Svakog dana očekujem vest da će umetnike poslati na polja da rade

Milena Jeftić Ničeva Kostić

U pet izložbenih soba Kuće legata sažete su četiri decenije raznolikog i bogatog opusa Milene Jeftić Ničeve Kostić: slike, kostimi za pozorišne predstave, lutke. Poslednja, peta soba u kojoj su slike velikog formata tropskog rastinja Ničevu predstavljaju i kao scenografa, jer je s jednim kostimom čiji se skuti prostiru preko cele prostorije stvorila uzbudljivu ambijentalnu instalaciju.

Naime, ono što je izloženo je tek deo njenog legata koji je zaveštala Kući legata, Muzeju pozorišne umetnosti, Matici srpskoj u Novom Sadu. Ovaj galantni gest, međutim, nije ovom prilikom ostao bez odjeka: Kuća legata je svom donatoru štampala i monografiju koja je promovisana u četvrtak uveče u Muzeju Cepter. Jelena Stojanović u svom monografskom tekstu ističe kao glavna uporišta Milene Jeftić Ničeve Kostić – pobunu, put ka stvaralačkoj slobodi – apstrakciji i stvaralačku strast. Dejan Vučetić analizira donirana umetnička dela, ističe „bogatstvo nesvakidašnjih tonova“, a Gordana Popović Vasić piše o Mileninim pozorišnim igrama i odgovornosti. Međutim i ta bogato ilustrovana monografija tek je nagoveštaj dela koje je u protekle četiri decenije nagrađeno sa više od 30 priznanja.

* Beograd krase, kad je reč o periodu između dva rata, legati bogatih trgovaca, industrijalaca, a danas izgleda da su darežljivi jedino umetnici?

– Poklanjali su kuće, pa i čitave ulice. Ali bogati su kupovali i slike, naručivali i to je bila relevantna stavka koja je govorila o njihovom statusu. Ali, i posle Drugog svetskog rata postojala je klasa prosvećenih koji su sakupljali: kupovali umetnička dela. To su bili političari, diplomate, inženjeri, lekari. Upravo oni su Narodnom i Muzeju savremene umetnosti donirali značajna dela koja su se nalazila u stalnim postavkama. Da su nam muzeji otvoreni, da se ne rekonstruišu sedam i deset godina ta vredna dela i danas bismo mogli da vidimo. Bilo je prestižno imati dela određenih umetnika, obilazile su se izložbe, u redu se nekad čekalo – uoči Nove godine – ispred Prodajne galerije Beograd na Kosančićevom vencu, jer su slike tada imale popust i mogle su da se kupe na rate.
PROGNANA STRAST – JA sam srećna dok radim, ja sam zaljubljena dok radim i to mi je dovoljno. Valjda, potom, to što je ugrađeno u platno i dospeva do publike. To bih htela i volela. Radim sa strašću koja je takođe prognana.

* Ali do pre dve decenije i država je kupovala?

– Nova Jugoslavija je dosta polagala na umetnost ako taj period posmatramo kroz otkupe. Kupovalo se po jedno delo sa svake samostalne izložbe. Muzeji su kupovali od umetnika za koje su bili zainteresovani. Grad je kupovao, opštine su kupovale. Slike su se nabavljale sem za muzeje i za naša inostrana predstavništva za kancelarije. Banke su kupovale. I, umetnik je mogao ne samo dostojanstveno da živi već se, što je bitno, osećao i društveno korisnim. Sem otkupa postojali su i razni državni stimulansi, stipendije, novac za stručna usavršavanja. Ko se, recimo, danas još seća nekad značajnog Fonda Moše Pijade koji je mladom, talentovanom slikaru, vajaru ili arhitekti obezbeđivao boravak u Parizu?

* A, onda je sve to je prestalo devedesetih…

– Ja sam nastavila da radim, ali imala sam tu sreću da sam bila zaposlena, inače bih mogla da umrem od gladi. Onda se 2000. ponovo javila nada koja je trajala dve ili tri godine, odnosno bili su organizovani otkupi. Međutim, sve to nije ličilo na period kada je država bila ta kojoj je bilo stalo do kulture pa je organizovala i Bitef i Fest i izgradila nekoliko muzeja – onaj na Ušću, Muzej revolucije u Novom Sadu u kom je danas Muzej savremene umetnosti Vojvodine.

* Sad se organizuju konkursi za otkup umetničkih dela?

– To je pomalo veštački način, jer je mnogo bolje kad komisija dođe u umetnikov atelje. Em vidi „uživo“ o čemu se radi, možda bolje upoznaje opus, lakše bira. Sad se konkuriše fotografijom a, naravno, s obzirom i na to ko sedi u toj komisiji može se otprilike pretpostaviti koga će odabrati ili koja će ustanova sa svojim zahtevom imati prednost. Pa, ajde da kažemo bolje išta nego ništa. Međutim, po reagovanju umetnika videlo se da ta formula nije idealna, usko je to grlo, pogotovo ako govorimo o periodu koji je trajao četvrt veka u kom muzeji ništa nisu nabavljali, pa o savremenoj umetnosti koja bi mogla da se vidi u tim kućama kulture teško da možemo i govoriti.
STVARANjE I DARIVANjE – UMETNIK, naravno, ne stvara da bi to što radi sačuvao za sebe. Stvara iz sopstvene potrebe za druge. Ja sam dobila od zajednice školovanjem, bila sam zaposlena. Kuća legata se otvorila pre deset godina i pozvali su me, na što sam ja odgovorila donacijom od 30 slika, a sad sam poklonila još pet iz najnovijeg ciklusa. Poklonila sam i galeriji Matice srpske jer sam se upravo tu i „srela“ sa umetnošću, a u tom gradu sam se dobrim delom i formirala pošto sam tu završila srednju školu. Onaj deo koji se tiče mog angažmana u pozorištu poklonjen je Muzeju pozorišne umetnosti. A, deo tog materijala je poklonjen i Pozorišnom muzeju u Novom Sadu.

* U kulturi vlada period apstinencije?

– I, opstaju samo najuporniji ili ne znam već kako da ih nazovem. Mnogi talentovani umetnici su promenili zanimanja, odustali – jer, ipak je najbitnija egzistencija. Pa ako umetnik još zasnuje i porodicu onda se problemi usložnjavaju. Znači, opstaje onaj ko ne može drugačije, uporan i spreman na odricanja svake vrste. Ali, ono što bi moglo da nas zabrinjava je što država upravo računa s tim!

* Među više od 30 nagrada koje ste dobili za svoje stvaralaštvo veći je broj vezan za rad u pozorištu?

– Ja sam prvenstveno slikar, a pozorište je druga, drugačija praksa gde sam uživala istražujući i unoseći inovacije jer sam nailazila na razumevanje uprave. A više je nagrada u toj oblasti jer jednostavno predstave idu na razne festivale i tako – ako se radi o dobrom ostvarenju – „kupe“ nagrade. U bivšoj Jugoslaviji bilo je dosta festivala, bilo ih je i u Srbiji.

U pozorište sam otišla da bih obezbedila egzistenciju i, istina je, posvetila sam mu se svom svojom dušom. Međutim slika je ono glavno u mom stvaralaštvu.

* Znači rad bez pauze?

– Kad bih došla kući oko šest po podne odmah bi se prihvatila slikanja, pa tako do dva, tri ujutro. I stalno tako. Nije bilo perioda kad sam prestajala da slikam.

„Kale za Fridu Kalo“

* Na vašim slikama su džungle, žitna, cvetna polja. U kojoj meri je to u dosluhu sa stvarnim životom?

– Sve što umetnik radi je u dosluhu sa stvarnim životom. Sve što slikam je doživljeno. Ipak, radi se o lepoti koju želim da „doturim“ ljudima u ova ružna, posna i krizna vremena. Međutim, jasno, možda se to može shvatiti i kao „ekološka misija“, jer mi zaista zavisimo od prirode prema kojoj se danas čovečanstvo ponaša bahato, ignorantno, eksploatatorski. Moj ciklus tropskih prašuma se i zove „Sačuvajmo postojanje“. Ali, ko želi to može da shvati i kao beg od stvarnosti jer život ovaj kojim smo okruženi, izgleda prilično depresivno, ne nudi alternative. Nemaš gde pobeći osim u sliku. Zasuti smo lažima, moral je u egzilu.

* Da li je indikativno što danas samo umetnici daju i poklanjaju.

– Umetnici su poslednje uporište humanosti a pritom izloženi svakojakim poniženjima. Ali ovde, u Srbiji se radi i o mentalitetu koji karakterišu zavist, kritizerstvo. Solidarnost je retka epizoda na ovim terenima.

* A, zakon o kulturi?

– Svakog dana očekujem vest da će umetnike poslati na polja da rade.

Milena Jeftić Ničeva Kostić: Moral je danas u egzilu | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements

Браћа Лукићи намерно / Адам Пуслојић

Ово писмо је путовало спором, несигурном поштом, и вратило се свом пошиљаоцу. Да би неким другим, краћим путем стигло на праву адресу.
braca lukic 1a
braca lukic 2b

Ако не верујете, ево неких доказа.

braca 3a
….
braca 3b
видети више: http://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%BC-%D0%BF%D1%83%D1%81%D0%BB%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%9B/

САЧУВАТИ ДОСТОЈАНСТВО / Александар Лукић


Постоји час кад човек треба да одступи, из посла у ком се затекао. Бива време кад ваља наћи неопходну меру за такав поступак. Ради властитог достојанства, човек мора познати тренутак, кад треба баталити такву работу.
Досадашњи писац: цртица, опажања, колумни се уморио на известан начин, бележењем истина о лицу и наличју града Пожаревца. Српском народу.
Верујући како је град Пожаревац заслужио слободоумну и непоткупљиву грађанску новину, писац се прихватио да у „неславном добу“ „натовари крст себи о врат“.
Пишући текстове, он се није обазирао на „секире“ подигнуте над главом, на цену коју је морао сусретати и плаћати успут. Упознавање „патуљака оданих јефтиној политици“, оданих ћифтинским интересима, удовољавању сопствених апетита „задовољављања потреба уста и гузице“, а не општој добробити, било је део судбине, у суштини – јалов је посао. Служење истини приноси горак укус. Увек горак укус.
Након свега написаног, да ли се што међу Пожаревљанима променило? Да ли је ишта од нахереног исправљено? Рекао бих у слободним часовима надахнућа, мало тога. Готово ништа.
Потреба да се робује колотечини, инерцији, лажима, илузијама, пресној сировој стварности надвладава.
Истина се тиче мало ког. Србима је до истине стало колико и до лањског снега. Саопштавати истину Србима није упутно.
Има ли смисла повлађивати полумитолошком српском менталитету – тако вулгарном поимању наше стварности, живота? Саобразити се са њима?
Необазирање на истину, не значи да она не постоји!
И онда кад је познаје само један човек, частан у намерама и односу према њој, чини се довољним за образ и спас једног друштва.
Посвећени имају снаге да се осмеле да иду раз света. Малобројнима је природа подарила кичму за праву сврху, да остану усправни. Истина, служење њеним вредностима, изискује жртву.
Болест нашег друштва, тужна и жалосна, почива на чињеници да је неспремност истог друштва, да почне са свеобухватним лечењем неизвесна. Немоћ да трага за лековима, више је но очита. Страшна је слутња, да ће болест трајати, онолико времена, колико јој је било потребно да се развије. Пола века!!
Али, можда је бележење истине о нашој стварности, покренуло „ствар са мртве тачке“. Та вера је нужна.
Да се свет, заједница није сурвала до врага, сведоче они ретки читаоци, који су веровали редовима исписаним у „колумнама“. Они су поред војске безобзирних, саосећали са истином. Подупирали је према свом умећу. Довољно.
Колумна је кроз време, стекла доста пријатеља и непријатеља. Са алалом им било.
Писац колумне се враћа свом основном послању: поезији. Оној која истину и живот једина може да оправда. Путем поезије.
Поезија је у дубинама самог бића и она је деловање у бићу. Поезија је сунчева светлост, од које се биће развија.
Остати неупрљан задатак је сваког човека.
На крају, шта може човек рећи, а да се не постиди. Ћутање је лековито.
Ако се ко одважи служењу истини, нека зна, да мора савладату наук да бира друштво и пријатеље, према себи…

(текст штампан у књизи Александар Лукић: ИЗМЕЂУ МИТАРЕЊА ЧУДОВИШТА И УМЕТНОСТИ БУДУЋНОСТИ, Пожаревац, 2010, стр.86 – 87)

Pozdrav iz Insbruka, Bosko Tomasevic

Dragi Miroslave,
obradovao si me tvojim mejlom od pre nekoliko dana. Hvala Ti, veoma.
Voleo bih da upoznam kolegu Jagličića. Poštujem i cenim veoma ono što on radi. Čitajući ono što piše i prevodi vidim da je znalac i poezije i umetnosti prevodjenja kao i rada na kritici. Pozdravi ga sa moje strane.
Tvoj rad jeste (ranije bih rekao: „postaje“, a sada kažem: jeste) institucija koja će ući u istoriju srpske književne borbe za vrednosti koje su izopštene kao i za prevrednovanje onoga što je samo sa stanovišta puke, institucionalizovane, uglavnom političke, moći, postalo vrednošću.
Nedavni Sajam knjiga u Solunu gde je delić srpske literature prikazan kao Agora srpske savremene književnosti, prošlogodišnji Sajam knjiga u Lajpcigu, jesenjašnji PEN simpozijum u Beogradu, objavljivanje SKD pisaca u inostranstvu i istih, opet u prevodu (na engleski), kod nas, „Glasnikovi“ pisci i moćnici, potekli sa kazana tzv. Demokratske stranke – sve to instucionalizovano, izaledjno, podmuklo, gebelsovski organizovano propagiranje delića srpske savremene književnosti (književnosti sastavljene od navodnih „diplomata“: Velikić, V. Ognjenović, Basara i, navodno, jednako: Crnjanski, Andrić), mora izazivati nemirenje ogromnog dela zapostavljene srpske književnosti, njihovih tvoraca. Oni koji šire laži o srpskoj književnosti, promovišući sebe, moraju se suočiti sa snažnim otporom odstranjenih i „ubijenih“ pisaca. Ipak, borbu organizovati je teško, preteško. Nju otežavaju ne samo moćne institucije, nego i moćni nemoral tih institucija koje na kritiku istih ne odgovaraju. Psi laju, ali karavani prolaze. Taj cinični stav sproveden u delo – veoma je moćan i efikasan. SKD, srpski PEN se ne osvrće na tvoje glasilo. Zamrzavajući borbu, oni na taj način ne samo da pobedjuju, nego koriste sve resurse države kao institucije moći da se uglave kao vrednosti u instituciju zvanu književnost. Ta književna borba ima sve oblike klasne borbe. Borbe potlačenih pisaca spram književne buržoazije. O načinima borbe sa tom pošašću moglo bi se mnogo naučiti iz dokumenata bivše KPJ. SKD i PEN su, možda, baš iz tih dokumenata naučili načine prljave borbe.Bez obzira na izglede na uspeh, preostaje nam borba gradjom, dokumentima, upravo postojanjem Tvojih Sazveždja, Renesanse, uglavljivanjem u književnu javnost istrajavanjem. Ovo može da liči na retoriku, na priznavanje nemoći, no do preokreta će doći. Pišem sa dna skepse kada ovo kažem, ali, šta preostaje osim verovanja da će sama književnost umeti da se izbori sa onim što joj savremene institucije nameću. Književnost je, uostalom, jedino važna, o njoj se ovde radi, a karavani institucijâ će proći. Ostaće knijiževnost, ono što će se zvati srpskom književnošću druge polovine dvadsetog veka i prvih decenija dvadesetprvog.
Puno te pozdravljam i svako dobor želim,
Boško Tomašević

ТАМО ГДЕ СЕ СЕКУ МЕСЕЧЕВА ЛИНИЈА И СТАБЛО ПОСВЕЋЕНОГ ДРВЕТА

Белатукадруз

АВГУСТ / 13. СЕПТЕМБАР 1971…

Другом кругу и другом поднебљу припадам.
Не овом. Ово ће брзо да прође, као полугође.
Ја живим за оно што ће доћи, и потајно се надам.
Да ли и ви, ма ко били, живите такође?
Век је на крају дволичности – Царство Ћесарово.
Високе тополе, људи ове земље знају : Раскршћа
из старог и одбаченог стварају нешто ново.
Блок је волео само голу истину, као лабуда.
Савремени песници : горке су њихове риме, неукусне.
Па и мисли ( не визије, јер их немају) су им робусне.
Нико ни да спомене како му је жаба улетела у уста.
Беже од Истине. (Ко суву крушку, обавија их бршљан.)
Полуистине врве. Одасвуд надире лаж Епохе, пуста,
зујећи као фрижидер празан, изазван стршљен…

*
Чудно је то осећање: хтети да будеш свуда.
И у Хомољу и у Београду, и тамо и овамо у истом трену.
Кликтај у грлу орла, дрхтај у срцу лабуда.
Могуће је волети и мрзети истовремено исту жену…
Почетак семестра је као пешчана гомила
која провале облака упија. Целовитост Бића
начета је површноћу, која као да се окомила
на филм живота веселог једног младића.
Распет сам и распети смо, у себи, тајно,
на гвоздени крст века. Разапиње нас гомила.
О, свете неразумни! Кратковиди! Памети луда.
Религијо магле, дволичности, лицемерја.
Разапињу нас, везаних очију, слепци сурови.
Разапињу нас од раног јутра до предвечерја…

МРТВИ ПЕСНИЦИ. 20. IX 1971.

Поново вас по свету срећем,
мислећи с радошћу (кад се усамим) на вас.
У градовима другим, у друштву већем
ја препознајем вашу мисију и глас.
Ја памтим вашу жалосну судбину –
и мог живота она се тиче.
Заблуде не горе као шуме.
Нису сви ушли у рачуницу Удбину.
Фламингоси у ЗОО врту личе
на оног који самом себи прича приче.
Приче о онима који знају судбу своју
и све оно што их у животу чека.
„Време је за шмркове и четке;
сперимо, као пароле са зидова, заблуде века…“

*
Сачувај ме, Боже, пиревине века!
Пиревине, пиревине, пиревине жилаве :
Сачувај ме од зла човека,
од себичности, и деце килаве!
Сачувај ме, Боже, лошег варења!
Паучине, ројти паучине, покера..
Унутрашњег ђубрета, крварења.
Сачувај ме, Боже, од кибицера!
Сачувај ме од нечистих бесова,
од мржње малих, и подмуклих.
Сачувај ме, Вишњи, од стресова!
Сачувај ме од оних који су пукли!
Од искушења највећих грехова.
Од комшија, од лопова, од утучених…

*
Чему да се надам? У овим боксовима?
На жару века, као месо, могу да прегорим.
Чему да се надам? Чему ни луд неће?
Ја сам расипник : не умем да чувам
енергију. Отуда долазе све несреће
Ту је негде и почетак среће –
оне без краја : кад енергија облик мења.
Ја сам као муња, блеснем па ме нема.
Чему да се надам? Пљусковима стрпљења?
Сам против свих јунак само у неким
романима добија састисфакцију („битку“).
Чему да се надам? Милости од далеких
и непознатих пријатеља? Од будућих
сусрета? Кад је губитник на добитку?…

*
Млава, Стиг, Звижд и Браничево.
Млава и Пек. Брегови од чоје
по којима рађање сунца, или залазак,
везе ибришимом сусрете моје.
Главичица. Гроб на змијском гнезду.
Трешња дивљакуша на могили Келта.
Трешња бела на змијском гнезду.
Ништа ја теби нећу рећи, винова лозо!
Предрасуде су затравиле свет, историју.
Пси у ладовини, загледани у псећу звезду,
искренији су од девојака које су своја права
осећања скрила. Мирише жокет, црна липарија,
мехуне пасуља, семе бундева, сува трава…
Све слабе стране минуле године две, сценарија
годишњих доба : ко преслатку крушку, исисава
рој оса. Ноћи моје, ноћи болно дуге,
ветар што спрудовима и реком претрчава,
поподне, не дува из чежње и туге:
Сит самовања, он ливадама и обалама вршља
као вихор, ласте у сутон или стршљен :
да стане на реп сјају на крају августа.
Ко момче враголато, кога је частио случај
нечим дивним, али преко његове воље.
Ноћи моје, ноћи болно дуге, пуста
је ледина будућности, иако је као пруће
непрегледних ракитара у суштини густа.
Уста која љубим – једина уста –
нису она из сећања, већ – Немогуће…

*
Кад би песник на почетку знао
докле ће на крају песме доћи,
он је не би ни започињао.
Он лови, везаних очију, у мрклој ноћи.
Заборав! Не заборав, већ тишина
– тај неми говор мртвих ствари, који трује.
Песник лови у мрачној шуми, тајанственој,
у којој хује горуни и јеле, јабланови и тује…

Из нове књиге песама коју припрема песник М. Лукић

посебно, друго монаштво

Берђајев је на један од маестралних начина открио разлику између Пушкина и оца Серафима:„Пушкиновој и Бемеовој генијалности се откривало оно, што се није откривало светости Фрање и Серафима. Они који нису свети и савршени могу поседовати веће знање и већу лепоту, него свети и савршени. Светост није једини Божији дар и није једини пут ка Богу. Божији дарови су бескрајно разнолики, разнолики су путеви Божији и у Очевом дому има много боравишта. Постоје светитељи који су поседовали посебан дар мистичног сагледавања божанских тајни, али овај гностички дар уопште није својствен свим светитељима. Други светитељи су поседовали дар лепоте. Тако је Св. Фрања био изузетно обдарен за лепо, он је био песник. Св. Серафим је поседовао дар мистичког сагледавања. Али било је много светитеља, који су били сиромашни даровима сазнања и лепоте, који уопште нису били гностици и песници. Нису сви светитељи били мистици. Исто тако, као што су постојали велики мистици, који су сагледавали највише тајне бића, а уопште нису били свеци. Паралисана, круто -реакционарна је она религиозна свест, која се не остварује на стваралачки подвиг, на подвиг стварања сазнања или стварања лепоте, зато што сматра овај подвиг само усудом светитеља, скида са човека терет слободне иницијативе, терет одговорности у откривању стваралачке тајне. На овом темељу настаје немоћна и несвесна завист према светости, колебљива и кукавичка неактивност у сваком стваралаштву…“
(Николај Берђајев : СМИСАО СТВАРАЛАШТВА : књига прва, стр. 148)
Пре него што сам читао Берђајева (објавио сам то у једном од есеја минулих година), захваљујући властитом и специфичном стваралачком развоју, било ми је јасно да ће на путу стваралачке генијалности настати посебно, друго монаштво.
Верујем у стваралачку генијалност која се не мири ни са каквим позитивизмом.
Када сам писао своју прву књигу есеја Музеј Немогућег ратара, ја сам у ствари чезнуо са постојањем манастира – метафорично речено – тог посебног, другог монаштва.
Знао сам, оно што је и Берђајев схватио пре 1914. године да је живот генија – монашки живот у светузаснован на стваралачкој врлини генијалности, на врлини одрицања од спокојства приватног породичног живота… Као што сам знао да судбину треба испунити, упркос томе што је судбина човека и света тегобна, паћеничка, али она није само то, она је и дарована, обдарена судбина.
И човек мора да се помири са тиме, песник, стваралац, да у даровитости постоји сопствена жртва, сопствени подвиг…