O Leonardovim sveskama

SVESKE
[1] LEONARDA
DA VINČIJA


_______________________
(Razno)

[Spisak kućnog pribora]

Novo plehano posuđe.
Šest malih zdela.
Šest zdela.
Šest velikih tanjira.
Dva tanjira srednje veličine.
Dva mala tanjira.
Staro plehano posuđe.
Tri male zdele.
Četiri zdele.
Četiri četvrtaste pločice.
Dve male zdele.
Jedna velika zdela.
Jedan tanjir.
Četiri svećnjaka.
Jedan mali svećnjak.
Tri para čaršava, svaki četvorostruke širine.
Tri mala čaršava.
Dva stolnjaka i jedna polovina.
Šesnaest običnih stolnjaka.
Osam košulja.
Dva peškira.
Devet vunenih krpara.
Dva peškira.
Lavor.

str. 937.
______________________

O Leonardovim sveskama
Uvodne napomene srpskog izdavača

Po zapisanim tragovima i odjecima, Leonardo je, pretpostavljamo, naslikao dvadeset pet slika, u svakom slučaju ne više od četrdeset.
A od toga, do danas je sačuvano dvanaestak.Ali, kakvih slika!
Mada je uradio, neko bi mogao reći, sve u svemu mali broj slika,
Leonardovi dani su uvek bili ispunjeni intenzivnom delatnošću.
Neprestano je istraživao, sistematski posmatrao i proučavao, promišljao,konstruisao,i sve svoje uvide i zamisli, zaključke i otkrića, crtao je i zapisivao.
Tako je u sveskama ispisao dvadeset do trideset hiljada stranica.
Sve što je u njima napisao bilo je novo, do tada neznano,u oblasti
nauka,tehnologija ili umetnosti.To su pionirski radovi jednog univerzalnog duha, višedisciplinarnog genija.
Međutim, od tog izvanrednog rukopisnog opusa do danas je sačuvano samo sedam hiljada folija, naime, tek petina ili četvrtina svih njegovih spisa.
Ovdašnjim čitaocima je u prevodu do danas bio poznat samo neveliki
deo onoga što sad prvi put imaju u rukama. Mogli smo na srpskom jeziku da čitamo samo nepotpunu kompilaciju Leonardovih zapisa o slikarstvu, znanu pod naslovom Traktat o slikarstvu, i zbirke njegovih basni i književnoironičnih predskazanja. Ali osim ovih Svezaka, u sledećem tomu su još tri sveske, poslednje pronađene u Nacionalnoj biblioteci u Madridu, nazvane Madridski kodeksi (I i II), sa čijim se sumarnim opisom čitaoci mogu upoznati u dodatku posvećenom istorijatu Leonardovih rukopisa. Leonardovi sačuvani originalni rukopisi rasejani su po Evropi.
U Milanu, Veneciji, Parizu, Londonu, Madridu…Samo jedan kodeks se nalazi u SAD, u Sijetlu. Svi su faksimilizovani, više ili manje tačno raščitani (ko ne zna da je Leonardo pisao s naličja i unatrag, kao u ogledalu!), poglavito fragmentarno priređivani u raznim
izdanjima, ali kad se sve sabere – svi su objavljeni, logično, na italijanskom jeziku, i u svom integralnom zbiru jedino još postoje u engleskom prevodu. I naše izdanje Svezaka je, kao što su to i engleska, nemačka, francuska, ruska, bez crteža koji bi udvostručili
ili čak utrostručili obim knjige. Uz to, crteži, koji idu od ovlašnih i dijagramskih do veoma detaljnih, pa čak i nerealističkih i fantastičnih, nisu suštinski neophodni za razumevanje zapisa.
Pri tome, crteži su pod izričitim muzejskim i arhivskim pravima, pa čine knjige basnoslovno skupim. Leonardu su, uostalom, služili prvenstveno za demonstraciju,svedočeći u isti mah o njegovom umetničkom geniju. Deo njih se može videti u specijalnim monografijama objavljivanim širom sveta,i za njih jezik nije prepreka.
Takvu monografiju,posvećenu isključivo Leonardovim izumima i mašinama, priprema i ovaj izdavač. Prevodilac se, prihvatajući predlog izdavača, držao razvrstavanja raznolike građe iz Leonardovih sveske kakvo je predložio škotski istraživač Edvard Makardi, koji
je u to, započevši svoj divovski priređivački i prevodilački projekt u prvoj deceniji 20. veka, uložio najmanje dvadeset godina života. Naravno, postoje i drugi, raniji (pre svega dr Rihtera) i kasniji modeli klasifikacije, ali ovaj je najubedljiviji i ajkomunikativniji,
pa takav delotvorno omogućava čitaocu kretanje kroz divlju i bujnu šumu koju njen tvorac nije stigao da prometne u sistematski sređene pojedinačne vrtove, u komponovana završena dela (a one studije koje je definitivno oblikovao, nažalost, su izgubljene).
S obzirom na to da je Leonardo bio ekspert u mnogim oblastima znanja i veština,njegovi zapisi se kreću u širokom opsegu tema, problema, pojava, namena i stilova.
Osim naučnih uvida i tehnoloških zamisli, tu su i zagonetke, alegorije, zabavne priče, pa i neke lične stvari, kao i nađeni odlomci iz njegove prepiske. Mogli bismo reći da se u svim sveskama pomalja neka osobena autorska strategija kadra da i najsuvoparnije stvari i najkomplikovanija objašnjenja učini zanimljivim.
Nije važno da li se u zapisima govori o vodi, ptičjem letu, krvotoku, čovekovim organima, mehanici,hidraulici i mnogim zamislima svakojakih mašina,ili pak o irigacionim projektima, zdanjima,gradovima i muzičkim instrumentima,o matematici i teorijskim principima,o slikarstvu i vajarstvu,u svim rečenicama zapažamo izvesni
poetski odblesak. Kao što je u svojim umetničkim delima Leonardo umeo da se znalački služi varijacijama kao metodom traganja za konačnim u beskonačnom, tako su varijacije prisutne i u njegovom pisanju. Slične ideje koje se javljaju u raznim beleškama pokazuju da je Leonardo neprestano tragao za najjasnijom formulacijom svojih misli. Stalno ih je zapisivao, na različitim mestima i u različitim olnostima,počinjući svaku novu misao na novoj stranici, uvek po nekom manje ili više vidljivom planu za konačno uobličenje neke knjige.
Znao je Leonardo da ogroman broj njegovih zapisa o različitim stvarima,na kojima je često radio godinama, jer se uvek vraćao svemu što bi jednom započeo, predstavlja istinski haos za svakog osim za njega.Jedan od kodeksa zato i počinje takoreći izvinjenjem: „Ovo će biti zbirka bez reda,sastavljena od mnogo listova koje ovde prepisujem, nadajući se, pored toga,da ću ih postaviti na odgovarajuća mesta, prema temi koju razmatraju; i, verujem da ću, pre nego što završim s ovim, uspeti da istu stvar ponovim nekoliko puta; i stoga, o čitaoče, kriviti me nemoj, jer tema je sijaset, a pamćenje ne može da ih drži na okupu i kaže ’ovo preskačem, jer sam već napisao’. I budući da želim da izbegnem ovakvu grešku, biće neophodno,kako bih predupredio ponavljanja, da u svakoj prilici
kad želim da prepišem pasus, uvek pročitam prethodni deo, i to naročito zbog dugog vremena koje je prošlo između sastavljanja jednog i drugog.“
Taj naum Leonardo nikad nije ispunio, ili mi barem danas ne znamo da jeste.
Prema njegovoj poslednjoj volji, svi ti papiri prešli su u ruke njegovog učenika i prijatelja Frančeska Melcija, koji je iz njih sastavio jedino skraćenu knjigu o slikarstvu, a ni ona nije bila objavljena za Melcijevog života. Posle Melcijeve smrti, počelo je rasturanje spisa. Nestajali su, razdvajani, rasprodavani, kradeni,
pojedine folije istrgnute su iz povezanih kodeksa… Ukratko, rukopisi su postali žrtve prilično složene istorije.
Tek više od trista godina posle Leonardove smrti, kad je bio za večnost priznat njegov umetnički genije, počeli su i kolekcionari da se interesuju za njegove rukopise.Ipak, ošto je poslednjih decenija 19. veka (u doba Žila Verna), takoreći, utvrđen identitet Leonarda
i kao naučnog i tehnološkog genija renesanse, koji je u mnogo čemu bio daleko ispred svog vremena, počeo je pionirski rad na sabiranju autografa i objavljivanju njegovih rukopisa kao vrhunskih dela kulture i individualne kreativnosti koju odlikuje briljantna
raznolikost i inventivnost bez premca.

*
Na kraju, od najranijih pisanih tragova o Leonardovim naučnim i inženjerskim radovima, još i ovaj izvod iz Putovanja kardinala Luisa Aragonskog kroz Nemačku,Holandiju, Francusku i severnu Italiju (1517–1518), koje je zapisao Antonio de Beatis:
„Monsinjor i mi pođosmo u odvojeni deo zamka (Amboaz) da vidimo gospara Leonarda Vinčija Firentinca… Taj učeni čovek pisao je o anatomiji sa silnim obiljem detalja, u isti mah ilustracijama pokazujući udove i mišiće, nerve, vene i ligamente unutrašnjih delova,i sve ono što može biti prikazano od tela muškaraca i žena, na način s kojim se nikada niko nije mogao meriti. A to smo videli svojim očima, i osim toga rekao nam je da je secirao više od trideset tela muškaraca i žena svih doba starosti. Takođe je pretresao
prirodu vode,smišljao razne mašine i druge stvari,što je sve pohranio u neizbrojivim sveskama – sve na narodnom jeziku – koje će, ugledaju li jednom dana, biti korisne i pružiti veliko zadovoljstvo.“
[J. A.]*
Jovica Aćin,
Izdavač:SG, Beograd. Prevodilac: Nada Uzelac [Biblioteka Književne nauke, umetnost i kultura. Kolekcija Tragovi Urednik Jovica Aćin, videti više: http://antologijaol.wordpress.com/2011/07/21/%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B0%D1%9B%D0%B8%D0%BD-%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/

ЛеЗ 0006554

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s