Џон ДРАЈДЕН (1631-1700)

Џон Драјден родио се 19. августа 1631. године у Алдвинклу, близy енглеског града Аундла, округ Нортгемптоншајр, где је његов деда по оцу био жупник, као најстарије од четворо деце Ерасмуса Драјдена и Мери Пикеринг. Као дечак Драјден је живео у селу Тичмарш где је добио прво домаће образовање. Године 1644. послат је у Вестминстер школу, на чијем челу је био харизматични предавач др Ричар Безби, а студирао је на колеџу Тринити у Кембриџу. У младости је био републиканац-пуританац, а затим, у добу рестаурације Стјуарта, прешао у супротни табор. Првог децембра 1663. оженио се са Елизабет Хауард, из ројалистичких кругова, са којом је имао три сина. Писао је стихове, драме и прозу. Много је преводио са француског и латинског (између осталог и „Енејиду“), а у естетичком смислу придржавао се образаца француског класицизма (Боало, Молијер, Лафонтен). Славу код савременика, осим драмама, стекао је алегорични сатирама на дневне теме, поготово оним којима је нападао противнике Стјуарта. Милтонов „Изгубљени рај“ прерадио је у либрето за оперу. Написао је оглед „О драмској поезији (1667), где је писао о Шекспиру и Бену Џонсону, са великим уважавањем, али и критикујући дела савремене драмске продукције, па и њихова, са становишта Аристотеловог учења о јединству места, радње и времена. Умро је 12. маја 1770. у Лондону и сахрањен у Вестминстер опатији. За живота био је најутицајнији песник свог времена, али је после смрти његова репутација падала. Ипак, Креб, Бајрон, Китс и Валтер Скот задржали су поштовање за овог песника, а Елиот му је посветио оглед; он данас, ипак, стоји знатно ниже од Дона, Марвела или Поупа.

Срећни тренут

Не, за срце што пати, промена не постоји,
не бира чак ни разбор, да одемо куд који;
зачараност ми оте поглед, под ногом тле,
могу за њом да умрем, не и да живим без ње;
Један њен нежни знак, и ево ме где мрем
пре него за награду оног што једва смем:
јер, окрутна лепото, твоје презирне чини
милије су од тога што још ми не учини.

Љубав је у остави и чека срећан тренут,
и жели да оконча мој бол ненадно пренут;
нема празнијег дана но кад ужитак мине,
у недохват празнине кад исклизну године;
Амор нек чува двери за угодни наш час,
ван времена и смрти, где не злорабе нас:
нестаће смрт и време кроз реч, и лет, и сне,
а љубав пут нек нађе да живи и да мре.

Advertisements

Хенри ВОН (1622-1695)

Хенри Вон и његов брат близанац Томас рођени су у Њутону, Велс, 17. априла 1622. године. Верује се да је студирао на Оксфорду, заједно с братом. Међутим, напустио је студије да би студирао право у Лондону. Године 1646. објавио је збирку “Песме са Сатирама енглеског Јувенала”. Хенри Вон је већину свог живота провео у селу Лијанстфрајду. Волео је природу и посебно велшке планине. Године 1646. оженио је Катерину Вајс са којом је имао једног сина и три кћери. После њене смрти оженио је њену сестру Елизабет, са којом је имао још једног сина и још три кћери. Умро је 23. априла 1695. године.

Детињство

Ван дохвата је. Залуд моје око
вапије, зури у вечност, дубоко.

Где је сад живот обичан, без позе,
беле направе које деца возе
и мисли трена безопасног сваког
са садржајем датим ми ко шаком?
Убрзо јасно пут ћу свој да одам –
смелом бих игром да допрем до свода.

Зашто мушкарци воле вучје зубе
више но јагњад, више но голубе?
Бирају ватре пакла, стрме стране,
пре него светле звезде, Божје длане?
Чији трн чије повредиће лице,
док расипају мирис љубичице;
зар срећан живот – мушкарцима – бива
само у смрти, кад им леш почива?
Видети одвећ зар не смири вид,
зар не промудри искуство и стид…
Све је болесно, сваки избор лош:
зашто детињство не волети још?
Зашто бих, ако видим кам ил шкољку
морао крити радост, као бољку?
Или, ма био и том свету близак,
стрмином истом и ја да проклизам?
Но то је грех, по њима; хоће, груби,
да просвестим се и душу изгубим.

И свет практични опет на рад зове,
на активности тешке и сурове,
а јадну децу користи за себе,
за своје мртве игре и потребе…
О драго доба! О, болу невини,
кад се Врлина с људима сједини,
кад љубав се без пожуде развија
без краја тамо где блажи и прија.

Мора да живи мистерија тиха
ако се жели до Божјега лика
који анђели штите док се шале,
анђели које прогнаху будале.

Сад проучавам људе све ревније,
видим што нисам видео раније,
а све што видим ко кроз ноћ под ветром –
са руба неког полумрачну светлост!
Све за поновну светлост тих минута,
и за сигурност оног тесног пута!

Мир

Душо, предео тај постоји,
далеко изнад звезда блешти:
крилата стража тамо стоји,
то су ратници храбри, вешти;
тамо, над смрћу и над нама
осмех је, мир је, и победа,
где неко, рођен у јаслама,
над световима заповеда,
као друг нежни нашој раси.

О душо, буди се, ван плоти!

У чисту љубав слетела си
да умреш овде у чистоти.
Да задобијеш свет што ћути
тамо где цвета миром брда
ружа што не зна увенути –
уједно лак дах и утврда.
Напусти луду ту долину,
ту несигурност за сав век,
где само једно не промину
никада: живот тај, за лек.

Дођи, дођи, шта чујем сад?

Дођи, дођи, шта чујем сад?
Откада он нестаде
сваки дан расте у декаде,
у дане сваки сат.
Дођи, потеци
збир пресеци
земних суза, и дах!
Ти знаш да суза свака
права је, и нелака…
Дани су мени страх.

Нема ветра који ме може
расхладити, ил проћи мимо,
и далек, оста близу коже
твој длан ког не видимо.
Дођи, дођи, одлакни!
Те глупе усне такни;
Тај неуморни дах из таме,
ту земљу, име то, све веће,
које нестати неће
до смрти саме…

Неки те виде дном гробнице,
не као дом ил драги простор –
с тамним печатом матернице
која не брине за потомство.
Дођи, бар ми се присни!
Све мртвије ми мисли;
Али од свега пре бих,
док за њим тужим ту,
у кревету, у сну,
да пробудим се у теби.