Ознаке


Milena Jeftić Ničeva Kostić

U pet izložbenih soba Kuće legata sažete su četiri decenije raznolikog i bogatog opusa Milene Jeftić Ničeve Kostić: slike, kostimi za pozorišne predstave, lutke. Poslednja, peta soba u kojoj su slike velikog formata tropskog rastinja Ničevu predstavljaju i kao scenografa, jer je s jednim kostimom čiji se skuti prostiru preko cele prostorije stvorila uzbudljivu ambijentalnu instalaciju.

Naime, ono što je izloženo je tek deo njenog legata koji je zaveštala Kući legata, Muzeju pozorišne umetnosti, Matici srpskoj u Novom Sadu. Ovaj galantni gest, međutim, nije ovom prilikom ostao bez odjeka: Kuća legata je svom donatoru štampala i monografiju koja je promovisana u četvrtak uveče u Muzeju Cepter. Jelena Stojanović u svom monografskom tekstu ističe kao glavna uporišta Milene Jeftić Ničeve Kostić – pobunu, put ka stvaralačkoj slobodi – apstrakciji i stvaralačku strast. Dejan Vučetić analizira donirana umetnička dela, ističe „bogatstvo nesvakidašnjih tonova“, a Gordana Popović Vasić piše o Mileninim pozorišnim igrama i odgovornosti. Međutim i ta bogato ilustrovana monografija tek je nagoveštaj dela koje je u protekle četiri decenije nagrađeno sa više od 30 priznanja.

* Beograd krase, kad je reč o periodu između dva rata, legati bogatih trgovaca, industrijalaca, a danas izgleda da su darežljivi jedino umetnici?

– Poklanjali su kuće, pa i čitave ulice. Ali bogati su kupovali i slike, naručivali i to je bila relevantna stavka koja je govorila o njihovom statusu. Ali, i posle Drugog svetskog rata postojala je klasa prosvećenih koji su sakupljali: kupovali umetnička dela. To su bili političari, diplomate, inženjeri, lekari. Upravo oni su Narodnom i Muzeju savremene umetnosti donirali značajna dela koja su se nalazila u stalnim postavkama. Da su nam muzeji otvoreni, da se ne rekonstruišu sedam i deset godina ta vredna dela i danas bismo mogli da vidimo. Bilo je prestižno imati dela određenih umetnika, obilazile su se izložbe, u redu se nekad čekalo – uoči Nove godine – ispred Prodajne galerije Beograd na Kosančićevom vencu, jer su slike tada imale popust i mogle su da se kupe na rate.
PROGNANA STRAST – JA sam srećna dok radim, ja sam zaljubljena dok radim i to mi je dovoljno. Valjda, potom, to što je ugrađeno u platno i dospeva do publike. To bih htela i volela. Radim sa strašću koja je takođe prognana.

* Ali do pre dve decenije i država je kupovala?

– Nova Jugoslavija je dosta polagala na umetnost ako taj period posmatramo kroz otkupe. Kupovalo se po jedno delo sa svake samostalne izložbe. Muzeji su kupovali od umetnika za koje su bili zainteresovani. Grad je kupovao, opštine su kupovale. Slike su se nabavljale sem za muzeje i za naša inostrana predstavništva za kancelarije. Banke su kupovale. I, umetnik je mogao ne samo dostojanstveno da živi već se, što je bitno, osećao i društveno korisnim. Sem otkupa postojali su i razni državni stimulansi, stipendije, novac za stručna usavršavanja. Ko se, recimo, danas još seća nekad značajnog Fonda Moše Pijade koji je mladom, talentovanom slikaru, vajaru ili arhitekti obezbeđivao boravak u Parizu?

* A, onda je sve to je prestalo devedesetih…

– Ja sam nastavila da radim, ali imala sam tu sreću da sam bila zaposlena, inače bih mogla da umrem od gladi. Onda se 2000. ponovo javila nada koja je trajala dve ili tri godine, odnosno bili su organizovani otkupi. Međutim, sve to nije ličilo na period kada je država bila ta kojoj je bilo stalo do kulture pa je organizovala i Bitef i Fest i izgradila nekoliko muzeja – onaj na Ušću, Muzej revolucije u Novom Sadu u kom je danas Muzej savremene umetnosti Vojvodine.

* Sad se organizuju konkursi za otkup umetničkih dela?

– To je pomalo veštački način, jer je mnogo bolje kad komisija dođe u umetnikov atelje. Em vidi „uživo“ o čemu se radi, možda bolje upoznaje opus, lakše bira. Sad se konkuriše fotografijom a, naravno, s obzirom i na to ko sedi u toj komisiji može se otprilike pretpostaviti koga će odabrati ili koja će ustanova sa svojim zahtevom imati prednost. Pa, ajde da kažemo bolje išta nego ništa. Međutim, po reagovanju umetnika videlo se da ta formula nije idealna, usko je to grlo, pogotovo ako govorimo o periodu koji je trajao četvrt veka u kom muzeji ništa nisu nabavljali, pa o savremenoj umetnosti koja bi mogla da se vidi u tim kućama kulture teško da možemo i govoriti.
STVARANjE I DARIVANjE – UMETNIK, naravno, ne stvara da bi to što radi sačuvao za sebe. Stvara iz sopstvene potrebe za druge. Ja sam dobila od zajednice školovanjem, bila sam zaposlena. Kuća legata se otvorila pre deset godina i pozvali su me, na što sam ja odgovorila donacijom od 30 slika, a sad sam poklonila još pet iz najnovijeg ciklusa. Poklonila sam i galeriji Matice srpske jer sam se upravo tu i „srela“ sa umetnošću, a u tom gradu sam se dobrim delom i formirala pošto sam tu završila srednju školu. Onaj deo koji se tiče mog angažmana u pozorištu poklonjen je Muzeju pozorišne umetnosti. A, deo tog materijala je poklonjen i Pozorišnom muzeju u Novom Sadu.

* U kulturi vlada period apstinencije?

– I, opstaju samo najuporniji ili ne znam već kako da ih nazovem. Mnogi talentovani umetnici su promenili zanimanja, odustali – jer, ipak je najbitnija egzistencija. Pa ako umetnik još zasnuje i porodicu onda se problemi usložnjavaju. Znači, opstaje onaj ko ne može drugačije, uporan i spreman na odricanja svake vrste. Ali, ono što bi moglo da nas zabrinjava je što država upravo računa s tim!

* Među više od 30 nagrada koje ste dobili za svoje stvaralaštvo veći je broj vezan za rad u pozorištu?

– Ja sam prvenstveno slikar, a pozorište je druga, drugačija praksa gde sam uživala istražujući i unoseći inovacije jer sam nailazila na razumevanje uprave. A više je nagrada u toj oblasti jer jednostavno predstave idu na razne festivale i tako – ako se radi o dobrom ostvarenju – „kupe“ nagrade. U bivšoj Jugoslaviji bilo je dosta festivala, bilo ih je i u Srbiji.

U pozorište sam otišla da bih obezbedila egzistenciju i, istina je, posvetila sam mu se svom svojom dušom. Međutim slika je ono glavno u mom stvaralaštvu.

* Znači rad bez pauze?

– Kad bih došla kući oko šest po podne odmah bi se prihvatila slikanja, pa tako do dva, tri ujutro. I stalno tako. Nije bilo perioda kad sam prestajala da slikam.

„Kale za Fridu Kalo“

* Na vašim slikama su džungle, žitna, cvetna polja. U kojoj meri je to u dosluhu sa stvarnim životom?

– Sve što umetnik radi je u dosluhu sa stvarnim životom. Sve što slikam je doživljeno. Ipak, radi se o lepoti koju želim da „doturim“ ljudima u ova ružna, posna i krizna vremena. Međutim, jasno, možda se to može shvatiti i kao „ekološka misija“, jer mi zaista zavisimo od prirode prema kojoj se danas čovečanstvo ponaša bahato, ignorantno, eksploatatorski. Moj ciklus tropskih prašuma se i zove „Sačuvajmo postojanje“. Ali, ko želi to može da shvati i kao beg od stvarnosti jer život ovaj kojim smo okruženi, izgleda prilično depresivno, ne nudi alternative. Nemaš gde pobeći osim u sliku. Zasuti smo lažima, moral je u egzilu.

* Da li je indikativno što danas samo umetnici daju i poklanjaju.

– Umetnici su poslednje uporište humanosti a pritom izloženi svakojakim poniženjima. Ali ovde, u Srbiji se radi i o mentalitetu koji karakterišu zavist, kritizerstvo. Solidarnost je retka epizoda na ovim terenima.

* A, zakon o kulturi?

– Svakog dana očekujem vest da će umetnike poslati na polja da rade.

Milena Jeftić Ničeva Kostić: Moral je danas u egzilu | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements