СВЕ ЈЕ ИСТО, ИЛИ МОЖДА И МАЛО ГОРЕ, НЕГО ПРЕ ГОДИНУ ДАНА / Бела Тукадруз

Featured

Ознаке

Брисан простор. Сви беже јер знају шта их чека на том простору, а ја не могу јер немам избор. Лето 2014. Поред Пека

Брисан простор. Сви беже јер знају шта их чека на том простору, а ја не могу јер немам избор. Лето 2014. Поред Пека

УЗ ДИГИТАЛИЗОВАНИ ПЕТОБРОЈ „ТРЕЋЕ СРБИЈЕ“ 16-20/(24. октобар 2005)

После овог петоброја „Трећа Србија“ се – угасила.
Престао сам да штампам овај часопис, поред
осталог, и услед недостатка новца за штампање.
Евентуална публика којој је овај часопис стремио,
треба признати, није ме подржала. Доказ за то су
и тридесетак непродатих примерака. Па, ако још
увек постоји тих 30-ак непродатих примерака,
чему ново издање, дигитално?
Разлога за то има барем два. Највећи тиражи
бројева су били – 250 пр. То је терен издавачког
гета. Из тог „казамата“ и „мрака“ треба изаћи!
Дигитализујемо оне бројеве часописа које су
штампале „Заветине“ (док се то могло, макар и уз
помоћ „штапа и канапа“) – а које можемо, на
основу припреме за штампу тих часописа, да дигитализујемо. При том, није могуће дигитализовати све штампане бројеве (часописа „Заветине“, „Дрво живота“, „Уметност махагонија“, „Идентитет“, „Оркестар СУЗ“, и „Трећа Србија“), јер нисмо сачували све припреме, или су понеке од тих припрема биле несолидне. Настојимо да дигитализација буде што вернија одштампаним на папиру примерцима. Сви ти часописи „Заветина“ били су својеврсни уреднички бој са ветрењачама , још трагичнији од оног Дон Кихотовог! Штампање тих тиража, када се све сабере, око стотинак бројева (свих часописа узев заједно ) финансирао сам – ја.
Професор и књижевник, не нешто посебно имућан грађанин – то моји читаоци и пријатељи знају.
Новчану потпору за издавање часописа нисам тражио од министарства културе, јер је, тврдим, никада не бих ни добио. Држава је потпомагала неке друге уреднике, који су издавали часописе које је попала дебела прашина библиотека.
Али, али… Толико сам о томе писао, да о томе више нећу.
Из издавачког гета малих тиража часописа, или малих тиража књига, био сам принуђен да потражим, после јесени 2005. године – привремени азил у Веб издаваштву . То
издаваштво је део будућности која је долазила и дошла, омогућујући неслућене тираже,
комуникације, и планетарна дејства . Значи, требало је исправити неправду, колико се
може. Требало је дигитализвати поједине бројеве часописа „Заветина“, учинити их доступним – не само књижевним радозналцима у Србији, него и у свету, пре свега, у бившим републикама СФРЈ, Европи, Америци, Азији, Африци, Аустралији, Русији, Аљасци, Аргентини, Бразилу, одакле нам стижу писма – не само симпатије, него и подршка.
Интернет је као медиј зближио најудаљеније тачке на земаљској кугли.
Сада, осам година касније, након што је престала да излази „Трећа Србија“, било је могуће, као у каквој бајци, једним солидно урађеним дигиталним издањем, које би,
што се тиче штампаних текстова било сасвим адекватно штампаном на папиру издању,
показати, један од могућих разлога, због чега су часописи „Заветина“, угашени, далеко од очију јавности. Тако ће бити исправљена неправда, али у неку руку и задовољена сасвим природна глад радозналих духова и присталица и пријатеља које су „Заветине“ последњих година стекле. Није ми намера да оживљавам угашене часописе, не –
само сматрам да има добрих разлога да се новије генерације читалаца, које ће бити моји једини и прави савезници кроз време, упознају са оним што је могло бити једна друкчија трибина са сучељавање најразличитијих мишљења, и што је придављено познатим српским тзв. књижевно-културним аутизмом.
Ово дигитализовано издање Треће Србије скоро стопостотно је истоветно оном штампаном на папиру, ако не рачунамо рекламе које смо изоставили, којих иначе није било много, као и неколико фотографија, без којих се могло.
Последња ставка Садржаја Треће Србије ПРЕТЕК , најављивала је неколико штампаних
издања “Заветина”, што нисмо донели у овом дигиталном издању: доносимо нешто друго, што ће бити корисније новој генерацији читалаца, тј. онима који долазе, а то су ово небеско, митско, космичко или планетарно “јаје”, знак препознавања “Заветина” на националној и светској Мрежи. Овде ПРЕТЕК има заиста функцију претека, оног што је претекло, како вели наш народ. Пошто сам лично надгледао дигитализацију
последњег броја Треће Србије, приметио сам да су писма неких актера у овом петоброју, писана руком, тј. факсимили, помало нечитка; то читаоци на светској мрежи могу решити и побољшати зумирањем. Међутим, факсимил критике која је толико ражестила Г. З. Ј. никако се није могао побољшати, па смо морали да овде донесемо у
целини ту критику, како би била доступна. Јер претходни број “Треће Србије”, где је штампана, још увек није дигитализован. Па да не би било недоумице, неоснованих претпоставки и нагађања.
Видети више: дигитализовани вишеброј „Треће Србије“ Бр. 16-20 / 2005 : http://znakprepoznavanja.files.wordpress.com/2013/07/treca-srbija-16-202005.pdf

(…)
*
Баш у то време, када се приближавала дигитализација споменутог петоброја
Треће Србије , допутовали смо из Београда на село, тј. У Мишљеновац, и суседи су нам донели једно писмо из далека.Јер су они примали нашу, тј пошту која је стизала на адресу наше породичне куће.
Замислите од кога!Била је то дописница оног српског попа из Аустралије, којим се завршавао петоброј Треће Србије из јесени 2005. год.!
Погледајте ви: то – бесрамно писмо , тј. разгледницу, у којој ми попа З. јавља да је
“примљен у УКС, Београд” (27. 04. 2013. године), у коме инсинуира да нас је некаква жена – Анђео/Муза , успела да посвађа!Час пише црном хемијском, час црвеном. “Земљаче Мирко” пише црним, “Христос воскресе” црвеним. Предлаже ми да му будем издавач! Нуди новчану помоћ!! Као и … Да ли је тај човек, тај наш српски поп –
При себи? Ко је он, у ствари?
Е, сад погледајте, што се тиче искрености, тј. На што је све спреман један српски поп:погледајте како је адресирао разгледницу: “Песнику и наставнику (Учи)“ . Песник можда (је)сам, хајде – де, наставник нисам, отишао сам у пензију пре две године као професор компаративне књижевности; Уча нисам – никад био.Значи, то је све иронично.
А разгледница је, у ствари, дело једног човека који не зна шта ће са собом, него се бави ситним сплеткарењем, и после осам година….
Нама Србима нису потребни други душмани: довољно су нам овакви људи без скрупула!
Када ми причају о српској елити, мени постане мучно, јер – ми смо имали, можда, некакву елиту оличену у духовима тзв Прве српске ренесансе, крај деветнаестог и почетак 20. века. Али ти ренесансни духови су нестали са временом. А ако је и било некаквих њихових следбеника, потиснули су их – они које сам жестоко жигосао
као књижевни аналитичар почев од 1993, године, када сам завршио књигу “Метафизика у белом оделу”, и нарочито последњих пар година, оглашавајући се као сарадник пожаревачког часписа “Браничево”, или нишког зборника “Унус Мундус”.
Три пута сам, уз помоћ штапа и канапа, публиковао своја Сабрана дела , без ичије
помоћи (не рачунам најужи круг пријатеља!) (2003, 2004, 2006), у врло ограниченим тиражима, и она су практично непозната, како српској јавности и култури, тако и
шире (како би рекао Господин М. Мркић). У Вечитим чудесним кореновима
публиковао сам књигу, јаког полемичког набоја, ПОСЛОДАВАЦ КЕОПС I, 208
стр.; окидач за писање те књиге био је памфлет С. И “Др СМР”. Ова књига је дигитализована и можемо је у сваком тренутку учинити доступном.
Јавност треба да зна, новије генерације читалаца треба да знају, шта се заправо скривало иза те тзв. подмукле виц-критике. Мада је довољно и оволико, колико је објављено у овом дигитализовамо петоброју Треће Србије . Ја се нисам утркивао са објављивањем на папиру те релативно позамашне књиге, поготову када сам (…) сазнао да је С. И. Тешко оболео…
Чудан је живот, али је исто тако загонетна и судбина, као и смрт, која све уређује.
Трећа Србија је престала да излази, угасила се, услед недостатка финансија, а “Савременик” још увек излази, о државном трошку, и још увек разговара сам са собом. Али и многи други српски књижевни часописи бирају сличан пут .
Осим можда књ. часописа “Људи говоре”, који издају канадски Срби, и коме прети, пре свега због његове неукалупљивости, да доживи судбину Треће Србије.Нас су у Србији тако перфидно изиграли тзв. опозиционари, све деца бивших Титових приушника, пуковника и генерала, и ини.
Изгубили смо више од 20 година надајући се некаквом преокрету; није дошао.
И наше синове, на жалост, чека тежак задатак.
Зато што смо били наивни, колебљиви и што ствар нисмо узели у своје руке, као и други народи који су прошли кроз тзв. тип источноевропских демократија.Погледајте на шта личе српска удружења писаца,кога примају у књижевно оделење САН (опет стварају неке нове Ћ-иће ).
Погледајте кога само штампају у СКЗ!Ша се овде променило? Ја сам, барем, као уредник, имао снаге да у јесен 2005. године штампам, не на кашичицу, него обилато неке сасвим друкчије писце – доказ је овај петоброј Треће Србије.
Погледајте ви те мемоарске, прозне или песничке прилоге Јагличића, Лукића , или
Винавера

Па ћете, надам се, схватити. Имао сам одличну интуицију као уредник, али јавност и читалачка публика нису баш били имресионирани тиме, јер су их упорно дрогирали и кљукали како најутицајнији српски медији тако и партијски нови комесари , углавном и без изузетка – писци врло малог домета, али политички веома употребљиви,кочоперне бирократе…
Али, да ту станем. Пажљиви читалац овог дигиталног петоброја ће се снаћи и сам…
Око Петровдана 2013.
Бела Тукадруз

фалш сајт, копија „школица“

Featured

Ознаке

(ШКОЛИЦА) ДОБОШАР ЖДРИКИЋ
поставио/ла Samo Za Delije 05.03.2010. 04.28

Фалш сајт, копија, покушај крађе званичног сајта «Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ» уз подршку ГООГЛа. Потписује је као власник и аутор неко ко се представља псеудонимом. «Само За ДЕЛИЈЕ». Иако је пре неколико дана затражено од ГООГЛа да буде блокиран овај сајт, ништа се није догодило! Сајт још увек није блокиран. Све у свему, «Школица» је скоро идентична копија сајта «Виртуелни музеј» који се налази на адреси : https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/in-the-news/izmedumitarenacudovistaiumetnostibuducnostipoklonknigazavetinazaseptemmbarmesec2010
Да ли су можда само због овог чланка («Добошар Ждрикић») отимачи сајта «Виртуелни музеј» – тзв. власници «Само За Делије» – направили лоповску копију «Школица»? Упозоравамо да је реч о сасвим недозвољеној криминалној делатности – крађе и ауторства и покушаја крађе идентитета. О мотивима оних који се представљају као «Само За Делије» можемо нагађати. Право је чудо да нису избрисали многе сликовне линкове који упућују на «Заветине» и на «Сазвежђе ЗАВЕТИНА».
=========
«Симболи и сигнали.
…..Добошар Жикић вам је био онај највидљивији, најсигурнији, најближи знак нове власти. Па је ушао и у причу и у предање…Е, кад је умро Жикић, наследио га је други сељак , нешто млађи, онај што је завршио неки од курсева на радним акцијама. Волео је да лаже, да њушка и цинкари мештане; код већине уопште није био омиљен; па га прозваше Ждрикић!
Имао је он право име и презиме, записано у матичној књизи, али мештани су му лепили надимке иза леђа, зависно од околности.
Звали су га и „Дева“, и „Јаничар“ и „Фљикета“… Е, тај вам је Ждрикић родоначелник свих наших чувених уредника, књижевних критичара, чланова књижевних жирија, универзитетских професора књижевности… Од општинског добошара родила се чета мала али одабрана књижевних добошара који жаре и пале књижевним животом Срба: многи чезну да им Ждрикићи објаве књиге, а још више и да им напишу позитивне реценезије или доделе неку од угледних књижевних награда…
Ја сам осетила на својој кожи „грехове и доброчинства наших Ждрикића“, као и неки други даровити писци, о којима нико други осим најужег окружења појма нема да постоје, и ја верујем да су све то изгубљени људи, чија се срца никада неће променити, па им се према томе неће променити ни судбина.
(…) Спасио ме је од пакла и нихилизма Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију .
Оснивачи овог Алманаха су незадовољни многим стварима у нашој култури и књижевности – ту тако мало има буктања самопрегора! Погледајте културне рубрике наших дневних листова са тиражима који нису за подцењивање, без обзира да ли је реч о
„Политици“, „Демократији“, „Дневнику“, или „Блицу“, или „Борби“, или већ неком другом листу – колико ту има ствари богатих и цветоносних, лепих и истинитих, колико има покушаја да се оне врате у онај круг коме изворно припадају? Колико се ту развијају ствари у њиховој потпуној стварности? Погледајте књижевне часописе, све одреда, прилоге у њима и тз. књижевну критику, начин вредновања – и осетићете брзо колико се историјски човек удаљио од древног доба, од изворног стања.
Или погледајте шта и кога објављују најмоћнији издавачи код нас данас!

Видети више: : https://sites.google.com/site/ajdedaucimo/drukcije/dobosarzdrikic

=====
Пробе ради, упоредите, рецимо, текст «Добошар Ждрикић» на локацији званичног, тј. Нападнутог Веб сајта «Виртуелни музеј»» : https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/drukcije/dobosarzdrikic
Тамо стоји: видећете: и ауторство и датум публиковања: поставио/ла М. БЕЛАТУКАДРУЗ 05.03.2010. 04.28. – Видећете, све је ископирано, осим што је изостављен стварни податак ко је објављивач и аутор. Уместо Белатукадруза“ (алиас Мирослава Лукића) , потписан је псеудонимом неки, непознати (нишки?) сајбер „Само За Делије“.
Али, ми не мислимо да су праве побуде „Делија“ да се ките туђим перјем, да је, можда, по среди нешто сасвим друго – зла намера или идиотизам… Нека им је на част!

ANDJUJKA / Bela Tukadruz

Featured

Ознаке

Auszug aus dem Manuskript des neuseten Romans von Bela Tukadruz* „Andjujka“**, der von dem Verlag „Zavetine“ allen Übersetzern (ins Deutsche, Englische, Spanische, Französische, Schwedische, Russische, Chinesische, Japanische) in der Welt empfohlen wird – Ich glaube daran, dass dieser ausgezeichneter Roman Ihr Interesse erwecken wird, damit Sie ihn als Ihre Ausgabe veröffentlichen. Dieser Roman ist eigentlich eine Trilogie. Der erste und der zweite Teil der Trilogie sind zum ersten Mal 1999 und 2000 in Beograd unter den Titeln „Trgovci svetlošću“ („Lichthändler“) und „Kuća svetih ratova“ („Das Haus der heiligen Kriege“)erschienen.
Damit Sie eine Vorstellung von dem Manuskript dieses Romans bekommen, schicken wir Ihnen einen Auszug aus dem Roman „Andjujka“ in Übersetzung von Marija Vaš. Wir legen auch einige Texte von Literaturkritikern und eine kurze Biobibliografie von Bela Tukadruz bei.

Bela Tukadruz ( alias Miroslav Lukic. 1950...)

Bela Tukadruz ( alias Miroslav Lukic. 1950…)


__________________________________________________

srpsko izdanje trilogije (fotodokumentacija Zavetina)

srpsko izdanje trilogije (fotodokumentacija Zavetina)


DUNKLES VILÂYET: die einzig mögliche Einleitung

ICH HABE EINEN TRAUM GETRÄUMT und ich hätte ihn vergessen, wenn ich nicht die Ortskirche, in der ich getauft wurde und in derer Nähe ich aufgewachsen bin, geträumt hätte:sie war im Innern in die monumentale Höhe der größten Kathedralen gewachsen und hatte – statt des Altars – Galerien, die bis zum Gewölbe in Form einer silbern-purpurfarbenenPyramide erhoben waren…
Ja, ich habe von der Kirche in meiner Heimat geträumt, von der kleinen, weißen Kirche auf dem Hügel, die von meinen Ahnen, deren Namen mit goldenen Buchstaben am Eingang eingeritzt sind, gebaut wurde. Im Traum war das der gleiche Hügel und die Kirche war von außen gleich, sie war nur etwas nördlichergerückt, etwa fünfzig Schritte. Ich konnte mich an die Gegend um die Kirche erinnern, ich sahzerstreuteSteine im Gras und ein sehr altes,mit grünem Kräuselmoos bewachsenesGrab. Ich ging um die Kirche herum, bevor ich in sie eintrat, was ich auch in meiner Kindheit gewöhnlich machte. In dem Moment als ich reinging (aber auch während des ganzen Traums) war niemand da. Am Ende des halbdunklen Ostteils erhob sich eine Galerie, zu der die Treppen, die ich hochstieg, führten. Die Wände der Galerie waren mit Bildern bedeckt. Auf dem größten Bild konnte man einen Saal sehen, in dessen Mitte Salomo mit einem silbernen Schildchen stand, auf dem Folgendes geschrieben war:
Ich habe Tausende Heroen besiegt,
Tausende Könige niedergeschlagen,
Über Tausende Ländergeherrscht,
Aber einen einzigen Tod konnte ich nicht besiegen!
Ich ging die Treppe zur zweiten Galerie hinauf. Sie war auch bemalt und erregte meine Aufmerksamkeit. Ich sah einen Haufen an ertrunken Truppen im Meer, und den versunkenen Zigeunerzaren Firaun am Meeresgrund. An der Meeresoberfläche schwamm eine hinkende und erschrockene Zigeunerin, die sichan einen uralten Baumwie ein Ertrinkender an einen Strohhalm klammerte. Der Baum trieb auf dem Wasser dem Teufel überlassen, damit er ihn zur Küste zog.
Die dritte Galerie war von der zweiten proportional kleiner: von oben schien mir das Kirchenschiff größer als dieSchiffe in dengroßartigsten Kathedralen Europas. Über der Treppe, die zur vierten Galerie führte, hing das Bild einer Schar großer Fische. Und ein Bild des Ausgangs aus einer Höhlenöffnung, vor der sich weiße Fohlen aufbäumten. Aus der Höhle kamen unbekannte Reiter mit Edelsteinen, die stärker als Sterne leuchteten, in den Händen raus…
Dann kam ich von den Galerien runter und begab mich zum Ausgang, aberich warf noch einen Blick, bevor ich rausging. In dem Moment sah es so aus, als ob vom Gewölbe ein Licht strahlen würde und alle Galerien zu einer silbern-purpurfarbenen Pyramide zusammenfliessenwürden. Es schien mir, als ob ihre Spitze mit dem Kirchengewölbezusammenschmelzen und bis zum Himmel reichen würde. Ich kann von der Zahl der Galerien nicht zeugen: aber es gab mehr als ich besuchte und alle waren wie Dreiecke übereinanderen aufgetürmt.
Die Galerie ganz unten war dieausgedehntesteund die ganz oben eng wie ein Trauring.
Neben der Eingangstür sah ich eine Ikone, auf der die Gestalt einer frommen Fraubetont war (sie erinnerte mich an ein schon gesehenes Gesicht, aber ich konnte mich nicht erinnern an wessen), neben ihrem Mund schrieb der Meister mit lesbaren Buchstaben:
Ich träumte von der Sonne und gebar einen Sohn. Ich träumtemit grauen Haaren auf dem Kopf wieder von ihr und mein Enkel wurde geboren. Als ich von zwei Sonnen träumte, zerbröseltenmeine Zähne schon im Kiefer und meine Enkelin gebar Urenkel – Zwillinge. Das letzte Mal träumte ich vom Mond, während die Zeit die letzten Falten in mein Gesicht furchte und meine Enkelin gebar eine Urenkelin zu meiner Freude…
Es war klar, dass der Traum gleichzeitig ein Rätsel und das unglaublichste Märchen ist, aber Rätsel haben eine Lösung, glaubte ich. Ich versuchte den Traum zu verstehen und war mit dem Unbekannten, mit eigenem Unwissen, mit der Finsternis meiner Vernunft konfrontiert.
Ich dachte an bestimmte Ähnlichkeiten davon, wovon ich träumte und vom buddhistischen Tempel.
Der Traum musste eine bestimmte „Rolle“ haben, eine Nachricht überbringen, vermutete ich und versuchte die zu verstehen.
Laut meinen Tagebuchnotizen konnte ich die Zeit, als ich ihn träumte, feststellen:das war während der Sommerferien – ich schriebdamals eine Rezension über das Manuskript der Volksüberlieferungen der Zigeuner…

[VOR LANGER ZEIT, als die Zigeuner ein großes Zarentum hatten und alle Menschen gut und ehrlich waren, war Gott nicht so hochoben, sondern nur ein paar Meter über der Erde. Die Zigeuner konnten ihn immer sehen und mit ihm reden. Jeder Zigeuner konnte Gott fragen, was morgen sein werde, wer heiraten werde, wieviel Kinder man haben werde, wann man sterben werde, ob die Ernte gut sein werde… Aber Gott langweilten die ständigen Fragen der Zigeuner zu diesem und jenem, Er erhob sich hoch auf das Bergdach und verfluchtete die Zigeuner, dass sie nie etwas haben und mit großer Mühe ihr Brot verdienen…
Das war vor langer Zeit, hee, in der Zeit als der Zigeunerzar Firaun zuerst seinen Vater und dann viele andere hängte. Wenn er Türme aus Käse und Fleisch baute, Schlagzeuge spielte und Blitze machte. Da fiel ihm ein, mit der Armee über das Meer zu gehen, aber er wußte nicht wie, deshalb sagte er:
„Wenn Gott so mächtig ist, solle er das Meer teilen und einen Weg für mich und meine Armee machen“.
Gott teilte das Meer und man sah einen Weg am Meeresgrund. Man sah gesunkeneSchiffe voller Schätzeim Schlamm. Und viele Perlenauster.
Die Zigeuner sammelten sie lärmend unterwegs. Als sie die Mitte des Meeres erreichten, wandte sich der Zigeunerzar und sagte den Zigeunern:
– Seht ihr, dass auch Gott auf mich hört?
Gott wurde wütend, führte wieder das Meer zusammen, die ganze Armee ertrank, nur der Zar blieb an der Meeresoberfläche.
– Wem gehört das Zarentum, Firaun?
– Mir, antwortete der Zar.
Gott überflutete ihn bis zu den Knienund fragte:
– Wem gehört jetzt das Zarentum?
– Mir, antwortete der Zar und versank bis zur Taille im Meer.
Zum dritten Mal fragte Gott, wem das Zarentum gehöre, und Firaun antwortete wieder:
„Mir.“
Gott legte Firaun in Ketten und ließ ihn zum Meeresgrund runter.
Der Grund, warum es auch heute Zigeuner gibt, ist, dass, als Gott das Meer wieder zusammenführte und alle Zigeuner ertranken, eine hinkende Zigeunerin im Leben blieb, die, sich an einem im Meer treibenden Baum klammernd, jammerte: „Ah,eine Nachkommenschaft der Zigeuner wird es nie mehr geben!“
Der Wasserteufel hörte sie, schwamm aus der Meerestiefe heraus und schlug ihr vor, seine Frau zu werden. Die Zigeunerin sagte Ja und von ihnen stammen die Zigeuner, die es überall in der Welt gibt.

Wenn die Zigeuner wüssten, an welchem Tag Gott ihren Zaren in Ketten gelegt und ihn überflutet hatte, würde Firaun aus dem Meer rauskommen undes würde wieder ein Zarentum derZigeunergeben. Aber die Zigeuner wissen nicht, welcher Tag das ist und jeden Tag schägt ein Zigeuner mit dem Hammer auf den Amboß und sowerdendie Fesseln des versunkenen Zaren nochfester…]

Das Buch mit Volksüberlieferungen der Zigeuner lesend habe ich mich bemüht, mich an noch andere Bilder der zweiten Galerie aus meinem Traum zu erinnern. Aber alles war umsonst. Eine Nacht habe ich wieder einen Traum von Zigeunern geträumt, der war noch unverständlicher. Eine alte Zigeunerin war von einer Gruppejüngerer Frauen und Männer umgeben, die sich vorbereiteten, mit dem Wind im Rückenin alle vier Himmelsrichtungenzu gehen undendlos umherzuziehen. Diese Zigeunerin (die Urmutter der Zigeuner?) wandte sich an mich mit diesen Worten:
„Gehen Sie und suchen Sie das Dorf Gottes, es befindet sich unter einem Bergdach. Wenn Sie dahin gelangen, werden Sie wieder mit Gott sprechen können. Fragen Sie Ihn, an welchem Tag er unseren Zaren Firaun überflutet hat. Vielleicht wird er es Ihnen sagen…“
Woher kommen Träume und Visionen?
Als ich den Eindruck hatte, dass ich am weitesten davonentfernt war,den Traum zu verstehen, ging ich in ein dunkles Labyrinth runter, das sich in Tausende gewundene Wegeverzweigteund ich hatte Angst, dass ich nie wieder aus diesem Unbekannten in mir rauskommen werde. Vielleicht stellte die Kirche meine Persönlichkeit dar, mein Alles, mein Bewusstes und Unbewusstes? Oder vielleicht waren die Galerien nur ein Bodensatz der Stockwerke meines Bewusstseins?
Ich muss durch alle meine Alpträume, Träume und Visionen, durch die Hölle der Leidenschaft und der Ambitionen durch, um alles verstehen zu können. Ich war in diesem Moment sicher, ich hattenachdem Aufwachendas Gefühl, als ob ich aus einem Märchen, aus einem dunklen Vilâyet voller Edelsteine, mit einem Stein in der Handzurückgekommen wäre. Dieser „Edelstein“ stellte den Inhalt des Unbekannten und Unbewussten dar, der in meinem Traum zum Vorschein kam. Das wunderschöne Innern und die Galerienmit allem was in ihnen war undvon denen ich leider nicht alle sah– alles ähnelte einem Märchen: das war ein kurzes Märchen, aber eshatte zahlreiche Rätsel!
Es tat mir Leid, dass ich aufwachte, ohne die Galerie ganz oben anzusehen. Ich musste wach Bewunderung und Reue fühlen.
Der Traum hat mich sehr beeindruckt…
Eines Sommertages las ich ein jüdisches Volksmärchen – DAS GEHEIMNIS DES GOLDENEN SCHLOSSES.
Im Märchen flieg der König Salomosieben Tage und sieben Nächte mit Edelleuten und Dienerschaft auf den Flügeln des Windes. Am siebten Morgen, als er auf die Erde sah,bemerkte er ein großes Schloss aus purem Gold. Der König wunderte sich und fragte seine Mitfahrer:
– Habt ihr je auf der Erde so ein Schloss gesehen?
Die Edelleute antworteten, dass sie nie so ein Schloss sahen und König Salomo befahl dem Wind, er sollte sie zur Erde hinablassen. Dann kamen der König und sein Feldherr Asaf näher dem Schloss, aus dem sich die Duft eines Paradiesgartens verbreitete. Die beiden gingenum das Schlossdie Tür suchend, aber sie fanden keine. Sie gingen ein paar Mal rundum, aber da gab es keine Tür.Der König wollte unbedingt reingehen und sehen, was es da drinn gab…
Dann rief SalomoRaamja, den Feldheer der Zauberer und sagte ihm:
– Schick deinen Heer zu sehen, ob es drinnen im Schloss Leute oder Lebewesen gibt.
Raamja pfiff und kurz danach flogen von allen Seiten Zauberer zu und sammelten sich zu einer dichten Wolke auf dem Himmel über dem Schloss. Raamja flog nach oben und sagte ihnen, was er zu sagen hatte, und sein Heer der Zaubererstürzte sich wie eine schwere Wolke auf das Schloss. Nach kurzer Zeit begannen die Zauberer einer nach dem anderen aus dem Schloss rauszukommen, flogen zu ihrem Herrnzu und teilten ihm in ihrer Sprache mit, was sie im Schloss fanden und sahen. Sobald einer seine Mitteilung übergab, flog er in den Himmel und verschwand. Als der Letzte nicht mehr zu sehen war, fragte König SalomoRaamja:
– Was haben dir deine Zauberer erzählt?
Raamja neigte sich vor und sagte:
– Sie haben mir gesagt, dass es im Schloss niemanden gebe. Nur auf dem Dach hat sich ein Adler ein Nest gebaut. Sie haben ihn gesehen, wie er darüber fliegt und auf die kleinen Adler aufpasst…
Als König Salomo die Geschichte hörte, wandte er sich an Schemewer, den Feldherr des Vogelheers:
– Geh, und hol diesen Adler!…
Und dieser holte ihn. Den Adler Alnodad, der siebenhundert Jahre alt war.
– Wenn du weißt, wo die Tür zu diesem Schloss ist, zeig sie mir! – sagte der König.
Der Adler breitete seine Flügel hilflos aus und sagte:
– Mein Herr, mein König, bei deinem Leben schwöre ich: ich habe nie gesehen oder gehört, wo der Eingang ins Schloss ist. Aber wenn du willst, kannst du das vielleicht von meinem älteren Bruder Eyfay erfahren.
Der ältere Bruder Eyfay sagte:
– In meinem Leben habe ich nicht gehört, wo die Tür des Schlosses ist, aber vielleicht weiß mein Großvater mehr. Es ist Tatsache, dass er so alt ist, dass er nicht mehr fliegen kann, deshalb werden wir, seine Enkel und Urenkel ihn auf unseren Flügeln zum König Salomo bringen…
Der Adler Zofar, der tausenddreihundert Jahre alt war, sagte:
– Meine Augen haben nie die Tür des Schlosses gesehen. Ich erinnere mich nur daran, dass mein Vater mir einmal erzählt hat, dass es einen Eingang an der Westseite gibt, aber dass er durchden Wind mit Erde und Staub bedeckt ist.
Der König bedankte sich bei dem alten Adler Zofar für die Auskunft, verabschiedete sich von ihm, und die Nachkommen hoben Zofar auf ihre Flügel und flogen mit ihm weit weg.
Dann gab er ein Zeichen den Winden und Stürmen:sie sollten sich erheben, von allen Seiten der Welt kommen und die Erde und den Staub, die sich jahrhundertelang an der Eingangstür anhäuften, fortwehen. Den Edelleuten und der Dienerschaft befahl er, Zelte aufzustellen und sich in sie zu verstecken, damit der Wind und der Staub sie nicht forttragen. Der König gabdas Zeichen, starke Windewehten, ein Gewitter hob Staub, Sand und Erde und trug sie in alle vier Himmelsrichtungen. Vor Salomo erschien bald eine Tür aus Eisen, die aufgebrochen undangebrannt war. Über dem Eingang war eine Aufschrift, die so lautete: „Mensch, du musst wissen, dass wir in diesem Schloss uns amüsiert haben und viel Spaß gehabt haben, bevor der Hunger gekommen ist. Als wir nichts mehr hatten, haben wir Perlen statt Mehl gemahlt, und als wir auch die aufgegessen haben, haben wir dieses Zuhause verbrannt und verlassen. Es soll Unterkunft für Adler sein.“
Salomo sah sie etwas aufmerksamer an und sah noch eine Zeile. Er las sie. Dort war geschrieben: „Wer kein König oder Prophet ist, soll nicht eintreten!“
Rechts von der Eingangstür sah Salomo eine Nische, kroch rein und fand eine Kristall-Schachtel. Er öffnete sie und fand einen Schlüssel. Er nahm den Schlüssel, ging einen Schritt weiter und fand eine kleine Tür aus purem Gold. Er machte sie auf und trat in einen großen Raum ein, dessen Wände mit Edelsteinen bedecktwaren.
Auf dem Boden fand er einen silbernen, schlangenförmigen Riegel. Er schob den Riegel und sah Treppen, die in die Tiefe führten. Als er runterging, kam er in eine große Höhle, in der großer Schatz aufgehäuft war. Er ging die Höhle entlang und kam zu ihrem Boden. Dort fand er eine mit Edelsteinen bedeckte Tür. Darauf war ein goldener Schild befestigt, worauf stand:
„Der Tod hat den König, der hier mächtig herrschte und die Güter der Erde genoß, vorzeitig geholt.“
König Salomomachte die Tür auf und sah einen strahlenden Tronsaal. Auf dem Tron saß ein Mann. Er kam näher zu ihm. Da gab´s was zu sehen: das war eine stumme Statue. König Salomonäherte sich ihr und berührte sie. Die Statue bebte vor Wut, ihre Augen wurden zu glühende Kohlen, aus dem Nasenloch kamen Feuer und beißender Rauch. Dann stöhnte sie und sagte:
– Böse Geister, Zauberer, Todesengel, Meeresdrachen und andere dunkle Mächte, beeilt euch, kommt zu Hilfe! Ein sterblicher Mensch hat mich berührt!
Blitzschnell wurde der ganze Saal voll mit dunklen Kreaturen, man hörte Pfeifen, Zischen und Flügelschlagen. Als die alle Salomo angreifen wollten, hob dieser seine Hand und schrie mit Donnerstimme:
– Verschwindet, sündige Kreaturen, ich werde euch vernichten! Wisst ihr nicht, dass ich König Salomo, euer Herr, bin?
Als die dunklen Kreaturendas hörten, flogen sie durch die Wände hinaus, und zwar noch schneller als sie reinkamen.
– Flüchten wir in die Meerestiefe! Sogar dort wird uns besser sein, als wenn wir in Hände Salomos geraten würden.
Als der Saal leer wurde, hörte man Stöhnen und Knirschen und die Statue fiel auf den Boden.
Salomo kam näher, sah sie an und bemerkte ein silbernes Schildchen, das auf einer silbernen Kette hing. Er versuchte zu lesen, was auf dem Schildchen geschrieben war, aber konnte das nicht. In dem Moment hörte er leise Schritte und sah,wie ein junger, wohlgestalteter Mann mit wunderschönen Augen durch die Wand kam. Er neigte sich vor.
Der König gab ihm das Schildchenin die Hand und dieser las:
– Dies sind die Worte des großen Königs Schedad ben Adad, die er aufgeschrieben hat, damit man sie für immer und ewig merkt:
Ich habe Tausende Heroen besiegt,
Tausende Könige niedergeschlagen,
Über Tausende Länder geherrscht,
Aber einen einzigen Tod konnte ich nicht besiegen!
Sobald der junge Mann diese Worte las, verschwand er–und zwar schneller als er kam. König Salomo kam aus dem Schloss raus und während er durch die verlassenen, prächtigen Räume ging, dachte er über den Vermerknach und merkte sich die Meldung.
Nie früher habe ich dieses Märchen gehört, aber im Traum habe ich das Schildchen gesehen, auf dem die Worte des großen Königs Schedad ben Adad aufgeschrieben waren. Aufgeschrieben, damit man sie für immer und ewig merkt…
„2. Ehe die Sonne und das Licht, Mond und Sterne finster werden und Wolken wiederkommen nach dem Regen, –
3. zur Zeit, wenn die Hüter des Hauses zittern und die Starken sich krümmen und müßig stehen die Müllerinnen, weil es so wenige geworden sind, und wenn finster werden, die durch die Fenster sehen,
4. und wenn die Türen an der Gasse sich schließen, dass die Stimme der Mühle leiser wird, und wenn sie sich hebt, wie wenn ein Vogel singt, und alle Töchter des Gesanges sich neigen;
5. wenn man vor Höhen sich fürchtet und sich ängstigt auf dem Wege, wenn der Mandelbaum blüht und die Heuschrecke sich belädt und die Kaper aufbricht; denn der Mensch fährt dahin, wo er ewig bleibt, und die Klageleute gehen umher auf der Gasse; –
6. ehe der silberne Strick zerreißt und die goldene Schale zerbricht und der Eimer zerschellt an der Quelle und das Rad zerbrochen in den Brunnen fällt.
7. Denn der Staub muss wieder zur Erde kommen, wie er gewesen ist, und der Geist wieder zu Gott, der ihn gegeben hat.
8. Es ist alles ganz eitel, spricht der Prediger, ganz eitel.
9. Der Prediger war ein Weiser und lehrte auch das Volk gute Lehre, und er erwog und forschte und dichtete viele Sprüche.
10. Er suchte, dass er fände angenehme Worte und schriebe recht die Worte der Wahrheit.
11. Die Worte der Weisen sind wie Stacheln, und wie eingeschlagene Nägel sind die einzelnen Sprüche; sie sind von einem Hirten gegeben.
12. Und über dem allen, mein Sohn, lass dich warnen; denn des vielen Büchermachens ist kein Ende, und viel Studieren macht den Leib müde…“
In meinem Studentenexemplar der BIBEL – im BUCH KOHELET (PREDIGER) – waren diese Zeile unterstrichen.
Ich unterstrich sie mit einem Bleistift, zeichnete auf der Marginalie eine schwarze Schneeflocke und schrieb eigenhändig mit kleinen Buchstabenunter sie die Worte, die mir wirklich eine Frau aus dem Volke, eine Walachin Adjujka sagte. Als ich jung war, besuchte ich die Berge Balkans und während ich walachische Volksüberlieferungen sammelte, traf ich sie. Ich erkannte nach vielen Tagen und Nächten die Gestalt der frommen Frau auf der Ikone neben dem Kircheneingang: das war Adjujka, die ich, wie es schien, vergaß.
Die Worte auf der Ikone im Traum waren wortwörtlich in meinem Exemplar der BIBEL aufgeschrieben!
Ich konnte mich an den Moment erinnern, als die Walachin Andjujka die Worte sagte, die auf Marginalien des BUCHES KOHELET aufgeschrieben waren. Und an das zufällige Treffen auf der Straße, als sie, wie andere alte Frauen im Balkandreieck kostümiert, von der Reise in die Berge zurückkam. Auf dem Rücken trug sie walacher Rucksäcke, aus denen gepflückte Heilkräuter hervorlugten, eine gewebte Tasche hatte sie in der linken Hand und einen Haselstaudenstock in der rechten. Sie hob ihn Richtung Sonne, die über den Bergen und Gebirgsdächern aufging und sagte, obwohl ich ihr keine Anregung dazu gab, dass sie von der Sonne träumte und dass sie einen Sohn gebar…

WAHRSCHEINLICHhatte Recht der Rumäne, der seine Heimat verließ und nach den ersten Lektionen der Weisheit, die man auf Friedhöfen sammelt, in Paris berühmt wurde – derjenige, der daran glaubte, dass die einzig wahre Welt eigentlich die primitive Welt ist, wo alles möglich ist und nichts realisiert wird, wortwörtlich aus der Heimatherausgerissen, aus der Erde und jener primitiven Welt, mit einem Freiheitsgefühl, das daraus hervorging.
Er kannte die Wichtigkeit des Traums besser als der Dichter: der Traum ist das Geheimnis des Menschen, das Geheimnis des Lebens. Er macht das Leben möglich. Ich bin apsolut überzeugt,schrieb er, dass es, wenn die Menscheit am Schlafen gehindert wäre, zu einem beispiellosen Blutbadkäme, und dass die Geschichte zu Endewürde…
In den Notizbüchern, die ich letzten Sommer geführt habe, gibt es Notizen über meinen kurzen Urlaub, den ich vorzeitig, wegenschwer erklärbarer Gründe, abgebrochen habe. Vor meiner Abreise aus dem Heimatort habe ich eine Nacht begonnen, Zeilen, die Versen ähnelten, zu schreiben, die das Schweigen, welches von Gottes Übermacht kommt, durchdrungen haben. Das Wort musste aus mir raus, um jemanden anderen zu belasten, einen Richtigen und Wahren, obwohl ich es niemandem aufbürden wollte. Ich war bedrückt, falls ich mich so ausdrücken kann, von etwas, was zum tiefsten Schweigen gehörte. Mit diesem Gefühl habe ich meine Heimat verlassen.
All das geschah vor dem Traum, den ich danach träumen musste…
Meine Beschreibungen sind ziemlich blass im Vergleich mit den Möglichkeitender sogar schlechtesten Kodak-Kamera. Ich brachte den Fotoapparatmit und verewigte einstige, grasbewachsene Wege, verlassene Häuser und Familienfriedhöfe, alte und schwarz gewordene Kreuze, Ställeund weit geöffnete Läden mit vor langer Zeit benutztemWerkzeug, Pfeiler von halbruinierten Toren. Ich besuchte Hirtenweiler und Meierhöfe – Hirtenwohnungen- und war mit gespenstischer Verwüstung konfrontiert. Auf den Bergen des Balkans wuchs Moos, das zuerst in den Gefühlen und im Gehirn einer in den letzten Zügen liegendenGeneration zu wachsen begann.
Die meisten Leute, die einst da gelebt haben und die ich gekannt habe, sind gestorben, und ihre Namen wurdenzu Legende.
Ich habe ihre mit Licht erhellte Höfe, einstige, mit Unkraut bewachsene Gärten und durch Buchse und Tanneneingerahmte Gartenwege gesehen. Vor einem alten, einsamen Haus war ein Buchsbaum, der wie ein Mann groß war. „Ich habe diesen Buchsbaum vor dem Haus angetroffen, als ich geheiratet habe“, sagte mir die Hausfrau, die Letzte, die hier lebte. In der Zwischenzeit ist auch sie gestorben und ihr Grab ist am Ende des Hofes. Niemand kümmert sich weder um dieses Grab noch um die Gräber auf den weit entfernten und verlassenen Familiengüter in den Bergen in der Umgebung…
Ich habe auf dem Rückweg von einem gelben Bergden Weg entlang, den jährlich zwei-drei Menschen gehen, die Axt (die ich statt eines Stocks mitgebracht habe) geschwungen und den Baum der Gewöhnlichen Robinie geschlagen. Man hat den Schlag der Axt gehört. Mein Sohn hat zugesehen, wie ich wieder die Axt geschwungen habe und ich habe in dem Moment auf die Straßegeschaut und plötzlich eine Gestalt von hinten bemerkt. Ich habe aufgehört zu schwingen und Richtung Kurve gesehen, wo die Gestalt blitzschnell verschwunden ist. Mein Sohn hat auch in die Richtung gesehen, aber hat nichts bemerkt. Er hat nicht verstanden, worum es ging. Es war gegen zwei Uhr am Nachmittag. Er hat mich fragend angesehenund bemerkt,wie meine Haare sich vor Angst gesträubt haben.
Was passiert mit den Gestorbenen, mit den Toten?

BUCH DER ASCHE,
DER GROßEN RÜCKKEHR,
DER TRÄUME UND DES LICHTS…

Der Traum ist eine Wiege und die Geschichte (Historie) ist das Grab der Poesie.
Der Ritter-Alchemist, der vielleicht all dies geschrieben hat, da all dies einen unsichtbaren und unsignierten Koautorhat, irrte durch dunkle Zimmer des damaligen Hauses der heiligen Kriege herum, auf der Suche nach den Lichthändlern (das Licht, ich betone, das ist das Einzige, was der Mensch einsaugen soll) und nach den Bedeutungen der Träume, nach dem Hauptgott. Er schritt durch das Meer der Asche.
Sie sind verschwunden, für immer und ewig in Asche aufgelöst…
Er ging durch Labyrinthe der Witwenschaft der Unterwelt, begleitet von einem Polyp mit tausend Armen, beflügeltemSchlangengeringel, der Raserei.
Er hörte das, was Sonnengott sagte und was der Teufel sagte, das Leben und den Tod.
Den roten Faden durch Wahrheit und Lüge, Gutes und Böses, Licht und Finsternis, hielt der Hermaphrodit des untersten Anfanges in seinen Händen.
… Herr der Frösche, die im Wasser wohnen und ans Land steigen, die amMittag und um Mitternacht im Chore brüllend singen…
In ihm wardas Volle, das sich mit dem Leeren einigt, die Liebe und ihr Mord, der Heilige und sein Verräter, das hellste Licht des Tages und die tiefste Nacht des Wahnsinns…
Das warGott über alle Götter, den die Menschen nicht kennen, den das Menschengeschlecht vergessen hat, noch unbestimmter als Gott und Teufel.
Das ist die gewaltigste Kreatur, in ihm erschrickt die Kreatur vor sich selbst.
Das ist das Entsetzen desSohn vor seiner Mutter.
Das ist die Liebe der Mutter zum Söhne.
Das ist das Entzücken der Erde und die Grausamkeit des Himmels.
Vor seiner Unterstützung ähnelte der Mensch einem Stein.
Vor ihm gibt es keine Fragen und keine Antworten.
Das ist das Leben der Kreatur.
Das ist das Wirken der Unterschiedenheit.
Das ist Liebe des Menschen.
Das ist die Rede des Menschen.
Das ist der Schein und der Schatten des Menschen.
Das ist die täuschende Wirklichkeit…
Er näherte sich dem ANFANG, dem einzigen Anfang, als Gott Himmel und Erde schuf.
Und die Erde war wüst und leer, und es war finster aus der Tiefe;
und der Geist Gottes brauste über die Wasser.
Und Gott sprach: Es werde Licht! und es ward Licht
Und Gott sah, dass das Licht gut war. Da schied Gott das Licht von der Finsternis
und nannte das Licht Tag und die Finsternis Nacht. Da ward aus Abend und Morgen der erste Tag.
In sechs Tagen schuf Gott Erde und Meer, Gras, Kraut und Bäume, die Sonne, die Sterne und den Mond, Vögel, große Walfische, Vieh, Kriechtiere und große Tiere und am sechsten Tag schuf er den Menschen als sein Ebenbild – den Herrscher über die Fische des Meeres, über die Vögel des Himmels, über das Vieh, über die Welt und über alle Tiere, die sich auf der Erde regen…
Er schuf Wasser in Hülle und Fülle.
Die Bergspitzen, die Sierra Anden.
Den Himalaja, den Tianschan, den Altai, den Gat.
Die riesigen Bergspitzen Elbrus, Kazbek, Bazardüzü.
Die Pyrenäen, den Balkan, die Karpaten, Dofrefield im Norden, den Berg Hekla auf offener See.
Den Vesuv und den Ätna, den Mondberg und Red Mountain in Madagaskar.
Die Wüsten in Libyen, Arabien und Asien.
Und Reisende durch den Weltraum.
Und die wunderbare Anuke,deren geschmeidigenKörper die kastrierten Sklaven drei Tage mit ätherischen Ölen, die Manneskraft wecken,gerieben haben.
Danach schminkte sie ihre Augen grün, zeichnete blaue Furchen auf ihren Stirn und färbte ihre langen Fingernägel rot.
Am vierten Tag erschien sie im Schloss in Memphisin einem silbernen, durchsichtigen Musselin mit eingewebtem Kreis aus Rubinen an den Brüsten und einem Gürtel aus Beryll.
Auf ihrem Kopf strahlte ein Diadem mit wundersamem Edelstein.
Der große Sohn der Sonne, der berühmte Amenophis wartete im riesigen Tronsaal mit bunten Säulen auf dem niedrigen Tron aus Elfenbein, geschnittenem Gold und rotem Brokat.
Sie näherte sich dem Tron mit einem Lotos, der Blume von Isis, in der Hand und sang „Die Hymne an die Sonne“.
Der mächtige Pharao, auf dessen Brust ein Pektoral aus Goldstoff und Onyx hing, und an dessen Stirn ein Ursus strahlte, vergaß, von dieser göttlichen Erscheinung erregt, die Hofzeremonie und kam vom Tron zu Anuke. Und als sie sich vor ihm niederwerfen wollte, fasste er ihre beiden kleinen Hände, zog sie näher und begann wie von ihrem Duftbetrunken ihre nacktenOberarme und Brüste zu küssen.
Danach führte er sie ins Kaiser Schlafgemach…
Der Prophet der Lebensfreude, entschlossener Gegner der Askese, Pharao Amenophis IV aus der 18. Dynastie…

Die Toten,die Ahnen des Ritter-Alchemisten, erhoben großen Tumult, denn sie waren Christen.
Er ging weiter durch das verworrene Labyrinth, tritt die Asche seiner Ahnen und der Geschichte bis zu den Knien, wie durch einen Sumpf ohne Ende, seinen Blick nicht zum Hauptgott gerichtet, denn Ihn sehen, heißt Blindheit.
Er nahm Gott, den seine Ahnen vergessen haben, nicht wahr – Ihn erkennen heißt Krankheit. Er betete ihn auch nicht an, weil das der Anfang von etwas Grausamem, vom Tod wäre.
Er hatte Angst vor Ihm – sein goldener Faden führte ihn wie Adriadnes Faden.
Er widersetzte sich nicht; er widersetzte sich der großen Rückkehr nicht: er schritt durch Finsternis und Asche, während die zornigen Totenheulten, denn sie waren Unvollendete.
Er stieß mit alten schwarzen Richtern zusammen, die den Urteil aussprachen, dass die Seele der toten Anuka vierunddreißig Jahrhunderte herumirrt, in Körpernvon unreinen Tieren und Frauen.
Er begegnete einem alten, dünnen Kamel, in das Anukas Seele hinübergegangen war und das schwere Last auf sich trug und Durst duldete – mitten unendlicher wasserarmen Gebieteund heißer Wüstenwinde.
Und einem kleinen roten Skorpion.
Und einer alten Hexe mit Schakalaugen und feurigem Haar.
Und einer großen Ratte, die glänzendes, rotes Fell hatte.
Einem Hippopotamus. Einem Mandrill. Einem Stinktier.
Einem Kuguar. Einer Wanze. Einem Serval.
Einer indischen Kuh und einer Vampir Hyäne.
Einer Eule und einer Kröte.
Und allen unreinen Tieren, die von der Erde, dem Wasser, der Luft und dem Feuer getragen und zerstreutwaren.
Einer Schlange, die der göttlichen Kleopatra in einem Korb voller Feigen gebracht wurde. Als sie ihren grünen Gift in die königliche, weiße, wie Assyrerkappe spitzige Brust spritzte, erbebte sie vor großer Freude…
Und den Körpern von Hetären und wollüstigen Vestalinnen.
Und der Kaiserseele von Agrippina, und als diese durchSchwertschlägender von ihrem Sohn geschickten Mördern getötet wurde, ging die Seele in eine Eselin hinüber, die hier an der Küste traurig jahte.
Da fühlte sie zum ersten Mal in ihrem langen Herumirren ein unmessbares Glück…
Und einer Laus, die in Spanien zusammen mit dem Juden verbrannt wurde, in dessen Kaftan sie ruhig wohnte. DerJude wurde von der Inquisition verurteilt, damit sie zu seinem Schatz kam.
Und dem Körper von einem Blutegel, der in einer goldenen Schale mit vielen anderen ins glitzernde Schloss des ritterlichen französichen Königs François I gebracht wurde, der, obwohl er wohlgebaut, ritterlich und schön war, an einer bösen Krankheit aus Neapel litt. Und als er auf den haarigen Königsbauch mit breiten roten Flecken gesetzt wurde, wurde er vor Stolz und Freude rot. Als er schon viel krankes Blut heraussaugte, wurde er auf die Mülldeponie geworfen, wo er peinlich umkam.
Und den Pyramiden.
Und den Mumien.
Und den Pyramiden-, Hieroglyphenforscher und Forscher der mumifizierten Körper.
Und einem großenSchloss mit unzähligen Fenstern in einer fernen Stadt, die einen barbarischen Namen hat: Paris.
Er sah Jahrhunderte von Qualen, Jahrhunderte, die vergingen, und Tausende Körper, in denen Anukas lüsterne Seelewohnte. Sie ging durch Nöte und Leiden zum Tag der Rettung.
Als die letzten Jahre des Herumirrens zu Ende waren, die Stunde der Auslösung kam und die Seele in ihrer letzten Verkörperung war, ging sie in die wunderschöne Frau eines großen Würdenträgers über, dort im Osten, in einem Land, das ihrem Ägypten nah stand…
Er ging durch Finsternis und Asche wie durch den bis zur Brust reichenden Schnee, und in der Finsternis raschelten Kakerlaken größer als Schwalben.

Der Knäuel der großen Rückkehr entwirrte sichwie eine unaufhaltsame Flut von Träumen oder Gewissensbissen.
Dass man von Ahnen erbt, daswissen die Alchemisten.
Der Ritter-Alchemist wußte auch, dass jemand von seinen Ahnen in ihm wohnte, aber wer?
Er ging durch das endlose Labyrinth und suchte, aber lange fand er niemanden.
Vielleicht waren es mehrere oder mindestens zwei.
All das war in seinen Knochen, in seinen Träumen und Erinnerungen, im Labyrinth.
Und manchmal machte das einen heftigen Lärm in ihm.
Er lächelte rätselhaft, durch dunkle Gänge des Labyrinths irrend.
Er ahnte das Geheimnis unserer Ahnen – der alten Tiefen – die immer sterben, und immer wieder zurückkehren, um noch eine neue Haut zu zerreißen.
Denn er hat schon die alte Wahrheit gelesen – was sind wir alle?

„Ferner Echo einer längst verstummten Stimme, altes Bild eines schon verfaulten Körpers. Kleines rotes Stück Fleisch, das weint und dasin einem Liebeskrampf entstand, und in das ein ferner Ahne einzieht, der wie ein Vampir rastlost herumirrt. Wenn das Stück gut ist, ziehen zwei-drei in es ein.“

Aber wer zog in den Ritter-Alchemisten ein?
Er suchte und fand ihn endlich – mitten in der Stadtauf einem alten jüdischen Friedhof, der mit großen Maschinenzugeschüttet wurde und wo jetzt eine neue Schule gebaut wurde.
Er fand ihn Mitte eines Sommers, während er dem Krächzen der Raben zuhörte.
Er hörte dem Krächzen der Rabenzu, die von irgendwo aufs Kreuz in einem großen Schulhof flogen, er hörte noch etwas, was ich nicht deutlich höre, was ich vielleicht manchmal, in meinen Träumen und Alpträumen, in Echos der Geschichte und der Katastrophennur ahne…
Als Nikola Tesla Ende des letzten Jahrhunderts in Amerika gefragt wurde, welchem Volk er gehörte, gab erAntwort. Und als sie ihn dann fragten, wer die Serben seien, antwortete er, dass das ein kleines Volk sei, das mit dem Licht handle…
Alle haben diese Worte vergessen, vielleicht erinnern sich daran nur ein paar Leute auf der ganzen Welt, ein paar Raben und eine weiße Schlange – mein Begleiter durch das dunkle Haus, durch das große Labyrinth im Menschen.
Der unsichtbare und unsignierte Koautor von allem diesen entdeckte den Geburtsort des Ritter-Alchemisten, indem er ihm ein paar Raben geschickt hat.
Das ist das Haus der heiligen Kriege.

Ich ging dem Ritter-Alchemisten zu begegnen, der irgendwo in der Tiefe des dunklen Labyrints im Menschen mit dem Kentaur kämpfte. Vor mir erschien plötzlich das Bild von Richard Wilhelm.
Carl Gustav Jung begegnete Richard Wilhelm zum ersten Mal bei einer Tagung der „Schule der Weisheit“ inDarmstadt beim Grafen Keyserling. Es war anfangs der zwanzigerJahre. 1923 lud er ihn nach Zürich ein, und Wilhelm hielt im PsychologischenClub einen Vortrag über den I GING.
Noch bevor Jung ihn kennenlernte, hatte er sich mit orientaler Philosophiebeschäftigt und hatte etwa 1920 angefangen, mit dem I GING zuexperimentieren.
Während eines Sommers in Bollingenfaßte er den Entschluß, dem Rätsel dieses Buches auf den Leib zu rücken.
Jung schnitt sich ein Bündel Schilfstengel statt der Stengel der Schafgarbe, die in der klassischen Methode verwandt werden.
Er saß stundenlang unter dem hundertjährigen Birnbaum auf dem Boden, den I GING neben ihm, und übte die Technik in der Weise, daß ich die sich ergebenden Orakel aufeinander bezog wie in einem Frage- und Antwortspiel.
Es ergaben sich dabei allerhand nicht zu leugnende Ergebnisse – sinnvolle Zusammenhänge mit Jungs eigenen Gedankengängen, die er sich nicht erklären konnte.
Der einzige subjektive Eingriff bei Jungs Experiment bestand darin, daß er das Bündel der 49 Stengel arbiträr, d. h. ohne zu zählen, durch einen einzigen Griff teilte.
Jung weiß nicht, wie viele Stengel in dem einen und dem anderen Bündel enthalten sind, aber von diesem Zahlenverhältnis hängt das Resultat ab.
Alle übrigen Manipulationen sind mechanisch angeordnet und erlauben keine Willkür.
Wenn ein psychischer Kausalnexus überhaupt vorhanden ist, dann kann er nur in der zufälligen Teilung des Bündels liegen (oder nach anderer Methode im zufälligen Fallen der Münzen).
Während der ganzen Sommerferien beschäftigte Jung damals die Frage:
„Sind die Antworten des I GING sinnvoll oder nicht? Sind sie es, wie kommt der Zusammenhang der psychischen und der physischen Ereignisreihe zustande?“
Er stieß immer wieder, wie es weiter geschrieben ist, „auf erstaunliche Koinzidenzen, die mir denGedanken eines akausalen Parallelismus (einer Synchronizität, wie ich ihn nachmals nannte) nahe legte. Ich war von diesen Experimenten dermaßen fasziniert, daß ich überhaupt vergaß, Aufzeichnungen zu machen, was ich nachträglich sehr bedauerte…“
Später nahm er allerdings das Experiment oft mit seinen Patienten vor und es wurde klar, daß er eine relativ bedeutsamene Zahl den offensichtlichen Treffer versicherte.
Jung erwähnt als Beispiel den Fall eines jüngeren Mannes mit einem bemerkenswerten Mutterkomplex. Er beabsichtigte zu heiraten und hatte die Bekanntschaft eines Mädchens
gemacht, das ihm passend erschien. Er fühlte sich aber unsicher und fürchtete
die Möglichkeit, daß er sich unter dem Einfluß seines Mutterkomplexes wiederum in der Macht einer überwältigenden Mutter befinden würde.
Er machte das Experiment mit ihm und der Text seines Hexagrammes lautete: „Die Braut ist mächtig. Man soll ein solches Mädchen nicht heiraten.“
Mitte der dreißiger Jahre traf Jung den chinesischen Philosophen Hu Shih. Er fragte ihn nach dem I GING und bekam die Antwort:
„Oh, das ist nichts als eine alte Sammlung von Zaubersprüchen ohne Bedeutung!“
Der erwähnte chinesische Philosoph hatte keine Erfahrung mit dem I GING. Er erinnerte sich daran, dass er nur einmal damit im praktischen Leben zusammengestoßen war.
„Auf einem Spaziergang hätte ihm ein Freund von seiner unglücklichen Liebesgeschichte gesprochen. Sie gingen dabei eben an einem Taoistischen Tempel vorbei. Zum Spaß hätte er zu seinem Freund gesagt: ‘Hier kannst du ja das Orakel darüber befragen.’ Gesagt, getan. Sie gingen zusammen in den Tempel und erbaten sich vom Priester ein I GING Orakel. Aber er selber glaube aber diesen Unsinn nicht.“
Jung fragte ihn, ob denn das Orakel gar nicht gestimmt hätte? Er antwortete wie widerwillig: „Oh doch, natürlich…“
Eingedenk der bekannten Geschichte vom „guten Freund“, der alles das tut, was man sich selber nicht zuschreiben möchte, fragte Jung ihn vorsichtig, ob er denn diese Gelegenheit nicht selber auch benutzt habe.
„Ja“, erwiderte er, „zum Spaß stellte ich auch eine Frage.“
„Und nahm das Orakel darauf bezug?…
Er zögerte. „Nun ja, wenn man so will.“ Es war ihm dieses Thema offenbar unangenehm…
Wenige Jahre nach Jungs ersten Experimenten mit den Schilfstengeln erschien der I GING mit dem Kommentar von Richard Wilhelm.
Jung besorgte sich ihn und fand zu seiner Genugtuung, dass Wilhelm die Sinnzusammenhänge ganz ähnlich sah, wie er sie sich zurechtgelegt hatte.
Wilhelm kannte die Literatur über I GING und konnte nach Jungs Überzeugung die Lücken ausfüllen, die außer Jungs Reichweite waren.
Als Wilhelm nach Zürich kam, redete Jung ausführlich mit ihm über den I GING und sie sprachen sehr viel über chinesische Philosophie und Religion.
Was Wilhelm Jung aus der Fülle seiner Kenntnisse des chinesischen Geistes mitteilte, hat ihm einige der schwierigsten Probleme, die ihm das europäische Unbewusste stellte, erhellt.
Auf der anderen Seite hat Wilhelm das, was Jung ihm erzählte, nicht überrascht; denn in dem erkannte er wieder, was er bis dahin ausschließlich als Tradition der chinesischen Philosophie angesehen hatte.
„Als junger Mann war Wilhelm im Dienst einer christlichen Mission nach China gezogen – so Jung, – und dort hatte sich ihm die Welt des geistigen Ostens aufgetan. Wilhelm war ein echt religiöser Geist mit weitem und ungetrübtem Verständnis für Dinge. Er besaß die Fähigkeit, mit voraussetzungsloser Einstellung der Offenbarung einer fremden Mentalität zu lauschen und jenes Wunder der Einfühlung zu vollbringen, das ihn dazu befähigte, die geistigen Schätze Chinas Europa zugänglich zu machen. Er war tief beeindruckt von der chinesischen Kultur, und einmal sagte er mir: „Meine große Befriedigung ist, daß ich nie einen Chinesen getauft habe!“ Trotz seiner christlichen Voraussetzung konnte er nicht umhin, die tiefe Folgerichtigkeit und Klarheit des chinesischen Geistes zu erkennen. „Der Einfluss“ ist nicht das beste Wort für die Wirkung, die China auf ihn hatte; es hat ihn überwältigt und assimiliert. Seine christliche Anschauungswelt trat in den Hintergrund, verschwand aber nicht gänzlich, sondern bildete eine reservatio mentalis, einen moralischen Vorbehalt von schicksalsbedingender Bedeutung.
Er hatte das seltene Glück, in China einen von der Revolution aus dem Innern vertriebenen Weisen der alten Schule kennen zu lernen. Dieser alte Meister, namens Lau Nai Süan, führte ihn in die chinesische Yoga-Philosophie und in die Psychologie des I GING ein. Der Zusammenarbeit der beiden Männer verdanken wir die Ausgabe des I GING mit seinen hervorragenden Kommentaren. Dieses tiefste Werk des OSTENS wurde dem Westen zum ersten Mal lebendig und faßbar vor Augen geführt. Ich halte dieses Buch für Wilhelms bedeutendstes Werk. Bei aller Klarheit und zweifellos westlicher Mentalität zeigte er in seinem I GING eine Anpassung an chinesische Psychologie, die ihresgleichen sucht.
Als die letzte Seite der Übersetzung beendet war und die ersten Drucke kamen, starb der alte Meister Lau Nai Süan. Es war, wie wenn er sein Werk vollendet und die letzte Botschaft des sterbenden alten China dem Europa übergeben hätte. Wilhelm hat ihm den Wunschtraum vom unvergleichlichen Schüler erfüllt.
Als ich Wilhelm kennenlernte, schien er ein völliger Chinese, in der Mimik sowohl wie in der Schrift und der Sprache. Er hatte den östlichen Standpunkt angenommen, und die alte chinesische Kultur hatte ihn ganz durchdrungen. In Europa angelangt, nahm er am China-Institut in Frankfurt am Main seine Lehrtätigkeit auf. Bei seinen Fachvorträgen wie auch bei seinen Vorträgen vor Laien bedrängten ihn die Bedürfnisse des europäischen Geistes. Mehr und mehr traten die christlichen Aspekte und Formen wieder hervor. Einige Vorträge, die ich später von ihm hörte, unterschieden sich kaum mehr von konventionellen Predigten.
Seine Rückverwandlung erschienen mir etwas unreflektiert und darum gefährlich. Ich sah sie als eine Wiederassimilierung an den Westen. Ich fühlte, dass Wilhelm dadurch in Konflikt mit sich selber geraten mußte. Da es sich, wie ich zu erkennen glaubte, um eine passive Assimilation, d. h. um eine Beeinflussung durch das Milieu, handelte, bestand das Risiko eines relativ unbewussten Konfliktes, eines Zusammenpralls seiner westlichen und seiner östlichen Seele. Wenn, wie ich vermutete, die christliche Einstellung ursprünglich dem Einfluß Chinas gewichen war, so konnte jetzt das Umgekehrte stattfinden, das europäische Element konnte gegenüber dem Osten wiederum die Oberhand gewinnen. Wenn dieser Prozeß aber ohne eine tiefgehende bewusste Auseinandersetzung stattfindet, dann droht ein unbewusster Konflikt, der auch den körperlichen Gesundheitszustand in Mitleidenschaft ziehen kann…“
Nachdem Jung Wilhelms Vorträge gehört hatte, versuchte er, ihn auf die ihm drohende Gefahr aufmerksam zu machen.
Wilhelm hörte die Worte, die Jung ihm sagte:
„Mein lieber Wilhelm, bitte nehmen Sie es mir nicht übel, aber ich habe das Gefühl, dass der Westen Sie wieder übernimmt, und dass Sie Ihrer Aufgabe, den Osten dem Westen zu übermitteln, untreu werden.“
Er antwortete:
„Ich glaube, Sie haben recht, es übermannt mich hier etwas. Aber was tun?“
Wenige Jahre später, zur Zeit, als Wilhelm in Jungs Hause als Gast weilte, hatte er einen Anfallder Amöbendysenterie.
„Er hatte diese Krankheitetwa zwanzig Jahre früher akquiriert. Die Krankheit verschlimmerte sich in den folgenden Monaten, und ich hörte, dass er sich im Spital befand. Ich fuhr nach Frankfurt, um ihn zu besuchen, und fand einen Schwerkranken. Die Ärzte hatten zwar die Hoffnung nicht aufgegeben, und auch Wilhelm selber sprach von Plänen, die er ausführen wollte, wenn es ihm wieder besser ginge…“
Jung hoffte mit ihm, hatte aber Zweifel.
Was Wilhelm ihmdamals anvertraute, bestätigte Jungs Vermutungen.
„In seinen Träumen – so Jung, – befand Wilhelm sich wieder auf den endlosen Pfaden öder asiatischer Steppen im China, das er hinter sich ließ, sich zurückfühlend in das Problem, das ihm China gestellt und dessen Beantwortung ihm der Westen verwehrt hatte. Er war sich dieser Frage zwar bewusst, aber hatte keine Lösung zu finden vermocht. Die Krankheit zog sich über Monatehinaus.
Einige Wochen vor seinem Tode, als ich schon für längere Zeit keine Nachrichten mehr von ihm hatte, wurde ich beim Einschlafen von einer Vision geweckt. An meinem Bett stand ein Chinese in einem dunkelblauen Obergewand, die Hände gekreuzt in den Ärmeln. Er verneigte sich tief vor mir, wie wenn er mir eine Botschaft überbringen wollte. Ich wußte, worum es sich handelte. Die Vision war außerordentlich deutlich. Ich sah nicht nur jedes Fältchen in seinem Gesicht, sondern auch jeden Faden im Gewebe seines Gewandes…“
Jung fasste das Problem von Wilhelmals einen Konflikt zwischen Bewusstsein und Unbewusstem auf, welcher sich in diesem Fallals Konflikt zwischen West und Ost darstellte.
Jung verstand Wilhelms Situation, sein Problem, die Krankheit und den Tod, denn er hatte das gleiche Problem und wußte, was es heißt, in diesem Konflikt zu stehen.
Er sah das wahre Problem von Wihlems innerem Konflikt und bemerkte Wilhelms Zögern, sein innerlichesVerschließen.
Diese Sachen gingen ihm ans Blut; das war ein „unbetretenes, nicht zu betretendes“ Gebiet, wohin man mit Gewalt hineingehen entweder kann noch darf…
In der Erinnerung, im Bewusstsein und im Unbewussten, gibt es einen Abgrund, wohin man nicht stürzen, sondern hinuntergehen sollte, zu der Asche, die Same ist, zu den Verschwundenen, Erforschten, zu denen, die sich für immer in Asche auflösten.
Zu denen, die vernichten, damit sie vernichtet werden.
Zu denen, die betrügen, damit sie betrügt werden.
Denn solange wir nicht lernen, die Toten durch Ferne und Zeit zu verstehen, wird Gott aus Nichts nicht aufscheinen.
Und alle versteckten Wahrheiten werden als ein Bumerang zurückkehren.
Die Wahrheit – kennen wir sie? Kommen nicht alle Leiden und alle Nöte aus Unwissenheit?
Führt die Unwissenheit nicht noch tiefer in den Fluch?

Ich ging durch dieses „unbetretene, nicht zu betretende“ Gebiet in der Suche nach dem Ritter-Alchemisten und den Lichthändlern und tauchte in die unbewusste Tiefe und das Kaisertum der Mütter ein.
Deshalb erinnerte ich mich an Friedrich Wilhelm und an meine andere Träume.
Sein tragisches Schicksal war wieein Spiegel.
So waren im Haus der heiligen Kriegeauch andere schattenhafte Gestalten Spiegel, in denen sich die ganze Kehrseite des Seins und der Geschichte unscharf widerspiegelte.
Damit das Haus der heiligen Kriege endlich unsere Stadt, das Neue Jerusalem, unser Haus, das Haus der Lichthändler werde, sollte man alles, was geschrieben ist, lesen.
Aber vieles war konträr geschrieben.
Alles sollte noch einmal im wunderbaren Spiegel gelesen werden, erst dann wieder geschrieben, indem man dabei die strengen Regeln der Form befolgte und in Betracht nahm, was sein konnte – die komplette Wahrheit. Die unruhigen Seelen der toten Ahnen schweben im Weltall und denken ihre Gedanken und wiederholen die Geschichte von t a u s e n d
J a h r e n und die Legende, dass von allen Völkern nur ein Volk weiß, dass die Asche Same ist…

Der Dichter hat die Macht, die prophetische und rettende Seelentiefe zu tasten, wo bis jetzt kein einzelner Mann den Weg der Einsamkeit des Bewusstseins wählte, um einen schweren Irrweg zu gehen, wo alle sich noch im gleichen Beben befinden, bis wohin Gefühle und Menschentaten außer Menschenwirklichkeit reichen. Wo das Bewusstsein kraft eines unterirdischen Stroms getrieben wird, wie ein hilfloser Betrachter der Geschehnisse…
Dieses Buch, also, hat einen unsichtbaren, einen unsignierten Koautor.
Denn nicht ich war derjenige, der all dies geschrieben hat, sondern die Seelenkomponente des Ritter-Alchemisten und der Lichthändler, die gleichzeitig ein Symbol und eine Mysterie sind, der Ausdruck einer urlebendigen Kraft in der Balkanseele, der ich geholfen habe, dass sie auf die Welt kommt…
Ich ging, wie das Licht durchs Glas, durch eine dicke Wand, die millenien- und jahrhundertelang geschaffen, mit härtesten Ziegeln und härtesten Steinen gebaut wurde.
Niemand konnte mir folgen, ohne mit dem Kopf gegen die Wand zu rennen. Das Schicksal sorgte dafür. Oder vielleicht Gott? (Schrecklicher Gedanke!)…

(1988-2011)

___________________________

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 1950 -  )

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 1950 – )

* ÜBER DEN AUTOR
Bela TUKADRUZ (wirklicher Name Miroslav Lukić, geboren am 30. Juni 1950 in Mišljenovac in der Nähe von Požarevac, Nordost Serbiens). Er studierte komparative Literatur an der Philosophischen Fakultät in Beograd. Jahrelang arbeitete er als Literaturlehrer und Bibliothekar. Als Dichter begann er früh seine Gedichte zu veröffentlichen. Er ist Gründer von „Zavetine“ und von einigenLiteraturzeitschriften und Literaturpreisen. Er ist Inhaber und Koordinator der einflußreichen Sazvezdje ZAVETINE, die auffallend im Weltnetz ist und ein gutes Beispiel der Präsentation der serbischen Kultur und Literatur darstellt… Bis 2003 veröffentlichte er seine Werke unter seinem wirklichen Namen, danach erschienen seine Bücher unter dem Pseudonym BelaTUKADRUZ.

WERKE
Poesie: Lakomica (Verse, Plakette, 1965, Mišljenovac),Homoljski motivi (Gedichte, Kučevo, 1969), Zukvansko evanđelje (bibliophile Ausg., Požarevac, 1976), Zemlja Nedođija (Beograd, 1993), Flora de la munće (Beograd, 1993, nachgedruckt als letzter Kapitel des Romans UJKIN DOM), SveskaHOMOLJSKI MOTIVI (Beograd, 1996, bibliophile Ausg.),Zlatni Rasudenac (Beograd, 1996; bibliophile Ausg.), ARHIV U OSNIVANJU, 1-2,(Beograd, 1998; neue, zweite und dritte erweiterte bibliophile Ausg. des Buches SveskaHOMOLJSKI MOTIVI, ZLATNI RASUDENAC, Beograd, 1998), RAJSKA SVEĆA : opus Miroslava Lukića 1968-1998 (Beograd, 1998), Vrata Zvižda (Beograd, 1999), Rusalj (Sectio Caesarea, Paris, 1999). Kraljevske insignije (bibliophile Ausg., herausgegeben von den im Ausland lebenden Freunden des Autors; Paris – Freiburg – Beograd, 2000; zweite Ausg. 2001). Metla drvene Marije, 1 (Beograd, 2002; bibliophile Ausg.), Duboke pesme nemoguće ljubavi (Beograd, 2005)…LAS VILAJET (anonimna hronika) : odabrane pesme 1986-2003 (Mladenovac, 2010)…Sveska SAHARA AMAZON / Notebook SAHARA AMAZON (zweisprachige serbisch-englische Ausg., Beograd, 2011), Moara parasita : lice (Požarevac, 2012).
Prosa, Romane: Dnevnik za Senkovića (Beograd, 1983), Liturgija (Beograd, 1997), Ujkin dom (Beograd, 1997), Trgovci svetlošću (Beograd, 1998), Mesečeva svadba (Beograd, 1999), Kuća svetih ratova (Beograd, 2000), Doktor Smrt (Požarevac, 2003), Pasija po Amarilisu (Požarevac, 2008), Severci (Vršac, 2011)
Bücher mit Essays: Muzej Nemogućeg Ratara (Beograd, 1996, 1998), Metafizika u belom odelu (Beograd, 1998), In continuo, 1 (Beograd, 1998), Duhovi (Beograd, 1998), Religija poezije (Beograd, 1999), Umetnost mahovine (Požarevac, 2003).
Anthologien: NESEBIČAN MUZEJ (Beograd, 1998; 2000; 2002…-2009, acht Ausgaben), Antologija FENIKS (1998, 2002, 2003, 2006), Provalija srpske književnosti (Požarevac, 2011), Iz karantina (Niš, 2011)
Die gesammelten Werke von diesem Schriftsteller wurden drei Mal herausgegeben: UMETNOST MAHAGOIJA : dela Miroslava Lukića u 32 knjige (Beograd, 2002); ARHIV TRGOVACA SVETLOŠĆU: DELAMiroslava Lukića u 42 knjige (Beograd, 2003); VEČITI ČUDESNI KORENOVI : sabrana dela M. Lukića u 22 t. CD (Beograd, 2006).
Bela TUKADRUZ erhielt folgende Literaturpreise:
– erster Preis des FONDS JUNGER TALENTE und der Zeitung BORBA für Poesie (1969);
– zweiter Preis für Prosa von „Prosvetni pregled“ (1980);
– erster Preis Vukovo perofür Prosa-Buch in Manuskript (Tršić, 1990);
– „Drvo života“ („Lebensbaum“) fürdas Buch mit Essays „Umetnost mahovine“ (2003),
– „Povelja Karađorđe“ (2009) für sein der serbischen Geistigkeit gewidmetesLebenswerk
Mehr über Bela Tukadruz finden Sie unter folgenden Internetadressen:
http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%9B%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B
http://umetnostmahagonija.blogspot.com/ http://osnivaczavetina.blogspot.com/ http://blbelatukadruz/blogspot.com/ http://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz

Bela Tukadruz (Mala Gospojina, 2012, Zvižd, fotodokumentacija Zavetina)

Bela Tukadruz (Mala Gospojina, 2012, Zvižd, fotodokumentacija Zavetina)


Der Dichter Bela Tukadruz oder Flecken der Vergänglichkeit

(Foto von Ivan Šišman, Mai 2010)`

** Nachwort

Der Autor des Romans „Trgovci svetlošću“ („Lichthändler“) brauchte fast zehn Jahre um seine unmögliche Trilogie „ANDJUJKA“ zu schreiben und abzuschließen. Die wurde in den vorigen Jahren unter dem Titel „Mladost bez starosti i život bez smrti“ („Jugend ohne Altwerden und Leben ohne Tod“) angemeldet. Die ersten zwei Bücher der Trilogie waren gut aufgenommen.*
Dantes Göttliche Komödie scheint heute ein bisschen anachronistisch zu sein, (1) die Trilogie ANDJUJKA nicht. Sie ist eine Attacke gegen die Phantasie des heutigen Lesers… Das Beachtenswerte und die Bedeutsamkeit dieser Trilogie liegt in der überraschenden Originalität und in großer geistiger Energie. Die Gestalt aus serbisch-walachischem mythologischem Milieu Andjujka oder ihre Seele ist überzeugender als Beatrice, sie scheint urwüchsig zu sein, obwohl sie in der alten Welt des altbalkanischen Erbes entstand.
In seiner Trilogie organisierte Bela Tukadruz nichtwie Joyce eine Menge verworrener Assoziationen, er bemühte sich nicht ein undiszipliniertes Spiel des Bewusstseins auszumalen; der Autor drang tief ins Unbewusstsein, in die Inhalte der Psyche, in die Archetypen,Träume,ins Uranfängliche, in die Visionen hinein.
Bela Tukadruz gelang zu den unsichtbaren Wurzeln des Bewusstseins, er machtein allen drei Büchern der Trilogie Fortschritte durch das Labyrinth im Menschen, in der Menschenseele.
In den Träumen enthüllte dieser Autor die komplette einstige Aufgabe der Menschheit. Dieser Romancier schöpfte aus Quellen der Seele, aus denen alle Wissenschaften und alle Kunstwerke quellen. Dante schrieb drei Bücher der Göttlichen Komödie, Goethe zwei Werke unter dem Titel Faust; Bela Tukadruz drei zauberhafte Bücher des Zyklus Andjujka, die auf bestimmte Weise ein Pendant zu den oben genannten Werken darstellen. Im Buch Trgovci svetlošćuwurde das Leben der Schäferin und Kräuterfrau, der Mutter Andjujka auf dem Balkan geschildert; im Buch „Kuća svetih ratova“ („Das Haus der heiligen Kriege“) wurde die Todesfahrt von Adjujkas Seele dargestellt; im dritten, neuesten Roman„peitscht“ein „Sternenstaub“der Ereignisse, die von hinten des kosmischen Vorhangs kommen; die Grenzen des menschlich Möglichen werden gebrochen. Die letzten zwei Bücher von Belatukadruz’ Trilogie dringen in andere Welten hinein, öffnen den Blick in unfassbare Tiefen der Ewigkeit.
Nach vielen Jahrhunderten ist ein Dichter und Schriftsteller auf dem Balkan geboren, er wurde in goldener Wiege des altbalkanischen Erbes geschaukelt, er, der große Versöhner des Alten und Neuen Europas.
Die stärksten Vermutungen eines geborenen Dichters bekamen ihren allgemeinen und zeitlosen Weltausdruck in der unmöglichen Trilogie Adjujka.
Nach Jungs Tod wurde das Werk SEPTEM SERMONES AD MORTUOS veröffentlicht, das von Belatukadruz (nicht ganz) im ersten Roman seiner Trilogie zitiert wurde. Bela Tukadruz konnte für den Haupthelden statt Adjujka jemanden anderen aus ihrer Umgebung wählen. Belatukadruz beschreibt Adjujka im hohen Alter, aber er beschäftigt sichdie ganze Zeit mit Verdeutlichung der Götterwelt, der hellen Götter, die die Himmelswelt bilden und der dunklen Götter, die die Erdenwelt bilden. Die Himmelswelt ist vielfach,unendlich sich erweiternd und vergrößernd – ihr oberster Herr ist der Gott Sonne. Der Teufel ist der untersteHerrder Erdenwelt. Diese Welt, die scheinbar unsichtbar ist, verdeutlicht sich in Geistigkeit und Geschlechtlichkeit. Bela Tukadruz wusste, dass die Geschlechtlichkeit des Mannesmehr erdhaft, und dieGeschlechtlichkeit des Weibes mehr geistig ist – vielleicht hat er eben deshalbAdjujka für seinen Haupthelden gewählt? (2)
Er wusste, dass dieGeistigkeitdes Mannes mehr himmlisch ist und zumGrößerem geht, deshalb hat er wahrscheinlich Bendjujkin (den Geist Ludwig van Beethovens) für Andjujkas Bräutigam im Himmel gewählt.
Wenn wir die Welt von Bela Tukadruz’ Trilogie und die Helden aus dem Sicht derSEPTEM SERMONES AD MORTUOS betrachten, dann ist Vieles verständlicher: vor allem werden nachvielen Jahrhundertendie Anspiegelungen und Antizipationen des Gnostikers Basilides aus Alexandria (2. Jahrhundert u. Z.) und die Jungs verständlicher. Es ist ein Glücksumstand, dass Belatukadruz die Anregungen für die drei Bücher seiner Trilogie nicht bei den Gnostikern, Jung und den Alchimisten fand, sondern in den unversiegbarenQuellen des altbalkanischen Erbes und der lebendigen Tradition.
Die Schatzkammer der Weltliteratur ist um noch drei Bücher von Bela Tukadruz bereichert, die in den Jahren des Schwungs seiner schöpferischen Entwicklung undvollen Reife geschrieben wurden. Das sind Bücher über Helden, über Weib und Mann, deren Wege sich trennten, damit sie sich in der Ewigkeit wieder kreuzen.
Bela Tukadruz hat kein Buch über lügnerische und teuflische Geistigkeit, über Geistigkeitdes Mannes und des Weibes geschrieben, im Gegenteil! Eben weil wir in diesen Büchern sehen, wie Engel entstehen und verkehren, ist Bela Tukadruz ein Weltliterat, bei dem wirwie bei SwedenborgEinfachheit und Überzeugungskraftfinden.
Bela Tukadruz ist auf den Ästen der riesigen Bäume der Weltliteratur (Dante, Swedenborg, Goethe, Jung…) gewachsen und hat sich entwickelt. Er ähnelt einem himmlischen Efeu, dessen Spitze und Blätter sich in die Wolken und Blitze verwickelt haben… Er hat die größten Anerkennungen verdient, vielmehr als alle serbischen Schriftsteller des 20. Jahrhunderts, denn er hat den Sinn desEinzelseins, der Verschwendung und der Gemeinschaft erkannt. (3)
Vieles wissen wir weder von äußerer noch von innerer Welt. Die Trilogie Andjujka drang maestral auf das Gebiet des Unbekannten in der inneren Welt, das Jung das Unbewusste nennt, hinein.
Bela Tukadruz ist ein Schriftsteller, der sich dem eigenen Schicksal nicht widersetzt: er erfüllt es.
Ihm,als Schriftsteller, wurde viel Unrecht angetan, vor allem: das Erscheinen seiner Bücher wurde verhindert, und zwar nicht von der Seite des Regimes des Landes, in dem er lebt, sondern vor allem von amoralischen Kollegen und Redakteuren, die vielleicht selber ein gelungenes Buch geschrieben haben, aber die eigentlich kleine Leute sind, die, wie die Epoche, mit der sie eine „gemeinsame Sprache“ gefunden haben, verbraucht sind.
Sie waren intelligent und hatten Recht, wenn sie diesen Schriftsteller, der mit seinem Werk, mit dem Besten was er geschrieben hat, die festgesetzten, im Voraus festgelegten Proportionen, Kanonisationen usw. störte,daran hinderten. Und jene Kritiker, die Bela Tukadruz Komplimente machten, indem sie der Meinung waren, dass er nach dem frühzeitigen Tod der regionalen Schriftsteller Z. Pavlović, Džunić ihren Platz eingenommen hat, haben diesem Romancier, Kritiker, Essayisten, Anthologen und Dichter Unrecht angetan: er schuf alsSchriftsteller viel mehr als sieund verwickelte sich als Essayist, Dichter und Romancier in die Weltliteratur als ein verspäteter Schriftsteller. Bela Tukadruz schrieb Bücher, die gelesen und verstanden werden können, nicht nur in dem Land und in der Sprache, in der sie geschrieben sind, sondern überall auf der Welt. Bela Tukadruz begriff das ungeschriebene Gelöbnis des verstorbenen Danilo Kiš und viel mehr.
Die Verlage hier und in der Welt, die das rechtzeitig einsehen, werden auch Nutzen davon haben.
Bela Tukadruz verstand und fühlte tief, dass wir hier, in diesem Leben schon eine Verbindung mit der Unendlichkeit haben – seine Werke zeugen davon. Schließlich sind sie im Rahmen der serbischen nationalen, aber auch in der europäischen und Weltliteratur so wertvoll wegen des Sinns, den sie verkörpern, und das Leben von Bela Tukadruz ist nicht verfehlt, weil es ihn verkörpert. Wenn die Rede von Bela Tukadruz´ Beziehungen zu den anderen Dichtern und Künstlern, lebendigen und toten, nationalen, europäischen und denen aus der Welt ist, ist die wichtigste Frage dieser Beziehungen die Ausprägung der Elemente der Unendlichkeit und Unzurückführbarkeit. Die Figur von Bendjujkin im letzten Roman der Trilogie ist nicht nur ein ausgezeichnetes Hommage an das Musikgenie Ludwig van Beethoven, sondern auch an Musik, dievollkommenste zwischen den Künsten…
Mitte 2011 Aleksandar Lukić
____________

(1) Dante sang von der Hölle, dem Läuterungsberg und dem Paradies und Belatukadruz berührte das Tiefste im altbalkanischen Erbe in seiner Trilogie: Adjujka (…). / Das, was der reife Goethe wollte oder versuchte, während er den zweiten Teil des Faust schrieb, gelang fast anderthalb Jahrhundert später einem serbischen Schriftsteller, vor allem wenn die Rede vom dritten Buch der Trilogie ist… Das ist ein ausgezeichnetes Buch. Ein ewiges, seltenes. Ein begeistertes. Eine Enthüllung. Im Gegensatz zu Joyce, dessen Absicht war, etwas, was noch nicht existierte, zu schaffen, etwas Grundsätzliches, ganz Neues, Überraschendes, Originelles, indem man alle Mittel (Verdrehen der Sprache, Verneiung der akzeptiertesten Konventionen und der Tradition, mithilfe durchgedachter Entweihung der Ideen, Irreführung, Schilderung drastischer Szenen, des Zersprengens des Menschen in Atome der Gefühle… usw.) benutzte, wählte Belatukadruz einen anderen Weg; obwohl vielleicht richtiger wäre zu sagen, dass der Autor zum Mittel der eigenenausgezeichneten schöpferischen Entwicklung wurde. Joyce schuf ein seltenes Literatur-Experiment (den Roman Ulysses), Belatukadruz komponierte den Roman wie eine Symphonie, eine himmlische Symphonie, die Sinfonie Nr. 10… (Savatije Ig. Mitrović – Auszug aus dem Nachwort zur ersten Ausgabe, Beograd, 2002).

(2) Wir erinnern uns: „Die Geistigkeit des Weibes ist mehr erdhaft, sie geht zum Kleineren.
Lügnerisch und teuflisch ist dieGeistigkeit des Mannes, die zum Kleineren geht.
Lügnerisch und teuflisch ist die Geistigkeit des Weibes, die zum Größeren geht.
Jeder gehe zu seiner Stelle.
Mann und Weib werden aneinander zum Teufel, wenn sie ihre geistigen Wege nicht trennen, denn das Wesen der Creatur ist Unterschiedenheit.
Die Geschlechtlichkeit des Mannes geht zum Erdhaften, die Geschlechtlichkeit des Weibes geht zum Geistigen.
Mann und Weib werden aneinander zum Teufel, wenn sie ihre Geschlechtlichkeit nicht trennen.
Der Mann erkenne das Kleinere, das Weib das Größere.
Der Mann unterscheide sich von der Geistigkeit und von der Geschlechtlichkeit. Er nenne die Geistigkeit Mutter und setze sie zwischen sich und Erde.
Er nenne die Geschlechtlichkeit Phallos und setze ihn zwischen sich und die Erde. Mutter und Phallos sind übermenschliche Dämonen, die die Götterwelt verdeutlichen. Sie sind uns wirksamer als die Götter, weil sie unserm Wesennahe verwandt sind. Wenn ihr euch von Geschlechtlichkeit und Geistigkeit nicht unterscheidet, indem ihr sie nach größerem und kleinerem Wesen unterscheidet, so verfallt ihr ihnen alsEigenschaften des Pleroma.
Geistigkeit und Geschlechtlichkeit sind nicht eure Eigenschaften, nicht Dinge die ihr besitztund umfaßt…“
(3) „Die Gemeinschaft ist die Tiefe.
Das Einzelsein ist Höhe.
Das richtige Maß in Gemeinschaft reinigt und erhält.
Das richtige Maß imEinzelseinreinigt und fügt hinzu.
Die Gemeinschaft gibt uns die Wärme, das Einzelsein – das Licht.“
Lukić wurde in den letzten Jahren wegen des Einzelseins gelobt.
Aber, man sollte ihn wegen des richtigen Maßes sowohl des Einzelseins als auch der Gemeinschaft loben.
Die Tatsache, warum dieser Schriftsteller unvergeßlich bleiben wird, finden wir auf den Seiten seiner außergewöhnlichen Trilogie.
Belatukadruz hat keine Märchen geschrieben – die serbischen Kritiker haben nicht gleich verstanden, was dieser Schriftsteller geschaffen hat. Aber Ähnliches passierte schon früher in anderen Literaturen und anderen Kulturen… Belatukadruz entdeckte und schuf mit dieser Trilogie eine ganze Welt, indem er in das Unbewusste eindrang, vom Unbekannten ausgehend, das aus allem, was wir nicht wissen, besteht.

________________

Bela Tukadruz, slika  autorasnimljena u Zviždu tokom leta 2012

Bela Tukadruz, slika autorasnimljena u Zviždu tokom leta 2012

*Auszüge aus Kritiken

„Der Roman Trgovci svetlošću („Lichthändler“) von Miroslav Lukić ist Ausdruck schriftstellerischer Reife des Autors – eine glückliche Synthese der Erfahrungen der modernen Prosa, die den Mythos und den Traum, die Geschichte und die Folklore, den Symbolismus des Einzelnen und des Besonderen in der Welt mit dem Universalismus des Lebens- und Künstlergeheimnisses kreuzen“ (In: VEČERNJE NOVOSTI, 17. Januar 1999, S. 12, „Jugoslovenski kritičari biraju knjigu godine“, J. Pejčić)

„Der neue Roman von Miroslav Lukić TRGOVCI SVETLOŠĆU(LICHTHÄNDLER)…
Lukić’s Geschichte lehnt an die Kenntnisse von Freud, Jung, dem I Ging, den Ritter-Alchimisten und den Lichthändlern an. Das Buch wird als ein kontinuiertes Märchen gelesen. Lukić ist, wie gesagt, ein authentischer Träumer in dieser Region, unser Pendant zu Márquez, Borges, Castaneda und Coelho. Sein neuer Roman TRGOVCI SVETLOŠĆU ähnelt einem großen Märchen, das von Legenden und Mythen des Balkans und des Alten Europas inspiriert wurde. Zaubereien und Hexereien, Magie und Ritualen, das Zusammentreffen von Paganismen mit dem Christlichen – dassind Faktoren in Lukić´s verzauberter Welt…“
(Stvoreno u potaji. Začarani svet. –In:POLITIKA, Anfang 1999, Z. R.)

„…Kuća svetih ratova(Das Haus der heiligen Kriege)ist einer der kürzesten Romane von Lukić: nur achtzig Seiten! Lukić wurde schon mit Borges verglichen, aber das ergibt erst mit der Veröffentlichung dieses Buches einen Sinn. Lukić zeigte mit diesem Buch, dass es eine mühselige und beschränkte Begeisterung ist, dicke Bücher zu schreiben und einen Gedanken,der mündlich in wenigen Minuten perfekt erklärt werden könnte, auf fünfhundert Seiten zu entfalten. Bei weitem ist besser das Verfahren, das davon ausgeht, dass es diese Bücher schon gibt, und dass dannein Auszug, ein Kommentar dazu gegeben wird. / Dieses Werk ist, also, im wahrsten Sinne des Wortes ein ausgezeichneter Kommentar zum mysteriösenThema – der Reise der Seele durch das Totenreich. / Das ist kein Buch, das unter dem Einfluß vom Tibetischen TOTENBUCH geschrieben wurde. Das ist ein allbalkanisches Totenbuch…“ (KNJIGA O APSOLUTU. – In: BORBA, Svet knjige, 2001, A. L.)

„… ´Gott ist das Licht´ steht in der Bibel und in Lukić´s Roman wurde gesagt, dass ´Gott die Seelen wie ein Magnet anzieht´ (S. 66). Adjujkas Seele führt der Engel mit “erhelltem Gesicht“ in das Haus der heiligen Kriege hinein, während sie mit der Lampe den Weg beleuchtet. Dieses Doppel-Licht, das Licht der Lampe und das des Engels, hat die Funktion, die dunklen Teile der Seele zu erhellen und die Monster, die da versteckt sind, zu enthüllen. / Dieses Motiv wird von Lukić noch sorgfältiger und treuer als das vorige entwickelt. Vor allem ist der Name der Heldin aus dem Wort Engel (Engel=andjeo) abgeleitet, wasmit Weiß und Reinheit assoziiert…“ (Miroljub Milanović: „Svetlosni efekat i donji svet u romanu KUĆA SVETIH RATOVA Miroslava Lukića“, In: SAVREMENIK, Beograd, Nr. 86-87-88/2001, S. 107-108).

„… vor uns wird auf einmal eine literarische Welt enthüllt, in der alles nach immanenten Gesetzlichkeiten einer wahren und Großen Kunst zu funktionieren anfängt. Den betretenen Weg des kollektiv Unbewussten lang beginnt, also, die Geschichte als uraltes Wunder der Sprachkunst in ihrer ursprünglichen und originalen Funktionzu existieren… „Trgovci svetlošću“ („Lichthändler“) ist eineaufgrund des archetypischen Musters des Alten Balkans brav erzählte (man könnte sagen – gedichtete) Geschichte, ein selbstgeborenes, vollblutiges und nach Schöpferphantasie reiches, modernes Märchen, das als Basis einen Liebeskontext hat, aber das ist nur der Ausgangspunkt, womit viel mehr und viel ausführlicher gesagt wird…
Jeder Satz von diesem Roman, der nach innerem Hintergrund und Rhythmus reine Poesie ist, ist gleichzeitig Ausdruck entdeckerischer Urweisheit. Das liegt in den Genen… mit dem Roman „Trgovci svetlošću“ hat Miroslav Lukić einen ernsten Platz in der modernen serbischen Literatur, in ihrer heterogenen und reichen Entwicklung am Ende des zwanzigsten Jahrhunderts eingenommen…
(Starovlaška bajka. – In: ŠKOLSKI ČAS, Beograd, Nr. 2, S. 100-104, gedruckt auch im Buch Slavica Garonja: IZ SENKE, KOS, KD „Sveti Sava“, Beograd, 2003, S. 162-167)

„… Im Roman „Trgovci svetlošću“ („Lichthändler“) von Miroslav Lukić wird uns ein ganz neuer und für die Literatur unberührt frischer Raum enthüllt. Traumseherisch betrachtet ist er unendlich, aber trotzdem auf sgn. Zentrum des Balkans fokusiert, er ist ein dunklesVilâyet,mit merkwürdigerEntität der Walachen besiedelt… Der Schriftsteller Miroslav Lukić hat mehr als dreißig Bücher veröffentlicht, die nach ihrem Genre sehr unterschiedlich sind: von Poesie bis zum Roman, Dramen, Studien und Essays. Im Gegensatz zu Milorad Pavić, der seine Mythologie ausdenken musste, hatte Miroslav Lukić das Glück, sie im Erbe seiner Väter zu entdecken… Miroslav Lukić verführt uns mit der Begabung eines leichthändigen Schriftstellers in die Idylle, diein Form eines Wiegenliedes, eines Gebets oder eines Märchens geschrieben ist…“ (Miroslav Lukić: Trgovci svetlošću, „Braničevski glasnik, 2“, Požarevac, 2003 (2004), S. 161-164, S. Jovanović)

_____________

videti na srpskom> https://principova.wordpress.com/2013/03/09/%D1%82%D0%B0%D0%BC%D0%BD%D0%B8-%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D1%98%D0%B5%D1%82-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%BE-%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%83%D1%9B%D0%B8-%D1%83%D0%B2%D0%BE%D0%B4-%D0%B1%D0%B5%D0%BB/
======================================================================

direkten Kontakt Übersetzer und Verleger mit dem Autor des Bela Tukadruz
direktni kontakt prevodilaca i izdavača sa autorom Bela Tukadruzom

ТАМНИ ВИЛАЈЕТ (једино могући увод) / Бела Тукадруз

Featured

Ознаке

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 1950 -  )

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 1950 – )

САЊАО САМ сан и био бих га заборавио да нисам сањао месну цркву, у којој бејах крштен и уз коју сам одрастао, како се изнутра разрасла до монументалних размера највећих катедрала, и која − уместо олтара − има галерије, уздигнуте до свода у облику сребрнопурпурне пирамиде…
Да, сањао сам цркву у завичају, малу и белу на брежуљку, коју саградише моји преци, чија су имена урезана златним словима на самом улазу у њу. У сну је то био исти брежуљак, и црква је споља била иста, осим што беше померена нешто северније, педесетак корака. Могао сам да се сетим околине цркве, видео сам камење разбацано по трави, и врло стари гроб обрастао кудравозеленом маховином. Обилазио сам око ње, пре него што закорачих унутра, што сам уобичавао у детињству. Кад уђох у цркву, у том тренутку (а ни све време сна ) не беше никога. У дну полутамног источног дела, узвисила се галерија, на коју је водило степениште уз које сам се пео. Зидови галерије су били прекривени сликама. На највећој од њих, могла се видети дворана усред које стоји Соломон са сребрном плочицом на којој пише :
Хиљаде сам јунака савладао,
Хиљаде краљева потукао,
Хиљадама земаља сам владао,
Али једну једину смрт − нисам могао!
Попех се степеништем и на другу галерију. И она је била исликана и пленила моју пажњу. Видех гомилу подављене војске у мору, и потопљеног циганског цара Фирауна на дну. По површини
мора плива једна ћопава и престрављена Циганка, држећи се као дављеник за сламку, за препотопско стабло које плута препуштено ђаволу да га вуче према копну.
И трећа галерија беше пропорционално мања од друге: са те висине брод цркве ми се учини већим од најграндиознијих европских катедрала. Изнад степеништа које води на четврту галерију била је слика читавог јата крупних риба. И слика излаза из уста пећине у
шуми, пред којом се пропињу бела ждребад. Из пећине излазе непознати коњаници, са драгим камењем у руци које блиста јаче од звезда…
Онда сам сишао са галерија и пошао ка излазу , али − пре но што изађох − још једном их обухватих погледом. У том тренутку као да је са свода засјала светлост и галерије све слиле су се у једну сребрнопурпурну пирамиду. Учинило ми се да јој се врх, стапа са
сводом цркве, и сеже у само небо. Не могу сведочити о броју галерија: али, било их је више но што сам их обишао, и све су биле наслагане као троуглови једна изнад друге.
Најнижа беше најпространија, највиша уска као венчани прстен.
Уз улазна врата цркве угледао сам икону, на којој се истицао лик побожне жене (подсећао ме је на већ виђено лице, али нисам могао да се сетим чије), близу њених уста мајстор је исписао читљивим словима :
Сањала сам Сунце, и родила сина. Опет сам га сањала са
седим власима на глави, и родио ми се унук. Кад сам уснила два
сунца, већ су ми се у вилици крунили зуби, а унука ми роди
праунуке − близанце. Последњи пут сам сањала Месец, док је време
изоравало завршне бразде на мом лицу, и унука ми роди праунуку
за радост…
Било је очигледно да је сан истовремено загонетка и најневероватнија бајка, али загонетке имају и своју одгонетку, веровах. Покушавао сам да разумем сан, и суочио се са непознаницама, и властитим незнањем, са ужасном тамом свога ума.
Помислио сам на извесне сличности онога што сам сањао и будистичког храма. Сан је морао имати извесну “улогу”, и поруку, слутим, и ја сам настојао да је разумем.
Могао сам да утврдим на основу дневничких белешки време када сам га уснио, током летњег школског распуста − писао сам рецензију за рукопис циганских народних предања…

[ДАВНО, када су Цигани имали велико царство и када су сви људи били добри и поштени, Бог није био тако високо, већ само неколико метара изнад земље. Цигани су могли, увек да га виде и да разговарају са њим. Сваки је Циганин могао да пита бога шта ће бити
сутра, кад ће се ко од њих оженити, колико ће имати деце, када ће умрети, хоће ли година бити родна… Али Богу је досадило циганско запиткивање о свему и свачему, Он се уздигне високо на кров планине, а Цигане прокуне да никад ништа немају и да с муком зарађују хлеб…
То је било давно, ехеј, у оно време кад је цигански цар Фираун прво обесио оца, а онда и многе друге. Када је правио куле од сира и меса, и ударао у бубњеве и правио грмљавину. Тада му паде на памет да пређе са војском преко мора, али није знао како, те рече:
“Ако је Бог толико моћан, нека раздвоји море и направи пут за мене и моју војску”.
Бог раздвоји море и указа се пут по морском дну. Указаше се бродови у муљу потопљени и пуни блага. И много бисерних шкољки.
Цигани су га успут галамећи скупљали.Кад стигоше насред мора, цигански цар се осврте и рече Циганима :
− Видите ли да ме и Бог слуша?
Бог се на то расрди, састави море, и сва се војска подави, само цар оста на површини воде.
− Чије је царство, Фирауне?
− Моје, одговори цар.
Бог га онда потопи у море до колена, и упита :
− Чије је сад царство?
− Моје, одговори цар и потону до појаса.
И трећи пут упита Бог чије је царство, а Фираун и тад одговори:
“Моје”.
Бог окује у ланце Фирауна и спусти на дно мора.
Што и данас има Цигана то је зато што је када се море саставило и све Цигане подавило, остала у животу једна ћопава Циганка, која је закукала држећи се за стабло које је пливало морем: “ Јао, изгуби се циганско семе!”
Чуо је водени ђаво, и испливао из дубине мора и предложио јој да му буде жена. Циганка је пристала и од њих се изродише Цигани што их по свету има.
Кад би Цигани знали ког је дана Бог оковао и потопио њиховог цара, Фираун би изишао из мора и опет би настало циганско царство. Али Цигани не знају који је то дан и свакога дана неки Циганин удара чекићем по наковњу и тако ојачава окове потопљеног
цара…]

Читајући књигу циганских предања, напрезах се да се присетим бар још неке слике са друге галерије из сна. Но изгледа да је то био узалудан посао. А једне ноћи сањах поново сан о Циганима, још неразумљивији. Једна стара Циганка беше окружена прстеном млађих жена и мушкараца, који су се спремали да пођу на све четири стране света, гурани ветром у леђа, и лутањима без краја. Та Циганка (Прамајка Цигана?) обраћала им се речима :
“Идите и тражите Божје село, оно је под кровом неке планине. Ако тамо стигнете, опет ћете моћи да разговарате са Богом. Питајте Га којег је дана потопио нашег цара Фирауна, можда ће вам рећи…”
Одакле долазе снови и визије?
Када ми се чинило да сам најдаље од разумевања сна, силазио сам у мрачни лавиринт који се рачвао у хиљаду кривудавих стаза и плашио се да никада више нећу моћи да изађем из тог непознатог, у мени. Можда је црква представљала моју личност, моју свеукупност, све
моје свесно и несвесно? А можда су галерије биле само талог спратова моје свести?
Треба да прођем кроз све своје кошмаре, снове и визије, кроз пакао страсти и амбиција, да бих све то могао да схватим. Оно у шта сам и овог тренутка био сигуран је осећај након буђења, као да сам се вратио из бајке, из тамног вилајета, пуног драгог камења, са једним каменом у руци. Тај «драги камен» чинио је садржај непознатог и несвесног који је у мом сну избио на видело. Величанствена унутрашњост и галерије које нисам стигао да видим са свим што је било на њима − личило је на бајку: ни краће бајке, ни више загонетки!
Беше ми жао што се пробудих из сна, не успевши се на највишу галерију. Морао сам будан осећати дивљење и кајање.
Сан је на мене оставио снажан утисак…Једног летњег дана, прочитао сам и јеврејске народне бајке − ТАЈНУ ЗЛАТНОГ ДВОРЦА.
У бајци је краљ Соломон пошао на пут са великашима и слугама на крилима ветра и летео је тако, седам дана и седам ноћи, и седмога јутра кад погледа на земљу, он спази велики дворац од чистога злата. Зачудио се краљ и сапутнике упитао:
− Јесте ли на земљи икада видели овакав дворац?
Великаши одговорише да никада такав дворац нису видели а краљ Соломон нареди ветру да их спусти на земљу. Онда краљ и његов војсковођа Асаф приђоше ближе дворцу из кога се ширио мирис рајског врта. Пођоше њих двојица око дворца да траже улазна врата, али их не нађоше. Кружили су около−наоколо, неколико пута, али врата не би.А краљ је свакако хтео да уђе и да види шта се у њему налази…
Тад Соломон позва Раамју, војсковођу виловњака, и рече му:
− Пошаљи своју војску да види има ли у том дворцу људи или било каквих живих бића.
Раамја зазвижди, и не прође много од његовог звиждука, са свих страна долетеше виловњаци и скупише се на небу изнад дворца као густи облак. Раамја полете увис и рече им што им рече, а његова се војска виловњака као тешки облак стушти на дворац. Не прође
много времена, виловњаци почеше излазити један по један из дворца, долетати пред свога господара и својим језиком, саопштавати шта су у дворцу нашли и видели. Како би који предао свој извештај, полетао би у небо и нестајао. Када је и последњи виловњак нестао са видика, краљ Соломон упита Раамју :
− Шта су ти твоји виловњаци рекли?
Раамја се поклони и рече:
− Рекли су ми да у дворцу нема живе душе. Само је на крову један стари орао свио своје гнездо. Видели су га како надлеће и чува своје орлиће…
Кад краљ Соломон саслуша причу, он се обрати Шемеверу, вођи војске птица :
− Иди, па ми доведи тога орла!…
А овај му доведе. Орла Алнодада, старог седам стотина година.
− Ако знаш где се налазе врата овога дворца, покажи ми их! − каза му краљ.
Орао беспомоћно рашири своја крила и рече:
− Господару, краљу мој, тако ми твога живота, никад нисам ни видео ни чуо где је улаз у овај дворац. Али, ако ти желиш, можеш то, можда, сазнати од мога старијег брата Ејфаја.
Рекао је старији брат Ејфај :
− Ни ја нисам за свога живота чуо где се налазе врата тога дворца, али ће мој деда можда знати. Истина, толико је стар да више не може да лети, зато ћемо ми, његови унуци и праунуци, да га пренесемо на својим крилима до краља Соломона…
Орао Цофар, стар хиљаду и три стотине година рече.
− Моје очи нису никада виделе врата овог дворца. Сећам се једино да ми је отац причао како постоји улаз са западне стране, али су га ветрови покрили земљом и прашином.
Краљ се захвали староме орлу Цофару за обавештење, поздрави се с њим, те овога узеше потомци на крила и одлетеше с њим у даљине.
Затим је дао знак ветровима и олујама да се подигну са свих страна света и дођу и одувају земљу и прашину вековима гомилану на улазна врата. Великашима и стражарима наредио је да разапну шаторе и да се склоне под њих како их ветар и прашина не би однели. На краљев знак дунуше снажни ветрови, олуја је дизала прах, песак и земљу и разносила их на све четири стране света. Ускоро се пред Соломоном указаше гвоздена врата, која су била проваљена, а на ивицама нагорела од ватре. Над улазом је био запис на коме је писало : «Знај, човече, да смо у овом двору уживали, веселили се много, док није дошла глад. Кад више ништа друго нисмо имали, бисерје смо млели уместо брашна, а кад смо и њега појели, спалили смо овај дом и напустили га. Нека буде коначиште орловима».
Соломон погледа мало боље и виде да испод овога постоји још један запис. Прочита и њега, и ево шта је писало: “ Ко није краљ или пророк нека не улази унутра!”
Десно од улазних врата Соломон угледа удубљење, увуче се и нађе у њему кристалну кутију. Отвори је и нађе у њој кључ. Узе кључ, пође корак даље и наиђе на мале двери од сувога злата. Њих откључа и уђе у велику одају, чији су зидови били пуни драгог камења.
На поду је нашао сребрни засун у облику змије. Краљ повуче засун и угледа степенице које се спуштаху у дубину. Када је сишао низ те степенице, стиже у огромну пећину у којој је било наслагано силно благо. Пролазио је пећином и стигао до њеног дна. У дну пећине бејаху врата опточена драгим камењем, на њима стајала је златна плоча на којој је писало :
“Смрт је пре времена узела краља који је овде моћно владао и уживао у свим добрима земаљским!”
Краљ Соломон отвори врата и угледа блиставу престону дворану. На престолу је седео човек. Приближио му се, кад има шта да види: био је то неми кип. Краљ Соломон му приђе и дирну га. Кип се затресе од силне срџбе, очи му се претворише у сјајне жеравице, а из ноздрва му избише огањ и љути дим. Затим застења и рече :
− Злодуси, виловњаци, анђели смрти, а ж д а ј е м о р с к е и све друге мрачне силе, пожурите, похитајте у помоћ! Смртни човек ме је додирнуо!
За тили час се цела престона дворана испуни мрачним створовима, чуло се фијукање, шиштање и махање крилима. Кад ти силни злодуси пођоше да нападну Соломона, овај диже руку и викну громким гласом :
− Склоните се, грешни створови, јер ћу вас уништити! Зар не знате да сам ја краљ Соломон који сам и ваш господар?
Кад ово чуше, сви ти мрачни створови полетеше напоље кроз зидове, брже но што су дошли.
− Бежимо одавде у морске дубине, јер нам је и тамо боље него да паднемо у руке краља Соломона!
Кад се дворана испразни, зачу се стењање, шкрипа и кип паде ничице на земљу. Соломон приђе, погледа и виде сребрну плочицу која је висила на сребрној огрлици. Покуша да прочита шта на плочици пише, али није могао. У том часу зачу тихе кораке и угледа како кроз зид улази младић лепога стаса и предивних очију, који се поклони пред њим.
Краљ му даде у руку плочицу и овај му прочита :
− Ово су речи великог краља Шедада бен Адада, које записа да
се памте за свагда :
Хиљаде сам јунака савладао,
Хиљаде краљева потукао,
Хиљадама земаља сам владао,
Али једну једину смрт − нисам могао!
Чим је прочитао ове речи, младић нестаде брже но што се појавио. Краљ Соломон изиђе из дворца и док је ходао напуштеним раскошним одајама, дуго је размишљао о запису и добро упамтио поруку.
Никада раније нисам чуо ову бајку, али у сну сам видео плочицу на којој су биле записане речи великог краља Шедада бен Адада, записане да се памте за свагда…
“2. Прије него помркне сунце и видело и месец и звезде, и
опет дођу облаци иза дажда,
3. Кад ће дрхтати стражари кућни и погнути се јунаци,
и стати млинарице, што их је мало, и потамнети који гледају кроз
прозоре,
4. И кад ће се затворити врата с улице, и ослабити звека
од млевења, и кад ће се устајати на птичији глас и престати све
певачице,
5. И високога места кад ће се бојати и страшити се на
путу, кад ће бадем уцветати и скакавац отежати и жеља проћи,
јер човек иде у кућу своју вечну, и покајнице ће ходити по улицама;
6.Прије него се прекине уже сребрно, чаша се златна разбије
и распе се ведро на извору и сломи се точак на студенцу,
7. И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати к
Богу, који га је дао.
8.Таштина над таштинама, вели проповедник, све је
таштина.
9. А не само мудар беше проповедник, него још и народ
учаше мудрости, и мотрећи и истражујући сложи многе приче.
10. Стараше се проповедник да нађе угодне речи, и написа
што је право, речи истине.
11. Речи су мудрих људи као жалци и као клини ударени ;
речи оних који их сложише дао је један пастир.
12. И тако, сине мој, чувај се онога што је преко овога, јер
нема краја састављању многих књига, и много читање умор је
телу…”
У мом студентском примерку БИБЛИЈЕ − КЊИГА ПРОПОВЕДНИКОВА − беху подвучени ови редови.
Подвукао сам их оловком, и додао на маргини једну црну пахуљу и својеручно записао ситним словима под њом, речи које ми је рекла, доиста, жена из народа, Влахиња, Анђујка. Као младић обилазио сам балканске планине, сакупљајући влашке народне умотворине, где је сусретох. Препознао сам, после много дана и ноћи, лик побожне жене на икони близу самог улаза у цркву: била је то Анђујка, на коју сам, чинило се, заборавио.
Речи прочитане са иконе у сну, биле су дословце записано у мом личном примерку БИБЛИЈЕ!
Могао сам да се сетим часа када ми је Влахиња Анђујка рекла речи, записане на маргини КЊИГЕ ПРОПОВЕДНИКА. И случајног сусрета на друму, када се враћала са путовања по брдима, костимирана као и друге старице из балканског троугла. На леђима носила је влашке торбе упртаче из којих су вириле убране лековите траве, једну клечану торбу у левој руци, и лесков штап у другој. Подигла га је према Сунцу што се уздизало изнад брегова и кровова планина и рекла иако је ничим нисам изазвао, да је сањала Сунце и да јој се родио син…

ВЕРОВАТНО је био дубоко у праву онај Румун који је напустио отаџбину и у Паризу постао славан по првим лекцијама мудрости која се стиче на гробљима, − онај који је веровао да је, у суштини, једини истински свет примитиван свет где је све могуће
и ништа није остварено, дословно ишчупан из родног тла, из земље и оног примитивног света, са осећањем слободе што је произилазила из свега тога. Он је знао важност сна, боље од песника: Сан је тајна човека, тајна живота. Он живот чини могућим. Потпуно сам уверен да би, писао је, кад би се човечанство спречило да спава, било покоља без преседана, историја би се завршила…
У бележницама вођеним прошлог лета, постоје заописи о мом кратком годишњем одмору, који прекинух, пре времена, из побуда које је тешко објаснити. Пред одлазак из родног места, једне вечери, почео сам да пишем редове налик стиховима, који су пробијали ћутање што долази из божије надмоћи. Реч је морала напоље, из мене, да оптерети
неког другог, правог и стварног, иако нисам желео да је икоме натоварим. Био сам притиснут, ако тако могу да кажем, нечим што припада најдубљем ћутању. С тим осећањем сам и напустио завичај.
Све је то претходило сну који сам, после тога, морао уснити…
Моји описи су прилично бледи у односу на могућности чак и најлошијег Кодаковог фото−апарата. Вукао са собом фото−апарат и овековечавао некадашње путеве зарасле травом, напуштене куће и породична гробља, дрвене и поцрнеле крстове, штале и магазе широм отворене са алаткама које су некада биле коришћене, стубове полусрушених капија. Обилазио сам бачије и салаше − пастирске станове и суочавао се са сабласном опустелошћу. По балканским планинама напредовала је маховина, која је прво почела напредовати у осећањима и мозгу једног поколења на издисају.
Већина људи који су ту некада живели и које сам познавао, помрла је, а њихова су имена прешла у легенду.
Видео сам њихова дворишта поплављена светлошћу, некадашње баште обрасле коровом, и баштенске стазе уоквирене шимширом и јелама. Испред једне старе и усамљене куће жив је грм шимшира висине људског раста. “Ја сам затекла тај шимшир испред куће, кад сам се удала”, рекла ми је домаћица која је ту последња живела. У међувремену је и она умрла, и гроб јој је на крају дворишта. Нико не брине о том гробу, као ни о гробовима на
разбацаним и запуштеним породичним имањима по околним брдима…
Враћајући се низ једно жуто брдо, путем којим не прође ни два−три човека годишње, замахнух секиром (коју сам носио уза се уместо штапа) и засекох стабло белог багрема. Чуо се ударац секире. Мој син је гледао како поново замахујем, а ја сам у том трену погледао низ пут, и наједанпут угледао неку прилику с леђа. Престао сам да замахујем и гледао према окуци где је прилика нестала, распрснувши се брже од воденог мехура. И мој син је погледао у том правцу, не стигнувши да ишта угледа. Није разумео у чему је ствар. Било је око два поподне.Погледао ме је упитно, и видео да ми се коса накострешила од страха.
Шта бива са умрлима, са мртвима?

_________ Одломак из рукописа најновијег романа Бела Тукадруза „АНЂУЈКА“, који „Заветине“ препоручују преводиоцима по свету (немачки, енглески, шпански, француски, шведски,руски, кинески, јапански)

МИРОСЛАВ ЛУКИЋ ИЛИ О УМЕТНОСТИ ПРИПОВЕДАЊА / Мирољуб Милановић

Featured

Ознаке

Проф. Милановић

Проф. Милановић

Праве писце , уметнике мало ко зна. Њихова слава допире до петсто или хиљаду
примерака њихових књига. Додајмо томе запостављеност од књижевне критике,
недостатак маркетинга и клановску нетрпељивост, добићемо обим заступљености
савремене уметничке књижевности на простору српског језика. Без
претеривања, он је готово раван нули. Писцима, правим писцима, остаје да пишу,
штампају своје књиге у малом тиражу и шаљу једни другима, како би обзнанили да
постоје. Ако успут њихово дело неком читаоцу причини задовољство , успех је
потпун.
Из обимног приповедачког, песничког и есејистичког дела Мирослава Лукића,
пет романа заслужују да буду посебно поменута: Литургија, Ујкин дом, Трговци
светлошћу, Пасија по Амарилису и Северци. Многи српски критичари незнају ни да
постоји писац Мирослав Лукић, а о читаоцима да и не говоримо.
Ерудитност , слојевитост и артизам такмиче се у делу овог писца а све на
подлози стварности наметног двадесетог века. Лукић је , још на почетку
књижевне каријере схватио: друге истине нема, сем оне чију је огољеност морао
да искуси.Схвативши да нема бекства из времена које му је додељено вратио
је истом мером: сликом те стварности која је за људски ум, благо речено ,
неподношљива. Био је то гест отпора, исцелитељски чин, одбрана хуманих вредности
од људског пада у ништавило. Век вук показао је своје право лице. Књижевност
је упркос свему, победила.
Двадесети век са искључивим тоталитаризмима ( а такви једино могу и да
буду) и крхким демократијама у појединим европским , и не само европским
земљама, оквири су у којима треба тражити слободу појединца, највећу вредност
и мерило живота. Чињенице су неумољиве: слободе је у XX веку баш најмање
било. Ратови: балкански, први светски, други светски, ратови у појединим деловима
света, распади појединих државних творевина, том поједницу, у кога су се
заклињали „усрећитељи“ човечанства, нису донели никакво добро већ увећали беду
и ропство. Лукић, на широком простору и у вертикали и хоризонтали времена, исписује
човеков пад у бесмисао и отуђење. Хуманистичка визија назире се тек кад се
разгрну наслаге мрака нагомилане у људској природи. Опстанак је императив и
излаз се мора наћи.
Векови и миленијуми мере се по добру које су донели неком народу или
човечанству. Освајачки народи свом народу доносе привидан просперитет јер
се мора узети у обзир количина зла нанета другима, а и напетости која освајања
доносе. Проширење једне империје неминовно поставља питање увећања слободе
за њене поданике. Без тога ширење ништа не вреди. Бори Мишљеновићу ( Ујкин
дом) и његовом сестрићу Филипу Сенковићу ( Пасија по Амарилису), двадесети век
никакво добро није донело. Први је испаштао за погрешно уверење, чија подлога,
иако хуманистичка, није нашла утемељење у стварности: други је имао да искуси
тежину и суровост нељудских друштвених односа. У сваком случају, њихова
слобода била је само сан. Може се казати: егзистирали су само у сну.
Њихову слободу ограничавају људи попут Жарка Жује и Луке Маџарина
(Ујкин дом) и пуковника Амарилиса. ( Пасија по Амарилису). Они су носиоци
власти и делиоци правде. Малог знања и примитивне свести, представљају наличије
система који је замишљен као најбољи од свих до тад остварених. Уживање у
неморалу постаје њихов краткорочни циљ, упркос дугорочном утопијском
захтеву система за стварањем новог човека. Огромна власт, ничим ограничена
у рукама примитиваца одлично је тло за појаву многих зала. Али шта од тога имају
људи попут Жарка Жује и Луке Маџарина? Јесу ли срећни када другима наносе
зло ? Они тога нису ни свесни! Труљење њихове свести је труљење система који
ће се распасти као кула од карата. Невоља је само што ће, као производ њиховог
деловања, остати многе жртве.
Женски ликови у том подељеном свету, не заостају за мушким. У производњи
количине зла, неки их чак надмашују. Таква је Језавеља која злоставља
кћер Августину све док је не доведе до уништења. Истина , има и ликова који
покушавају да се искупе за зло које су починиле у овоземаљском животу. Такав
је лик Анђујке у роману „ Трговци светлошћу“. Она је путоказ спасења, њено
име није случајно од речи анђео и светлост. Али, могу ли други ,слични Језавељи,
начинити Анђујкин подвиг ? Могли би када би сагледали своју кривицу и превазишли
лењост. Тако подељеност остаје као трајно обележије света, а роман Поприште у
коме коначно тријумфује само песничка правда.
У позадини Лукићевих романа осећа се нешто тешко, тмасто, непрозирно. Није
то само резултат лоших међуљудских односа и друштвеног система, већ допире из
самих почетака настанка људске врсте. То атавистичко систем и појединци само
појачавају и извлаче на раван где се само слути. Једини одговор на тај тамни
облак јесте хумани однос према човеку. Тај толико потребни чин у ликовима овог
писца често изостаје.
У основи система стоји мисао о непогрешивом вођи и њему је све подређено.
Бирократска вертикала од врха до дна подређена је очувању његове моћи која
се распоређује према актуелном тренутку али је увек присутна и увек невидљиво
делатна. Резултат је постварење појединца а не увећање његових слобода.
Сама реч „слобода“ постаје опасна мисао, опасна у очима система који се
немилосрдно обрушава на оног ко се усуди да је мисли. Лукић је детектовао једно
од најопаснијих зала XX века: једноумље, поништење људске ширине и уништење
истраживачког духа. Систем је знао: ако дозволи слободу, она ће га уништити. Зато
је „гушио“ сваку истину о својој суштини.

Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, током лета 2010, Србија)

Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, током лета 2010, Србија)

У прози коју пише Мирослав Лукић може да изведе све, или готово све што се
у прозном исказу може извести. Тако старозаветни навод стоји поред лирског
пасажа о савременом тренутку, историјски податак налази место у духовном
свету неке личности или је трајно одређује, лаж бива раскринкана непобитним
чињеницама а поступци појединаца налазе утемељење у стварности. Сложеност
ове прозе читалац лако савлађује јер га кроз лавиринте времена и простора води
сигурна рука писца коме је главни циљ истина. Зато Лукић тражи одважног читаоца
јер у таквог једино верује. Владање свим нивоима писма одлика је великог
знања и праве уметности. Све то, романе овог аутора чини захвалним за
тумачење. Ипак, српска књижевна критика за Лукићев опус остаје углавном
глува и нема.

07.02.2013.

Борхесов чувар књига… / Бела Тукадруз

Featured

Ознаке

….У Антологији старохеленске лирике ОРФЕЈ И ПАН (Загреб,Зора,1964, 200 стр. Изабрао и са старохеленског превео Тон Смердел) од Орфеја и Хомера до Зонаса из Сарда, има стихова који изражавају патриотска и слободарска осећања. Солон, рецимо, опомиње:„И догоди се често да снијег и лед / изненада каткада с неба падати почну. / Бљесне ли муња , / ми знамо , / загрмјет ће гром. / Моћ је тиранина држави гроб. / Оковима тешким сапео силник народу руке. / Упао у зло је народ због свога незнања . / Зато , ако се нетко изненада осили много , / одмах му подрежи крила , / јер касно је онда ,/ кад му ојача бијесна сила“.
Двадесет шест векова касније енглески песник Шели пева о братству и једнакости : Сви људи су браћа , па и Африканац / што стрепи од шибе окрутног Енглеза (1811) . Или : Зар слободан је човек ако је жена још роб? (1817). Или : Ропство , ти ледом окиваш младост овог света , / убијаш пупољке њене и остављаш трње тек голо .Или : Песници су трубе које позивају на борбу…
Двадесет седам векова касније, Борхес пише ОДУШЕВЉЕЊЕ БУЕНОС АЈРЕСОМ , књигу песама , у којој постоје песме Непозната улица , Свануће , Ивањска ноћ – у којима има нескривене љубави према завичају. Зар изврсна песма Митско оснивање Буенос Ајреса из Борхесове књиге МЕСЕЦ ПРЕКО ПУТА (1925) није добар пример патриотске песме? У најузвишенијем и најопштијем смислу те речи? Није ли ова песма Борхесова била камен темељац Маркесовог славног романа СТО ГОДИНА САМОЋЕ? Читајте поново изврстан роман Томаса Вулфа Погледај дом свој ,анђеле, који на својим најбољим местима – има нескривену завичајну ноту и опојну драж приче о једном америчком градићу на југу у брдима. Или добар део Фокнеровог опуса. Љубав према завичају и оном што чини његово поднебље изгледа да је вечна, поготову када је реч о ванредним писцима.
На другим језицима, дакле, поготову на оним језицима на којима је испевана лирика која улази у богатство светске књижевности , има много више дела са патриотском нотом , него што мисли саговорник Мирослава Максимовића .Споменути господин, под патриотском поезијом подразумева нешто уже… А ако се патриотска поезија узме у најужем смислу, онда је боље о њој и не говорити. Ове поезије је одувек било и биће је док се буде певало , она ће наћи своје време , своје песнике , свој тренутак , свој израз. Кад буде служила некој политици , нечему другом и приземном , онда ће она бити слушкиња , нешто друго. Нема песника који се ове опсесивне теме љубави према своме завичају и опстанку његових људи, вечности живота, није дотакао макар једном на овај или онај начин.
Борхес има, такође , изврсну песму Чувар књига – коју сам ја одувек читао као модерну патриотску песму. Тамо су вртови, храмови и оправдање храмова / строга музика и строге речи , / шесдесет и шест хексаграма, / обреди који су једина мудрост / што је небо подари људима , / раскош онога цара / чију је ведрину одразио свет , његово огледало ./ Тако су поља рађала плодове , / а реке остајале у својим коритима , / рањени једнорог који се враћа да најави крај , / тајни вечни закони , / музика света ; / те ствари или сећање на њих су у књигама / које чувам. // Татари дођоше са Севера / на малим косматим ждрепцима , / уништише војске / које Син неба посла да казни њихову безбрижност , / подигоше ватрене пирамиде и клаше , / убише грешника и праведника , / убише окованог роба што чуваше врата , / злоупотребише и заборавише жене / и кренуше према Југу , недужни као грабљиве звери , / свирепи као бодежи…“
Борхесов Чувар књига, можда последњих књига, позива читаоца , између редова , као што су пре 27. векова , Калин и Тиртеј , пуни родољубља , позивали своје равнодушне земљаке против варвара , против нових варвара…

Можда се неко од вас сећа,да сам, зимус , када смо говорили о Ристићевој књизи Поткивачи удеса – сугерисао песнику, или зажалио, што није понела наизглед неутралнији наслов Старији круг (према једној од бољих песама у тој књизи)?
И сада се не могу отети уверењу да је и ова нова књига песама могла понети друкчији наслов, много ближи оном најосновнијем хоризонту његових опсесија…, Долазиле по нас свакојаке море / Зла гора од зала и крваве зоре // Долазили по нас и они и ини / Да свако над нама покоље почини // И курта и мурта , ко све дошо није / У црн усуд да нам колевку завије // Али ми смо били увек то што јесмо / Бранили се крстом , а највише песмом // Свитања су српска ко небески јаук / За вечна читања , за бесмртни наук (стр. 43).
У наслов књиге је требало унети, верујем, наслов скоро најкраћег циклуса ове, иначе невеликог обима књиге. У том циклусу стихови и песме које на најјезгровитији и најимпресивнији начин превазилазе уобичајени и сужени појам патриотске лирике, силазећи у искон, живу традицију и трагичну историјску судбину српског народа.
*
Ту трагедију су , на овај или онај начин, покушавала кроз време да изразе ова или она дела, у стиху или прози. Са мање или више успеха.Она дела у нашој националној књижевности која су достизала патос старохеленске лирике и драме, могла би се набројати на прсте обе руке.
Да ли је код српских писаца, не само у овом, него и у претходном, и претходним вековима, свест о трагедији била доведена до оног усијања и прерастања које се зове литургија?
Професор Др Жарко Видовић објавио је прошле године Есеј о духовној судбини Европе ТРАГЕДИЈА И ЛИТУРГИЈА (Ниш,Византијско огледало, стр. 141) , и у тој књизи, поред осталога, овај аутор критикује Аристотелово редуковано схватање трагедије. Вреди прелистати ову књигу , подсетити се како треба схватити свако зло , судбинско и историјско .

„Зло – како пише Видовић – мора бити схваћено трагедијски : за настанак и појављивање Зла у свету крив је човек , и то као личност , а не као пуки „припадник рода“ ( јер у овом , родовном или биолошком гледању не би био крив човек лично , него би био крив само зато што је жив).
(…) Трагедија је , дакле , збивање исконске суштине човека. То збивање је кретање од осећања лишености (од страсти у којој човек постаје свестан лишености духа ) ка осећању пуноће. Осећање лишености је стање човековог Пада (Греха , Отуђености ) , стање које не настаје неким „објективним“ (од човека независним ) збивањем које је захватило човека као жртву , него стање у које човек запада исконски , тј. кретањем саме своје суштине , кретање које је својствено исконској самој суштини човека…“ (стр. 96 -97).
Нови век , од Ренесансе па на овамо , разбио је Целину трагедије : трагедија се не завршава страдањем , или неком општом трагичном погибијом јунака , него слављем . „Тек са тим слављем дело представља целину по којој онда имамо права да (то дело тек као целину ) назовемо трагодијом (трагедијом)“ (стр. 78). Уместо класичне целине античке трагодије – како запажа Видовић – „фрагментарни карактер нововековног приступа трагодији се огледа у томе што је трагодија (трагедија) заустављена у свом кретању ка завршетку (ка уздизању , ка превазилажењу световности , ка литургији ) и фиксирана у самом тренутку , тј. у самој епизоди страдања : као кад би се Христова драма (страдање , страст , пасија ) завршавала Његовом смрћу! “ (стр. 79). Захвалан сам професору Видовићу због овог изузетног закључка : “ Литургија је , дакле , открила коначно и тајну саме трагедије. Она је коначно довела до свести искуство које би , иначе , као трагедијско и нерешиво , мучило човека управо зато што је човек баш тим искуством личност , што без тога трагедијског искуства човек не би ни могао да буде човек и личност. Дакле , шта је трагедија – на то питање се није могло одговорити из самог трагедијског искуства. Била је потребна потпуна освешћеност тога искуства. .( А освешћење се постиже , опет , као осећање : верско , мистеријско , поетско , позоришно , литургијско )“. (стр. 53).

Захвалан сам, дакле, Видовићу, као писац једног романа у рукопису који је дуги низ година био нека врста генеалошке епопеје српског народа, и у коме је Зло виђено од Косова на овамо трагедијски. Нема издавача у Београду који ми није одбио тај позамашни рукопис, без образложења или са неискреним образложењем, и хвала Господу да је било тако. Тек када сам схватио прави однос трагедије и литургије, било је могуће да се поново вратим том рукопису и да од њега створим створим нешто…битно друкчије…

СВАКИ ЗЛАТАН ЛИСТ / Владимир Јагличић

Featured

Ознаке

(О превредновању)
_____________________

2010

2010

1. Непознато чтамоч

Што се мог случаја тиче, превредновања су отпочела штампарским грешкама. У књигама штампаним без компјутерске технике добио сам, одмах, штампарским грешкама превредноване песме. Ово је прилика да извршим накнадно превредновање превреднованог. Ако неком затреба понека моја песма, боље да је добије у облику у којем ћу их сада изнети.
У другој мојој збирци, „Тамни врт“, штампаној у СКЗ-у, песми „Теби“, постоје стихови „Ја видим себе, не окоље, а тамо – слику твог дослута“. Међутим, „твог“ је превредновано у „свог“. Грешни песник је хтео да каже како у себи види слику оне којој се обраћа.
У песми „У задрузи“, где се говори о певању са сељацима нашим, пред задругом, стоји „Ал јаук песме, сад, тим бдењем,\ поредим с другим, већ, рођењем“. Но, „друго рођење“ је превредновано у „другим, већ рођеним“, што је, очито, некаква уредничка интервенција.
А у песми „Овца“ испао сам овца, јер у стиховима „Тако то мора бити, ту на селу,\ и свуд на свету“, стоји „и свуд на селу“, као да „ту на селу“ већ није било довољно, док у песми „Ранка“, „сенка њена“, како треба, постаје „сенка њина“; у песми „Русија“, до које ми је стало, први катрен је изненада изгубио на музици, јер је неко скратио слогове. Тај катрен треба да гласи:

Русију видим, сву у цветовима,
и Василија Блаженога цркву,
гроб Достојевског пред којим се свила,
као зрак, душа у ноћ неку мртву.

Био сам на гробу Достојевског, године 1984, на апсолвентској екскурзији студената права, и у цркви Василија Блаженога, па ми је то скраћивање и дупло теже пало
Али, то је само почетак. У збирци „У горама“, две последње песме су добиле превредноване стихове. Уместо „Пределе те сам усинио“, стоји да сам их „уснио“, а у тридесетој песми, уместод а сунце пали „голет“, оно, гле, пали „полет“.
Врбаска збирка „Сенке у дворишту“, доноси два-три превереднована бисера. У песми „Чешко гробље“, у другој строфи, једно „гле“ које је имало функцију пренућа читаоца на слику из давне прошлости, претворено је у „где“, док је у другој песми важног циклуса „Мало тихо место“, о мом родном месту, једна фотографија на којој мајка качи „веш, смешећи се оцу“, претворена у стихове мајка качи „већ“, мада се већ не може закачити, јер је – већ! негде закачено.
Од збирке „Србија земља“, кад смо се, већ компјутеризовали, грешке су се почеле тицати непрепознатог фонта. Од тада, надаље, ако нисте имали исти компјутерски фонт као издавач, и ако је дремног преламача мрзело да вам телефонира и припита за смисао појединих речи, долазило је до превредновања и самим погрешним штампањем, без процене критичара. Најважнија је у песми коју је уредник Чедомир Мирковић истицао, посвећеној управо преминуломе Ивану В. Лалићу, са којим сам, годину дана раније, једне дуге ноћи, у аутобусу, путујући кроз Босну, разговарао на озбиљне књижевне теме. Катрен из те песме требало је да гласи:

Па како мудрост стећи
за непознато „тамо“?
Сад би нам знао рећи
све оно што не знамо!

Али, непрепознати компјутерски фонт је наводнике претворио у слово „ч“, и „непознато тамо“ постало је непознато чтамоч. А шта је чтамоч – заиста остаје непознато. И тако даље, неће неће па стане, све до данас.
Али, превредновали су и неке друге, у мојим текстовима. Већ сам писао о томе да је Антологија „Када будемо трава“ оптерећена песничким умецима које ја нисам бирао. Највећи је онај у „додатку“ где је песник Ј. Ј. сам себи, рекавши уредницима да сам му ја то одобрио, додао чак шест песама! Ови су поверовали, и… Ја сам му био одабрао две песме, из две збирке. Што је најстрашније, тај песник вели да више не пише…
А у предговору, дошло је до друкчијег превредновања (тако да су почетак и крај књиге – темељно превредновани!). Написао сам да је катрен Љубомира Симовића често „раздрузган“ – мислећи на његову, каткад, разбијену схему, не сматрајући то врлином, али верујући да је у питању песниково право и да у том формалном поступку, вероватно, следи неке руске футуристе који су чинили исто. Но, неко је, биће уредници, превредновао реч „радрузгани“ (која је из Настасијевића!) у „раздрагани“. Тако је Симовићев катрен постао – раздраган. Раздраган, разуме се, може да буде само коњ… Откуд Симовићев катрен раздраган – остаје нејасно. Биће да су се уредници уплашили академске љутње на ту моју оцену да је његов катрен „раздрузган“, али су с том својом „раздраганошћу“ начинили далеко већу штету.
Уз ове, туђе, било је, итекако! и мојих грешака. Рецимо, Божа Милидраговић је приметио да сам познату песму Блокову „Иза сандука“, превео као „Иза гроба“, буквално схвативши руску реч гроб, иако она на руском значи сандук. Та песма је већ била превођена, сто пута сам је, преведену, прочитао, али ето, ђаво не оре и не копа… За утеху, ако ме сећање не вара, Стева Раичковић је у Блоковој песми „Равена“, Теодорихову краљицу Галу „превредновао“ у Гале, мислећи да Блок говори о разарању Равене, од стране варвара. Но, кад је о грешкама овог типа реч, ваља знати да су чињене у жртвовању за друге, што превод и јесте. Зато је, свака, својеврстан пут, пута без врлудања и нема.

2. Французи, деветнаести век

Но, није ова анкета мог случаја ради (иако сам је искористио да укажем на неке грешке, ако, једнога дана, некоме устреба тачност).
За њену праву тему пробрао сам примере из француског и америчког песништва.
Говорити, на ову тему, о нашој књижевности, значи упустити се у клање. Хајде да то, овог пута, избегнемо.
Бавио сам се, као преводилац, француским деветнаестим веком, јер ми се чинило да је, у то време, муза светског песништва ноћивала код њих. Дошло је до великог сукоба између академских и уклетих песника. Данас ће вам сваки школарац који је, ту и тамо, завирио у неки раскупусани уџбеник, рећи да је, ето, Бодлер, велики уклети песник, посветио своје „Цвеће зла“ салонском песнику, данас заборављеном Готјеу. Миодраг Павловић Готјеа ставља међу европске романтичаре, као творца неколико успелих песама. Као да је тиме зацртан и обим присуства тог писца у српском језику. Као да нам више од тога није потребно. Јер, кад сам са Тањом Пајић превео Готјеа и понудио га, својевремено, једном нашем водећем издавачу, он је глатко одбијен. Објавио га је Аца Видић, у Ваљеву, 2000. године, а одмах за њим и „још салонскијег“ песника, Ередију.
Одмах ваља рећи да се ја не залажем за салонску поезију, напротив. Али сам мислио да наша култура треба да има и те, по могућству интегралне, преводе. А не да се изјашњава парцијално, како коме гове, верујући овоме или ономе, ма био академик. Одабрао сам ову двојицу зато што је супротни табор, ипак, био добро представљен (од Алојзијуса Бертрана до Малармеа).
Недавно сам се заинтересовао за још неке песнике, из оба табора. Тако сам, за себе, урадио преводе песама које сам сматрао антологијским – из Кроа, Нувоа, Копеа, Верлена, Ролине, Леконта де Лила, Корбијера, Лафорга.
Ти преводи за ову прилику нису важни, али један њихов сегмент може бити.
Наиме, преводећи Копеа наишао сам на занимљиув податак да је повај салонски, академски песник, француски нациоиналист, католик итд – био на честој мести песника „уклетника“ који су однели, историјски гледано, победу, разуме се, после своје физичке кончине, у двадесетоме веку. Разуме се да Копе ни у чему није раван „зутистима“ и прочима који су му се оправдано ругали. Али, не може се рећи да је без талента, нити да нема добрих песама. Ту и тамо, његови стихови задржавају извесну ватру и ванакадемске трагове живота. А у поругама није баш увек остајао дужан. Мало се зна да је, рецимо, овако песнички коментарисао славни Рембоов сонет „Самогласници“:

Рембо, брбљиви хвалисавац,
у свом сонету који жалим,
„О“, „Е“, „И“ споји; даде правац –
нову тробојку што нам фали.
Ван декадентне опширности,
без „али“, „јер“, без „ако знаш“,
тај стил је као зора прост; и
стари Парнас је такав баш.

Наравно, да са Рембоом није могао изаћи на крај. Али, као што рекох, не значи да није, повремено, писао ваљано. Погледајмо његов сонет „Песимизам“:

Одбијам милостињу: мре сиромашак гладан.
Све дадох: пјани лопов што своју жену туче.
Али бар се не хвали, нит кајања га муче:
делима својим не зна крај, њима не овлада.

Шта чинити, не чинити? Нико не зна о томе.
За величином душе, долази, најзад, сат
да се све преокрене у срамни резултат.
Добро ка злу прекрене, а зло води доброме.

Животе! Мистеријо! Нерешивост нас мучи!
Мишљење, љубав, патњу – судбине ћеф боји ли,
Бог једини разуме тај напор – постоји ли.

А штампар, обикао, сред једноличног рада,
равнодушан и ћутљив, све гледа оком друкчим,
слагао Јеванђеље ил Маркиза де Сада.

Треба стиснути петљу па рећи да овај Копеов сонет не ваља. Када се боље загледам у интернетска издања француске поезије, видим да је Копе, и не само он, добио завидно место у француској књижевности. Данас, кад је у нашој поезији академизам одавно однео превагу, као „одговор безбедности“ на историјску и свакодневичну патњу којој је изложен наш народ, ваља се присетити примера пораженог академизма који је, ипак, од себе давао некакав глас живота. И ту, разуме се, не мислимо на Копеа, него на Готје, Ередију, Леконта де Лила.
Де Лила имамо „на парче“, у, повремено дивним, преводима Владете Кошутића. Погледајмо ове де Лилове стихове, у мом преводу, који се, такође с прекором, обраћају другој страни:

Мешетари

Ко звер коју, док се зраци сунца гасе,
изводе на ланцу под пијачним тремом,
ти би да изнесем срце ми рањено
на тргове твоје, стадо жудне масе!

Да на трен успалим зене тупе расе,
да испросим смех твој, ил трн свелих ружа;
нек ти неко други свету ризу пружа,
и скромност божанску, и златне екстазе.

У немој гордости, сред раке незнане
нек ме гута мрак кроз космичке бездане –
продати вас нећу, блаженства и ране.

Нећу звиждукање и сузе да просим,
нећу да ти плешем, и бисер износим
међ лакрдијаше и курве пијане.

Овоме сонету се, као и Копеовом, може изрећи само једна оцена: одличан. А друга страна? Изненађује то што су неки песници те, друге, стране, веома блиски академизму, мада се, јасно, и разликују, Један од њима најближих „уклетника“ је нико други до Верлен. Погледајмо ове његове стихове:

Мој интимни сан

Често, сан један чудан, и продоран, сколи ме
о незнанки коју волим, и која воли мене,
што никад није иста – и сваки пут ме прене
а притом се не мења – разуме и воли ме.
Да, она ме разуме, и срце кад боли ме,
за њу једино, авај! није претешко бдење,
једино она лица мог бледе удолине
освежава и блажи, када ми суза крене.
Смеђа, плава ил риђа? То неважно ми поста.
Име? Знам да га памтим ко најслађе сагласје,
а глас је њен ко оних, прогнаних из живота.
Њен поглед је ко очи статуа кад се смеше,
њен тихи, и озбиљни, и удаљени глас је
замена за гласове драге што онемеше.

Ова савршена песма, тако гипка и елегантна, посвећена је једном идеалу чистоте који је готово – академски! (Дучић би, одмах, могао да је потпише. Узгред, борба веома слична француској, можда и као локална реплика на светске теме, водила се између наших салонских песника и међуратних „уклетника“. Данас знамо да је и једна и друга страна, као и код Француза, писала снажно и добро. Можда зато што међу њима није било отпадника, ренегата и издајника, као што их има данас?! Барем су добро знали ко су)
А нико други до Шарл Кро, свој сонет посвећује – до Теофилу Готјеу, то јест Готјеовом гробу. Чиме се затвара круг (мада Готјеа, разуме се, не можемо сматрати у потпуности „академским“ песником. Таквим га је, грешећи се, убројило будуће поколење. Њега су, заправо, упорно одбијали да приме у француску академију, као и Балзака; но, он је ипак био тип „полузбринутог“ песника, са везама у високом друштву, за разлику од „зутиста“ који су били, махом, лумпен-пролетери).

Морал

Гробу Теофила Готјеа

Украсити свет телом и душом, у свом трену,
да се сви олепшамо сред тамне нам невоље,
рећи с висине да се сања и воли боље –
дужност је за човека сваког, и сваку жену.

Људи лишени неба, без ватре која буди
под челом, без очију што привлачност пројаве,
плашећи се твог скока, безбрижни моћни лаве,
нису те хтели. Али, ветар их стално куди.

Прелест твога живота, твојих стихова дивних,
бране те, ко у врту, сред ружа разметљивих,
одбачен, а најлепши, твој, умирући цвет.

Вас двоје, млади, лепи, за читаоце коби
бићете живи. То је цена за сваког ко би
својим телом и душом да украшава свет.

Кад се овако гледа на ствари, долази се до помисли да су ове поделе, ипак, научна једна ствар, више потребна онима који наплаћују песничке уклетарске судбине него мртвим песницима који су, ту и тамо, покушавали да пронађу заједничке мостове. Хоћу да кажем: пиши како хоћеш, али добро. А ако си написао штогод добро, онда то треба да се обзнани, да се узвиси, то треба да усхвалимо. Уместо тога, као у оном мом давном стиху, ми настављамо „борбе што се на смрт воде\ у ћорсокаку свемира“. И више, код нас се, одавно већ, води сасвим друкчија борба, борба између академизма који радо прихвата све пијачне законе и мешетарске манире – за разлику од Леконта де Лила који их добро зна „у намери злој“ и, разуме се, презире – и животворног песништва којега се сви клоне, јер је најчешће, по ауторе, смртоносно опасно. Готово је извесно да у нас, пречесто, побеђују „лакрдијаши и курве пијане“ о којима Николај Заболоцки, са руске стране, у песми „Читајући“, с презиром, овако вели:

Читајући

Занимљиво, забавно, не смета:
стих, а скоро неналик на стих.
Блебетање цврчка и детета:
савршено писац даде њих.

Бесмислица речи неких нових
изоштреност извесну пројави.
Ал да ли се могу човекови
сни принети на жртву забави?

Зар ће руска реч озбиљна, чиста,
да постане цвркут помодара,
да би жива темељитост смисла
не развила звук исконског дара?

Не! Песништво измишљотинама
ставља брану, јер, чак ни у звуку,
оно није за оне међ нама
који капу пајаца натуку.

Ти што живот живиш савремени
и песништво од детињства знаш,
ти вечно и животворно цени
пун разума руски језик наш.

1948.

3. Американци, двадесети век

Бавећи се англојезичком поезијом, од четрнаестог до двадесетог века, зауставио сам се на Шејмасу Хинију, сматрајући да би млађи људи од мене, ако им је до тога, могли да наставе тај посао даље. Но, то не значи да нисам чепркао и по најскоријој прошлости. Жива душа, све ме занима. Тако сам наишао на песника Дена Шнајдера, Американца рођеног 1965. године. Шнајдер је, судећи по интернетској биографији, поливалентна стваралачка личност – оснивач уметничке групе „Космоетика“, чији је центар у Твин ситију (предграђу које спаја Минеаополис и Сент Пол), и коју сачињавају не само књижевници, него и научници, психолози, филмски редитељи, новинари итд..
Можда бих само прелетео преко његовог имена, да нисам запазио податак да је на једној књижевној вечери песника Роберта Блаја (1926), устао и оштро напао његову поезију. Прегледајући песме за наречену антологију, ја сам већ био наишао на име овог старог песника чије песме на мене нису оставиле богзна какав утисак, иако сам сматрао да нису без вредности. Али, већ сам изгубио јасну представу о њима, затрпан другим пословима и читањима, да бих се из прве присетио против чега је то Шнајдер устао. Блај је песник који своје стихове оптерећује књишким досеткама, али, с друге стране, не заборавља да је темељ сваког уверљивог песничког покушаја – конкретност, слика, да је свако песништво које остаје једино у метафизичким закључцима – осуђено да виси над безданом и, напокон, падне. И поред овога, Блај ретко прекорачује границу посредности, остајући на безбедноме тлу, истрајавајући у извесној недовољности која је, по свом домету, како ја мислим, далеко од најбољих представника англоамеричког песништва двадесетога века, какви су, рецимо, Фрост или Одн. Сматрајући, дакле, да антологија може с њим, као и без њега, нисам га уврстио, иако сам, за фијоку, превео неколико његових песама.
Ден Шнајдер, опадач, међутим, као песник је за мене био потпуна непознаница. Како тај, још увек релативно млад, човек пише? По интернетским подацима, Блај је био огорчен Шнајдеровим испадом на књижевној вечери (вероватно је у праву, јер нема смисла нападати песника који је дошао да се на сат времена исприча са ионако ретким поклоницима). Блај је, наводно, потом, изјавио да би Шнајдер радо посекао дрвеће да спасава шуму, а Шнајдер је узвратио „Хоћу баш то!“ Недавно ми је, у писму, Шнајдер поверио да његов циклус „Америчких сонета“ има 154 песме зато што их је толико написао Шекспир – само што су његови, Денови, сонети – бољи од Шекспирових. А на (моје) питање ко је за њега „најбољи“ амерички песник, троумио се, кад је реч о традицији, између Воласа Стивенса, Харта Крејна и Робинсона Џеферса. Није пропустио да ми напомене да је, ако је о данашњици реч, понајбољи амерички песник – он сам. Можда је Шнајдер бољи од (снажне) тројке коју с правом обожава, али, по мени, Роберт Фрост пише снажније и боље – и од све четворице, заједно. Уосталом, моје питање о „најбољему“ било је удица на коју се Шнајдер – упецао. Не постоји најбољи. Постоје људи који су се, својим даром, или радом, попели на висораван, на „кров света“, а тамо – места колико хоћеш. И не мораш да будеш велики уметник, довољно је бити добар човек, па си међу изабранима. А још ако и певаш… Да, места колико хоћеш. Тесно је, међутим, доле, у блату. Тамо, у ствари, једино и постоје „најбољи“. Тамо катла врвеж у којој се млатара, жирира, вреднује и превреднује, маше песницама, као кад митингаши изиђу на трг, позвани од једног зла против другога, и где се свак дерња: „Ја сам најбољи! Ја сам најбољи!“ Да. Јесте. Сви сте ви најбољи. И збогом вам свима.
Но, оставимо се умовања. Вратимо се пракси. Ево неколико песама Блајових и Шнајдерових, пре но што о њима поразмислимо даље.

Роберт Блај (1926)

Роберт Блај је рођен у Западној Минесоти, 1926. године. Његови родитељи су пореклом Норвежани. Пошто је две године провео у морнарици (1944-46), уписао је Сент Олаф колеџ у Минесоти, па прешао на Харвард, где се укључио у групу тамошњих студената-писаца као што су Доналд Хол, Адријен Рич, Кенет Коуч, Џон Ешбери итд. Дипломирао је 1950. године, затим две године живео у Њујорку, а почев од 1954. две године провео на университету у Ајови. Године 1956. добио је Фулбрајтову стипендију и отпутовао у Норвешку да преводи норвешке песнике на енглески. Осим низа норвешких песника, превешће на енглески, касније, Неруду, Ваљеха, Екелофа, Тракла, Мартинсона, а једна његова књига, Iron John: A Book About Men, била је интернационални бестселер. Основао је и уређивао часописе специјализоване за преводилаштво, а дуго година већ живи на фарми у Минесоти, са супругом Рутом и децом. Објавио је на десетине књига поезије, огледа и превода.

Сахрањени воз

Причај ми о возу о којем људи говоре да је сахрањен
под лавином – је ли падао снег? – било је то
у Колораду, и нико није видео шта се догодило.
Задимило се из мотора ковитлаво нагоре

у малом заносу кроз врхове јела, док мотор бректао је.
Тамо је било људи који читају – неки
Тороа, неки Хенрија Ворда Бичера.
а машиновођа је пушио и извиривао главом напоље.

Питам се када се то догодило. Да ли после
средње школе, или годину-две касније?
Заузели смо своје уско место, и зачули звук
изнад нас – воз није могао да се помера довољно брзо.

Није јасно шта се догодило следеће… Да ли ти и ја
и даље седимо, тамо, у возу, чекајући светла
за даљи пут? Или је прави воз заиста покопан;
и само ноћу воз уклети израња и наставља пут…

Сан који гуши

Рачуновође лебде над земљом ко хеликоптери,
испуштају хрпе папира са угравираним Хегеловим именом.
Јазавци уносе папирна крзна
у јазбине где читаве породице умиру преко ноћи.

Хор девојака стоји сатима иза завеса
гледајући ван, на улицу,
у прозорима транспортних услуга
филијале бојене су бело.
Пуњена беба алигатора причвршћена на фирми
држи се подаље од опалог лишћа на поду.

Саће у ноћи чудне сне сања:
мале црне возове што наоколо круже –
бродове ратне старе утопљене у капи кише.

Покрет нутрине коначан

Умирући бик крвари на планини!
Али, унутар планине нетакнути
крвљу
постоје рогови јелењи, делови храстове коре,
ватра, биље вргнуто.

Кад дим дотакне кров пећине,
зелено лишће успламени,
ваздух ноћи мења се у тамној води,
планине преметнуте заличе мору.

Позив и одговор

Реците зашто не подижемо гласове наше ових дана
и не плачемо за свим што се догађа. Приметисте ли
планове начињене за Ирак, ледове који се отапају?

И рекох себи: пођи и плачи. Какав је смисао
одраслим бити и немати гласа? Плачи пред свима!
Ослушкуј одговоре! Ово је позив и одговор!

Мораћемо дозивати нарочито гласно, да склептамо
анђеле наше тврдога уха, посакривене
у ћуповима тишином пуњеним у време наших ратова.

Јесмо ли се сложили за толико ратова да можемо
утећи из тишине? Не подигнемо ли гласове наше, дозволићемо
осталима (који и јесмо ми) кућу да опљачкају.

Како то да смо чули велика ридања – Неруду,
Ахматову, Тороа, Фредрика Дагласа – а сада
заћутасмо ко врапци скривени у жбуњу?

Неки мајстори веле да живот траје само седам дана,
па где смо у седмици? Је ли четвртак већ?
Пожури, заплачи одмах! Брзо ће недељно вече.

Август, 2002

Ден Шнајдер (1965)

Ден Шнајдер је рођен 1965. године у Минесоти, од неудате матере. Дат је на усвајање у Њу јорк и одрастао у Глендејл-Риxвуду у радничкој породици. Са шест година, како је касније описао у својим мемоарима и како је преносила штампа, Шнајдер је био сведок убиству, „првом од многих“. За време средње школе био је члан једне банде. У време док је радио у једној великој самоуслузи, заинтересовао се за поезију. Како сам каже, један његов колега му је рекао да писање поезије веома помаже при удварању, и то је био онај почетни импулс.
Кад је Шнајдер био у средњим двадесетим годинама, прешао је у Минесоту да сазна нешто више о својим биолошким родитеqима. Живећи у Твин ситију (предграђе Минеаполиса које се физички додирује са предграђем Сент Пола), укључио се у књижевне кругове, често наступајући и критикујући академску поезију, напавши на једној књижевној вечери песника Роберта Блаја. Блај се, касније, жалио да се млади песници труде да сатру старију генерацију и да ће спалити дрвеће како би сачували шуму. Шнајдер је одговорио да жели управо то. Основао је песничку групу „Уптаун“, у Твин ситију, и оженио се, године 2000. Група у Твин ситију међу својим члановима има прозаиста, научника, глyмаца, редитеља, музичара итд. Шнајдеров ангажман донео му је репутацију „Ден Шнајдер против целог света“, како је о њему писао један часопис, још 1999. године.
Последњих година, Шнајдер своје напоре управља на интернетска издања својих песама. Од 2007. прави интервјуе под заглављем „Космоетика“, разговарајући са палеонтолозима, психолозима, филмским критичарима, новинарима итд). Штампао је вишетомне своје мемоаре под називом „Прави живот“. Такође, активно пише филмску критику.

Амерички сонет 49

Против свог меса, ако месо он икад беше,
пиштољ је стиснут податном слабошћу у таласу
уништења, и све што његове моћи узнеше
лежи ван, у телима, разбацаним по Тексасу.
Зачудо, то је суштине узнемирење пусто
с одбијајућим болом што дотиче далеко
поље бивства. За њега, то било је присуство
човека уз човека, а не пут друкчи, преко,
у зло.
Тад ружа сунчева једног јутра стравилом
захвати нежни део његов, у даху сажет,
јер није мого жељу надићи за ништавилом
које му даде име, и у то име траже,
сви, да га употреби: Џон Весли Хардин, негован
вештином силе с којом и започе коб његова.

____________________________
Џон Весли Хардин (1853-1895) – амерички револвераш и разбојник. Само до 1878, године, кад је допао затвора, рачунало се да је убио 42 човека. Живот је и сам завршио насилном смрћу, убијен је с леђа, хицем у главу.

Амерички сонет 72

Остави, Езра Паунде, не истражуј, не мисли,
не ишти још очију, и без њих си за вид
већ нека врст мартира. Изопаченик ти си,
без ослонца! Да л неки его одиже зид
од тебе према теби? Ил ништа не доказа
честитост сопства? Да л си оно што они кажу –
неко ко провоцира сваком кретњом сред стаза,
песник после песника, за већу амбалажу
од сама себе? Или већ је и твоје име
нестало с пародијом: зар си почетак нов
за оне који нису нашли сопствене риме,
и који суптилношћу пувањка траже кров
у цркви дупке пуној за своје убоге стихове –
зујањем у глувилу? Знаш ли домете њихове?

Амерички сонет 128

Дете ступи у древну Флориду да се радује,
и родитељи виде да се на сунцу њише,
дозвољавају све до поднева да гладује,
док отац не позове – пливања нема више.
Ал дете радознало да дотакне копрену
већ укочи се немо, с исколаченим оком,
док отац се матери, ненадно, не окрену,
и не прегази, махнит, океан једним скоком
да одстрани медузу – сав узрок руменила –
што ошамути сина који од бола јења.
Живот је сад за њега оштрији сукоб сила,
док мајчин страх замишља сва та бројна створења,
сетив се Жака Кустоа, зарањања у води
до места где у мору вребају октоподи.

Амерички сонет 142

Овај је Индијанац мртав – Сијукс ил Чејен?
И крвари на земљи, обезбедивши пир
бићима што гамижу крај чизме која греје
Бафало Војника; проналазећи мир
хиљаду миља далеко од куће, уз границу,
он знаде још ко дете, на пољима, сред шума,
под немилосним сунцем – скерлетну матерницу
што рину га слободи зеленог споразума
који он не одбаци, а не би ни да је требало,
јер може, све до смрти, три миље зеца да тера,
па неизгубљен, шумом да шета, ко неко вребало.
Војска је даху његовом природна атмосфера,
дакле; а његов пиштољ – лични успон над плевом,
од роба ка господару, у оку мртвачевом.

Шта се из овопредстављене поезије може закључити?
Да опет, повремено, долази до судара између академског погледа на свет и погледа на свет песника-разбојника, „мистика у дивљем стању“, како су некада говорили за Рембоа.
У Блајовом „Погребеном возу“ не налазимо саосећање за помрле путнике под лавином, то је хладна вивисекција догођеног, без удубљивања, готово наративна, засићена сопственом визијом од које песник не може (да ли да му уделимо комплимент и кажемо да не жели?) одмаћи даље. Па и у ангажованој његовој песми, о Ираку, пуној ридања и захтева за плакање, не видимо ону ватру која би морала да потиче на сузе. Послушао је савет Шилеров и исплакао се пре писања? Плач је, у сваком случају, овде више некаква стилска фигура, захтев за беспомоћним придружењем. И опет ставља до знања да је песник културе – у свакој његовој песми су призвани богови – Хегел, Неруда, Ахматова, итд, мада се не види за тим именовањима прека потреба (може се, наиме, и без њиховог увођења у песму, рећи то исто). Кад прочитате песнике као што је Блај, дође вам да кажете – Браво!, и да баците књигу. Као да читате савремену српску прозу. Како је само паметан! Како је вешт! Штета што није млађи па да за њега удомимо кћер. Али, по читању оваквих песама и књига, тешко да постајете „нешто“, како је од уметности захтевао Гете, некмоли бољи човек! Немате потребу да ту књигу носите са собом, да је показујете пријатељима, да је читате наглас и учите наизуст. Имате потребу да је предајете на факултету мртвосаним студентима који и без тога имају довољно својих брига. Да им кажете да, ето, постоји на свету тај песник Блај, али не и таква поезија која би вам приањала за срце.
Шнајдер је занимљивији, живљи, опаснији. Он полази од неке митске истине о тлу на којем живи. Та истина је врло мрачна. У „Америчком сонету 142“ пратимо причу о Бафало војнику који убија Индијанце. „Војска је даху његовом природна атмосфера“. Због чега? Одговор на то питање је у „Америчком сонету 49“, где се види разбојничко наличје историје америчког континента, заснованог на закону колта и неделима серијских убица попут Хардина. Сви од њега траже да употреби колт, за њега је убиство, заправо, једини могућ однос човека према човеку. Шнајдер нас приморава да му, ако не поверујемо, онда свакако дамо реч, јер свој континент види као место великог разбојништва на којем је никла савремена цивилизација, да не кажем водећа сила света. Не случајно, на једном сајту су Шнајдерову поетику дефинисали као „Шнајдер против читавог света“.
Још је занимљивији његов „Амерички сонет 72“ у којем, ако сам га добро разумео, критикује Езру Паунда, великог жреца наших и иних модерниста, а заправо песника који, као и Елиот, по мом мишљењу, није оно најбоље што се у америчком песништву двадесетога века може пронаћи (како је, узгред, мислио и Бродски). Признајући Паунду оно што се мора признати, Шнајдер примећује да, заправо, код Паунда није дошло до песничког развоја и да је тај развој замењен некаквим поетичким окупљањем људи без истинског дара, боље рећи оних који нису „пронашли свој стих“. Да је Шнајдер у праву, показује и случај Ејми Лоуел, коју је Паунд тако обрлатио да је, од класичне даровите песникиње постала осредња модернисткиња, док ју је он отровно оговарао да је „имажизам“ постао „ејмижизам“. Испада да је једино чега се овај песник озбиљно ухватио, био, у ствари, фашизам. А и то због љубавнице, Талијанке. И док професори на университетима широм света држе предавања о његовој генијалности, Шнајдер, рекао бих, сматра сасвим обрнуто, да су Паундови следбеници, (можда и он сам?), „суптилношћу пувањка“ тражили „кров у цркви дупке пуној за своје убоге стихове“.
Није Шнајдер песник чији се стихови воле. Али је песник који се не либи рећи шта мисли, а то је, по мом мишљењу, често и пресудна, врлина која одваја правог писца од књишког мољца.

4. Честертонов наук

Но, ја сам већ одавна зашао у године кад ме овакви сукоби занимају више као некаква стваралачка игра и привлаче највећма као историјски куриозитет који својим радом, и даром, ваља превазићи. Више ми, далеко више, значи да наставим својим путем који су ми чак и непријатељи признали (толико сам, ето, матор! А још ми кажу да сам, шатро, млад). А онда, како су лепо, и са разумевањем, неки пријатељи-песници, писали о мом раду. Рецимо, Мирослав Лукић. А није усамљен. У једној енциклопедији стоји реченица: „Поезија му је мисаона и богата сликама“. Ето. Зар то није и исувише милости? Чак и они који не воле то што радим, мргодно прогунђају „Па, добро, та твоја поетика…“ До јуче су ме стављали у коровњаке, а сад, пази, молим те, још и поетика! Иако се ту уопште не ради о поетици, нити о римовању, или неримовању, бројању слогова и слично. Ради се само о дисању. О традицији. О најбољем могућем, о једином путу. Спадам у оне људе који сматрају да је у овоме нашем претешком животу један једини пут добар, а да остали не ваљају. И, што сам старији, све сам уверенији у оно у шта сам поверовао још као дечко. Ето, о томе је реч.
На том путу ја сам се сложио са Честертоном, са његовом песмом „Златно лишће“, коју сам – опет за своју фијоку, и превео.

Златно лишће

Гле! Ја већ стигох до јесени,
када листове злато квари;
Седине, с лишћем златним мени
кажу: време и ја смо – стари.

Као млад, исках принца људи,
космичког рата врлог вожда,
нашег Титана којег нуди
и коров, бунтом, све до свода.

Ал сада мени, на yлици,
и људски наклон велик бива
док демократских смена мноштво
с милион маски Бога скрива.

Златни цвет исках у младости,
у пусти, шуми, скрит и чист,
а сада стигох до јесени
када је златан сваки лист.

БЕЛИ И ШАРЕНИ ТИМ или КО ЋЕ НА КРАЈУ ПОБЕДИТИ? / Белатукадруз

Featured

Ознаке

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Необјављени рат између ова два табора – «белог» и «шареног» тима (према песнику Зорану М. Мандићу) – траје деценијама уназад, само што се о томе ћутало. Тек кад су окршаји стигли и у наше двориште и под наше прозоре, ми смо схватили да рат одавно траје, и да је ђаво дошао по своје. На страни прве књижевности су институције, држава, издавачка, медијска, наметачка машинерија, финансије, и све остало. Бездана књижевност има само себе и стални дефицит писаца-песника-критичара.
И крикове. Попут оног Винаверовог, у наслову ове објаве.( «Умиремо не од тог отровног брлога, него од бола за литературом» ) Највише су се трудили да заташкају тај рат до истребљења пре свега најистакнутији представници тзв. најзваничније, бирократске књижевности, јер је и сама вест о ономе што се управо догађа, погађала најрањивија места њихових положаја.
Ко ће на крају победити? Мртви песници – кад из њихових гробова никне трава, јоргован и дивља трешња, и кад о њима проговоре млађи, они који долазе, који ће увек долазити, хвала Богу из најнеочекиванијих праваца, не држећи се правила парастоса и протокола парохије. Пред безданом књижевношћу је читава будућност, као што је пред мртвим песницима читав вечност. Мртви песници су живи више него стварно живи. Што је судбина више одузела неком мртвом песнику, вратиће му Свевреме. Чергари под шаторима добиће кулу којој никад неће наудити игра влаге под разним температурама.
Нико од њих није оно што пише у бирократским историјама књижевности најбољих историчара најзваничније књижевности. Могућа је једино кратка и нелажна историја мртвих песника. Чак једна врло, врло сажета антологија Себични музеј – једна од могућих противантологија антологији Несебичан музеј.
Живи песници су још зелени, још – зеље земљино! По томе колико су живи песници беже и избегавају све велико и коначно, па и смрт, може се просудити колико су несабрани, несавршени и мали.
Мртви песници се баве најозбиљнијим, бесконачним, зидањем, зидајући од комада душе Свечовека, да би туђина постала дом бездомним, а туђинци чељад. Мртви песници су сабрани и надиру као небеска војска, осмехујући се са облака у залазак, из висине и дубине неба, из треће димензије.
Да се све ласкаве речи кажу, све почасти укажу и сви престоли препусте највећем барду, макар у старости, ништа не би могло самњити жалост његову осим душа, које би се додале души његовој, које би се слиле с душом његовом, и душу његову удвостручиле, утростручиле, усвечеловечиле… Такав се још није родио у 20. веку!…
Било је оних који су бегали од себе, да би избегли неизбежно, а на крају су догурали до извесних парохијалних успеха, падали од умора и клонулости у својој старој постељи. Бежали су од себе и – избегли од себе. Поразили себе!
Ко су они били? Зрикавци што зричу са зрикавцима, бумбари што бумбарају с бумбарима, кукавице што кукају с кукавицама.
И онај који је имао снаге да се продере, да надгласа зрикавце, бумбаре и кукавице, од њега су себи направили узоран модел!
Где су? Уселили су се у маховину поларну и у гљиве барске.
После толиких битака, окршаја и жртава, судар два табора, одлучен је био бројем а не умом, снагом и лепотом. Погледајте те авети, победнике. Наметнуте и језиве, што ходају кроз биљке и минерале, кроз гвожђе и живу, кроз угаљ и радијум, што улазе у коже људске, у зверска крзна, што су се умотавали и опет умотавали, јер им је била зима. Уместо да се свлаче до коже, да скину своју кожу, да виде себе крваве и јадне, да сагледају себе, кроз бол, сотонски, ако не може другачије, да се врати себи, тј. суочењу са безданом. Да буду близанци свега постојећег, среће и несреће, бола и радости. Зар вам не личе на вечно поражене, вечите претенденте, ти што су могли да раде неки други посао, рецимо, сазидни, и од њега живе, не од речи и мисли. Јер речи и мисли нису занимање већ животворна музика сваког занимања…
….

Шта српска књижевност има, а није јој потребно, а шта нема за чим би требало да жали што нема?
Скоро стотинак година има тзв. бирократску књижевност, а није јој потребна, а нема једну објективније срочену макар кратку историју те тзв. бирократске књижевности. Нема критички консензус око вредновања и превредновања. Чини се да је сасвим зачепљен канал филтра. Српска култура, књижевност, наука и друштво имале су ренесансну епоху која је потрајала ни четврт века (колико броје «Заветине» ). Та епоха је обрасла маховином, коровом и стравом. Уместо мисија наметнут је диктат стихије, Шкарт. Оживљавати некакву српску ренесансу, па и у часописима, донкихотски је посао, борба са ветрењачама. Српска књижевност више од пола века нема истинску обнову, ма шта о томе булазнили тзв. критичари-наметачи, купљени јефтино. И треба да жали што нема ренесансу. Заветине су – призивајући плодоносне пљускове после погубних дугогодишњих суша – то знале од почетка.

Заветине постоје скоро 30 година. Као својеврсна уметничка моба. Удруживање дара и мара слободних појединаца, без обзира на веру, језик, национално порекло, показало се као најжилавије у српској култури. Пишчева издања су преживела многе бродоломе, катастрофе, распаде држава и породица, система, једноумља и бирократску кочоперност.
Часописе Заветина не издржава држава, моћни ментори из таме или неки други заштитници. Издржава их претплата, купци, ретки дародавци. Али понајвише их издржава упорност, Бог, можда инат и жеља за друкчијим…

Поновићу: Ништа није онако како на први поглед изгледа и како се чини да јесте; у суштини, иако је већ 20. век практично за нама, иако је дошло време за свођење биланса, није отворена пожељна расправа о дометима и значају српске културе и поезије 20. века. Воде се кулоарски разговори тобож о српској култури и поезији, који ни на шта не обавезују; и који по правилу замагљују, пре свега истину. (….)
Шта то значи када се фаворизује гесло – у модерном друштву модерна култура? Када је то култура била модерна? Реаговао сам и написао подужи аналитичко полемички текст о односу индивидуалног талента и традиције и о томе шта одређује нечији уметнички ранг. Да бисмо схватили вредност ма ког дела, аутора, морамо га поставити међу мртве уметнике и песнике, и упоредити. То захтева висока култура истинске, неофицијелне критике, сваке озбиљније и стваралачке критике, а овде, то што је практично артикулисано веома аргументовано у светској култури и књижевности обелодањивањем најпознатијих есеја Елиота првих деценија 20. века о функцији критике и о односу традиције и индивидуалног талента, касно је стигло, и по свему судећи, није се „примило“ на прави начин. Српска поезија 20. века је неодвојиви део високе српске културе и у својим
најбољим примерима она се приближава оном што је суштина културе уопште….

ВЕДРА ВЕСТ НА КРАЈУ ЈЕДНЕ ДУГЕ И СУМОРНЕ ЗИМЕ

Најновији број БРАНИЧЕВА (први двоброј БРАНИЧЕВА, 1-2/2011, тематски посвећен ПИТАЊИМА, ЧУЂЕЊИМА, НЕРВОЗАМА (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊА ) одштампан је на 202 странице у 500 примерака. На корицама је репродукција слике М. Аничића Доручак у носталгичном пејсажу (1972), али између корица овог броја ничег – носталгичног, напротив! Покренут је са мртве тачке дуго одлагани разговор о вредновању и превредновању, изнете су на овај или онај начин неке ствари о којима најшира читалачка публика у Србији једва да ишта зна. Отпочео је излазак из карантина!
Разговор са професором Живодрагом Младеновићем разоткрио је како се то радило под комунистима, па и у књижевности. Како је било могуће да се литерани крадљивци вину до челних места неких виталних српских културних и издавачких институција. Тај разговор открива индиректно и све оно што чини паклено неокомунистичко наслеђе у
српској култури, и књижевности пре свега*.
Само због разговора са стогодишњим професором Младеновићем овај број Браничева
је требало штампати у 30. 000 примерака, да се зна! Али високи тиражи у овој сиромашној и тужној земљи на Балкану резервисани су за тзв. листове, часописе, и писце блиске власти и центрима моћи.
Част реалне, стваралачке и непоштедне књижевне критике у овом броју бране – како би то рекао један од сарадника у овом броју песник Мандић – чланови тзв. белог књижевног тима: покојни Лазаревић, Бошко Томашевић, Душко Стојковић, Мирољуб Милановић и Мирослав Лукић (познатији као Белатукадруз).

На свету постоји неколико песника који познају генеалогију, и који су у дубљој вези са њом. То су они песници чија се мисао завршава Богом. Такви су нагнути над бездан бездане књижевности.
Песници бездане књижевности испаравају на звезде.
Великани официјалне, бирократске књижевности испаравају у мемљиве маузолеје и досадне читанке.
Сиоран је тврдио да се Бог клацка између Русије и Шпаније (између Достојевског и Ел Грека). Понеки народи су свој смисао на свету откривали откривајући по један атрибут бога, представљајући нам га у својој светлости, или сенци, откривајући Божије тајно лице.
«Постоји ли уметничко мерило изван приближавања небу? Кад ничега не би било осим жара и највише напетости, ниво једне душе не би могао бити одређен без позивања на апсолутну страст. Међутим, овај нас критерјум осуђује на немилост…» , сматра Сиоран. Уверен да време садржи извесну утеху. И да једино – савест – побеђује време.
Најновији број Браничева изнео је на видело пртљаг и прљав веш једне књижевности, која је по много чему глорификована, и то од стране оних који су у књижевност углавном залутали. Најновији број БРАНИЧЕВА одштампан је на 202 странице у 500 примерака – шта је то, рецимо, у поређењу са посетама „агрегата“ и сајтова и Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ? Због тога ће овде** бити постављена дигитална верзија овог најновијег двоброја, која може да се преузме испод једноставном командом – тако ће електронска верзија, која у свему одговара штампаној на папиру, стићи изван граница београдског атара, Србије, Балкана, Европе, Америке, Африке и Азије, Аустралије.
__
* „… Било ми је посебно драго што сам из разговора са Пантићем видео да нико од чланова Академије (разуме се, осим академика Војислава Ђурића који је још увек био жив) није био увређен због открића недоличних поступака њихових колега и највиших часника Академије, утолико драже, што сам у њој уживао углед код већине њених чланова и службеника, у њој провео највећи број својих радних година и објавио дела која и њој могу да служе на част. Још милије ми је било када ме је академик Пантић, у сагласности са академиком Предрагом Палавестром, који је положај секретара Одељења језика и књижевности заузео после њега, предложио за Вукову награду за 2004. Нисам је добио, јер је то спречио Мирослав Егерић…“ , најновији број Браничева, стр. 117. Речи честите старине и стогодишњака професора Младеновића, који је , хвала Богу, дочекао да прочита тај најновији број Браничева, које је омогућило излазак на видело једне невероватне истине, излазак из вишедеценијског карантина, који су осмислили и патентирали не било ко, него академици и и професори универзитета!…

** Веб сајт ТАЛОГ.Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, Београд, публиковано у среду 2. марта 2011, видети више:
https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/prvidvobrojbraniceva1-22011

(Београд, 12. – 17. јануар 2011)

На крају 2012. / Чудесна молитва (Белатукадруз)

Featured

Ознаке

NOVA godina
Нешто лепо ће ти се догодити данас, нешто сто си желио/ла. Немој прекинути ланац. Само 24 речи из манастира „Гомионица“ могу учинити чудо.

[]
„Боже, наш Оче, прођи кроз моју кућу и однеси све моје бриге и болести, чувај моју породицу здраву, поjaчај љубав и пријатељство међу нама!“
Амин.

Ова је молитва чудесна. Проследи је дванаесторици својих пријатеља. Благослов ће стићи у облику новога посла, дома, брачне среће или материјалне помоћи. Не прекидај и не постављај питања. Је ли Бог на првом месту у Твом животу? Ако јест, застани на тренутак и проследи је дванаесторици људи. И прати шта ће се догодити
Pole]ina korica Mrkiceve knjige

Браћа Лукићи намерно / Адам Пуслојић

Featured

Ознаке

Ово писмо је путовало спором, несигурном поштом, и вратило се свом пошиљаоцу. Да би неким другим, краћим путем стигло на праву адресу.
braca lukic 1a
braca lukic 2b

Ако не верујете, ево неких доказа.

braca 3a
….
braca 3b
видети више: http://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%BC-%D0%BF%D1%83%D1%81%D0%BB%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%9B/

„Kukavičluk“ – najnovija knjiga pesama Aleksandra Lukića

Featured

Ознаке


POETIKA NARATIVNOSTI / Milenković, Milisav
Aleksandar Lukić je ozbiljno pesničko ime, prepoznatljiv glas u savremenoj srpskoj poeziji. Romansijer i dramski pisac, prevodilac i kolumnista, on je pre svega pesnik koji se decenijama iz knjige u knjigu potvrđuje kao autentični tvorac poezije koja je stekla i stiče svoje mesto pod srpskim pesničkim nebom. Već svojom prvom knjigom U VAGONU ROZANOVA najavio je svoje nesvakidašnje i originalno stvaralaštvo, što je izborilo uglednu Brankovu nagradu. Potom su sledile pesničke knjige OSNIVAČ PODZEMNE PRESTONICE, EVROPA, BROD LUDAKA, LEGENDE O RAMONDAMA I RUŽIČASTOM PESKU MESEČEVOG SMAKNUĆA, U DOLINI ZIDOVA, JASPIS, NE SPOMINJI ĐAVOLA sa dobijenom nagradom „Rade Drainac“ za 2010., i SAVREMENI UŠKOPLjENICI.
Knjiga u vašim rukama imenovana je kao KUKAVIČLUK, što je izazovno poigravanje sa smislom i samim poetskim činom, ali u čijem značenju leži i svojevrsna moralna i humanistička zamka. Pesme su složene u dva ciklusa: BREGUNICE i DRUGI ŽIVOT.
Ovo je deseta pesnička knjiga Aleksandra Lukića i ona dolazi kao (ne) zakasneli odjek na događaje i vreme poslednje decenije XX veka u većini pesama, mada ima i onih koje su bliže jednoj setno, samo ponekad i oporoj, lirskoj liniji pevanja. One ne iskaljuju onaj deo ove knjige u kojoj se peva i misli, kritički naravno o tom vremenu i njegovim ideološkim i političkim odrednicama.
Upotpunjavajući radnu i stvaralačku biografijui Aleksandra Lukića neophodno je navesti njegov angažman kao urednika uglednog čaopisa „Braničevo“ kao i istoimene edicije u kojoj se uočavaju knjige koje smelo i oštro tretiraju savremena zbivanja i kretanja u društvu, kulturi i književnosti. Takođe je zapažena i linija zalaganja za prevrednovanja u našoj savremenoj književnosti.
Značajna je intelektualna aktivnost Aleksandra Lukića kao kolumniste i njegovo kritičko zalaganje za identifikovanje pojava i ponašanja koje prkose trajnim vrednostima. Ali ostanimo, ipak, na terenu poezije.
Ima kod Hederlina stih u kome se pita da li i čemu pesnici u oskudnim vremenima. Iako je ta dilema izrečena još u kasnim godinama osamnaestog ili ranim godinama devetnaestog veka, ona je ostala zauvek aktuelna i podjednako izazovna za sva vremena, jer su oskudice svake vrste, ali uvek kao pritisak na Ljudsku ličnost, bile prisutne u svim i političkim i društvenim odnosima. Naravno da su se uvek projektovale u promenljivim oblicima.
Oskudno vreme je osetio i Aleksandar Lukić reagujući svojim viđenjem i doživljajem Bogojavljenja 1993. u Beogradu. Nesumnjivo da se gorčina oskudnosti toga vremena poslednje decenije dvadesetog veka utisnula u svest i emocije nekolikih generacija, ali pesnik emituje, zagrcnut zgranutošću i glađu i saznanjem da je i smrt uzaludna, sumornu sliku zime naših nevolja i nemilih nedaća što su se nad narod nadvile.
Nemoćan, ali ogorčen, oglasiće se vapajem, skoro krikom:
„O, Bože, kako da ti se žalim nevidljivom?“
Ne teši ga ni pomisao o sopstvenoj smrti, kao žrtvi za spas one napuštene devojčice iz osnovne škole ili čak samog Boga. Odjednom biva svestan da njegova smrt ne bi bila događaj u ovom neveselom kraju, niti dostojna Bogojavljenja.“
I kad peva „O nevinosti“ Aleksandar Lukić zalazi, ponire u ovovremena iskušenja i naslućuje neke opore ili bolje reći saznanja kojih se olako ne kloni no se sa njima suprotstavlja. To ga utoliko ispunjava da mu se i ljuljaška detinjstva preobražava u omču obešenu o brestovu granu njegovog života. A to je vreme kad se „socjalizam pumpao kao gajde“ koje on ne pamti badava i zato upućuje izazovni poziv, koji će, možda, buduće generacije, još ideološki neostrašćene opomenuti:
„Neka niko krećući se ka večnosti
Ne ćuti na tom putu.“
A na tom putu sretaće se sa svojim i našim životima sažetim u razglednice koje smo uz put upili u vid, sećanja i pamćenja, a na kojima su mora, peroni, ljubavnice, porušena nemačka groblja, Principovi pucnji, a sve uz balalajku Titovog socijalizma. Sit svega toga on se ironično oglasi: „Bestraga nek ide savest!“. Malo dalje ili malo bliže sebi i svom pesničkom biću, ispisuje slogan koji može da bude i grafit: „Poezija je savršen zločin!“ A pritom ne izostavlja sebe i priznaje: „Moja…“
Sve su to odjeci izazvani nesnosnom jekom užasa poslednje decenije XX veka,“ koji su se slegli u duši i svesti pesnika Aleksandra Lukića. On se ne libi da sebe i svoje traume, nataložene strahove i razboljena sećanja sažme u sebi i da se kroz njih identifikuje. On nije dežurni hroničar jednog vremena, ni svedok izranjavljenog života, on je živi i autentični tvorac, sam stvaralac toga kako sam kaže „užasa“ i doživljenog i, evo sad ubedljivo, emitovanog. Taj „užas“ došao je spolja, iz vremena lociranog kao poslednja decenija XX veka, se tek u njegovoj interpretaciji razbuktao u požar koji je gutao i davio, ranjavao i bogaljio. Možda, on i ne bi bio tako reljefno i poražavajuće stasao, da ga Aleksandar Lukić nije samerio u svim njegovim nehumanim dimenzijama.
Posle ovih stihova i pesama u kojima cvetaju „užasi“ i (ne)ljudski terori, bar kako ih pesnik seizmografski prima i registruje, sve se stiša i razapne se belo platno nežnosti, „Pupoljak jutarnje ruže do podneva se lagano rascvetava…“, lirska melodija postaje „nevini deo blage madone“ i pesnik se „kukavičlukom“pravda, „nalazi bezbroj opravdanja da ne pocrveni od stida što se zatekao na ovom svetu „nemoćan“. A taj njegov „kukavičluk“ je visoka skala njegovog moralnog i humanog čina, sam sebe i prekoreva i optužuje, a, verovatno, je i očajan što je bio nemoćan da se zlu suprotstavi.
Usuđujem se da ovaj „kukavičluk“ i priznanje i opravdanje shvatim kao poziv na proveru poetičke snage i uverljivosti ove poezije koja je zašla u identifikovano vreme. Ironično poigravanje sa savremenim pesnicima je negativna paralela kojom se Aleksandar Lukić od njih udaljuje, u nameri da sebi i svojoj poeziji krči sopstveni put i definiše ličnu originalnost. I on opredeljen i svojom poetikom zaklet i zatočen skoro trijumfalno uklikne: „Malo je saputnika te sorte.“ Saputnika u njegovom „kukavičluku“, ispisanog „snežnom čistotom“.
Svojevrstan poetski alibi sebi i svojoj poeziji pribavlja onim stihovima ispisanim na plafonu porodične biblioteke u Mišljenovcu, a čiji su autori poznati Rilke i Gete, Eliot i Paund, kao i usamljeni Pasternak. Preživeli stihovi, ispisani bratovljevom rukom, su preživeli i postali stubovi identiteta i poezije Aleksandra Lukića. I kontinuiteta radi, ustvari dokaza da on neprekidno traje u poeziji ovog pesnika, treba reći, da je sve ovo objavljeno u prethodnoj pesničkoj knjizi njegovoj, pod nazivom „Savremeni uškopljenici“.
I u ovoj pesničkoj knjizi „Kukavičluk“ Aleksandar Lukić dosledno i pouzdano nastavlja neprekinute niti kojima je vezan za savremene životne teme i da pevajući o njima jedan svoj, skoro neponovljiv pristup, a koji se ogleda u reskoj i kritičkoj opservaciji, koja nije samo racionalno evidentirana, no je začinjena onim crvenilom koje boju dobija od strasti i uzavrele krvi. A da bi sve to njegovo poetsko traganje dobilo što autentičniju oznaku i ukus životnog i, često, presnog i sirovog, on je sklon da ironijom i groteskom, kao i neočekivanom lirskom nežnošću sve to prelije i nehajno pred čitaoca rasprostre.
Još jedna je crta ove poezije. Smem da kažem da je to svojevrsna depoetizacija, zadovoljenje na poetičke stramputice da bi se stiglo do grotla, do samog njenog jezgra. Otuda je celokupna poezija Aleksandra Lukića poetika narativnosti. Svaka njegova pesma, ili bar svaka, ima za okosnicu detalj, uvek životni, koji se asocijacijama razlistava i slede nanosi slika i misli u kojima se čitalac odvodi u lavirint trajanja i traganja, a Arijandina nit se skriva, ali i pronalazi. Ta narativnost čini izazovnu stranu njenu i mami da se sledeći njen tok, niz nju krene, da joj se čitalac poda.
Otuda i ona obasjanost nekim davnim svetlom ili slutnjom neke moguće radosti, kad vam pred očima zatreperi nežan usklik: „ O vi male prepelice…“ I to vas kao čitaoce istovremeno i prene i razgali, učini da što ubedljiviju sliku i odjek užasa primite i kao svoj doživljaj, deo vašeg gorkog življenja u poslednjoj decenjiji XX veka.

Николај БЕРЂАЈЕВ РУСКА РЕВОЛУЦИЈА

Featured

Ознаке

(одабрани одломци. Из јесењег броја пожаревачког књижевног часописа БРАНИЧЕВО, на тему Дух српске књижевности)

Бучно сте устали у одбрану схватљивих људских циљева у животу а против тајанствених циљева, устали сте у одбрану човека против Бога; устали сте против жртава које захтева све што је тајанствено и велико. У име схватљивог и рационалног ви дижете устанке и изводите револуције, у име малограђанских утопија, схватљивог и маленог земаљског благостања за сваког и за све, ви одбацујете највеће вредности и светиње. Ви сте над-људским вредностима супротставили људску корист за свакога и све. Тако су се сударила два непомирљива погледа на свет, два непомирљива осећања живота. Ми људи религиозног погледа на свет и религиозног осећања живота, ми који смо религиозно прихватили божански ред ствари, који смо се приклонили религиозном смислу живота – ми прихватамо жртве малог, блиског нам, схватљивог земаљског живота и земаљске људске добробити, у име тајанствених и великих циљева људских живота и живота света. Ми се не бунимо против историје и културе које су купљене жртвеном крвљу небројених нараштаја наших предака, ми религиозно одбацујемо, као ниску и издајничку, саму мисао о стварању благостања и блаженства на земљи, у којој су сахрањена сва поколења наших напаћених предака који су се принели на жртву, на том гробљу великих покојника и великих споменика прошлости. И сама ваша помисао да ослободите жртава и патњи будућа поколења за рачун прошлих поколења је незахвална, безбожничка. С једне дубље, нематеријалистичке и непозитивистичке тачке гледишта је чак несхватљиво зашто би будућа поколења за нас имала већу и вишу реалност, зашто би нас више занимала од минулих поколења. У таквом тријумфу привременог над вечним има нечег ружног и ниског. Ви који сте окренути искључиво будућој срећи живота живите у власти духа смрти а не духа живота. Како је дубок био Н. Фјодоров када је пред блудним синовима поставио проблем васкрсавања свих умрлих предака. То је радикалнији, већи и достојнији циљ него што је ваш рационалистички суд историји, него ваше уништавање прошлости у име моралистички схваћеног срећног живота будућности. Онога дана када би коначно тријумфовало гледиште добробити за сваког и све и када би оно победило гледиште над-личних и над-људских вредности и светиња, у свету више ништа велико не би било могуће – ништа што је истински моћно и лепо. Људски живот би пао најниже, постао би елементаран и упрошћен, био би то полуживотињски живот.
Тријумф гледишта о личној добробити довео би до пада личности. До узвишене личности доводе само над-људске вредности; то је непорецива историјска чињеница која захтева тумачење. Личност се уздиже, узноси када се у њој откривају, и творе, над-личне вредности. Људско, у истинском смислу, афирмише се када се у њему афирмише божанско. Свака вредност је само културни израз божанског у историјској стварности. Божанско захтева жртве и патње. Воља за божанским у човеку не обезбеђује човеку мира и спокојства, она чини немогућом сваку срећу на земљи, она га мами у тајанствену даљину – великом. Гледиште о личној добробити свакога и свих је усмерено на рушење божанског, оно је у суштини антирелигиозно. Жеђ за божанским у људској души се не стишава, она је као ватра која пламти и моћ те ватре може да остави утисак нечег демонског. Многи међу вама моралистима виде демонску силу у свакој историјској судбини, у стварању држава и култура, у њиховој слави и величини. Тај је проблем генијално изоштрено осетио К. Леонтјев, рекавши: „3ар није ужасно и увредљиво мислити да се Мојсије пео на Синај, да су Хелени градили своје раскошне акрополе, да су Римљани водили пунске ратове, да је генијални лепотан Александар са својим урешеним шлемом прелазио преко Граника и тукао се под Арабелама, да су апостоли проповедали, мученици страдали, песници певали, сликари сликали и витезови блистали на турнирима само зато да би француски, немачки или руски буржуј у својој ружној и комичној одећи могао да ужива ‘индивидуално’ и ‘колективно’ на рушевинама свих тих великих дела прошлости?“ Ви сте устали у одбрану „индивидуалног“ и „колективног“ благостања, сивила социјалнога раја, устали сте против Мојсија и генијалног лепотана Александра, против акропоља и пунских ратова, против апостола и мученика, против витезова, песника и сликара. Величине прошлости почивају на жртвама и патњама. Ви не желите више жртве и патње у име тајанственог далеког, које је несхватљиво сваком посебно и свима у целини, у маси. Величину прошлости ви хоћете да ставите на гласање и да је предате суду свима схватљиве људске добробити, у овом кратком земаљском животу. Ви не познајете љубав према ближњем, живом, од крви и меса, конкретном створењу, за вас човек није ближњи већ апстракција. Само хришћанство познаје љубав према ближњем и оно је спаја с љубављу према Богу.
Ви сте покушали да заснујете вашу социологију на лажној претпоставци да друштво треба да буде једнообразно, упрошћено, неиздиференцирано, да би личност могла – наводно – бити развијенија, издиференциранија и разноврснија. Процват личности, личности сваког и свих, ви сте хтели да повежете с процветавањем друштва, држава и нација, с њиховим преласком у стање које је К. Леонтјев називао „симплификованом мешавином“. Увек сте гајили одвратност према сложенијем процвату културе, славе и величине државе, према величанственој судбини народа. У том богатом процвату, у тој слави и величини ви сте видели претњу личности и њеној добробити. Но ви сте се увек бринули не толико о личности колико о једнакости личности. Увек сте се освртали на суседа, на личност његову, бринући да не буде већи, да не процвета боље од других. Увек вас је занимала безлична личност, личност сваког, изједначавање личности. Али ваша једнакост стоји у некаквом пролазном стању царства небића, у празном простору; нема ње ни у једној живој, конкретној личности. У име изједначавања личности ви сте спремни да уништите сваку личност, да прекинете могућност сваког њеног процвата. Јер, доиста, сваки стваралачки елан у личности јесте тежња за неједнакошћу, нарушавање једнакости, узношење. Н. Михајловски са својом теоријом борбе за индивидуалитет је израз оног социолошког учења по којем је само уједначено и упрошћено друштво погодно за процват сваке личности. То је проповедао и Л. Толстој, али је његово учење не социолошко, већ морално-религиозно. Толстојев моралистички индивидуализам је захтевао заустављање светске историје, укидање свих држава и сваке културе, како би се центар теже живота могао коначно пренети на људску личност, на личност сваког и свих. И Толстој и Михајловски радикално одбацују друштвену поделу рада као начело које је непријатељски расположено према личности. И социјализам захтева да друштво буде измешано-упрошћено, да средина буде уједначена, и од тога очекује добробит за сваког и све. На супротном полу од Михајловског је био К. Леонтјев, дубљи и оригиналнији мислилац од свих ваших учитеља и идеолога. Он је богат процват личности доводио у везу с богатим процватом државе, с величанственом историјском судбином народа. Упрошћена егалитаризација друштва, какву доноси тријумф либерално-егалитарног прогреса века и доба демократије, у вези је с прецветавањем личности, с њеним обезличавањем, с гашењем сјајних стваралачких личности. Доба ренесансе је било доба богатог процвата друштва, огромних неједнакости у друштвеноме систему, али то је био и век богатог расцвата личности, процвата генија. Светитељи су били сјајна и неуобичајена манифестација личнога начела, али је највећи успон светости био у периодима великих неједнакости. У веку једнакости и упрошћеног мешања свега, у веку тријумфа демократије већ и нема светости и генијалности, с којима су везане највеће победе личнога начела. Јединство у разноврсности – то је критеријум савршене лепоте култура. Романтичарско учење К. Леонтјева може имати и сасвим научну социолошку потврду. Тако Цимел, насупрот Михајловском, објективно утемељује истину да је издиференцираност личности не обратно већ директно пропорционална диференцираности друштва. Развоју личности не погодује уједначено и једнообразно стање у друштву већ диференцирано, сложено друштвено стање. Без друштвене поделе рада личност се никада и не би могла подићи, не би се могла издвојити из првобитног комунизма потпунога мрака. Индивидуалност, људска личност, није нешто дато првобитно у природном и историјском свету; она се у потенцијалном стању налази-скрива у тами хаоса, у животињској једнакости, и уздиже се и развија само кроз трагику историје, само кроз жртве и борбе, кроз највеће неједнакости и поделе, преко држава и култура с њиховим хијерархијским системом и принудном дисциплином. Људима XX века, који су стекли толико искуства у сазнању, који су толико тога преживели, не пристоји се више да граде идиличне теорије о блаженом природном стању, о природном поретку, у којима тобоже тријумфује индивидуално лично начело, те о уништењу таквога стања блаженства и природног тријумфа индивидуалности помоћу неједнакости, принуде и дисциплине држава и култура. Увек када се руши хијерархијски систем, када се хоће да се личност ослободи од дисциплине држава и култура, избија животињски хаос, уништава се личност, укида се лик људски. Слобода личности има корелатив у хиљадугодишњој дисциплини богате културе, која хаос претвара у космос. Сваки космички „свет“ је диференциран, заснован на неједнакостима и дистанцијама, личност се афирмише и цвета у космичком свету, у космичком устројству, у самом друштвеном животу. У свету хаоса, у маси која је коначно изгубила сваку хијерархијску дисциплину, личност прецветава и страда.
* * *
Ви не познајете личност, ви сте њу утопили у масу. Ви сте изгубили осећање за разлику и растојање. И то је пре свега у вези с тим што сте престали да осећате, да бивате свесни, шта је то радикално зло људске природе. Зло вас је победило, нагнало вас је да га негирате. Неки су међу вама још спремни да признају Бога у некаквој неодређеној форми, али нико међу вама није способан да сагледа зло. Та радикална негација радикалног зла добила је име – хуманизам. Надали сте се да ћете ослободити човека одрицањем постојања зла и на тој безгрешној људској природи, која је тобоже искварена и заробљена илузијама религије, насиљем државе и социјалним неједнакостима ви сте саградили све теорије прогреса. Ви сте у прошлости човечанства видели многа зла, али то није било радикално зло, оно утемељено у метафизичкој дубини, то је увек било социјално зло, оно које се не налази на површини друштвене средине. У будућности пак видите само добро. Ваша социјална филозофија је оптимистичка. Хуманизам је увек оптимистичан – али има ли основе за такав оптимизам, може ли се он правдати када се загледамо у дубине живота? Ја сматрам да је социјални оптимизам увек површан. Вашем хуманистичком оптимизму се мора супротставити дубљи, суровији и здравији песимизам. Ваш социјални оптимизам и ваше друштвено сањарство говоре да код вас нема аскетизма, који је неопходан за ослобођење личности, говоре о исправности вашега духа. За духовно оздрављење је нужан аскетизам, уздржавање од болесног социјалног сањарства. Ружичасте теорије прогреса и савршеног будућег друштва су веома често у пракси водиле до суровости и снижавања нивоа људскости. Хуманизам је имао своје значење у историји људске културе, кроз њега се морало проћи, али последњи плодови хуманизма као апстрактног начела уништавају човека, они су убитачни сами по себи. То је најдубље схватио Ниче и након њега је патос хуманизма немогућ.
Неплеменити су и ружни сами темељи, духовни темељи, вашег социјално-револуционарног осећања и схватања света, мрачан је и сам његов подземни извор. У основи таквог осећања и схватања света лежи психологија увређености, психологија пасторака Божјих, психологија робова. Синови Божји, слободни у духу својему, немају такво осећање живота. Слободни синови Божји, свесни својега узвишенога порекла, не могу осећати ропску увређеност, не могу се осећати као духовни пролетери који подижу устанак зато што више немају шта да изгубе и што им ни до чега није ни стало. И заиста, не постоји само социјална већ и духовна категорија пролетаријата, постоји посебан духовни тип. Тај духовни тип пролетера изводи све спољашње револуције, оне одвојене од дубине живота, од целине света. Увреда, озлојеђеност и завист – то је душевна стихија, то је подземна психологија пролетера духовнога типа. На таквој основи духовности-душевности не може се саградити добро-лепо и слободно људско друштво. Слободни синови Божји осећају кривицу а не увреду. Свест о кривици одговара човековом царском достојанству, она је печат који потврђује да је човек син Божји. И пролетери по свом социјалном положају могу имати ту царску свест Божјих синова, и они у себи могу открити слободу духа. Племенитост људскога духа не зависи од спољашњег, социјалнога положаја. Али, када увреда, завист и освета отрују људско срце, дух престаје да буде слободан, он је заробљен и није свестан да је човек Син Божји. И зато истински ослободиоци човека треба човека да призивају свести о кривици, а не свести о увређености; треба у њему да буде свест слободе синова Божјих а не свест ропства синова праха, синова нужности. Ето због чега онај ко је слободан у своме духу не може да исповеда пролетерско-револуционарно виђење света.

(Николај Берђајев, Филозофија неједнакости, Доситеј, Београд 1998, 60–67)

видети више: http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/

ОСТАТИ ЧОВЕК МЕЂУ ВУКОВИМА Александар Солжењицин – Један дан Ивана Денисовича / Мирољуб Милановић

Featured

Ознаке

ПИСЦИ ОТПОРА

ОСТАТИ ЧОВЕК МЕЂУ ВУКОВИМА
Александар Солжењицин – Један дан
Ивана Денисовича

Идеју стварности као предлошка књижевног дела најбоље су реализовали руски писци дисиденти, непризнати од званичне совјетске књижевности. Поставши изгнаници из своје земље и језика , често без знања о модерним кретањима у западноевропским књижевностима, писали су о стварности свог времена без дистанце, готово из средишта пакла тоталитаристичке праксе и духа, и само захвљујући таленту и знању, не изневеривши истину, њихова дела остала су да трају и данас. На естетском плану, пре свега. Такав је и роман Један дан Ивана Денисовича Александра Сољжењицина. Што је то тако, један од разлога је и горка истина да су поједини видови тог духа и праксе и сада присутни у стварности земаља тзв. источног блока. Ко дубље прониче у садашњи тренутак не може га не препознати.
Кад је на предлог песника Александра Твардовског највиши орган совјетске партије одлучио да се ово дело штампа „као сведочанство о животу у Стаљиновим логорима“, почео је и процес промена у друштву и испливала на површину истина о систему дотад величаном као „најправеднијем на свету“ и освајање макар минималне слободе за обичног човека. Књижевност је тријумфовала и оправдала своје постојање. Писац је платио ту цену: изгнанство из родне земље. Али истина је победила и то му је била највећа награда.
Један дан Ивана Денисовича читалац и данас прима као репортажу са лица места где слике ужаса и страха које је произвео тоталитаристички систем и власт Једног, изазивају исти интензитет осећања као и у време када се роман појавио. Детаљи у роману су јасни, рески, упечатљиви. Нема патетике ни сувишних описа, нема коментара, само време које споро протиче и догађаји из сата у сат, па и у минут. Па ипак, стварност дела није преписана, „одраз“, него лична, уметничка.
Основна замисао романа – описати један дан у логору затвореника логораша Ивана Денисовича – Шухова разрешила је проблем приповеданог времена и приповедача (он је свезнајући, стално поред приповеданог лика, његово присуство се осећа па је читалац у искушењу да га поистовети са писцем знајући какво је искуство имао), а то је у коначној реализацији одредило и тачку гледишта, поразну за друштвени систем који је приказан. Најзад, интервенције свезнајућег приповедача одређују и жанр дела: реч је о роману а не дужој приповеци или повести: „Јутрос у пет сати као и увек код штапске бараке“… „У року који му је одређен, таквих дана од звона до звона било је три хиљаде шесто педесет и три“ , и коначно, напомене приповедача да је Иван Денисович онај други живот на „слободи“ скоро и заборавио, упућује на мисао да је један дан у логору главног јунака заправо читав његов живот – пакао, али не онај Дантеов измаштан, него до опипљивости стваран, створен умом људи који су хтели да усреће човечанство.
Чини се да је било лако написати овај роман, један проблем упућивао је на други и истовремено га разрешавао. Посезање за сложенијим средствима било би непримерено, тежило конструктивизму и умањило утисак који роман на читаоца оставља. Зато је тежиште стављено на лик, на његов унутрашњи свет и спољне чиниоце који се у њему преламају. Питање је било шта је од човека стављеног у нељудске услове остало, да ли је и како успео да очува своју човечност?
Шта све не чини Иван Денисович како би преживео тај дан, избегао болест и затвор! Затвор у затвору!? „Псетарник“! Камени зидови а температура –20о или –30о! А заради се лако, довољно је закаснити на неку од прозивки. Управа логора то сматра покушајем бекства. После тога, логораш се, најчешће, може опростити од живота.
Иван Денисович је логор „зарадио“ борећи се против немачких завојевача у Другом светском рату. Са десетак другова нашао се иза непријатељске линије. Ноћу, идући јаругама, успели су да се врате у своју јединицу. Били су одмах ухапшени и под сумњом да су немачки шпијуни по кратком поступку осуђени на по десет година логора. Тако живот Ивана Денисовича почиње апсурдом и траје у том једном дану измештајући грађу романа на вишу, антрополошку раван. При том треба имати на уму да су чиниоци апсурда споља и да јунак чини све како би их умањио. Силе живота превладале су искушења ништавила. Питање је само по коју цену је то постигнуто.
Много је у логору Иван Денисович од своје људске суштине изгубио. На кућу и породицу у далекој Поломни готово да је и заборавио. Сећање отежава логорашки живот, а писма и пакети, једина веза са породицом, док прођу све провере, често и не стигну у примаочеве руке. Од слободе је имао само мисао, танку мисао, јер је знао да ислужене логораше не шаљу кући него упућују даље у Сибир. А и код куће је, знао је, мало боље него у логору. Слобода као неотуђиви део човековог бића овде је опасно релативизована. Кад су сви затворени, онда нико није затворен а слободе, суштинске слободе – нема! Апсурд се умножава у бескрај.
Ивана Денисовича спасле су од пропасти у апсурдном окружењу генерацијама усађене вредности у његовом бићу: рад, трпељивост, саосећање и прилагођавање нељудским условима. Све ове особине изгледају гротескно али су делотворне за његов опстанак. Гротескно, јер рад није задовољство него принуда, није стваралаштво него начин да се зараде проценти који доносе 200 грама хлеба више, довољно да се преживи наредни дан. Трпељивост је начин опстанка, просте речи уобичајена комуникација, а бригадир, добар бригадир, ни отац ни мајка, него способан човек да у управи логора за бригаду извуче што више процената. Вредности су померене: другарство није другарство већ морање, људи сабијени у уском простору понашају се један према другом као звери. Саосећање према слабијем је реткост, још нешто што је од човечности остало, али и оно делује гротескно. Прилагодљивост је најбоља, помаже опстанку, иако је у вредносном поретку на најнижем ступњу. Ко се не прилагоди, живот ће завршити у логору. То је Иван Денисович добро научио.
Две ствари чувају Ивана Денисовича од потпуног онечовечења: није постао потказивач нити жицарош као Фетјуков. Као добар зидар и у логору је стекао поштовање. Он чува ту танку нит достојанства иако и та особина изгледа апсурдно. Чува је за неко будуће време које ће можда доћи. У логору, и она му служи да преживи.
Идеја о новом човеку доминантна у руској књижевности средином XX века подвргнута је у овом роману немилосрдној анализи разоткривши њену утопијску суштину. Александар Солжењицин је следио истину без погодби и уступака времену, идеји и систему. Показао је ружно лице стварности што му представници тадашње руске власти нису опростили: човека сведеног на анималне потребе и поразне духовне опустошености. Потресним сликама велике уметничке вредности, књижевност је најдиректније послужила животу и човековом опстанку. Јер таленат, стављен у службу истине никад не окреће леђа стварности. Тако је и књижевност одбранила своје постојање.

Pozdrav iz Insbruka, Bosko Tomasevic

Featured

Ознаке

Dragi Miroslave,
obradovao si me tvojim mejlom od pre nekoliko dana. Hvala Ti, veoma.
Voleo bih da upoznam kolegu Jagličića. Poštujem i cenim veoma ono što on radi. Čitajući ono što piše i prevodi vidim da je znalac i poezije i umetnosti prevodjenja kao i rada na kritici. Pozdravi ga sa moje strane.
Tvoj rad jeste (ranije bih rekao: „postaje“, a sada kažem: jeste) institucija koja će ući u istoriju srpske književne borbe za vrednosti koje su izopštene kao i za prevrednovanje onoga što je samo sa stanovišta puke, institucionalizovane, uglavnom političke, moći, postalo vrednošću.
Nedavni Sajam knjiga u Solunu gde je delić srpske literature prikazan kao Agora srpske savremene književnosti, prošlogodišnji Sajam knjiga u Lajpcigu, jesenjašnji PEN simpozijum u Beogradu, objavljivanje SKD pisaca u inostranstvu i istih, opet u prevodu (na engleski), kod nas, „Glasnikovi“ pisci i moćnici, potekli sa kazana tzv. Demokratske stranke – sve to instucionalizovano, izaledjno, podmuklo, gebelsovski organizovano propagiranje delića srpske savremene književnosti (književnosti sastavljene od navodnih „diplomata“: Velikić, V. Ognjenović, Basara i, navodno, jednako: Crnjanski, Andrić), mora izazivati nemirenje ogromnog dela zapostavljene srpske književnosti, njihovih tvoraca. Oni koji šire laži o srpskoj književnosti, promovišući sebe, moraju se suočiti sa snažnim otporom odstranjenih i „ubijenih“ pisaca. Ipak, borbu organizovati je teško, preteško. Nju otežavaju ne samo moćne institucije, nego i moćni nemoral tih institucija koje na kritiku istih ne odgovaraju. Psi laju, ali karavani prolaze. Taj cinični stav sproveden u delo – veoma je moćan i efikasan. SKD, srpski PEN se ne osvrće na tvoje glasilo. Zamrzavajući borbu, oni na taj način ne samo da pobedjuju, nego koriste sve resurse države kao institucije moći da se uglave kao vrednosti u instituciju zvanu književnost. Ta književna borba ima sve oblike klasne borbe. Borbe potlačenih pisaca spram književne buržoazije. O načinima borbe sa tom pošašću moglo bi se mnogo naučiti iz dokumenata bivše KPJ. SKD i PEN su, možda, baš iz tih dokumenata naučili načine prljave borbe.Bez obzira na izglede na uspeh, preostaje nam borba gradjom, dokumentima, upravo postojanjem Tvojih Sazveždja, Renesanse, uglavljivanjem u književnu javnost istrajavanjem. Ovo može da liči na retoriku, na priznavanje nemoći, no do preokreta će doći. Pišem sa dna skepse kada ovo kažem, ali, šta preostaje osim verovanja da će sama književnost umeti da se izbori sa onim što joj savremene institucije nameću. Književnost je, uostalom, jedino važna, o njoj se ovde radi, a karavani institucijâ će proći. Ostaće knijiževnost, ono što će se zvati srpskom književnošću druge polovine dvadsetog veka i prvih decenija dvadesetprvog.
Puno te pozdravljam i svako dobor želim,
Boško Tomašević

Достојевског није игнорисала само књижевна критика његовога времена …

Featured

Ознаке


Достојевског није игнорисала само
књижевна критика његовога времена, већ су
га омаловажавли и уредници часописа, којима
је нудио своја дела. Грофу Толстоју су
плаћали три пута скупље шт. табак,
Тургењеву и Гончарову и по два пута скупље
него Достојевском… Од споменутих руских
писаца уредници су поручивали, а Достојевски
је морао да нуди испод цене своје рукописе!!
Зар се то није одувек догађало, не само у
Русији, него и другде, у Француској и Србији?
Питате и : зашто данашњи писци нису имућни?
А ја бих да приупитам: на које данашње писце
мислите? На оне који живе и раде у Америци,
Канади, Бразилу, Аргентини, или на оне из
Француске, Немачке, Шпаније, Енглеске?
Или, можда, имате у виду писце из Србије?
Постоје и имућни писци; код неких од њих се
иде и на ћабу…
Зашто у Србији данас нема више имућнијих
писаца? Више разлога постоји за то. Један је и
овај: Што међу данашњим издавачима нема
предузимљивијих и храбријих људи. Што се
овде још нико не усуђује да рескира и штампа
једну књигу у 100. 000 примерака.Тако да је
једна Ана Достојевски, као издавач дела
свога мужа, пре само сто година била бољи
издавач него данашњи издавачи у овој
земљи…Србији и у 21. веку недостају предузимљиви
потомци Геце Кона, Станислава Винавера…

Објављено у часопису Трећа Србија, 21-26/2006 (полеђина корица) (Ур.)

ТАМО ГДЕ СЕ СЕКУ МЕСЕЧЕВА ЛИНИЈА И СТАБЛО ПОСВЕЋЕНОГ ДРВЕТА

Featured

Ознаке

Белатукадруз

АВГУСТ / 13. СЕПТЕМБАР 1971…

Другом кругу и другом поднебљу припадам.
Не овом. Ово ће брзо да прође, као полугође.
Ја живим за оно што ће доћи, и потајно се надам.
Да ли и ви, ма ко били, живите такође?
Век је на крају дволичности – Царство Ћесарово.
Високе тополе, људи ове земље знају : Раскршћа
из старог и одбаченог стварају нешто ново.
Блок је волео само голу истину, као лабуда.
Савремени песници : горке су њихове риме, неукусне.
Па и мисли ( не визије, јер их немају) су им робусне.
Нико ни да спомене како му је жаба улетела у уста.
Беже од Истине. (Ко суву крушку, обавија их бршљан.)
Полуистине врве. Одасвуд надире лаж Епохе, пуста,
зујећи као фрижидер празан, изазван стршљен…

*
Чудно је то осећање: хтети да будеш свуда.
И у Хомољу и у Београду, и тамо и овамо у истом трену.
Кликтај у грлу орла, дрхтај у срцу лабуда.
Могуће је волети и мрзети истовремено исту жену…
Почетак семестра је као пешчана гомила
која провале облака упија. Целовитост Бића
начета је површноћу, која као да се окомила
на филм живота веселог једног младића.
Распет сам и распети смо, у себи, тајно,
на гвоздени крст века. Разапиње нас гомила.
О, свете неразумни! Кратковиди! Памети луда.
Религијо магле, дволичности, лицемерја.
Разапињу нас, везаних очију, слепци сурови.
Разапињу нас од раног јутра до предвечерја…

МРТВИ ПЕСНИЦИ. 20. IX 1971.

Поново вас по свету срећем,
мислећи с радошћу (кад се усамим) на вас.
У градовима другим, у друштву већем
ја препознајем вашу мисију и глас.
Ја памтим вашу жалосну судбину –
и мог живота она се тиче.
Заблуде не горе као шуме.
Нису сви ушли у рачуницу Удбину.
Фламингоси у ЗОО врту личе
на оног који самом себи прича приче.
Приче о онима који знају судбу своју
и све оно што их у животу чека.
„Време је за шмркове и четке;
сперимо, као пароле са зидова, заблуде века…“

*
Сачувај ме, Боже, пиревине века!
Пиревине, пиревине, пиревине жилаве :
Сачувај ме од зла човека,
од себичности, и деце килаве!
Сачувај ме, Боже, лошег варења!
Паучине, ројти паучине, покера..
Унутрашњег ђубрета, крварења.
Сачувај ме, Боже, од кибицера!
Сачувај ме од нечистих бесова,
од мржње малих, и подмуклих.
Сачувај ме, Вишњи, од стресова!
Сачувај ме од оних који су пукли!
Од искушења највећих грехова.
Од комшија, од лопова, од утучених…

*
Чему да се надам? У овим боксовима?
На жару века, као месо, могу да прегорим.
Чему да се надам? Чему ни луд неће?
Ја сам расипник : не умем да чувам
енергију. Отуда долазе све несреће
Ту је негде и почетак среће –
оне без краја : кад енергија облик мења.
Ја сам као муња, блеснем па ме нема.
Чему да се надам? Пљусковима стрпљења?
Сам против свих јунак само у неким
романима добија састисфакцију („битку“).
Чему да се надам? Милости од далеких
и непознатих пријатеља? Од будућих
сусрета? Кад је губитник на добитку?…

*
Млава, Стиг, Звижд и Браничево.
Млава и Пек. Брегови од чоје
по којима рађање сунца, или залазак,
везе ибришимом сусрете моје.
Главичица. Гроб на змијском гнезду.
Трешња дивљакуша на могили Келта.
Трешња бела на змијском гнезду.
Ништа ја теби нећу рећи, винова лозо!
Предрасуде су затравиле свет, историју.
Пси у ладовини, загледани у псећу звезду,
искренији су од девојака које су своја права
осећања скрила. Мирише жокет, црна липарија,
мехуне пасуља, семе бундева, сува трава…
Све слабе стране минуле године две, сценарија
годишњих доба : ко преслатку крушку, исисава
рој оса. Ноћи моје, ноћи болно дуге,
ветар што спрудовима и реком претрчава,
поподне, не дува из чежње и туге:
Сит самовања, он ливадама и обалама вршља
као вихор, ласте у сутон или стршљен :
да стане на реп сјају на крају августа.
Ко момче враголато, кога је частио случај
нечим дивним, али преко његове воље.
Ноћи моје, ноћи болно дуге, пуста
је ледина будућности, иако је као пруће
непрегледних ракитара у суштини густа.
Уста која љубим – једина уста –
нису она из сећања, већ – Немогуће…

*
Кад би песник на почетку знао
докле ће на крају песме доћи,
он је не би ни започињао.
Он лови, везаних очију, у мрклој ноћи.
Заборав! Не заборав, већ тишина
– тај неми говор мртвих ствари, који трује.
Песник лови у мрачној шуми, тајанственој,
у којој хује горуни и јеле, јабланови и тује…

Из нове књиге песама коју припрема песник М. Лукић

DANCE MACABRE. Објашњења

Featured

Ознаке

Ако уочите неку грешку, словну или другу, молим Вас слободно прокоментаришете, или јавите управнику Сазвежђа З
______________________________

Џон Лајдгејт
Vox ultima crucis (лат) – заветни глас

Вилијем Данбар
Timor mortis conturbat me (лат) – страх од смрти узнемирује ме.

Џон Дон
Добро јутро
Седморо спавача – седморо хришћана из Ефеса који су се, од прогона цара Дециуса 250. године сакрили у једну пећину. Прогонитељи су пећину зазидали, а прогнаници су уснули у чудотворни сан и пробудили се двеста година касније, за време цара Теодосија другог.

Џорџ Херберт
Претече
Песма је сатира на љубавну поезију шеснаестог и седамнаестога века. Гласници – мисли се на краљеве људе који су белом фарбом обележавали куће подобне за неке државне потребе, рецимо да буду суднице. Такође, белом фарбом су, у време заразе, обележаване куће заражене кугом. У оба случаја, гласници су симбол нечег непријатног и непожељног.
Виртуе (лат) – храброст

Џон Милтон
На недавни покољ у Пијемонту
Сонет је написан 1655. године, после акције у Пијемонту херцога Савојског, чија је војска уништила чланове валдејске секте. Тиранин из песме је римски папа, а вавилонска блудница, очито, Ватикан. Песник помиње претке валдејаца, јер је валдејска секта настала у дванаестом веку. Преживели валдејци су упутили делегацију Кромвелу, а Милтон је херцогу Савојском написао неколико протестних писама. Протестанти су, наиме, сматрали да неке антикатоличке секте чувају традицију раног хришћанства коју је католичка црква, наводно, издала.
Италијански стихови
Сонет, једна од песама из циклуса писаног на италијанском језику.
Проналазачу барута
Епиграм, писан на латинском.

Томас Греј
Елегија са сеоског гробља
Џон Хемпден (1595-1643) – енглески политичар и патриота. У Енглеској му је подигнуто неколико споменика; три града и један университет у Америци носе његово име.

Филип Френо
Дивља козја крв – врста планинског цвета.
Индијанско гробље
Шеба – библијска краљица, са Блиског истока

Роберт Бернс
Шкотска слава
Твид и Сарк – реке у Шкотској. Волас и Брјус – шкотски национални хероји, главни јунаци Гибсоновог филма „Храбро срце“.

Перси Биш Шели
Вилијему Шелију
Ранка Куић је ове две песме, својевремено, превела као фрагменте исте целине. У ствари, у питању су засебне песме, обе недовршене, можда и зато што се очај не може допунити. Али, оне су, без сумње, делови истог, недовршеног спева, па су, због тога, и овде дате као мини-циклус, што се, иначе, у енглеским изборима углавном не чини. Из превода Ранке Куић, у „Антологији енглеске романтичарске поезије“, изостао је почетак другог дела („Мој изгубљени Вилијеме, ти си“).
Нон е пиу цоме ера прима (ита) – Никада више као некад.

Метју Арнолд
Хејсвотер
Језеро у Енглеској

Алџернон Чарлс Свинберн
Нон долет
Са латинског: Не боли. Песма је коментар догађаја из првог века нове ере. Цар Клаудије је наредио Петусу Цецини да изврши самоубиство. Овај је оклевао, а његова супруга дограби нож и зарије га себи у груди, уз речи: „То не боли!“. Догађај је описао Плиније.
Аве атљуе вале – фраза из Катула. Значи „Здраво, брате, и збогом“.

Џералд Манли Хопкинс
Инверснајд
Село, дворац и водопад у Шкотској, код Лох Неса. У песми је реч о вртлозима које стварају водопади.

Оскар Вајлд
Requiscat (лат) – почивај (пуни израз је Рељусицат ин паце – Почивај у миру)
Вита нуова (лат) – нови живот.
Imprfession du matin (фра) – Утисци јутра.
Taedium vitae (лат) – одвратност према животу

Ернест Доусон
Нон сум љуалис ерам бонае суб регно Цyнарае (лат) – Нисам оно што бејах пред краљицом Синаром. Нон сум љуалис ерам је из Хорацијевих ода, Књига четири, 1
Vitae summa brevis sopem nos vetat incohare longam (лат) – Наслов је из Хорацијевих Ода, Књига прва, 4 – краткоћа живота не да нам дуге изгледе за радост

Едвин Арлингтон Робинсон
Верлен – После смрти великог француског песника Пола Верлена, његово песништво је, као и песништва његових књижевних сабораца, нагло добило на цени, што је булеварску штампу подстакло да копа по његовом приватном животу. Одједном је, заједно са славом Верленових стихова, избио у први план његов алкохолизам, хомосексуалност, „немогућ“ однос према породици, супрузи и деци, према остарелој мајци (коју је, једном, претукао, у пијаном стању, тражећи јој новац за пиће) итд. Пренебрегавајући чињеницу да се сам песник, безуспешно, читавог живота борио са својим рђавим склоностима, новинари су развлачили сензационалне детаље као да су они једина Верленова заоставштина. Робинсонова песма је протест против оних која не видећи оно главно, истичу споредности.
Зола – Песма о истакнутом француском проазисти, зачетнику натурализма у европској књижевности, говори о амбивалентној позицији Робинсоновој према писцу и, очито, његовом учешћу у афери Драјфус, у којој је бранио неправедно оклеветаног француског официра, Јеврејина. Робинсон сматра да право хришћанство не сме бити равнодушно према човеку који страда, ма које вере он био, и истиче Золин пример.
Сардис – Негдашњи славни град у Малој Азији, древна престоница Лидије, чији је последњи цар, Крез, словио као најбогатији човек свог времена. Године 546. пре Христа покорио га је и опљачкао Кир, а 17. године после Христа погодио га је земљотрес. У оба случаја је био обновљен, али га је Тамерлан у десетом веку, коначно, сравнио са земљом. Данас се на његовом месту налази невелико село Сарт, поред кога се виде рушевине.

Роберт Фрост
За Е. Т. – песма је посвећена песнику Едварду Томасу, погинулом у Првом светском рату. Фрост је Томаса упознао уочи Првог светског рата, док је боравио у Енглеској. Вими Реџ – топоним везан за битку на Арасу у којој је Томас погинуо.

Трамбол Стикни
Персијска ружа – Вероватно се мисли на комичну оперу Артура Саливена на либрето Бејзика Худа, чија је премијера била у енглеском Савој Театру 29. новембра 1899. године, и која је до јуна 1900. године имала 211 представа заредом.
Семирамида – Легендарна асирска краљица, владала у Вавилону и имала надалеко чувене висеће вртове који су се рачунали у једно од седам чуда старога света.
Скамандер – река из Илијаде. Ахајци су поставили камп на ушћу реке Скамандер, где су усидрили бродове. Град Троја је на врху брда, дуж долине Скамандера, где се и одвијала битка.
Прованса – мисли се на француске песнике трубадуре.
Аполон – старогрчки бог лепоте
Мнемозина – у старогрчкој митологији кћи Зевса и Геје (врховног бога и богиње земље), богиња сећања и мајка Муза
Хеликон – планина у Беотији, Средња Грчка, седиште бога Аполона

Ејми Лоуел
Чарлстон – град у америчкој држави Јужна Каролина, потиче из седамнаестог века
Лоренс Стерн (1713-1768) – Енглески романсијер
Монаднок – индијански термин за усамљено брдо које доминира околином; углавном је вулканског порекла, или резултат ерозије.

Марсден Хартли
Карнелија – врста минерала
Индијан поинт – дословно индијанска узвишица, или тачка; географски назив за многе узвишице у Сједињеним Државама, а ова се односи на залив у Џорџтауну, држава Мејн
Робин Худ – залив у америчкој држави Мејн који је Хартли опевао и насликао на истоименој слици

Витер Бајнер
Санта Фе – главни град америчке државе Нови Мексико. У њему се налази катедрала Светога Фрање Асишког (или Светога Франсиса, како то име изговарају Американци)

Елинор Вајли
Соумс Поунд – затрављен рибњак са околном шумицом.
Балтимор – град у америчкој држави Мериленд.
Чизпик – град у америчкој држави Вирџинија

Мериен Мур
Лонгфелоу – Амерички песник средине и поткрај деветнаестог века (види белешку о њему)
Харвард – амерички университет
Луј Шеснести – Француски краљ, апсолутист („Држава, то сам ја“). Версај је двор француских краљева. Песникиња коментарише апсолутизам који нестаје са краљем, док фонтане, грађене за његова времена, остају.
Спенсер – Едмунд Спенсер (1552-1599), енглески песник, дуго служио у Ирској где је упамћен по „геноцидним“ идејама на рачун ирског ослободилачког покрета од енглеске круне. Назив песме је ироничан.
За свитак паре – песникиња се обраћа пари – лебдећој њеној фасцинацији која је ослобођена тела, поредећи је, напокон, са указањем лептира који то исто постиже заједно са својим телом, као „подударна допуна“.
Лапис лазули – драги камен
Скарабеј – шкорпион

Езра Паунд
Силет
Silet (лат) – он ћути. Паундов преводилац Милован Данојлић сматра да је песма коментар последњег стиха песме Андреа Навађера (1483-1529), који гласи: Сед ветери обстрицтус религионе, силет.
Хју Селвин Моберли
Воцат аестус ин умбрам (лат) – врелина позива у сенку
Е. П. Оде поур лжелецтион де сон сепулцхре (фра) – Е(зри) П(аунду). Ода за избор сопственог надгробног споменика
А ла трентиесме де сон аге (фра) – У тридесетој својој години
Идмен гар тои пантх, ос ени Троје (старогрчки) – Јер ми ти знамо све клопке у Троји; из Одисеје, XII
Тин андра, тин ероа, тин тхеон (старогрчки) – Којег бога, којег јунака и којег човека да хвалимо; из Пиндарових ода
Про домо (ита) – за дом
Про патриа (ита)– за отаџбину
Dulce (ита) – слађе
Et decor (ита) – и раскошно.
Врт
Ен робе да параде – у хаљини за изласке (из поезије Албера Самена)
Јона, мртва годину дана дугих
Јона је, како нас обавештава Данојлић, име преузето из поезије енглеског романтичарског песника В. С. Ландора (1775-1864). Тако је он називао своју драгу, Ненси Џонс.

Ален Сигер
Куси – тврђава на северу Француске, изграђена 1220 године.
Тир – феничански град, данас се налази у Либану. Место битке грчког цара Александра против Персијанаца, 332. године пре нове ере
Аскалон – данас Ашкелон, у Израелу, предворје Јерусалима. Место хришћанске победе из Првог крсташког рата, 1153. године. У муслиманске руке Јерусалим је повратио Саладин
Тиртеј – грчки елегичар из Спарте, седми век пре нове ере
Кирена – данашњи назив некадашњег античког грчког града Киренаикоса који се налази у Либији
Коринт и Сиракуза – старогрчки градови и трговачке луке
Аристип (435-356, пре нове ере) – Сократов ученик, рођен у Киренаикосу, философ хедонизма
Тецоцинко – Ацтечки преколумбовски град, у данашњем Мексику, са развијеним системом вртова, канала за наводњавање и храмова. Непосредно пре Кортесовог освајања био је ацтечки главни град. Рачуна се да је на свом врхунцу имао око 24. 000 становника. Један од ацтечких краљева из Тецацинка, Нецахуалкојотл (1403-1473), био је философ, песник и покровитељ уметности. Имао је ботаничку башту и зоолошки врт са свим животињским врстама тог поднебља.
Вивијен – једна од пратиља Госпе од језера, чија се кула налазила у шуми Броселијан, љубав чаробњака Мерлина.
Броселијан – легендарна шума у којој је сахрањен чаробњак Мерлин. Помиње се у делу норманског песника Вејса (1115-1183), „Роман де Роу“ (о норманским освајањима Енглеске, трећи део):

A storm was coming. but the winds were still,
and in the wild woods of Broceliande,
Before an oak, so hollow, huge and old
It looked a tower of ivied masonwork,
At Marlin’s feet the wily Vivian lay.

Долазила је олуја, са ветровима јаким,
а у дивљим шумама Броселијена
крај храста шупљег, огромног и старог,
на кулу налик бршљаном зидану
крај Мерлинових ногу лукава Вивијен лежи.
Антиној – љубимац римског цара Хадријана
Еуксина – Црно море
Ресургам – латинска и грчка фраза: родићу се опет

Томас Стернс Елиот
Љубавна песма Џ. Алфреда Пруфрока
Мото је из Данетовог Пакла, XXVII, 61-66.
Да знам, да зборим неком, тко би лако
још на свијет мого поћ из те страхоте,
овај се пламен не би с мјеста мако;
ал како нема никог, тко се оте
још жив том дну, је л вјеровати гласу,
одговарам не бојећ се срамоте. (Превод Миховила Комбола)
Марина
Љуис хиц лоцус, љуае регио, љуае мунди плага (лат) – Које је ово место, која земља, које подручје света; из Сенекиног „Херкуловог лудила“
Празни људи
Први мото је из романа Џозефа Конрада „Срце таме“, тим речима се најављује смрт главног јунака.
Други мото су речи које деца извикују на улици на празник Гаја Фока, којим се обележава годишњица „барутне завере“ (1605), кад су завереници хтели да дигну у ваздух енглески парламент. Деца носе сламену лутку Гаја Фока, једног од завереника, коју ће спалити и за коју траже прилоге од пролазника

Една Сент Винсент Милеј
Персефона – Старогрчка владарка подземног сгета, Хада.
Поноћна уљаница – у оригиналу ова се песма зове „Миднигхт оил“, што би, дословце, значило „Поноћна пумпа“, или „Поноћно гориво“. Одлучили смо се за могућ, а не за дословни превод.

Вистан Хју Одн
Песник је неке сонете из овог избора, напокон, укључио у циклус који је назвао „Сонети из Кине“. Тако је дванаести сонет из циклуса „У време ратова“, постао десети сонет из циклуса „Сонети из Кине“, као и сонет „Ганимед“, који је, заправо, једанаести сонет из „кинеског циклуса“. Но, с обзиром на то да се овде циклус „кинеских сонета“ не даје у целини (као у избору Л. Мацуре, из 1996. године), задржани су стари називи.
Сонет „Макао“ је из циклуса „Путовање“. Песма Нонес је из циклуса Хорае цаноницае (канонско време) које је Одн започео улето 1947. а довршио 1954. године. Циклус садржи седам песама које покушавају да прате и песнички доживе циклус богослужења које католичка црква предузима у тачно одређено време, а чија основа је преузета од римске поделе дневног времена на прима, тертиа, сеџта и нона. (Ноћ је код Римљана такође била подељена на четири термина – вече, поноћ, први петлови и расвит). Циклус је објављен у збирци „Ахилов штит“, 1955. године
Gare du midi (фра) – Подневна станица.
Dance macabre – мртвачки плес. Средњевековна алегорија о универзалности и победи смрти. Углавном се представља плесом костура над опустошеним и спаљеним пределима, градовима и селима.

Елизабет Бишоп
Писмо у W. Ј. – Писмо у Wу Јорк.
Сестина – Песма је, очито, сећање из детињства. Прављена је од шест правилних строфа од по шест стихова, али је седма строфа преполовљена.
Флорида – Америчка држава на обали Атлантског океана
Јовова суза – врста морске траве
Кинеско писмо – мисли се на индијанске шаре које подсећају на кинески алфабет; такође, назнака на „источно“ порекло Индијанаца
Ретки Лептир – у оригиналу, „Јунонија“, врста ретког тропског лептира
Пектини – врста минерала
Женске уши – вероватно биљка повијуша, или неки локални цвет
Wуфаунленд и Лабрадор – Канадске провинције на североистоку земље, на обали Атлантског океана
Нова Шкотска – Канадска провинција у којој је песникиња провела детињство.
Џек Фрост – Биће из енглеског фолклора које персонификује мраз, снег, зиму. За разлику од Снешка Белића, приказује се као злочест лик, са готским елементима страве. У песми се, очито, описује, смрт дечака Артура (чији се отац такође зове Артур, ујак нараторке) у колонистичкој породици. Дечаков ковчег се налази између трофејне пуњене рибе и фотографије енглеске краљевске породице.

Карл Џеј Шапиро
Електрум – природна легура злата и сребра

Дилен Томас
Брежуљак у папрати
У оригиналу Ферн хилл – неки преводиоци остављају латинични назив песме, јер је то топоним из Диленовог родног краја.

Ричард Вилбур
Савет пророку
Ксантус – река и речни бог из „Илијаде“, из поглавља двадесет првог. Ахил је лешеве погубљених Тројанаца побацао у реку, на шта се Ксантус побунио. Ахил се пожалио Атини која нареди Хефесту, богу ватре, да спали лешеве.
Матеј, 28, 8
Гадарени су житељи блискоисточног предела који је, по јеванђељима, посетио Исус Христос. Вук их преводи као „Гергесинци“. И један и други термин су канонски дозвољени.

Ален Гинзберг
Пекиншка импровизација – „Џукац луталица“ је култно место окупљања руске књижевне боемије пред Први светски рат, у Петрограду; више о том ресторану види у књизи Георгија Иванова „Петроградске зиме“ (Цетиње, 2004), од истог преводиоца.

Силвија Плат
Татица
Ach, du (гер) – Ах, ти
Ich, ich (гер) – Ја, ја
Panzer mann (гер) – Оклопник.

Џефри Хил
Реквијем за Плантагенете – Плантагенети су енглеска краљевска лоза, владали Енглеском од дванаестог до петнаестог века

Шејмас Хини
Гленморски сонети
Хеџ-скул – школа за сиромашне у старој Ирској
Прозрачност
Цларитас (лат) – прозрачност, јасност.
Ваздушни брод
Клонмакнојс – ирски манастир, претпоставља се да је настао још у шестом веку. У њему се чувају бројни рукописи и хронике.
Антеј
Грчки херој, син бога мора Посејдона и божице земље Гее. Непобедив, док год је ослоњен на земљу, из које је црпио снагу. Херакле га убио у Либији, тако што га је подигао у ваздух и задавио.

В. Ј.

DANCE MACABRE : Антологија англојезичког песништва XIV-XX века

Featured

Ознаке

Избор, предговор, превод и напомене В. Ј.
Крагујевац: Студентски културни центар, 2009 . – 683 стр.: Портрети аутора текстова; 24 cm
ISBN 978-86-7398-049-2 (broš.)
COBISS.SR-ID 1024090001
_________________________________________

Предговор Антологији англојезичког песништва XIV-XX века

1

Не купих књигу, давно.
Нема класичне алеје
у врту, данас славном:
што би надохват даље је.

Нема. Постоји зјап времена.
Не да се мења, нестаје.
Враћа се, ваљда, до семена,
ноћи саздања, бесане.

Полуписменост издаје,
куда нас жедне преводе
власт, часописи, књижаре.
Сад су та дела демоде.

Ко прегажена бара.
Одвијугали дим.
И војска критичара
сасвим се слаже с тим.

Остаје да се жали.
Или сумња у намене.
Библиотеке? Али,
до једне, биће спаљене.

Зато се крају приводи
и ограђује перивој.
Све ближећи се природи,
тихој подршци земљиној.

2

Део смо неке давне глобе,
застрте општом амнезијом;
зато све ово: ви на нас бомбе,
ја вам узвраћам – поезијом.
Духови врсни, одабрани,
не вама хрле, пре би к мени:
они нису на вашој страни,
већ уз свет један поробљени.

Ту има клице у семенки,
ту има шуме за дом сенки,
ту има хуле за поганог,
и топле сузе за прогнаног,
ту има влаге у облаку
и живог блата за власт сваку.

3

Лако је: нашто да тражимо
просторе све неблискије?
Свак у ров свој! А лажимо
да нема стазе склискије.
Лако: слепо обневажимо
то што свак види, с чистине!
– Пут смртно лепши ми тражимо
беспоштедношћу истине.

Питамо, не да ликујемо,
чија је скупља шминка,
већ ко колико вреди.
И у чему се разликујемо
од мноштва бучних савременика?
– Само у том што следи.

посебно, друго монаштво

Featured

Ознаке

Берђајев је на један од маестралних начина открио разлику између Пушкина и оца Серафима:„Пушкиновој и Бемеовој генијалности се откривало оно, што се није откривало светости Фрање и Серафима. Они који нису свети и савршени могу поседовати веће знање и већу лепоту, него свети и савршени. Светост није једини Божији дар и није једини пут ка Богу. Божији дарови су бескрајно разнолики, разнолики су путеви Божији и у Очевом дому има много боравишта. Постоје светитељи који су поседовали посебан дар мистичног сагледавања божанских тајни, али овај гностички дар уопште није својствен свим светитељима. Други светитељи су поседовали дар лепоте. Тако је Св. Фрања био изузетно обдарен за лепо, он је био песник. Св. Серафим је поседовао дар мистичког сагледавања. Али било је много светитеља, који су били сиромашни даровима сазнања и лепоте, који уопште нису били гностици и песници. Нису сви светитељи били мистици. Исто тако, као што су постојали велики мистици, који су сагледавали највише тајне бића, а уопште нису били свеци. Паралисана, круто -реакционарна је она религиозна свест, која се не остварује на стваралачки подвиг, на подвиг стварања сазнања или стварања лепоте, зато што сматра овај подвиг само усудом светитеља, скида са човека терет слободне иницијативе, терет одговорности у откривању стваралачке тајне. На овом темељу настаје немоћна и несвесна завист према светости, колебљива и кукавичка неактивност у сваком стваралаштву…“
(Николај Берђајев : СМИСАО СТВАРАЛАШТВА : књига прва, стр. 148)
Пре него што сам читао Берђајева (објавио сам то у једном од есеја минулих година), захваљујући властитом и специфичном стваралачком развоју, било ми је јасно да ће на путу стваралачке генијалности настати посебно, друго монаштво.
Верујем у стваралачку генијалност која се не мири ни са каквим позитивизмом.
Када сам писао своју прву књигу есеја Музеј Немогућег ратара, ја сам у ствари чезнуо са постојањем манастира – метафорично речено – тог посебног, другог монаштва.
Знао сам, оно што је и Берђајев схватио пре 1914. године да је живот генија – монашки живот у светузаснован на стваралачкој врлини генијалности, на врлини одрицања од спокојства приватног породичног живота… Као што сам знао да судбину треба испунити, упркос томе што је судбина човека и света тегобна, паћеничка, али она није само то, она је и дарована, обдарена судбина.
И човек мора да се помири са тиме, песник, стваралац, да у даровитости постоји сопствена жртва, сопствени подвиг…

ОВДЕ

Featured

Ознаке

Шта је сумњиво, тужно, огавно и усудно овде?

Овде се не ради онолико колико би се могло. Још мање се сања онолико колико је човеку дато, а још мање се ради на томе да се снови остваре. Губи се воља; одустаје се; одустају и студенти медицине, коју су сами изабрали да студирају медицину. Одустаје се од напора тешког, од хватања у коштац са светом… Свуда се само одустаје – у уметности, у привреди… Има одустајања која се могу схватити, разумети. Одбијао сам да се укључим у књижевни живот, на начин на који је то учинила већина мојих вршњака. Чим су се укључили, тј. после једно годину – две, видео сам их, сасвим случајно : пустилили трбухе! Ужирили се. Коначно су се гладна деца најела захваљујући својим писанијама, статусом, поклоњењем државној вери. У уметности не постоји успех; сваки је успех сумњив. Једино се од неуспеха, од великог неуспеха може направити нешто… Књижевне генерације које сам ја запамтио, говорим о оним рођеним у другој половини 20. века – од Видосава Стевановића, или Милисава Савића , Милосава Тешића (Деци Страве) до Данилова, припадају одличним примерима и потврдама. На ову сам мисао дошао размишљајући о властитим дневницима, бележницама, нацртима (вођеним више од три деценије непрестано), не усуђујући се да их поново читам, чак ни прелиставам… У ствари, брисао сам паучину, и из једне бележнице испао је запис, настао још седамдесетих. Прочитао сам га и препустио пламену, јер ватра је најбољи пречишћивач. Писао сам боље, чак и узгред ( у бележницама), на хотелским рачунима, али нисам то објављивао… Писао сам боље од многих који су стекли. Не постоји стицање у уметности. Немам обзира, наравно, ни према коме више; зашто бих га имао? Зашто бих га имао према онима који су направили импозантне биографије и каријере на будалаштинама? На осредњости? Где су сада сви ти уредници, које су постављали комитети, и који су објављивали друге уреднике, оставивши по неку мрвицу простора и за неке друге ауторе, којима свраке нису попиле мозак, али које су временом ипак успели да корумпирају? Киш није био дисидент. Ћосић то није био никада. Академици – опозиционари су оседлали коња српској несрећи на крају века. Учествовали су дискретно, готово камерно, у упропашћивању много чега, најважнијих ствари, пре свега истинске културе. А у томе су им здушно помагали корумпирани чиновници, професори универзитета, и многи други. Завод за уџбенике и наставна средства и данас прештампава дела једног од тих академика, док другом руком краде студије савременика и прештампава их – без дозволе, уобичајеног хонорара. Разумног човека овде све нагони на то да постане вампирдџија. Колико посла има за комуналце, још више има за праве вампирџије. Овом земљом упркос свему још увек влада стари и нови дух вампира; и овде су, нормално, најуспешнији потомци море, вампировићи

Помоћ: Планета СУЗ

Featured

Ознаке

Здраво пријатељи!
Ево једне нове планете, коју смо открили овог лета, а која ту беше – чини се – одувек.

Посвећена је ренесансним духовима (у Срба), значи – реткима-

___________________________________________________

ХОРОСКОП / Бела Тукадруз

Ознаке

Синоћ прелиставао годишњи хороскоп (2016), астролога „Нов.“ М. Ш . штампан крајем прошле 2015., тј. ово.

Рак
Прошла година је, уз извесне проблеме изазване потребом за трансформацијом како себе, тако и живота у глобалу, била доста успешна. Година пред вама ће такође у себи још увек садржавати периоде који ће вас доводити у разна искушења и терати да мењате све што је лоше. Ваш фокус ће бити друштвена оријентација, посао, каријера и напор да се изразите у тим областима. Врло су могуће велике и корените промене као што је врло могуће ширење сфере вашег утицаја, али је питање колико сте ви спремни на то. Ваш даљи живот и развој укључује појмове друштвене функције и моћи, као и интеграцију вас у окружење шире заједнице или друштва. То за ваш знак баш и није природно стање, али ћете бити једноставно приморани на то.
Трансформације и промене обухватају однос између вас и друштва, комбиновање личних и друштвених потреба на обострану корист и утицај који оне моћне и доминантне особе води далеко изнад чисто личних интереса. Овим хоћу да кажем да можете, ако промене прихватите, очекивати положај одговорности. Такве промене ће бити веома интензивне све до краја априла. Вероватно је да ћете се више експонирати у друштву него раније и да ћете од маја имати нову, или бар видно измењену улогу која условљава већу интеракцију са другима, а успут нудећи могућност за извесни степен друштвеног утицаја. Све ово ће представљати велики изазов за вас, захтевајући поприличну вољу и амбицију да бисте успели, плус јасан циљ и сврху вашег боравка у таквој позицији.
Бићете у ситуацији, а самим тим и у проблему због вашег основног карактера и природе знака, са прихватањем власти и позиције која подразумева утицај на друге. То је одговорност, и као таква тражи да јој буде приступљено са максималном свешћу, а поготово тамо где одлуке које будете доносили утичу на добро стање и животе других. Ово говорим из разлога што се моћ чешће злоупотребљава него што се исправно користи и обично чешће послужи за сопствено величање и уздизање и подстиче свест о одвојености, пре него што кроз кооперацију ствара јединство и хармонију.
Дакле, мораћете да сагледате до ког степена сте способни да изразите своју индивидуалну природу на начин који има смисла за вас. Мораћете да се запитате да ли је позиција коју сте достигли оно што сте намеравали и да ли вас то испуњава. Ако буде тако и установите да вас испуњава и да је то оно што сте желели, онда сте тог момента дошли у посед кључа који ће вам отворити врата живота који ће бити обележен већим степеном смисла и сврхе. А ако не будете задовољни, мораћете испитати разлоге зашто је све кренуло наопако. А крене наопако због лоших избора које направите. Посебно током прва четири месеца будите спремни за све прилике, а које могу бити и веома турбулентне у својој манифестацији, које могу да искрсну. Нове могућности ће се сигурно појавити, а на вама је да их препознате и искористите.
Астролог је не само наговестио већ и погодио неке ствари, па ипак, – да ли сам разумео на прави начин то што је написао? И шта и да ли се «поклапа» у том предвиђању за мене? Пребојио сам, подвукао то што ми је запело за око још пре неколико месеци, када сам прочитао тај хороскоп.
Трећа, четврта и пета реченица хороскопа су – начелне. Говори се о стварима које су «могуће». Астролози никад не тврде нешто сто посто. Седму реченицу, подвучену црвеним, не разумем. Који положај, која одговорност? Мени нико никад ништа није понудио. Све сам морао да урадим за себе сам. Зашто мај? Шта се тада може догодити? Као извесно – операција Ш. – још једна операција са неизвесним исходом.
Какве прилике током прва четири месеца? Зар нису протекли прва три месеца у знаку Ш.- ове подмукле болести? Неизвесности? Онај који негује болесника, болеснији је од тога болесника. Сваког јутра се будим у 6, да би Ш. пробудио да попије Кубанске капи. У та три прва месеца осетио сам онај бол у грудима, какав сам осећао пре пар година, од благе ангине… Деда Станко је умро од срца; више личим на оца који је поживео пуних деведесет и који месец, мање на Деду – само што су нам животи били слични, несрећа нас повезује?
На граници сам. Каквој? Да све крене наопако? Што је више вероватно. Или набоље, што изгледа невероватно. Ако постоји судбина…. (Зар не постоји? Ако судбина не постоји, ако наш живот одређују « лоши избора које направимо», онда…)
Чини ми се да нема никаквих избора. Осим задатог – да пишем, да плачем, кад ми дође, а све чешће ми дође. Кроз писање и кроз сузе одлива се искуство, које може бити сачувано…

На моју жалост, налетео сам и на другу верзију хороскопа за 2016.

Рак. – Година на моменте неће бити лака, посебно током прве половине 2016. али ви ћете свакако и без обзира на све одисати задовољством. На то ће највише утицати хармонија која влада на пословном, али и емотивном плану. Кад кажем да година на моменте неће бити лака мислим на могуће проблеме који ће вас натерати да промените своје ставове, али и односе према окружењу а многи ће Ракови доживети комплетне трансформације и промене. Те промене неће саме по себи бити лаке и изискиваће одређене и психичке и физичке напоре, али је исход позитиван. Уз подршку Јупитера из знака Девице можете очекивати апсолутну подршку и протежирање од стране блиских надређених и шефова као и много повољности у пословању као и у свакодневном животу. У то се убрајају и добри партнерски односи у смислу ортаклука, као и могућа успешно решена законска питања, као и добре понуде везане за иностранство или инострана представништва.
Поље финансија ће бити доста јако и очекују вас изненадни добици. Многи Ракови ће успешно решавати питања некретнина, а и доживљавати успешна померања у каријери и запошљавање. Исто важи и за поље љубави. Љубав ће процветати, а многи ће доживети фаталну љубав на послу или са неким са киме пословно сарађују или са неким ко живи у вашем непосредном окружењу. Једини савет је да се ни случајно не упуштате у тајне везе или било какве врсте манипулативног деловања, било да се ради о послу или емоцијама, јер то води директно у пропаст.
Здравствено, редовно контролишите грудни кош и груди.

Хороскоп за период од 3. до 10. априла 2016. –

АСТРОЛОГ Михаило Чукић. РАК (22. 6. – 22. 7) – Посао – Задовољно трљате руке и бројите паре. Исплатило се оно у шта сте улагали. Пребродили сте финансијске проблеме и сада можете да се опустите. Период убирања ловорика на пословном плану за вас тек почиње. Потрудите се да са сарадницима изградите добре односе. Нема разлога да сумњате у нечију оданост. Правите планове за будуће пројекте. Пазите да себи не натоварите превише посла.
Љубав – Љубоморне сцене представљају саставни део љубавне игре. Партнер увек нешто забрља, а ви се питате шта је тиме хтео да вам поручи. Можда то чини намерно само да би разбио монотонију у вези?
Здравље – Обуздајте апетит, не претерујте са гурманском храном и слатишима.

Па се ви ту сада снађите! Не трљам задовољно руке и не бројим паре, ништа се није исплатило, узгред буди речено. Волео би да могу да правим планове, али…Навио сам аларм на телефону, да ме пробуди у у 6: 20 ч, пробудио се око 4, нисам могао поново да заспим; узнемирујуће мисли. Будућност ( пре свега мојих синова). Затим бол у грудима, који сам осећао пре неколико недеља; затрпаност стварима. Симптом. Данас Ш. изводим са Онколошке. Идем прво у њен стан да отворим прозоре, да се проветри. Много енергије уложено у – тзв- Нови медиј – Сурбита. Ефекат – ?

—–
Добио сам пре неколико дана непотписано писмо једног од посетилаца «Сазвежђа З», ове садржине:

Драги Господине Лукићу,
Јуче сте (ре)публиковали чланак „Новости“ („Пророчанство Асада и Гадафија: Европа у хаосу тероризма» од 26. март 2016. )14:44 који сте преименовали, «Европа у хаосу тероризма или „, заплићући се као пиле у кучине европске и светске политике, тј. Катастрофе. Шта ће то вама? Велики број ваших читалаца, у које спада и моја маленкост, прати ваше Сазвежђе Заветина због нечег другог. Зато што спадате у независне медије, или барем транспарентно стремите томе. Зато што вам на првом месту није политика, партикуларност, већ култура, књижевност, поезија, есеји, повезивање различитих дарова, разобличавање и раскринкавање заборава и свих облика перфидности. Обнова и заветине су вам веома важне у овим несрећним транзиционим временима, као већ потврђени знак препознавања зато се клоните политизовања, навијања, за националисте, екстремисте, монархисте, и друге, јер ваш идеал после свега што сте до данас усмерили, колико знам, не могу бити губљење времена на стварима на којима су пали политика и политичари, Европа, Америка и тзв. демократски свет. Не верујем да су вам идеали Гадафи, Асад, Блер, балкански политичари, ортодоксни исламисти али и православни фундаменталисти….Јер позив песника и карактер ренесанса је изнад тога…“ итд.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић)

Да одговорим? Коме? Човеку потписаном псудонимом? Једном од милиона заробљеника интернета, виртуелног света? Интернет је спојио свет, повезао планету, унео неку врсту путоказа у митски лавиринт назван ВАВИЛОНСКА КУЛА, али је донео и неочекивану грозницу претераних општења, праву поплаву, која може затрпати човека и душу његову. Неко непознати, који није недобронамеран (барем ми се тако чини), покушава да ме „усмери“, да ме врати у неку врсту стаклене куле, из које сам последњих година изашао. Али ја више нисам ђаче, којем је потребан учитељ, који ће га повремено повући за уво, кад се загледа кроз прозор, или замисли. Ја сам у годинама, када људи пишу Тестамент. За сваки случај.
Већ месецима се каним да наставим довршење коначне верзије романа ШИФРА ЈЕГУЉА. За кога? Кад издавача на виделу за ту књигу нема?…Да ли се могу уопште појавити? Када? И да ли би штампање тога романа изменило моју судбину? Ма какви. Не могу се тиме заносити, не!
Не усуђујем се да рукопис тога романа нудим преводиоцима на француски, немачки, руски; после неуспеха са романима мојих трилогија, пре свега и на првом месту „Анђујка“. У овој су ме земљи „сакрили“ као писца, и то се пресликава и на иностранство, пре свега Европу. За Европу су, одавде, из мог завичаја, интересантни … Али боље да то не напишем.
Средио сам обиман песнички рукопис „Когито клуб“, који је један часопис објавио пре две године у целини; преуредио сам га и дао му коначан облик. То може да буде штампано и кад не будем више био међу живима, рукопис неће застарети (верујем); може да буде важно сведочанство. Наравно, добро би било да буде штампан за мога живота.
Нема у друштву оних снага спремних за обнову српског друштва, барем ја не видим ту критичну масу. Има само сурогата. Не очекујем да ће неко штампати моје књиге романа, есеја, поезије, не. Нити да ће ме неко унапређивати, нити да ће ми додељивати књижевне награде, одликовања – не и не; тако да одбацујем и ту могућност за промене у мом животу, коју наговештава цитирани хороскопски знак рака. Није Бог затворио сва врата, написах – синоћ – у писму једном писцу из унутрашњости; или ако је и затворио многа врата, оставио је она једна једина, врата спаса. Није бог крив што је свет овако храпав, чворноват и немилосрдан. Већ је 6: 07. Ч. Активирао се аларм. Још мало па силазим на улицу, и аутобусом идем до центра града, до Ш. Да отворим прозоре, а онда на Онколошку клинику по Ш. ( 31. Март 2016)