Слутиш ли макар, како ми је било у паузама бомбардовања?
Та, тишина, око мене док је владала, тишина долазећа издалека;
читао сам Паунда узалуд. Његови есеји о стиховима простирућим
кроз векове не беху лековити, утеха, не никако;
ти есеји деловали су страшније од распрскавања Нато бомби.
Живот. Како је изгледао живот проведен под бомбама?
Можда је то био живот неке уплашене птице изненада
истеране из гнезда старих јабланова.
Ни за чим нисам имао да жалим –
ја детлић – плен изложен као мета на стрељани.
На губилиште подсећала је моја отаџбина,
срушене зграде, мостови, авалски телевизијски торањ,
супрасну крмачу у свињцу очевом погодила је касетна бомба
за њом је плакао мој отац – дугогодишњи свињски трговац.
Кад почну да завијају ваздушне сирене наговештавајући
пакао модерног човечанства – опасност из ваздуха; и керови
из комшијских дворишта почну завијати са њима у дуету.
У почетку грађани се склањаше у подрум, међу каце
импровизована атомска склоништа, а онда кад бомбардовање
поодмаче било им је свеједно где су се затекли.
Картали су се за столом уинат изнесеним насред улице
пијући кафу из лонца у групама.
Само су жене негдашње активисткиње комунизма,
окретале главу ка небу и махом од страха предсказивале
челичне небеске машине: Ево долазе. Најављивале би катастрофу.
Окретале су главе својеврсни ходајући сунцокрети
наши ратни ветерани, најављујући авионе као да
међу нас стиже оклопна пешадија из суседне улице.
Шта мислим о Америци?
У паузама мислим о тишини.
Благословена да је тишина.
Нек живи мој брат у миру.
__________________________
ЛеЗ 0006540
РЕНЕСАНСА | Српска ренесанса 