Семјуел Данијел рођен је 1562. године у Таунтону, код Сомересета, као син учитеља музике. Имао је брата Џона и сестру Роуз. Године 1579. примљен је на Оксфорд где је провео три године студирајући поезију и философију. Године 1586. записано је да је ступио у службу барона од Стафорда, амбасадора Енглеске у Француској. Први рад штампао је 1585. као штићеник контесе од Пемброука, сестре Филипа Сиднија. Године 1592. датиран је циклус сонета о Делији који је, испрва, штампан као додатак Сиднијевом делу “Астрофел и Стела”, без допуштења аутора. Сматра се да је Делија била стварна особа која је живела у Авону и да су сонети, њој посвећени, писани за време боравка песниковог у Италији. Године 1599, штампао је “Песничке огледе”. После смрти Едмунда Спенсера додељена му је титула Поета Лауреатис, које се одрекао у корист Бена Џонсона. Наредних година објављује серију драма, углавном пасторалних траги-комедија, које га устоличују као званично водећег писца свог доба; он има своју синекуру и веома је близак краљици Ани. Остала је забележена прича да, наводно, једном приликом није могао, или хтео, да прими Шекспира који му је, тада не тако славан и слављен, дошао у посету.
Касније се повукао на имање у Бекингтону, округ Вилтшајер, где је умро 14. октобра 1619. године. У наредним вековима Данијелова слава се осипала, да би се за њега заинтересовали романтичари, Колриџ и Чарлс Ламб. Но, његова дела поново су штампана између 1885. и 1896, да би 1998. биле објављене његове изабране песме.
Делија
52
Драги сну, сине ноћи што ме жали,
и брате Смрти коју тама роди,
ослободи ме море, сјај запали,
мноштва ме брига дневних ослободи.
Доста је дану да служи очају,
сузом младости бродоломне моје:
нек твоје будне очи надјачају
бесана зла што нада мном се роје.
Нек у сну згасне дан који ме лаже
да сутрашњици страсно не похрлим;
нек сунце јутром варке не полети
јер погоршање туге потпомаже.
Нек само сањам да облаке грлим
и никад дневни презир не осетим.
