СВЕ ЈЕ ИСТО, ИЛИ МОЖДА И МАЛО ГОРЕ, НЕГО ПРЕ ГОДИНУ ДАНА / Бела Тукадруз

Брисан простор. Сви беже јер знају шта их чека на том простору, а ја не могу јер немам избор. Лето 2014. Поред Пека
Брисан простор. Сви беже јер знају шта их чека на том простору, а ја не могу јер немам избор. Лето 2014. Поред Пека

УЗ ДИГИТАЛИЗОВАНИ ПЕТОБРОЈ „ТРЕЋЕ СРБИЈЕ“ 16-20/(24. октобар 2005)

После овог петоброја „Трећа Србија“ се – угасила.
Престао сам да штампам овај часопис, поред
осталог, и услед недостатка новца за штампање.
Евентуална публика којој је овај часопис стремио,
треба признати, није ме подржала. Доказ за то су
и тридесетак непродатих примерака. Па, ако још
увек постоји тих 30-ак непродатих примерака,
чему ново издање, дигитално?
Разлога за то има барем два. Највећи тиражи
бројева су били – 250 пр. То је терен издавачког
гета. Из тог „казамата“ и „мрака“ треба изаћи!
Дигитализујемо оне бројеве часописа које су
штампале „Заветине“ (док се то могло, макар и уз
помоћ „штапа и канапа“) – а које можемо, на
основу припреме за штампу тих часописа, да дигитализујемо. При том, није могуће дигитализовати све штампане бројеве (часописа „Заветине“, „Дрво живота“, „Уметност махагонија“, „Идентитет“, „Оркестар СУЗ“, и „Трећа Србија“), јер нисмо сачували све припреме, или су понеке од тих припрема биле несолидне. Настојимо да дигитализација буде што вернија одштампаним на папиру примерцима. Сви ти часописи „Заветина“ били су својеврсни уреднички бој са ветрењачама , још трагичнији од оног Дон Кихотовог! Штампање тих тиража, када се све сабере, око стотинак бројева (свих часописа узев заједно ) финансирао сам – ја.
Професор и књижевник, не нешто посебно имућан грађанин – то моји читаоци и пријатељи знају.
Новчану потпору за издавање часописа нисам тражио од министарства културе, јер је, тврдим, никада не бих ни добио. Држава је потпомагала неке друге уреднике, који су издавали часописе које је попала дебела прашина библиотека.
Али, али… Толико сам о томе писао, да о томе више нећу.
Из издавачког гета малих тиража часописа, или малих тиража књига, био сам принуђен да потражим, после јесени 2005. године – привремени азил у Веб издаваштву . То
издаваштво је део будућности која је долазила и дошла, омогућујући неслућене тираже,
комуникације, и планетарна дејства . Значи, требало је исправити неправду, колико се
може. Требало је дигитализвати поједине бројеве часописа „Заветина“, учинити их доступним – не само књижевним радозналцима у Србији, него и у свету, пре свега, у бившим републикама СФРЈ, Европи, Америци, Азији, Африци, Аустралији, Русији, Аљасци, Аргентини, Бразилу, одакле нам стижу писма – не само симпатије, него и подршка.
Интернет је као медиј зближио најудаљеније тачке на земаљској кугли.
Сада, осам година касније, након што је престала да излази „Трећа Србија“, било је могуће, као у каквој бајци, једним солидно урађеним дигиталним издањем, које би,
што се тиче штампаних текстова било сасвим адекватно штампаном на папиру издању,
показати, један од могућих разлога, због чега су часописи „Заветина“, угашени, далеко од очију јавности. Тако ће бити исправљена неправда, али у неку руку и задовољена сасвим природна глад радозналих духова и присталица и пријатеља које су „Заветине“ последњих година стекле. Није ми намера да оживљавам угашене часописе, не –
само сматрам да има добрих разлога да се новије генерације читалаца, које ће бити моји једини и прави савезници кроз време, упознају са оним што је могло бити једна друкчија трибина са сучељавање најразличитијих мишљења, и што је придављено познатим српским тзв. књижевно-културним аутизмом.
Ово дигитализовано издање Треће Србије скоро стопостотно је истоветно оном штампаном на папиру, ако не рачунамо рекламе које смо изоставили, којих иначе није било много, као и неколико фотографија, без којих се могло.
Последња ставка Садржаја Треће Србије ПРЕТЕК , најављивала је неколико штампаних
издања “Заветина”, што нисмо донели у овом дигиталном издању: доносимо нешто друго, што ће бити корисније новој генерацији читалаца, тј. онима који долазе, а то су ово небеско, митско, космичко или планетарно “јаје”, знак препознавања “Заветина” на националној и светској Мрежи. Овде ПРЕТЕК има заиста функцију претека, оног што је претекло, како вели наш народ. Пошто сам лично надгледао дигитализацију
последњег броја Треће Србије, приметио сам да су писма неких актера у овом петоброју, писана руком, тј. факсимили, помало нечитка; то читаоци на светској мрежи могу решити и побољшати зумирањем. Међутим, факсимил критике која је толико ражестила Г. З. Ј. никако се није могао побољшати, па смо морали да овде донесемо у
целини ту критику, како би била доступна. Јер претходни број “Треће Србије”, где је штампана, још увек није дигитализован. Па да не би било недоумице, неоснованих претпоставки и нагађања.
Видети више: дигитализовани вишеброј „Треће Србије“ Бр. 16-20 / 2005 : http://znakprepoznavanja.files.wordpress.com/2013/07/treca-srbija-16-202005.pdf

(…)
*
Баш у то време, када се приближавала дигитализација споменутог петоброја
Треће Србије , допутовали смо из Београда на село, тј. У Мишљеновац, и суседи су нам донели једно писмо из далека.Јер су они примали нашу, тј пошту која је стизала на адресу наше породичне куће.
Замислите од кога!Била је то дописница оног српског попа из Аустралије, којим се завршавао петоброј Треће Србије из јесени 2005. год.!
Погледајте ви: то – бесрамно писмо , тј. разгледницу, у којој ми попа З. јавља да је
“примљен у УКС, Београд” (27. 04. 2013. године), у коме инсинуира да нас је некаква жена – Анђео/Муза , успела да посвађа!Час пише црном хемијском, час црвеном. “Земљаче Мирко” пише црним, “Христос воскресе” црвеним. Предлаже ми да му будем издавач! Нуди новчану помоћ!! Као и … Да ли је тај човек, тај наш српски поп –
При себи? Ко је он, у ствари?
Е, сад погледајте, што се тиче искрености, тј. На што је све спреман један српски поп:погледајте како је адресирао разгледницу: “Песнику и наставнику (Учи)“ . Песник можда (је)сам, хајде – де, наставник нисам, отишао сам у пензију пре две године као професор компаративне књижевности; Уча нисам – никад био.Значи, то је све иронично.
А разгледница је, у ствари, дело једног човека који не зна шта ће са собом, него се бави ситним сплеткарењем, и после осам година….
Нама Србима нису потребни други душмани: довољно су нам овакви људи без скрупула!
Када ми причају о српској елити, мени постане мучно, јер – ми смо имали, можда, некакву елиту оличену у духовима тзв Прве српске ренесансе, крај деветнаестог и почетак 20. века. Али ти ренесансни духови су нестали са временом. А ако је и било некаквих њихових следбеника, потиснули су их – они које сам жестоко жигосао
као књижевни аналитичар почев од 1993, године, када сам завршио књигу “Метафизика у белом оделу”, и нарочито последњих пар година, оглашавајући се као сарадник пожаревачког часписа “Браничево”, или нишког зборника “Унус Мундус”.
Три пута сам, уз помоћ штапа и канапа, публиковао своја Сабрана дела , без ичије
помоћи (не рачунам најужи круг пријатеља!) (2003, 2004, 2006), у врло ограниченим тиражима, и она су практично непозната, како српској јавности и култури, тако и
шире (како би рекао Господин М. Мркић). У Вечитим чудесним кореновима
публиковао сам књигу, јаког полемичког набоја, ПОСЛОДАВАЦ КЕОПС I, 208
стр.; окидач за писање те књиге био је памфлет С. И “Др СМР”. Ова књига је дигитализована и можемо је у сваком тренутку учинити доступном.
Јавност треба да зна, новије генерације читалаца треба да знају, шта се заправо скривало иза те тзв. подмукле виц-критике. Мада је довољно и оволико, колико је објављено у овом дигитализовамо петоброју Треће Србије . Ја се нисам утркивао са објављивањем на папиру те релативно позамашне књиге, поготову када сам (…) сазнао да је С. И. Тешко оболео…
Чудан је живот, али је исто тако загонетна и судбина, као и смрт, која све уређује.
Трећа Србија је престала да излази, угасила се, услед недостатка финансија, а “Савременик” још увек излази, о државном трошку, и још увек разговара сам са собом. Али и многи други српски књижевни часописи бирају сличан пут .
Осим можда књ. часописа “Људи говоре”, који издају канадски Срби, и коме прети, пре свега због његове неукалупљивости, да доживи судбину Треће Србије.Нас су у Србији тако перфидно изиграли тзв. опозиционари, све деца бивших Титових приушника, пуковника и генерала, и ини.
Изгубили смо више од 20 година надајући се некаквом преокрету; није дошао.
И наше синове, на жалост, чека тежак задатак.
Зато што смо били наивни, колебљиви и што ствар нисмо узели у своје руке, као и други народи који су прошли кроз тзв. тип источноевропских демократија.Погледајте на шта личе српска удружења писаца,кога примају у књижевно оделење САН (опет стварају неке нове Ћ-иће ).
Погледајте кога само штампају у СКЗ!Ша се овде променило? Ја сам, барем, као уредник, имао снаге да у јесен 2005. године штампам, не на кашичицу, него обилато неке сасвим друкчије писце – доказ је овај петоброј Треће Србије.
Погледајте ви те мемоарске, прозне или песничке прилоге Јагличића, Лукића , или
Винавера

Па ћете, надам се, схватити. Имао сам одличну интуицију као уредник, али јавност и читалачка публика нису баш били имресионирани тиме, јер су их упорно дрогирали и кљукали како најутицајнији српски медији тако и партијски нови комесари , углавном и без изузетка – писци врло малог домета, али политички веома употребљиви,кочоперне бирократе…
Али, да ту станем. Пажљиви читалац овог дигиталног петоброја ће се снаћи и сам…
Око Петровдана 2013.
Бела Тукадруз

Advertisements

фалш сајт, копија „школица“

(ШКОЛИЦА) ДОБОШАР ЖДРИКИЋ
поставио/ла Samo Za Delije 05.03.2010. 04.28

Фалш сајт, копија, покушај крађе званичног сајта «Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ» уз подршку ГООГЛа. Потписује је као власник и аутор неко ко се представља псеудонимом. «Само За ДЕЛИЈЕ». Иако је пре неколико дана затражено од ГООГЛа да буде блокиран овај сајт, ништа се није догодило! Сајт још увек није блокиран. Све у свему, «Школица» је скоро идентична копија сајта «Виртуелни музеј» који се налази на адреси : https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/in-the-news/izmedumitarenacudovistaiumetnostibuducnostipoklonknigazavetinazaseptemmbarmesec2010
Да ли су можда само због овог чланка («Добошар Ждрикић») отимачи сајта «Виртуелни музеј» – тзв. власници «Само За Делије» – направили лоповску копију «Школица»? Упозоравамо да је реч о сасвим недозвољеној криминалној делатности – крађе и ауторства и покушаја крађе идентитета. О мотивима оних који се представљају као «Само За Делије» можемо нагађати. Право је чудо да нису избрисали многе сликовне линкове који упућују на «Заветине» и на «Сазвежђе ЗАВЕТИНА».
=========
«Симболи и сигнали.
…..Добошар Жикић вам је био онај највидљивији, најсигурнији, најближи знак нове власти. Па је ушао и у причу и у предање…Е, кад је умро Жикић, наследио га је други сељак , нешто млађи, онај што је завршио неки од курсева на радним акцијама. Волео је да лаже, да њушка и цинкари мештане; код већине уопште није био омиљен; па га прозваше Ждрикић!
Имао је он право име и презиме, записано у матичној књизи, али мештани су му лепили надимке иза леђа, зависно од околности.
Звали су га и „Дева“, и „Јаничар“ и „Фљикета“… Е, тај вам је Ждрикић родоначелник свих наших чувених уредника, књижевних критичара, чланова књижевних жирија, универзитетских професора књижевности… Од општинског добошара родила се чета мала али одабрана књижевних добошара који жаре и пале књижевним животом Срба: многи чезну да им Ждрикићи објаве књиге, а још више и да им напишу позитивне реценезије или доделе неку од угледних књижевних награда…
Ја сам осетила на својој кожи „грехове и доброчинства наших Ждрикића“, као и неки други даровити писци, о којима нико други осим најужег окружења појма нема да постоје, и ја верујем да су све то изгубљени људи, чија се срца никада неће променити, па им се према томе неће променити ни судбина.
(…) Спасио ме је од пакла и нихилизма Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију .
Оснивачи овог Алманаха су незадовољни многим стварима у нашој култури и књижевности – ту тако мало има буктања самопрегора! Погледајте културне рубрике наших дневних листова са тиражима који нису за подцењивање, без обзира да ли је реч о
„Политици“, „Демократији“, „Дневнику“, или „Блицу“, или „Борби“, или већ неком другом листу – колико ту има ствари богатих и цветоносних, лепих и истинитих, колико има покушаја да се оне врате у онај круг коме изворно припадају? Колико се ту развијају ствари у њиховој потпуној стварности? Погледајте књижевне часописе, све одреда, прилоге у њима и тз. књижевну критику, начин вредновања – и осетићете брзо колико се историјски човек удаљио од древног доба, од изворног стања.
Или погледајте шта и кога објављују најмоћнији издавачи код нас данас!

Видети више: : https://sites.google.com/site/ajdedaucimo/drukcije/dobosarzdrikic

=====
Пробе ради, упоредите, рецимо, текст «Добошар Ждрикић» на локацији званичног, тј. Нападнутог Веб сајта «Виртуелни музеј»» : https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/drukcije/dobosarzdrikic
Тамо стоји: видећете: и ауторство и датум публиковања: поставио/ла М. БЕЛАТУКАДРУЗ 05.03.2010. 04.28. – Видећете, све је ископирано, осим што је изостављен стварни податак ко је објављивач и аутор. Уместо Белатукадруза“ (алиас Мирослава Лукића) , потписан је псеудонимом неки, непознати (нишки?) сајбер „Само За Делије“.
Али, ми не мислимо да су праве побуде „Делија“ да се ките туђим перјем, да је, можда, по среди нешто сасвим друго – зла намера или идиотизам… Нека им је на част!

САЧУВАТИ ДОСТОЈАНСТВО / Александар Лукић


Постоји час кад човек треба да одступи, из посла у ком се затекао. Бива време кад ваља наћи неопходну меру за такав поступак. Ради властитог достојанства, човек мора познати тренутак, кад треба баталити такву работу.
Досадашњи писац: цртица, опажања, колумни се уморио на известан начин, бележењем истина о лицу и наличју града Пожаревца. Српском народу.
Верујући како је град Пожаревац заслужио слободоумну и непоткупљиву грађанску новину, писац се прихватио да у „неславном добу“ „натовари крст себи о врат“.
Пишући текстове, он се није обазирао на „секире“ подигнуте над главом, на цену коју је морао сусретати и плаћати успут. Упознавање „патуљака оданих јефтиној политици“, оданих ћифтинским интересима, удовољавању сопствених апетита „задовољављања потреба уста и гузице“, а не општој добробити, било је део судбине, у суштини – јалов је посао. Служење истини приноси горак укус. Увек горак укус.
Након свега написаног, да ли се што међу Пожаревљанима променило? Да ли је ишта од нахереног исправљено? Рекао бих у слободним часовима надахнућа, мало тога. Готово ништа.
Потреба да се робује колотечини, инерцији, лажима, илузијама, пресној сировој стварности надвладава.
Истина се тиче мало ког. Србима је до истине стало колико и до лањског снега. Саопштавати истину Србима није упутно.
Има ли смисла повлађивати полумитолошком српском менталитету – тако вулгарном поимању наше стварности, живота? Саобразити се са њима?
Необазирање на истину, не значи да она не постоји!
И онда кад је познаје само један човек, частан у намерама и односу према њој, чини се довољним за образ и спас једног друштва.
Посвећени имају снаге да се осмеле да иду раз света. Малобројнима је природа подарила кичму за праву сврху, да остану усправни. Истина, служење њеним вредностима, изискује жртву.
Болест нашег друштва, тужна и жалосна, почива на чињеници да је неспремност истог друштва, да почне са свеобухватним лечењем неизвесна. Немоћ да трага за лековима, више је но очита. Страшна је слутња, да ће болест трајати, онолико времена, колико јој је било потребно да се развије. Пола века!!
Али, можда је бележење истине о нашој стварности, покренуло „ствар са мртве тачке“. Та вера је нужна.
Да се свет, заједница није сурвала до врага, сведоче они ретки читаоци, који су веровали редовима исписаним у „колумнама“. Они су поред војске безобзирних, саосећали са истином. Подупирали је према свом умећу. Довољно.
Колумна је кроз време, стекла доста пријатеља и непријатеља. Са алалом им било.
Писац колумне се враћа свом основном послању: поезији. Оној која истину и живот једина може да оправда. Путем поезије.
Поезија је у дубинама самог бића и она је деловање у бићу. Поезија је сунчева светлост, од које се биће развија.
Остати неупрљан задатак је сваког човека.
На крају, шта може човек рећи, а да се не постиди. Ћутање је лековито.
Ако се ко одважи служењу истини, нека зна, да мора савладату наук да бира друштво и пријатеље, према себи…

(текст штампан у књизи Александар Лукић: ИЗМЕЂУ МИТАРЕЊА ЧУДОВИШТА И УМЕТНОСТИ БУДУЋНОСТИ, Пожаревац, 2010, стр.86 – 87)

Pozdrav iz Insbruka, Bosko Tomasevic

Dragi Miroslave,
obradovao si me tvojim mejlom od pre nekoliko dana. Hvala Ti, veoma.
Voleo bih da upoznam kolegu Jagličića. Poštujem i cenim veoma ono što on radi. Čitajući ono što piše i prevodi vidim da je znalac i poezije i umetnosti prevodjenja kao i rada na kritici. Pozdravi ga sa moje strane.
Tvoj rad jeste (ranije bih rekao: „postaje“, a sada kažem: jeste) institucija koja će ući u istoriju srpske književne borbe za vrednosti koje su izopštene kao i za prevrednovanje onoga što je samo sa stanovišta puke, institucionalizovane, uglavnom političke, moći, postalo vrednošću.
Nedavni Sajam knjiga u Solunu gde je delić srpske literature prikazan kao Agora srpske savremene književnosti, prošlogodišnji Sajam knjiga u Lajpcigu, jesenjašnji PEN simpozijum u Beogradu, objavljivanje SKD pisaca u inostranstvu i istih, opet u prevodu (na engleski), kod nas, „Glasnikovi“ pisci i moćnici, potekli sa kazana tzv. Demokratske stranke – sve to instucionalizovano, izaledjno, podmuklo, gebelsovski organizovano propagiranje delića srpske savremene književnosti (književnosti sastavljene od navodnih „diplomata“: Velikić, V. Ognjenović, Basara i, navodno, jednako: Crnjanski, Andrić), mora izazivati nemirenje ogromnog dela zapostavljene srpske književnosti, njihovih tvoraca. Oni koji šire laži o srpskoj književnosti, promovišući sebe, moraju se suočiti sa snažnim otporom odstranjenih i „ubijenih“ pisaca. Ipak, borbu organizovati je teško, preteško. Nju otežavaju ne samo moćne institucije, nego i moćni nemoral tih institucija koje na kritiku istih ne odgovaraju. Psi laju, ali karavani prolaze. Taj cinični stav sproveden u delo – veoma je moćan i efikasan. SKD, srpski PEN se ne osvrće na tvoje glasilo. Zamrzavajući borbu, oni na taj način ne samo da pobedjuju, nego koriste sve resurse države kao institucije moći da se uglave kao vrednosti u instituciju zvanu književnost. Ta književna borba ima sve oblike klasne borbe. Borbe potlačenih pisaca spram književne buržoazije. O načinima borbe sa tom pošašću moglo bi se mnogo naučiti iz dokumenata bivše KPJ. SKD i PEN su, možda, baš iz tih dokumenata naučili načine prljave borbe.Bez obzira na izglede na uspeh, preostaje nam borba gradjom, dokumentima, upravo postojanjem Tvojih Sazveždja, Renesanse, uglavljivanjem u književnu javnost istrajavanjem. Ovo može da liči na retoriku, na priznavanje nemoći, no do preokreta će doći. Pišem sa dna skepse kada ovo kažem, ali, šta preostaje osim verovanja da će sama književnost umeti da se izbori sa onim što joj savremene institucije nameću. Književnost je, uostalom, jedino važna, o njoj se ovde radi, a karavani institucijâ će proći. Ostaće knijiževnost, ono što će se zvati srpskom književnošću druge polovine dvadsetog veka i prvih decenija dvadesetprvog.
Puno te pozdravljam i svako dobor želim,
Boško Tomašević