БЕЛИ И ШАРЕНИ ТИМ или КО ЋЕ НА КРАЈУ ПОБЕДИТИ? / Белатукадруз

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Необјављени рат између ова два табора – «белог» и «шареног» тима (према песнику Зорану М. Мандићу) – траје деценијама уназад, само што се о томе ћутало. Тек кад су окршаји стигли и у наше двориште и под наше прозоре, ми смо схватили да рат одавно траје, и да је ђаво дошао по своје. На страни прве књижевности су институције, држава, издавачка, медијска, наметачка машинерија, финансије, и све остало. Бездана књижевност има само себе и стални дефицит писаца-песника-критичара.
И крикове. Попут оног Винаверовог, у наслову ове објаве.( «Умиремо не од тог отровног брлога, него од бола за литературом» ) Највише су се трудили да заташкају тај рат до истребљења пре свега најистакнутији представници тзв. најзваничније, бирократске књижевности, јер је и сама вест о ономе што се управо догађа, погађала најрањивија места њихових положаја.
Ко ће на крају победити? Мртви песници – кад из њихових гробова никне трава, јоргован и дивља трешња, и кад о њима проговоре млађи, они који долазе, који ће увек долазити, хвала Богу из најнеочекиванијих праваца, не држећи се правила парастоса и протокола парохије. Пред безданом књижевношћу је читава будућност, као што је пред мртвим песницима читав вечност. Мртви песници су живи више него стварно живи. Што је судбина више одузела неком мртвом песнику, вратиће му Свевреме. Чергари под шаторима добиће кулу којој никад неће наудити игра влаге под разним температурама.
Нико од њих није оно што пише у бирократским историјама књижевности најбољих историчара најзваничније књижевности. Могућа је једино кратка и нелажна историја мртвих песника. Чак једна врло, врло сажета антологија Себични музеј – једна од могућих противантологија антологији Несебичан музеј.
Живи песници су још зелени, још – зеље земљино! По томе колико су живи песници беже и избегавају све велико и коначно, па и смрт, може се просудити колико су несабрани, несавршени и мали.
Мртви песници се баве најозбиљнијим, бесконачним, зидањем, зидајући од комада душе Свечовека, да би туђина постала дом бездомним, а туђинци чељад. Мртви песници су сабрани и надиру као небеска војска, осмехујући се са облака у залазак, из висине и дубине неба, из треће димензије.
Да се све ласкаве речи кажу, све почасти укажу и сви престоли препусте највећем барду, макар у старости, ништа не би могло самњити жалост његову осим душа, које би се додале души његовој, које би се слиле с душом његовом, и душу његову удвостручиле, утростручиле, усвечеловечиле… Такав се још није родио у 20. веку!…
Било је оних који су бегали од себе, да би избегли неизбежно, а на крају су догурали до извесних парохијалних успеха, падали од умора и клонулости у својој старој постељи. Бежали су од себе и – избегли од себе. Поразили себе!
Ко су они били? Зрикавци што зричу са зрикавцима, бумбари што бумбарају с бумбарима, кукавице што кукају с кукавицама.
И онај који је имао снаге да се продере, да надгласа зрикавце, бумбаре и кукавице, од њега су себи направили узоран модел!
Где су? Уселили су се у маховину поларну и у гљиве барске.
После толиких битака, окршаја и жртава, судар два табора, одлучен је био бројем а не умом, снагом и лепотом. Погледајте те авети, победнике. Наметнуте и језиве, што ходају кроз биљке и минерале, кроз гвожђе и живу, кроз угаљ и радијум, што улазе у коже људске, у зверска крзна, што су се умотавали и опет умотавали, јер им је била зима. Уместо да се свлаче до коже, да скину своју кожу, да виде себе крваве и јадне, да сагледају себе, кроз бол, сотонски, ако не може другачије, да се врати себи, тј. суочењу са безданом. Да буду близанци свега постојећег, среће и несреће, бола и радости. Зар вам не личе на вечно поражене, вечите претенденте, ти што су могли да раде неки други посао, рецимо, сазидни, и од њега живе, не од речи и мисли. Јер речи и мисли нису занимање већ животворна музика сваког занимања…
….

Шта српска књижевност има, а није јој потребно, а шта нема за чим би требало да жали што нема?
Скоро стотинак година има тзв. бирократску књижевност, а није јој потребна, а нема једну објективније срочену макар кратку историју те тзв. бирократске књижевности. Нема критички консензус око вредновања и превредновања. Чини се да је сасвим зачепљен канал филтра. Српска култура, књижевност, наука и друштво имале су ренесансну епоху која је потрајала ни четврт века (колико броје «Заветине» ). Та епоха је обрасла маховином, коровом и стравом. Уместо мисија наметнут је диктат стихије, Шкарт. Оживљавати некакву српску ренесансу, па и у часописима, донкихотски је посао, борба са ветрењачама. Српска књижевност више од пола века нема истинску обнову, ма шта о томе булазнили тзв. критичари-наметачи, купљени јефтино. И треба да жали што нема ренесансу. Заветине су – призивајући плодоносне пљускове после погубних дугогодишњих суша – то знале од почетка.

Заветине постоје скоро 30 година. Као својеврсна уметничка моба. Удруживање дара и мара слободних појединаца, без обзира на веру, језик, национално порекло, показало се као најжилавије у српској култури. Пишчева издања су преживела многе бродоломе, катастрофе, распаде држава и породица, система, једноумља и бирократску кочоперност.
Часописе Заветина не издржава држава, моћни ментори из таме или неки други заштитници. Издржава их претплата, купци, ретки дародавци. Али понајвише их издржава упорност, Бог, можда инат и жеља за друкчијим…

Поновићу: Ништа није онако како на први поглед изгледа и како се чини да јесте; у суштини, иако је већ 20. век практично за нама, иако је дошло време за свођење биланса, није отворена пожељна расправа о дометима и значају српске културе и поезије 20. века. Воде се кулоарски разговори тобож о српској култури и поезији, који ни на шта не обавезују; и који по правилу замагљују, пре свега истину. (….)
Шта то значи када се фаворизује гесло – у модерном друштву модерна култура? Када је то култура била модерна? Реаговао сам и написао подужи аналитичко полемички текст о односу индивидуалног талента и традиције и о томе шта одређује нечији уметнички ранг. Да бисмо схватили вредност ма ког дела, аутора, морамо га поставити међу мртве уметнике и песнике, и упоредити. То захтева висока култура истинске, неофицијелне критике, сваке озбиљније и стваралачке критике, а овде, то што је практично артикулисано веома аргументовано у светској култури и књижевности обелодањивањем најпознатијих есеја Елиота првих деценија 20. века о функцији критике и о односу традиције и индивидуалног талента, касно је стигло, и по свему судећи, није се „примило“ на прави начин. Српска поезија 20. века је неодвојиви део високе српске културе и у својим
најбољим примерима она се приближава оном што је суштина културе уопште….

ВЕДРА ВЕСТ НА КРАЈУ ЈЕДНЕ ДУГЕ И СУМОРНЕ ЗИМЕ

Најновији број БРАНИЧЕВА (први двоброј БРАНИЧЕВА, 1-2/2011, тематски посвећен ПИТАЊИМА, ЧУЂЕЊИМА, НЕРВОЗАМА (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊА ) одштампан је на 202 странице у 500 примерака. На корицама је репродукција слике М. Аничића Доручак у носталгичном пејсажу (1972), али између корица овог броја ничег – носталгичног, напротив! Покренут је са мртве тачке дуго одлагани разговор о вредновању и превредновању, изнете су на овај или онај начин неке ствари о којима најшира читалачка публика у Србији једва да ишта зна. Отпочео је излазак из карантина!
Разговор са професором Живодрагом Младеновићем разоткрио је како се то радило под комунистима, па и у књижевности. Како је било могуће да се литерани крадљивци вину до челних места неких виталних српских културних и издавачких институција. Тај разговор открива индиректно и све оно што чини паклено неокомунистичко наслеђе у
српској култури, и књижевности пре свега*.
Само због разговора са стогодишњим професором Младеновићем овај број Браничева
је требало штампати у 30. 000 примерака, да се зна! Али високи тиражи у овој сиромашној и тужној земљи на Балкану резервисани су за тзв. листове, часописе, и писце блиске власти и центрима моћи.
Част реалне, стваралачке и непоштедне књижевне критике у овом броју бране – како би то рекао један од сарадника у овом броју песник Мандић – чланови тзв. белог књижевног тима: покојни Лазаревић, Бошко Томашевић, Душко Стојковић, Мирољуб Милановић и Мирослав Лукић (познатији као Белатукадруз).

На свету постоји неколико песника који познају генеалогију, и који су у дубљој вези са њом. То су они песници чија се мисао завршава Богом. Такви су нагнути над бездан бездане књижевности.
Песници бездане књижевности испаравају на звезде.
Великани официјалне, бирократске књижевности испаравају у мемљиве маузолеје и досадне читанке.
Сиоран је тврдио да се Бог клацка између Русије и Шпаније (између Достојевског и Ел Грека). Понеки народи су свој смисао на свету откривали откривајући по један атрибут бога, представљајући нам га у својој светлости, или сенци, откривајући Божије тајно лице.
«Постоји ли уметничко мерило изван приближавања небу? Кад ничега не би било осим жара и највише напетости, ниво једне душе не би могао бити одређен без позивања на апсолутну страст. Међутим, овај нас критерјум осуђује на немилост…» , сматра Сиоран. Уверен да време садржи извесну утеху. И да једино – савест – побеђује време.
Најновији број Браничева изнео је на видело пртљаг и прљав веш једне књижевности, која је по много чему глорификована, и то од стране оних који су у књижевност углавном залутали. Најновији број БРАНИЧЕВА одштампан је на 202 странице у 500 примерака – шта је то, рецимо, у поређењу са посетама „агрегата“ и сајтова и Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ? Због тога ће овде** бити постављена дигитална верзија овог најновијег двоброја, која може да се преузме испод једноставном командом – тако ће електронска верзија, која у свему одговара штампаној на папиру, стићи изван граница београдског атара, Србије, Балкана, Европе, Америке, Африке и Азије, Аустралије.
__
* „… Било ми је посебно драго што сам из разговора са Пантићем видео да нико од чланова Академије (разуме се, осим академика Војислава Ђурића који је још увек био жив) није био увређен због открића недоличних поступака њихових колега и највиших часника Академије, утолико драже, што сам у њој уживао углед код већине њених чланова и службеника, у њој провео највећи број својих радних година и објавио дела која и њој могу да служе на част. Још милије ми је било када ме је академик Пантић, у сагласности са академиком Предрагом Палавестром, који је положај секретара Одељења језика и књижевности заузео после њега, предложио за Вукову награду за 2004. Нисам је добио, јер је то спречио Мирослав Егерић…“ , најновији број Браничева, стр. 117. Речи честите старине и стогодишњака професора Младеновића, који је , хвала Богу, дочекао да прочита тај најновији број Браничева, које је омогућило излазак на видело једне невероватне истине, излазак из вишедеценијског карантина, који су осмислили и патентирали не било ко, него академици и и професори универзитета!…

** Веб сајт ТАЛОГ.Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, Београд, публиковано у среду 2. марта 2011, видети више:
https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/prvidvobrojbraniceva1-22011

(Београд, 12. – 17. јануар 2011)

Advertisements

Николај БЕРЂАЈЕВ РУСКА РЕВОЛУЦИЈА

(одабрани одломци. Из јесењег броја пожаревачког књижевног часописа БРАНИЧЕВО, на тему Дух српске књижевности)

Бучно сте устали у одбрану схватљивих људских циљева у животу а против тајанствених циљева, устали сте у одбрану човека против Бога; устали сте против жртава које захтева све што је тајанствено и велико. У име схватљивог и рационалног ви дижете устанке и изводите револуције, у име малограђанских утопија, схватљивог и маленог земаљског благостања за сваког и за све, ви одбацујете највеће вредности и светиње. Ви сте над-људским вредностима супротставили људску корист за свакога и све. Тако су се сударила два непомирљива погледа на свет, два непомирљива осећања живота. Ми људи религиозног погледа на свет и религиозног осећања живота, ми који смо религиозно прихватили божански ред ствари, који смо се приклонили религиозном смислу живота – ми прихватамо жртве малог, блиског нам, схватљивог земаљског живота и земаљске људске добробити, у име тајанствених и великих циљева људских живота и живота света. Ми се не бунимо против историје и културе које су купљене жртвеном крвљу небројених нараштаја наших предака, ми религиозно одбацујемо, као ниску и издајничку, саму мисао о стварању благостања и блаженства на земљи, у којој су сахрањена сва поколења наших напаћених предака који су се принели на жртву, на том гробљу великих покојника и великих споменика прошлости. И сама ваша помисао да ослободите жртава и патњи будућа поколења за рачун прошлих поколења је незахвална, безбожничка. С једне дубље, нематеријалистичке и непозитивистичке тачке гледишта је чак несхватљиво зашто би будућа поколења за нас имала већу и вишу реалност, зашто би нас више занимала од минулих поколења. У таквом тријумфу привременог над вечним има нечег ружног и ниског. Ви који сте окренути искључиво будућој срећи живота живите у власти духа смрти а не духа живота. Како је дубок био Н. Фјодоров када је пред блудним синовима поставио проблем васкрсавања свих умрлих предака. То је радикалнији, већи и достојнији циљ него што је ваш рационалистички суд историји, него ваше уништавање прошлости у име моралистички схваћеног срећног живота будућности. Онога дана када би коначно тријумфовало гледиште добробити за сваког и све и када би оно победило гледиште над-личних и над-људских вредности и светиња, у свету више ништа велико не би било могуће – ништа што је истински моћно и лепо. Људски живот би пао најниже, постао би елементаран и упрошћен, био би то полуживотињски живот.
Тријумф гледишта о личној добробити довео би до пада личности. До узвишене личности доводе само над-људске вредности; то је непорецива историјска чињеница која захтева тумачење. Личност се уздиже, узноси када се у њој откривају, и творе, над-личне вредности. Људско, у истинском смислу, афирмише се када се у њему афирмише божанско. Свака вредност је само културни израз божанског у историјској стварности. Божанско захтева жртве и патње. Воља за божанским у човеку не обезбеђује човеку мира и спокојства, она чини немогућом сваку срећу на земљи, она га мами у тајанствену даљину – великом. Гледиште о личној добробити свакога и свих је усмерено на рушење божанског, оно је у суштини антирелигиозно. Жеђ за божанским у људској души се не стишава, она је као ватра која пламти и моћ те ватре може да остави утисак нечег демонског. Многи међу вама моралистима виде демонску силу у свакој историјској судбини, у стварању држава и култура, у њиховој слави и величини. Тај је проблем генијално изоштрено осетио К. Леонтјев, рекавши: „3ар није ужасно и увредљиво мислити да се Мојсије пео на Синај, да су Хелени градили своје раскошне акрополе, да су Римљани водили пунске ратове, да је генијални лепотан Александар са својим урешеним шлемом прелазио преко Граника и тукао се под Арабелама, да су апостоли проповедали, мученици страдали, песници певали, сликари сликали и витезови блистали на турнирима само зато да би француски, немачки или руски буржуј у својој ружној и комичној одећи могао да ужива ‘индивидуално’ и ‘колективно’ на рушевинама свих тих великих дела прошлости?“ Ви сте устали у одбрану „индивидуалног“ и „колективног“ благостања, сивила социјалнога раја, устали сте против Мојсија и генијалног лепотана Александра, против акропоља и пунских ратова, против апостола и мученика, против витезова, песника и сликара. Величине прошлости почивају на жртвама и патњама. Ви не желите више жртве и патње у име тајанственог далеког, које је несхватљиво сваком посебно и свима у целини, у маси. Величину прошлости ви хоћете да ставите на гласање и да је предате суду свима схватљиве људске добробити, у овом кратком земаљском животу. Ви не познајете љубав према ближњем, живом, од крви и меса, конкретном створењу, за вас човек није ближњи већ апстракција. Само хришћанство познаје љубав према ближњем и оно је спаја с љубављу према Богу.
Ви сте покушали да заснујете вашу социологију на лажној претпоставци да друштво треба да буде једнообразно, упрошћено, неиздиференцирано, да би личност могла – наводно – бити развијенија, издиференциранија и разноврснија. Процват личности, личности сваког и свих, ви сте хтели да повежете с процветавањем друштва, држава и нација, с њиховим преласком у стање које је К. Леонтјев називао „симплификованом мешавином“. Увек сте гајили одвратност према сложенијем процвату културе, славе и величине државе, према величанственој судбини народа. У том богатом процвату, у тој слави и величини ви сте видели претњу личности и њеној добробити. Но ви сте се увек бринули не толико о личности колико о једнакости личности. Увек сте се освртали на суседа, на личност његову, бринући да не буде већи, да не процвета боље од других. Увек вас је занимала безлична личност, личност сваког, изједначавање личности. Али ваша једнакост стоји у некаквом пролазном стању царства небића, у празном простору; нема ње ни у једној живој, конкретној личности. У име изједначавања личности ви сте спремни да уништите сваку личност, да прекинете могућност сваког њеног процвата. Јер, доиста, сваки стваралачки елан у личности јесте тежња за неједнакошћу, нарушавање једнакости, узношење. Н. Михајловски са својом теоријом борбе за индивидуалитет је израз оног социолошког учења по којем је само уједначено и упрошћено друштво погодно за процват сваке личности. То је проповедао и Л. Толстој, али је његово учење не социолошко, већ морално-религиозно. Толстојев моралистички индивидуализам је захтевао заустављање светске историје, укидање свих држава и сваке културе, како би се центар теже живота могао коначно пренети на људску личност, на личност сваког и свих. И Толстој и Михајловски радикално одбацују друштвену поделу рада као начело које је непријатељски расположено према личности. И социјализам захтева да друштво буде измешано-упрошћено, да средина буде уједначена, и од тога очекује добробит за сваког и све. На супротном полу од Михајловског је био К. Леонтјев, дубљи и оригиналнији мислилац од свих ваших учитеља и идеолога. Он је богат процват личности доводио у везу с богатим процватом државе, с величанственом историјском судбином народа. Упрошћена егалитаризација друштва, какву доноси тријумф либерално-егалитарног прогреса века и доба демократије, у вези је с прецветавањем личности, с њеним обезличавањем, с гашењем сјајних стваралачких личности. Доба ренесансе је било доба богатог процвата друштва, огромних неједнакости у друштвеноме систему, али то је био и век богатог расцвата личности, процвата генија. Светитељи су били сјајна и неуобичајена манифестација личнога начела, али је највећи успон светости био у периодима великих неједнакости. У веку једнакости и упрошћеног мешања свега, у веку тријумфа демократије већ и нема светости и генијалности, с којима су везане највеће победе личнога начела. Јединство у разноврсности – то је критеријум савршене лепоте култура. Романтичарско учење К. Леонтјева може имати и сасвим научну социолошку потврду. Тако Цимел, насупрот Михајловском, објективно утемељује истину да је издиференцираност личности не обратно већ директно пропорционална диференцираности друштва. Развоју личности не погодује уједначено и једнообразно стање у друштву већ диференцирано, сложено друштвено стање. Без друштвене поделе рада личност се никада и не би могла подићи, не би се могла издвојити из првобитног комунизма потпунога мрака. Индивидуалност, људска личност, није нешто дато првобитно у природном и историјском свету; она се у потенцијалном стању налази-скрива у тами хаоса, у животињској једнакости, и уздиже се и развија само кроз трагику историје, само кроз жртве и борбе, кроз највеће неједнакости и поделе, преко држава и култура с њиховим хијерархијским системом и принудном дисциплином. Људима XX века, који су стекли толико искуства у сазнању, који су толико тога преживели, не пристоји се више да граде идиличне теорије о блаженом природном стању, о природном поретку, у којима тобоже тријумфује индивидуално лично начело, те о уништењу таквога стања блаженства и природног тријумфа индивидуалности помоћу неједнакости, принуде и дисциплине држава и култура. Увек када се руши хијерархијски систем, када се хоће да се личност ослободи од дисциплине држава и култура, избија животињски хаос, уништава се личност, укида се лик људски. Слобода личности има корелатив у хиљадугодишњој дисциплини богате културе, која хаос претвара у космос. Сваки космички „свет“ је диференциран, заснован на неједнакостима и дистанцијама, личност се афирмише и цвета у космичком свету, у космичком устројству, у самом друштвеном животу. У свету хаоса, у маси која је коначно изгубила сваку хијерархијску дисциплину, личност прецветава и страда.
* * *
Ви не познајете личност, ви сте њу утопили у масу. Ви сте изгубили осећање за разлику и растојање. И то је пре свега у вези с тим што сте престали да осећате, да бивате свесни, шта је то радикално зло људске природе. Зло вас је победило, нагнало вас је да га негирате. Неки су међу вама још спремни да признају Бога у некаквој неодређеној форми, али нико међу вама није способан да сагледа зло. Та радикална негација радикалног зла добила је име – хуманизам. Надали сте се да ћете ослободити човека одрицањем постојања зла и на тој безгрешној људској природи, која је тобоже искварена и заробљена илузијама религије, насиљем државе и социјалним неједнакостима ви сте саградили све теорије прогреса. Ви сте у прошлости човечанства видели многа зла, али то није било радикално зло, оно утемељено у метафизичкој дубини, то је увек било социјално зло, оно које се не налази на површини друштвене средине. У будућности пак видите само добро. Ваша социјална филозофија је оптимистичка. Хуманизам је увек оптимистичан – али има ли основе за такав оптимизам, може ли се он правдати када се загледамо у дубине живота? Ја сматрам да је социјални оптимизам увек површан. Вашем хуманистичком оптимизму се мора супротставити дубљи, суровији и здравији песимизам. Ваш социјални оптимизам и ваше друштвено сањарство говоре да код вас нема аскетизма, који је неопходан за ослобођење личности, говоре о исправности вашега духа. За духовно оздрављење је нужан аскетизам, уздржавање од болесног социјалног сањарства. Ружичасте теорије прогреса и савршеног будућег друштва су веома често у пракси водиле до суровости и снижавања нивоа људскости. Хуманизам је имао своје значење у историји људске културе, кроз њега се морало проћи, али последњи плодови хуманизма као апстрактног начела уништавају човека, они су убитачни сами по себи. То је најдубље схватио Ниче и након њега је патос хуманизма немогућ.
Неплеменити су и ружни сами темељи, духовни темељи, вашег социјално-револуционарног осећања и схватања света, мрачан је и сам његов подземни извор. У основи таквог осећања и схватања света лежи психологија увређености, психологија пасторака Божјих, психологија робова. Синови Божји, слободни у духу својему, немају такво осећање живота. Слободни синови Божји, свесни својега узвишенога порекла, не могу осећати ропску увређеност, не могу се осећати као духовни пролетери који подижу устанак зато што више немају шта да изгубе и што им ни до чега није ни стало. И заиста, не постоји само социјална већ и духовна категорија пролетаријата, постоји посебан духовни тип. Тај духовни тип пролетера изводи све спољашње револуције, оне одвојене од дубине живота, од целине света. Увреда, озлојеђеност и завист – то је душевна стихија, то је подземна психологија пролетера духовнога типа. На таквој основи духовности-душевности не може се саградити добро-лепо и слободно људско друштво. Слободни синови Божји осећају кривицу а не увреду. Свест о кривици одговара човековом царском достојанству, она је печат који потврђује да је човек син Божји. И пролетери по свом социјалном положају могу имати ту царску свест Божјих синова, и они у себи могу открити слободу духа. Племенитост људскога духа не зависи од спољашњег, социјалнога положаја. Али, када увреда, завист и освета отрују људско срце, дух престаје да буде слободан, он је заробљен и није свестан да је човек Син Божји. И зато истински ослободиоци човека треба човека да призивају свести о кривици, а не свести о увређености; треба у њему да буде свест слободе синова Божјих а не свест ропства синова праха, синова нужности. Ето због чега онај ко је слободан у своме духу не може да исповеда пролетерско-револуционарно виђење света.

(Николај Берђајев, Филозофија неједнакости, Доситеј, Београд 1998, 60–67)

видети више: http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/