењост. Тако подељеност остаје као трајно обележије света, а роман Поприште у
коме коначно тријумфује само песничка правда.
У позадини Лукићевих романа осећа се нешто тешко, тмасто, непрозирно. Није
то само резултат лоших међуљудских односа и друштвеног система, већ допире из
самих почетака настанка људске врсте. То атавистичко систем и појединци само
појачавају и извлаче на раван где се само слути. Једини одговор на тај тамни
облак јесте хумани однос према човеку. Тај толико потребни чин у ликовима овог
писца често изостаје.
У основи система стоји мисао о непогрешивом вођи и њему је све подређено.
Бирократска вертикала од врха до дна подређена је очувању његове моћи која
се распоређује према актуелном тренутку али је увек присутна и увек невидљиво
делатна. Резултат је постварење појединца а не увећање његових слобода.
Сама реч „слобода“ постаје опасна мисао, опасна у очима система који се
немилосрдно обрушава на оног ко се усуди да је мисли. Лукић је детектовао једно
од најопаснијих зала XX века: једноумље, поништење људске ширине и уништење
истраживачког духа. Систем је знао: ако дозволи слободу, она ће га уништити. Зато
је „гушио“ сваку истину о својој суштини.

Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, током лета 2010, Србија)
Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, током лета 2010, Србија)
У прози коју пише Мирослав Лукић може да изведе све, или готово све што се
у прозном исказу може извести. Тако старозаветни навод стоји поред лирског
пасажа о савременом тренутку, историјски податак налази место у духовном
свету неке личности или је трајно одређује, лаж бива раскринкана непобитним
чињеницама а поступци појединаца налазе утемељење у стварности. Сложеност
ове прозе читалац лако савлађује јер га кроз лавиринте времена и простора води
сигурна рука писца коме је главни циљ истина. Зато Лукић тражи одважног читаоца
јер у таквог једино верује. Владање свим нивоима писма одлика је великог
знања и праве уметности. Све то, романе овог аутора чини захвалним за
тумачење. Ипак, српска књижевна критика за Лукићев опус остаје углавном
глува и нема.

07.02.2013.

Борхесов чувар књига… / Бела Тукадруз

….У Антологији старохеленске лирике ОРФЕЈ И ПАН (Загреб,Зора,1964, 200 стр. Изабрао и са старохеленског превео Тон Смердел) од Орфеја и Хомера до Зонаса из Сарда, има стихова који изражавају патриотска и слободарска осећања. Солон, рецимо, опомиње:„И догоди се често да снијег и лед / изненада каткада с неба падати почну. / Бљесне ли муња , / ми знамо , / загрмјет ће гром. / Моћ је тиранина држави гроб. / Оковима тешким сапео силник народу руке. / Упао у зло је народ због свога незнања . / Зато , ако се нетко изненада осили много , / одмах му подрежи крила , / јер касно је онда ,/ кад му ојача бијесна сила“.
Двадесет шест векова касније енглески песник Шели пева о братству и једнакости : Сви људи су браћа , па и Африканац / што стрепи од шибе окрутног Енглеза (1811) . Или : Зар слободан је човек ако је жена још роб? (1817). Или : Ропство , ти ледом окиваш младост овог света , / убијаш пупољке њене и остављаш трње тек голо .Или : Песници су трубе које позивају на борбу…
Двадесет седам векова касније, Борхес пише ОДУШЕВЉЕЊЕ БУЕНОС АЈРЕСОМ , књигу песама , у којој постоје песме Непозната улица , Свануће , Ивањска ноћ – у којима има нескривене љубави према завичају. Зар изврсна песма Митско оснивање Буенос Ајреса из Борхесове књиге МЕСЕЦ ПРЕКО ПУТА (1925) није добар пример патриотске песме? У најузвишенијем и најопштијем смислу те речи? Није ли ова песма Борхесова била камен темељац Маркесовог славног романа СТО ГОДИНА САМОЋЕ? Читајте поново изврстан роман Томаса Вулфа Погледај дом свој ,анђеле, који на својим најбољим местима – има нескривену завичајну ноту и опојну драж приче о једном америчком градићу на југу у брдима. Или добар део Фокнеровог опуса. Љубав према завичају и оном што чини његово поднебље изгледа да је вечна, поготову када је реч о ванредним писцима.
На другим језицима, дакле, поготову на оним језицима на којима је испевана лирика која улази у богатство светске књижевности , има много више дела са патриотском нотом , него што мисли саговорник Мирослава Максимовића .Споменути господин, под патриотском поезијом подразумева нешто уже… А ако се патриотска поезија узме у најужем смислу, онда је боље о њој и не говорити. Ове поезије је одувек било и биће је док се буде певало , она ће наћи своје време , своје песнике , свој тренутак , свој израз. Кад буде служила некој политици , нечему другом и приземном , онда ће она бити слушкиња , нешто друго. Нема песника који се ове опсесивне теме љубави према своме завичају и опстанку његових људи, вечности живота, није дотакао макар једном на овај или онај начин.
Борхес има, такође , изврсну песму Чувар књига – коју сам ја одувек читао као модерну патриотску песму. Тамо су вртови, храмови и оправдање храмова / строга музика и строге речи , / шесдесет и шест хексаграма, / обреди који су једина мудрост / што је небо подари људима , / раскош онога цара / чију је ведрину одразио свет , његово огледало ./ Тако су поља рађала плодове , / а реке остајале у својим коритима , / рањени једнорог који се враћа да најави крај , / тајни вечни закони , / музика света ; / те ствари или сећање на њих су у књигама / које чувам. // Татари дођоше са Севера / на малим косматим ждрепцима , / уништише војске / које Син неба посла да казни њихову безбрижност , / подигоше ватрене пирамиде и клаше , / убише грешника и праведника , / убише окованог роба што чуваше врата , / злоупотребише и заборавише жене / и кренуше према Југу , недужни као грабљиве звери , / свирепи као бодежи…“
Борхесов Чувар књига, можда последњих књига, позива читаоца , између редова , као што су пре 27. векова , Калин и Тиртеј , пуни родољубља , позивали своје равнодушне земљаке против варвара , против нових варвара…

Можда се неко од вас сећа,да сам, зимус , када смо говорили о Ристићевој књизи Поткивачи удеса – сугерисао песнику, или зажалио, што није понела наизглед неутралнији наслов Старији круг (према једној од бољих песама у тој књизи)?
И сада се не могу отети уверењу да је и ова нова књига песама могла понети друкчији наслов, много ближи оном најосновнијем хоризонту његових опсесија…, Долазиле по нас свакојаке море / Зла гора од зала и крваве зоре // Долазили по нас и они и ини / Да свако над нама покоље почини // И курта и мурта , ко све дошо није / У црн усуд да нам колевку завије // Али ми смо били увек то што јесмо / Бранили се крстом , а највише песмом // Свитања су српска ко небески јаук / За вечна читања , за бесмртни наук (стр. 43).
У наслов књиге је требало унети, верујем, наслов скоро најкраћег циклуса ове, иначе невеликог обима књиге. У том циклусу стихови и песме које на најјезгровитији и најимпресивнији начин превазилазе уобичајени и сужени појам патриотске лирике, силазећи у искон, живу традицију и трагичну историјску судбину српског народа.
*
Ту трагедију су , на овај или онај начин, покушавала кроз време да изразе ова или она дела, у стиху или прози. Са мање или више успеха.Она дела у нашој националној књижевности која су достизала патос старохеленске лирике и драме, могла би се набројати на прсте обе руке.
Да ли је код српских писаца, не само у овом, него и у претходном, и претходним вековима, свест о трагедији била доведена до оног усијања и прерастања које се зове литургија?
Професор Др Жарко Видовић објавио је прошле године Есеј о духовној судбини Европе ТРАГЕДИЈА И ЛИТУРГИЈА (Ниш,Византијско огледало, стр. 141) , и у тој књизи, поред осталога, овај аутор критикује Аристотелово редуковано схватање трагедије. Вреди прелистати ову књигу , подсетити се како треба схватити свако зло , судбинско и историјско .

„Зло – како пише Видовић – мора бити схваћено трагедијски : за настанак и појављивање Зла у свету крив је човек , и то као личност , а не као пуки „припадник рода“ ( јер у овом , родовном или биолошком гледању не би био крив човек лично , него би био крив само зато што је жив).
(…) Трагедија је , дакле , збивање исконске суштине човека. То збивање је кретање од осећања лишености (од страсти у којој човек постаје свестан лишености духа ) ка осећању пуноће. Осећање лишености је стање човековог Пада (Греха , Отуђености ) , стање које не настаје неким „објективним“ (од човека независним ) збивањем које је захватило човека као жртву , него стање у које човек запада исконски , тј. кретањем саме своје суштине , кретање које је својствено исконској самој суштини човека…“ (стр. 96 -97).
Нови век , од Ренесансе па на овамо , разбио је Целину трагедије : трагедија се не завршава страдањем , или неком општом трагичном погибијом јунака , него слављем . „Тек са тим слављем дело представља целину по којој онда имамо права да (то дело тек као целину ) назовемо трагодијом (трагедијом)“ (стр. 78). Уместо класичне целине античке трагодије – како запажа Видовић – „фрагментарни карактер нововековног приступа трагодији се огледа у томе што је трагодија (трагедија) заустављена у свом кретању ка завршетку (ка уздизању , ка превазилажењу световности , ка литургији ) и фиксирана у самом тренутку , тј. у самој епизоди страдања : као кад би се Христова драма (страдање , страст , пасија ) завршавала Његовом смрћу! “ (стр. 79). Захвалан сам професору Видовићу због овог изузетног закључка : “ Литургија је , дакле , открила коначно и тајну саме трагедије. Она је коначно довела до свести искуство које би , иначе , као трагедијско и нерешиво , мучило човека управо зато што је човек баш тим искуством личност , што без тога трагедијског искуства човек не би ни могао да буде човек и личност. Дакле , шта је трагедија – на то питање се није могло одговорити из самог трагедијског искуства. Била је потребна потпуна освешћеност тога искуства. .( А освешћење се постиже , опет , као осећање : верско , мистеријско , поетско , позоришно , литургијско )“. (стр. 53).

Захвалан сам, дакле, Видовићу, као писац једног романа у рукопису који је дуги низ година био нека врста генеалошке епопеје српског народа, и у коме је Зло виђено од Косова на овамо трагедијски. Нема издавача у Београду који ми није одбио тај позамашни рукопис, без образложења или са неискреним образложењем, и хвала Господу да је било тако. Тек када сам схватио прави однос трагедије и литургије, било је могуће да се поново вратим том рукопису и да од њега створим створим нешто…битно друкчије…

СВАКИ ЗЛАТАН ЛИСТ / Владимир Јагличић

(О превредновању)
_____________________

2010
2010

1. Непознато чтамоч

Што се мог случаја тиче, превредновања су отпочела штампарским грешкама. У књигама штампаним без компјутерске технике добио сам, одмах, штампарским грешкама превредноване песме. Ово је прилика да извршим накнадно превредновање превреднованог. Ако неком затреба понека моја песма, боље да је добије у облику у којем ћу их сада изнети.
У другој мојој збирци, „Тамни врт“, штампаној у СКЗ-у, песми „Теби“, постоје стихови „Ја видим себе, не окоље, а тамо – слику твог дослута“. Међутим, „твог“ је превредновано у „свог“. Грешни песник је хтео да каже како у себи види слику оне којој се обраћа.
У песми „У задрузи“, где се говори о певању са сељацима нашим, пред задругом, стоји „Ал јаук песме, сад, тим бдењем,\ поредим с другим, већ, рођењем“. Но, „друго рођење“ је превредновано у „другим, већ рођеним“, што је, очито, некаква уредничка интервенција.
А у песми „Овца“ испао сам овца, јер у стиховима „Тако то мора бити, ту на селу,\ и свуд на свету“, стоји „и свуд на селу“, као да „ту на селу“ већ није било довољно, док у песми „Ранка“, „сенка њена“, како треба, постаје „сенка њина“; у песми „Русија“, до које ми је стало, први катрен је изненада изгубио на музици, јер је неко скратио слогове. Тај катрен треба да гласи:

Русију видим, сву у цветовима,
и Василија Блаженога цркву,
гроб Достојевског пред којим се свила,
као зрак, душа у ноћ неку мртву.

Био сам на гробу Достојевског, године 1984, на апсолвентској екскурзији студената права, и у цркви Василија Блаженога, па ми је то скраћивање и дупло теже пало
Али, то је само почетак. У збирци „У горама“, две последње песме су добиле превредноване стихове. Уместо „Пределе те сам усинио“, стоји да сам их „уснио“, а у тридесетој песми, уместод а сунце пали „голет“, оно, гле, пали „полет“.
Врбаска збирка „Сенке у дворишту“, доноси два-три превереднована бисера. У песми „Чешко гробље“, у другој строфи, једно „гле“ које је имало функцију пренућа читаоца на слику из давне прошлости, претворено је у „где“, док је у другој песми важног циклуса „Мало тихо место“, о мом родном месту, једна фотографија на којој мајка качи „веш, смешећи се оцу“, претворена у стихове мајка качи „већ“, мада се већ не може закачити, јер је – већ! негде закачено.
Од збирке „Србија земља“, кад смо се, већ компјутеризовали, грешке су се почеле тицати непрепознатог фонта. Од тада, надаље, ако нисте имали исти компјутерски фонт као издавач, и ако је дремног преламача мрзело да вам телефонира и припита за смисао појединих речи, долазило је до превредновања и самим погрешним штампањем, без процене критичара. Најважнија је у песми коју је уредник Чедомир Мирковић истицао, посвећеној управо преминуломе Ивану В. Лалићу, са којим сам, годину дана раније, једне дуге ноћи, у аутобусу, путујући кроз Босну, разговарао на озбиљне књижевне теме. Катрен из те песме требало је да гласи:

Па како мудрост стећи
за непознато „тамо“?
Сад би нам знао рећи
све оно што не знамо!

Али, непрепознати компјутерски фонт је наводнике претворио у слово „ч“, и „непознато тамо“ постало је непознато чтамоч. А шта је чтамоч – заиста остаје непознато. И тако даље, неће неће па стане, све до данас.
Али, превредновали су и неке друге, у мојим текстовима. Већ сам писао о томе да је Антологија „Када будемо трава“ оптерећена песничким умецима које ја нисам бирао. Највећи је онај у „додатку“ где је песник Ј. Ј. сам себи, рекавши уредницима да сам му ја то одобрио, додао чак шест песама! Ови су поверовали, и… Ја сам му био одабрао две песме, из две збирке. Што је најстрашније, тај песник вели да више не пише…
А у предговору, дошло је до друкчијег превредновања (тако да су почетак и крај књиге – темељно превредновани!). Написао сам да је катрен Љубомира Симовића често „раздрузган“ – мислећи на његову, каткад, разбијену схему, не сматрајући то врлином, али верујући да је у питању песниково право и да у том формалном поступку, вероватно, следи неке руске футуристе који су чинили исто. Но, неко је, биће уредници, превредновао реч „радрузгани“ (која је из Настасијевића!) у „раздрагани“. Тако је Симовићев катрен постао – раздраган. Раздраган, разуме се, може да буде само коњ… Откуд Симовићев катрен раздраган – остаје нејасно. Биће да су се уредници уплашили академске љутње на ту моју оцену да је његов катрен „раздрузган“, али су с том својом „раздраганошћу“ начинили далеко већу штету.
Уз ове, туђе, било је, итекако! и мојих грешака. Рецимо, Божа Милидраговић је приметио да сам познату песму Блокову „Иза сандука“, превео као „Иза гроба“, буквално схвативши руску реч гроб, иако она на руском значи сандук. Та песма је већ била превођена, сто пута сам је, преведену, прочитао, али ето, ђаво не оре и не копа… За утеху, ако ме сећање не вара, Стева Раичковић је у Блоковој песми „Равена“, Теодорихову краљицу Галу „превредновао“ у Гале, мислећи да Блок говори о разарању Равене, од стране варвара. Но, кад је о грешкама овог типа реч, ваља знати да су чињене у жртвовању за друге, што превод и јесте. Зато је, свака, својеврстан пут, пута без врлудања и нема.

2. Французи, деветнаести век

Но, није ова анкета мог случаја ради (иако сам је искористио да укажем на неке грешке, ако, једнога дана, некоме устреба тачност).
За њену праву тему пробрао сам примере из француског и америчког песништва.
Говорити, на ову тему, о нашој књижевности, значи упустити се у клање. Хајде да то, овог пута, избегнемо.
Бавио сам се, као преводилац, француским деветнаестим веком, јер ми се чинило да је, у то време, муза светског песништва ноћивала код њих. Дошло је до великог сукоба између академских и уклетих песника. Данас ће вам сваки школарац који је, ту и тамо, завирио у неки раскупусани уџбеник, рећи да је, ето, Бодлер, велики уклети песник, посветио своје „Цвеће зла“ салонском песнику, данас заборављеном Готјеу. Миодраг Павловић Готјеа ставља међу европске романтичаре, као творца неколико успелих песама. Као да је тиме зацртан и обим присуства тог писца у српском језику. Као да нам више од тога није потребно. Јер, кад сам са Тањом Пајић превео Готјеа и понудио га, својевремено, једном нашем водећем издавачу, он је глатко одбијен. Објавио га је Аца Видић, у Ваљеву, 2000. године, а одмах за њим и „још салонскијег“ песника, Ередију.
Одмах ваља рећи да се ја не залажем за салонску поезију, напротив. Али сам мислио да наша култура треба да има и те, по могућству интегралне, преводе. А не да се изјашњава парцијално, како коме гове, верујући овоме или ономе, ма био академик. Одабрао сам ову двојицу зато што је супротни табор, ипак, био добро представљен (од Алојзијуса Бертрана до Малармеа).
Недавно сам се заинтересовао за још неке песнике, из оба табора. Тако сам, за себе, урадио преводе песама које сам сматрао антологијским – из Кроа, Нувоа, Копеа, Верлена, Ролине, Леконта де Лила, Корбијера, Лафорга.
Ти преводи за ову прилику нису важни, али један њихов сегмент може бити.
Наиме, преводећи Копеа наишао сам на занимљиув податак да је повај салонски, академски песник, француски нациоиналист, католик итд – био на честој мести песника „уклетника“ који су однели, историјски гледано, победу, разуме се, после своје физичке кончине, у двадесетоме веку. Разуме се да Копе ни у чему није раван „зутистима“ и прочима који су му се оправдано ругали. Али, не може се рећи да је без талента, нити да нема добрих песама. Ту и тамо, његови стихови задржавају извесну ватру и ванакадемске трагове живота. А у поругама није баш увек остајао дужан. Мало се зна да је, рецимо, овако песнички коментарисао славни Рембоов сонет „Самогласници“:

Рембо, брбљиви хвалисавац,
у свом сонету који жалим,
„О“, „Е“, „И“ споји; даде правац –
нову тробојку што нам фали.
Ван декадентне опширности,
без „али“, „јер“, без „ако знаш“,
тај стил је као зора прост; и
стари Парнас је такав баш.

Наравно, да са Рембоом није могао изаћи на крај. Али, као што рекох, не значи да није, повремено, писао ваљано. Погледајмо његов сонет „Песимизам“:

Одбијам милостињу: мре сиромашак гладан.
Све дадох: пјани лопов што своју жену туче.
Али бар се не хвали, нит кајања га муче:
делима својим не зна крај, њима не овлада.

Шта чинити, не чинити? Нико не зна о томе.
За величином душе, долази, најзад, сат
да се све преокрене у срамни резултат.
Добро ка злу прекрене, а зло води доброме.

Животе! Мистеријо! Нерешивост нас мучи!
Мишљење, љубав, патњу – судбине ћеф боји ли,
Бог једини разуме тај напор – постоји ли.

А штампар, обикао, сред једноличног рада,
равнодушан и ћутљив, све гледа оком друкчим,
слагао Јеванђеље ил Маркиза де Сада.

Треба стиснути петљу па рећи да овај Копеов сонет не ваља. Када се боље загледам у интернетска издања француске поезије, видим да је Копе, и не само он, добио завидно место у француској књижевности. Данас, кад је у нашој поезији академизам одавно однео превагу, као „одговор безбедности“ на историјску и свакодневичну патњу којој је изложен наш народ, ваља се присетити примера пораженог академизма који је, ипак, од себе давао некакав глас живота. И ту, разуме се, не мислимо на Копеа, него на Готје, Ередију, Леконта де Лила.
Де Лила имамо „на парче“, у, повремено дивним, преводима Владете Кошутића. Погледајмо ове де Лилове стихове, у мом преводу, који се, такође с прекором, обраћају другој страни:

Мешетари

Ко звер коју, док се зраци сунца гасе,
изводе на ланцу под пијачним тремом,
ти би да изнесем срце ми рањено
на тргове твоје, стадо жудне масе!

Да на трен успалим зене тупе расе,
да испросим смех твој, ил трн свелих ружа;
нек ти неко други свету ризу пружа,
и скромност божанску, и златне екстазе.

У немој гордости, сред раке незнане
нек ме гута мрак кроз космичке бездане –
продати вас нећу, блаженства и ране.

Нећу звиждукање и сузе да просим,
нећу да ти плешем, и бисер износим
међ лакрдијаше и курве пијане.

Овоме сонету се, као и Копеовом, може изрећи само једна оцена: одличан. А друга страна? Изненађује то што су неки песници те, друге, стране, веома блиски академизму, мада се, јасно, и разликују, Један од њима најближих „уклетника“ је нико други до Верлен. Погледајмо ове његове стихове:

Мој интимни сан

Често, сан један чудан, и продоран, сколи ме
о незнанки коју волим, и која воли мене,
што никад није иста – и сваки пут ме прене
а притом се не мења – разуме и воли ме.
Да, она ме разуме, и срце кад боли ме,
за њу једино, авај! није претешко бдење,
једино она лица мог бледе удолине
освежава и блажи, када ми суза крене.
Смеђа, плава ил риђа? То неважно ми поста.
Име? Знам да га памтим ко најслађе сагласје,
а глас је њен ко оних, прогнаних из живота.
Њен поглед је ко очи статуа кад се смеше,
њен тихи, и озбиљни, и удаљени глас је
замена за гласове драге што онемеше.

Ова савршена песма, тако гипка и елегантна, посвећена је једном идеалу чистоте који је готово – академски! (Дучић би, одмах, могао да је потпише. Узгред, борба веома слична француској, можда и као локална реплика на светске теме, водила се између наших салонских песника и међуратних „уклетника“. Данас знамо да је и једна и друга страна, као и код Француза, писала снажно и добро. Можда зато што међу њима није било отпадника, ренегата и издајника, као што их има данас?! Барем су добро знали ко су)
А нико други до Шарл Кро, свој сонет посвећује – до Теофилу Готјеу, то јест Готјеовом гробу. Чиме се затвара круг (мада Готјеа, разуме се, не можемо сматрати у потпуности „академским“ песником. Таквим га је, грешећи се, убројило будуће поколење. Њега су, заправо, упорно одбијали да приме у француску академију, као и Балзака; но, он је ипак био тип „полузбринутог“ песника, са везама у високом друштву, за разлику од „зутиста“ који су били, махом, лумпен-пролетери).

Морал

Гробу Теофила Готјеа

Украсити свет телом и душом, у свом трену,
да се сви олепшамо сред тамне нам невоље,
рећи с висине да се сања и воли боље –
дужност је за човека сваког, и сваку жену.

Људи лишени неба, без ватре која буди
под челом, без очију што привлачност пројаве,
плашећи се твог скока, безбрижни моћни лаве,
нису те хтели. Али, ветар их стално куди.

Прелест твога живота, твојих стихова дивних,
бране те, ко у врту, сред ружа разметљивих,
одбачен, а најлепши, твој, умирући цвет.

Вас двоје, млади, лепи, за читаоце коби
бићете живи. То је цена за сваког ко би
својим телом и душом да украшава свет.

Кад се овако гледа на ствари, долази се до помисли да су ове поделе, ипак, научна једна ствар, више потребна онима који наплаћују песничке уклетарске судбине него мртвим песницима који су, ту и тамо, покушавали да пронађу заједничке мостове. Хоћу да кажем: пиши како хоћеш, али добро. А ако си написао штогод добро, онда то треба да се обзнани, да се узвиси, то треба да усхвалимо. Уместо тога, као у оном мом давном стиху, ми настављамо „борбе што се на смрт воде\ у ћорсокаку свемира“. И више, код нас се, одавно већ, води сасвим друкчија борба, борба између академизма који радо прихвата све пијачне законе и мешетарске манире – за разлику од Леконта де Лила који их добро зна „у намери злој“ и, разуме се, презире – и животворног песништва којега се сви клоне, јер је најчешће, по ауторе, смртоносно опасно. Готово је извесно да у нас, пречесто, побеђују „лакрдијаши и курве пијане“ о којима Николај Заболоцки, са руске стране, у песми „Читајући“, с презиром, овако вели:

Читајући

Занимљиво, забавно, не смета:
стих, а скоро неналик на стих.
Блебетање цврчка и детета:
савршено писац даде њих.

Бесмислица речи неких нових
изоштреност извесну пројави.
Ал да ли се могу човекови
сни принети на жртву забави?

Зар ће руска реч озбиљна, чиста,
да постане цвркут помодара,
да би жива темељитост смисла
не развила звук исконског дара?

Не! Песништво измишљотинама
ставља брану, јер, чак ни у звуку,
оно није за оне међ нама
који капу пајаца натуку.

Ти што живот живиш савремени
и песништво од детињства знаш,
ти вечно и животворно цени
пун разума руски језик наш.

1948.

3. Американци, двадесети век

Бавећи се англојезичком поезијом, од четрнаестог до двадесетог века, зауставио сам се на Шејмасу Хинију, сматрајући да би млађи људи од мене, ако им је до тога, могли да наставе тај посао даље. Но, то не значи да нисам чепркао и по најскоријој прошлости. Жива душа, све ме занима. Тако сам наишао на песника Дена Шнајдера, Американца рођеног 1965. године. Шнајдер је, судећи по интернетској биографији, поливалентна стваралачка личност – оснивач уметничке групе „Космоетика“, чији је центар у Твин ситију (предграђу које спаја Минеаополис и Сент Пол), и коју сачињавају не само књижевници, него и научници, психолози, филмски редитељи, новинари итд..
Можда бих само прелетео преко његовог имена, да нисам запазио податак да је на једној књижевној вечери песника Роберта Блаја (1926), устао и оштро напао његову поезију. Прегледајући песме за наречену антологију, ја сам већ био наишао на име овог старог песника чије песме на мене нису оставиле богзна какав утисак, иако сам сматрао да нису без вредности. Али, већ сам изгубио јасну представу о њима, затрпан другим пословима и читањима, да бих се из прве присетио против чега је то Шнајдер устао. Блај је песник који своје стихове оптерећује књишким досеткама, али, с друге стране, не заборавља да је темељ сваког уверљивог песничког покушаја – конкретност, слика, да је свако песништво које остаје једино у метафизичким закључцима – осуђено да виси над безданом и, напокон, падне. И поред овога, Блај ретко прекорачује границу посредности, остајући на безбедноме тлу, истрајавајући у извесној недовољности која је, по свом домету, како ја мислим, далеко од најбољих представника англоамеричког песништва двадесетога века, какви су, рецимо, Фрост или Одн. Сматрајући, дакле, да антологија може с њим, као и без њега, нисам га уврстио, иако сам, за фијоку, превео неколико његових песама.
Ден Шнајдер, опадач, међутим, као песник је за мене био потпуна непознаница. Како тај, још увек релативно млад, човек пише? По интернетским подацима, Блај је био огорчен Шнајдеровим испадом на књижевној вечери (вероватно је у праву, јер нема смисла нападати песника који је дошао да се на сат времена исприча са ионако ретким поклоницима). Блај је, наводно, потом, изјавио да би Шнајдер радо посекао дрвеће да спасава шуму, а Шнајдер је узвратио „Хоћу баш то!“ Недавно ми је, у писму, Шнајдер поверио да његов циклус „Америчких сонета“ има 154 песме зато што их је толико написао Шекспир – само што су његови, Денови, сонети – бољи од Шекспирових. А на (моје) питање ко је за њега „најбољи“ амерички песник, троумио се, кад је реч о традицији, између Воласа Стивенса, Харта Крејна и Робинсона Џеферса. Није пропустио да ми напомене да је, ако је о данашњици реч, понајбољи амерички песник – он сам. Можда је Шнајдер бољи од (снажне) тројке коју с правом обожава, али, по мени, Роберт Фрост пише снажније и боље – и од све четворице, заједно. Уосталом, моје питање о „најбољему“ било је удица на коју се Шнајдер – упецао. Не постоји најбољи. Постоје људи који су се, својим даром, или радом, попели на висораван, на „кров света“, а тамо – места колико хоћеш. И не мораш да будеш велики уметник, довољно је бити добар човек, па си међу изабранима. А још ако и певаш… Да, места колико хоћеш. Тесно је, међутим, доле, у блату. Тамо, у ствари, једино и постоје „најбољи“. Тамо катла врвеж у којој се млатара, жирира, вреднује и превреднује, маше песницама, као кад митингаши изиђу на трг, позвани од једног зла против другога, и где се свак дерња: „Ја сам најбољи! Ја сам најбољи!“ Да. Јесте. Сви сте ви најбољи. И збогом вам свима.
Но, оставимо се умовања. Вратимо се пракси. Ево неколико песама Блајових и Шнајдерових, пре но што о њима поразмислимо даље.

Роберт Блај (1926)

Роберт Блај је рођен у Западној Минесоти, 1926. године. Његови родитељи су пореклом Норвежани. Пошто је две године провео у морнарици (1944-46), уписао је Сент Олаф колеџ у Минесоти, па прешао на Харвард, где се укључио у групу тамошњих студената-писаца као што су Доналд Хол, Адријен Рич, Кенет Коуч, Џон Ешбери итд. Дипломирао је 1950. године, затим две године живео у Њујорку, а почев од 1954. две године провео на университету у Ајови. Године 1956. добио је Фулбрајтову стипендију и отпутовао у Норвешку да преводи норвешке песнике на енглески. Осим низа норвешких песника, превешће на енглески, касније, Неруду, Ваљеха, Екелофа, Тракла, Мартинсона, а једна његова књига, Iron John: A Book About Men, била је интернационални бестселер. Основао је и уређивао часописе специјализоване за преводилаштво, а дуго година већ живи на фарми у Минесоти, са супругом Рутом и децом. Објавио је на десетине књига поезије, огледа и превода.

Сахрањени воз

Причај ми о возу о којем људи говоре да је сахрањен
под лавином – је ли падао снег? – било је то
у Колораду, и нико није видео шта се догодило.
Задимило се из мотора ковитлаво нагоре

у малом заносу кроз врхове јела, док мотор бректао је.
Тамо је било људи који читају – неки
Тороа, неки Хенрија Ворда Бичера.
а машиновођа је пушио и извиривао главом напоље.

Питам се када се то догодило. Да ли после
средње школе, или годину-две касније?
Заузели смо своје уско место, и зачули звук
изнад нас – воз није могао да се помера довољно брзо.

Није јасно шта се догодило следеће… Да ли ти и ја
и даље седимо, тамо, у возу, чекајући светла
за даљи пут? Или је прави воз заиста покопан;
и само ноћу воз уклети израња и наставља пут…

Сан који гуши

Рачуновође лебде над земљом ко хеликоптери,
испуштају хрпе папира са угравираним Хегеловим именом.
Јазавци уносе папирна крзна
у јазбине где читаве породице умиру преко ноћи.

Хор девојака стоји сатима иза завеса
гледајући ван, на улицу,
у прозорима транспортних услуга
филијале бојене су бело.
Пуњена беба алигатора причвршћена на фирми
држи се подаље од опалог лишћа на поду.

Саће у ноћи чудне сне сања:
мале црне возове што наоколо круже –
бродове ратне старе утопљене у капи кише.

Покрет нутрине коначан

Умирући бик крвари на планини!
Али, унутар планине нетакнути
крвљу
постоје рогови јелењи, делови храстове коре,
ватра, биље вргнуто.

Кад дим дотакне кров пећине,
зелено лишће успламени,
ваздух ноћи мења се у тамној води,
планине преметнуте заличе мору.

Позив и одговор

Реците зашто не подижемо гласове наше ових дана
и не плачемо за свим што се догађа. Приметисте ли
планове начињене за Ирак, ледове који се отапају?

И рекох себи: пођи и плачи. Какав је смисао
одраслим бити и немати гласа? Плачи пред свима!
Ослушкуј одговоре! Ово је позив и одговор!

Мораћемо дозивати нарочито гласно, да склептамо
анђеле наше тврдога уха, посакривене
у ћуповима тишином пуњеним у време наших ратова.

Јесмо ли се сложили за толико ратова да можемо
утећи из тишине? Не подигнемо ли гласове наше, дозволићемо
осталима (који и јесмо ми) кућу да опљачкају.

Како то да смо чули велика ридања – Неруду,
Ахматову, Тороа, Фредрика Дагласа – а сада
заћутасмо ко врапци скривени у жбуњу?

Неки мајстори веле да живот траје само седам дана,
па где смо у седмици? Је ли четвртак већ?
Пожури, заплачи одмах! Брзо ће недељно вече.

Август, 2002

Ден Шнајдер (1965)

Ден Шнајдер је рођен 1965. године у Минесоти, од неудате матере. Дат је на усвајање у Њу јорк и одрастао у Глендејл-Риxвуду у радничкој породици. Са шест година, како је касније описао у својим мемоарима и како је преносила штампа, Шнајдер је био сведок убиству, „првом од многих“. За време средње школе био је члан једне банде. У време док је радио у једној великој самоуслузи, заинтересовао се за поезију. Како сам каже, један његов колега му је рекао да писање поезије веома помаже при удварању, и то је био онај почетни импулс.
Кад је Шнајдер био у средњим двадесетим годинама, прешао је у Минесоту да сазна нешто више о својим биолошким родитеqима. Живећи у Твин ситију (предграђе Минеаполиса које се физички додирује са предграђем Сент Пола), укључио се у књижевне кругове, често наступајући и критикујући академску поезију, напавши на једној књижевној вечери песника Роберта Блаја. Блај се, касније, жалио да се млади песници труде да сатру старију генерацију и да ће спалити дрвеће како би сачували шуму. Шнајдер је одговорио да жели управо то. Основао је песничку групу „Уптаун“, у Твин ситију, и оженио се, године 2000. Група у Твин ситију међу својим члановима има прозаиста, научника, глyмаца, редитеља, музичара итд. Шнајдеров ангажман донео му је репутацију „Ден Шнајдер против целог света“, како је о њему писао један часопис, још 1999. године.
Последњих година, Шнајдер своје напоре управља на интернетска издања својих песама. Од 2007. прави интервјуе под заглављем „Космоетика“, разговарајући са палеонтолозима, психолозима, филмским критичарима, новинарима итд). Штампао је вишетомне своје мемоаре под називом „Прави живот“. Такође, активно пише филмску критику.

Амерички сонет 49

Против свог меса, ако месо он икад беше,
пиштољ је стиснут податном слабошћу у таласу
уништења, и све што његове моћи узнеше
лежи ван, у телима, разбацаним по Тексасу.
Зачудо, то је суштине узнемирење пусто
с одбијајућим болом што дотиче далеко
поље бивства. За њега, то било је присуство
човека уз човека, а не пут друкчи, преко,
у зло.
Тад ружа сунчева једног јутра стравилом
захвати нежни део његов, у даху сажет,
јер није мого жељу надићи за ништавилом
које му даде име, и у то име траже,
сви, да га употреби: Џон Весли Хардин, негован
вештином силе с којом и започе коб његова.

____________________________
Џон Весли Хардин (1853-1895) – амерички револвераш и разбојник. Само до 1878, године, кад је допао затвора, рачунало се да је убио 42 човека. Живот је и сам завршио насилном смрћу, убијен је с леђа, хицем у главу.

Амерички сонет 72

Остави, Езра Паунде, не истражуј, не мисли,
не ишти још очију, и без њих си за вид
већ нека врст мартира. Изопаченик ти си,
без ослонца! Да л неки его одиже зид
од тебе према теби? Ил ништа не доказа
честитост сопства? Да л си оно што они кажу –
неко ко провоцира сваком кретњом сред стаза,
песник после песника, за већу амбалажу
од сама себе? Или већ је и твоје име
нестало с пародијом: зар си почетак нов
за оне који нису нашли сопствене риме,
и који суптилношћу пувањка траже кров
у цркви дупке пуној за своје убоге стихове –
зујањем у глувилу? Знаш ли домете њихове?

Амерички сонет 128

Дете ступи у древну Флориду да се радује,
и родитељи виде да се на сунцу њише,
дозвољавају све до поднева да гладује,
док отац не позове – пливања нема више.
Ал дете радознало да дотакне копрену
већ укочи се немо, с исколаченим оком,
док отац се матери, ненадно, не окрену,
и не прегази, махнит, океан једним скоком
да одстрани медузу – сав узрок руменила –
што ошамути сина који од бола јења.
Живот је сад за њега оштрији сукоб сила,
док мајчин страх замишља сва та бројна створења,
сетив се Жака Кустоа, зарањања у води
до места где у мору вребају октоподи.

Амерички сонет 142

Овај је Индијанац мртав – Сијукс ил Чејен?
И крвари на земљи, обезбедивши пир
бићима што гамижу крај чизме која греје
Бафало Војника; проналазећи мир
хиљаду миља далеко од куће, уз границу,
он знаде још ко дете, на пољима, сред шума,
под немилосним сунцем – скерлетну матерницу
што рину га слободи зеленог споразума
који он не одбаци, а не би ни да је требало,
јер може, све до смрти, три миље зеца да тера,
па неизгубљен, шумом да шета, ко неко вребало.
Војска је даху његовом природна атмосфера,
дакле; а његов пиштољ – лични успон над плевом,
од роба ка господару, у оку мртвачевом.

Шта се из овопредстављене поезије може закључити?
Да опет, повремено, долази до судара између академског погледа на свет и погледа на свет песника-разбојника, „мистика у дивљем стању“, како су некада говорили за Рембоа.
У Блајовом „Погребеном возу“ не налазимо саосећање за помрле путнике под лавином, то је хладна вивисекција догођеног, без удубљивања, готово наративна, засићена сопственом визијом од које песник не може (да ли да му уделимо комплимент и кажемо да не жели?) одмаћи даље. Па и у ангажованој његовој песми, о Ираку, пуној ридања и захтева за плакање, не видимо ону ватру која би морала да потиче на сузе. Послушао је савет Шилеров и исплакао се пре писања? Плач је, у сваком случају, овде више некаква стилска фигура, захтев за беспомоћним придружењем. И опет ставља до знања да је песник културе – у свакој његовој песми су призвани богови – Хегел, Неруда, Ахматова, итд, мада се не види за тим именовањима прека потреба (може се, наиме, и без њиховог увођења у песму, рећи то исто). Кад прочитате песнике као што је Блај, дође вам да кажете – Браво!, и да баците књигу. Као да читате савремену српску прозу. Како је само паметан! Како је вешт! Штета што није млађи па да за њега удомимо кћер. Али, по читању оваквих песама и књига, тешко да постајете „нешто“, како је од уметности захтевао Гете, некмоли бољи човек! Немате потребу да ту књигу носите са собом, да је показујете пријатељима, да је читате наглас и учите наизуст. Имате потребу да је предајете на факултету мртвосаним студентима који и без тога имају довољно својих брига. Да им кажете да, ето, постоји на свету тај песник Блај, али не и таква поезија која би вам приањала за срце.
Шнајдер је занимљивији, живљи, опаснији. Он полази од неке митске истине о тлу на којем живи. Та истина је врло мрачна. У „Америчком сонету 142“ пратимо причу о Бафало војнику који убија Индијанце. „Војска је даху његовом природна атмосфера“. Због чега? Одговор на то питање је у „Америчком сонету 49“, где се види разбојничко наличје историје америчког континента, заснованог на закону колта и неделима серијских убица попут Хардина. Сви од њега траже да употреби колт, за њега је убиство, заправо, једини могућ однос човека према човеку. Шнајдер нас приморава да му, ако не поверујемо, онда свакако дамо реч, јер свој континент види као место великог разбојништва на којем је никла савремена цивилизација, да не кажем водећа сила света. Не случајно, на једном сајту су Шнајдерову поетику дефинисали као „Шнајдер против читавог света“.
Још је занимљивији његов „Амерички сонет 72“ у којем, ако сам га добро разумео, критикује Езру Паунда, великог жреца наших и иних модерниста, а заправо песника који, као и Елиот, по мом мишљењу, није оно најбоље што се у америчком песништву двадесетога века може пронаћи (како је, узгред, мислио и Бродски). Признајући Паунду оно што се мора признати, Шнајдер примећује да, заправо, код Паунда није дошло до песничког развоја и да је тај развој замењен некаквим поетичким окупљањем људи без истинског дара, боље рећи оних који нису „пронашли свој стих“. Да је Шнајдер у праву, показује и случај Ејми Лоуел, коју је Паунд тако обрлатио да је, од класичне даровите песникиње постала осредња модернисткиња, док ју је он отровно оговарао да је „имажизам“ постао „ејмижизам“. Испада да је једино чега се овај песник озбиљно ухватио, био, у ствари, фашизам. А и то због љубавнице, Талијанке. И док професори на университетима широм света држе предавања о његовој генијалности, Шнајдер, рекао бих, сматра сасвим обрнуто, да су Паундови следбеници, (можда и он сам?), „суптилношћу пувањка“ тражили „кров у цркви дупке пуној за своје убоге стихове“.
Није Шнајдер песник чији се стихови воле. Али је песник који се не либи рећи шта мисли, а то је, по мом мишљењу, често и пресудна, врлина која одваја правог писца од књишког мољца.

4. Честертонов наук

Но, ја сам већ одавна зашао у године кад ме овакви сукоби занимају више као некаква стваралачка игра и привлаче највећма као историјски куриозитет који својим радом, и даром, ваља превазићи. Више ми, далеко више, значи да наставим својим путем који су ми чак и непријатељи признали (толико сам, ето, матор! А још ми кажу да сам, шатро, млад). А онда, како су лепо, и са разумевањем, неки пријатељи-песници, писали о мом раду. Рецимо, Мирослав Лукић. А није усамљен. У једној енциклопедији стоји реченица: „Поезија му је мисаона и богата сликама“. Ето. Зар то није и исувише милости? Чак и они који не воле то што радим, мргодно прогунђају „Па, добро, та твоја поетика…“ До јуче су ме стављали у коровњаке, а сад, пази, молим те, још и поетика! Иако се ту уопште не ради о поетици, нити о римовању, или неримовању, бројању слогова и слично. Ради се само о дисању. О традицији. О најбољем могућем, о једином путу. Спадам у оне људе који сматрају да је у овоме нашем претешком животу један једини пут добар, а да остали не ваљају. И, што сам старији, све сам уверенији у оно у шта сам поверовао још као дечко. Ето, о томе је реч.
На том путу ја сам се сложио са Честертоном, са његовом песмом „Златно лишће“, коју сам – опет за своју фијоку, и превео.

Златно лишће

Гле! Ја већ стигох до јесени,
када листове злато квари;
Седине, с лишћем златним мени
кажу: време и ја смо – стари.

Као млад, исках принца људи,
космичког рата врлог вожда,
нашег Титана којег нуди
и коров, бунтом, све до свода.

Ал сада мени, на yлици,
и људски наклон велик бива
док демократских смена мноштво
с милион маски Бога скрива.

Златни цвет исках у младости,
у пусти, шуми, скрит и чист,
а сада стигох до јесени
када је златан сваки лист.