БУМЕРАНГ / Белатукадруз

ЈЕКСЕР И ЈЕКСЕРАШИ2

БРАНКО АЛЕКСИЋ (1951, песник и критичар) у
есеју Проблем регионалног и универзалног3, позивајући се на Џојса,
Финенганово бдење (Локализација легенде води легализацији
латифундизма) руга се нашим јексерашима, буни се против харачлија
књижевног провинцијализма.4
Б. Алексић ( у потпоглављу Страдање од јексера:
КЊИЖЕВНОСТ, 10 ) пише: “ ТБЦ, ПРВИ ЗГЛОБ Мирослава
Јосића Вишњића, једног из генерације јексераша завршен је седмим наставком.
( — Неки их зову генерацијом неопримитиваца; још неразумљивије, други
ласкавци: писцима стварносне прозе: – Назив Јексераши задржавам са
страница рукописа ABRAXAS, из 1968. године, када се у истом часопису
КЊИЖЕВНОСТ појавила једна од проза тих скакаваца, под својственим
насловом А СТЕВИЦА МИЛИН СТРАДО ОД ЈЕКСЕРА, са почетком
„А ја сам умро од јексера“ – – ) „.5
Алексић у наставку овог свог текста, пише и о случају његовог
циклуса MILLEFIORI из књиге сатура МILLENARIUS , I.6
Као што се види, овде су употребљене крупне речи. Дати су
невероватни описи ситуација и духовне климе. Књижевних актера и
уредника. Дате су, често, и веома тачне оцене. Па ипак, све се то могло
можда рећи питомије? Зашто није? Б. Алексић није денуцијант и
чврста продужена руке Једине Партије. Б. Алексић је млад писац, у то
време, коме су нешто старије колеге, очигледно затварале врата испред
носа.
Није битно да ли је он талентованији и образованији од њих,
важно је то – да га они онемогућују као писца, да чине оно исто што
су њима чинили на њиховим почецима неки други. Б. Алексић је,
узгред буди речено, дипломирао на катедри са општу књижевност
Филолошког факултета и наставио постдипломске студије.
Вратићемо се и на његове почетке, када је као врло млад
песник објавио прву књигу у „Матици Српској“, кад тамо ни
„јексераши“ а ни многи други писци нису могли објавити своје књиге.
Алексић се побунио, очигледно, против канонизације
јексераша. Његова је побуна у том смислу сасвим легитимна, иако му
аргументи понекад нису довољно убедљиви. Против те канонизације
побунио се десетак година пре тога и писац Данило Киш.7
Бунећи се, скоро десетак година пре Алексића против
канонизације „стварносне прозе“ (јексерашке), Киш је
раскринкао „скоро целокупну нашу критику“ , која „углавном
и не чини ништа друго до то: ослушкује долазак тог
књижевног комунизма и одмерава у делима удео
реалистичког“.

Киш се побунио против канонизације, јер она у ствари значи
„обнављање старе праксе канонизације социјалистичког реализма: све
што није „критички“ уз то „реализам“ (раније соц. реализам) јесте
естетизам и декаденција, и као такво штетно или бар достојно
презрења“. Киш је пластично насликао Ђубриште наше
послератне књижевности, као и бујне тикве које расту на њему.
Бранко Алексић је гађао, дакле, јексераше у најосетљивија
места и ране, и, наравно, они су настојали, тамо где су могли, да
онемогуће објављивање његових књига. Бранити јексераше од
приговора Бранка Алексића, значи покушати бранити их и од
приговора Киша, значило би бранити нешто анахроно, „штетно или бар
достојно презрења“, и зато се С. Игњатовић у ту авантуру не
упушта.8

ЛИРИК.-Мирослав Јосић Вишњић.9 То је, дакле,
написао, аутор „златних страница српске прозе“.10

„Златни“ рецензент11 Јосићевог романа, дакле, Јосића сматра
„највећим лириком“ међу „савременим српским прозним писцима“ –
шта то значи? Колико је то, пре свега, близу истине? Шта, заиста
значи, рећи за један роман да је „поема унутрашњег монолога“?
„Писање и објављивање су као светлост и тама. / Све речи
пре прве реченице у овом тексту говоре о светлу, а сви редови после
ове, друге реченице посвећени су помрчини, тами, мраку“.12
У Летопису, дакле, Јосић износи „на видело“ предисторију и
историју свога поменутог романа.
Поред свега осталог, Јосић цитира запис „госпође Светлане –
Велмар Јанковић – прво јавно сведочанство о томе шта се догађало у
„Просвети“ и њеној околини (а надам се да ће и други сведоци
проговорити, као и да постоје разни акти и записници у издавачким и
партијским архивима).13

Одмах иза ових редова, Јосић у заградама, додаје своју „малу
напомену“.14
Коме веровати – сведоку првога реда, Светлани – Велмар –
Јанковић,15 када тврди, црно на бело, наводећи речи покојног Зорана
Мишића, да он уопште није прочитао Јосићев „Приступ у
светлост“, или Јосићу, који тврди како је покојни Мишић хвалио
рукопис који није прочитао?
Јосићу се допадају књижевни „суседи“ Апулеј, Аретино,
Гогољ, Бирс, Новалис, По, Фокнер или Лотреамон – али какве сам
Јосић, или било која његова објављена књига, има везе са споменутима?
(…)

КРИТИК. – „Књижевне новине“ су у своје време имале
рубрику ПРИМЉЕНЕ КЊИГЕ, и Мирослав Јосић Вишњић је у
периоду април – август 1969. године, као двадесетрогодишњак,
објављивао кратке осврте поводом нових књига.Не кажем да би му
позавидео и Ј. Скерлић.16
Позабавимо се мало тим критикама, сада када су прошле
године како су написане.
Ако је већ признао осамнаестогодишњем Бранку Алексићу да
је написао у првој објављеној књизи „четири добре песме“, зашто
инсинуира да тај млади песник неће преживети?
Алексић је преживео и као песник и као критичар, ма шта о
томе мислио Јосић, његови следбеници или адвокати.
(Да се одмах разумемо, Б. Алексић није моја књижевна
симпатија.)
Порука те Јосићеве критике младом Алексићу да се
БЛАГОВРЕМЕНО ПОВУЧЕ – није ли због тога читав приказ и
написан?
Шта значе критикове речи: неће бити последњи који је после
прве књиге пропао: није ли то, можда, прикривена исповест лирика
Јосића?
Да ли је сам Јосић Вишњић написао једну или две добре
песме до своје двадесет и треће године?
То је сасвим логично и умесно питање: Да ли у раном
стваралаштву Јосића Вишњића, пре свега у његовом сепарату песама
Азбука смеха, или у песмама које је објављивао на страницама
сомборског омладинског листа „Покрета“, има барем четири песме, или
три, које се могу сматрати као „добре“?
Тон и стил којим су писани ти кратки прикази, налик по
краткоћи на пресуде преког суда, упућују на нешто друго, што није
видљиво одмах, на извесну драму, или искуство драме. Она се
морала догодити у своје време, сва је прилика, у души младог песника
Јосића Вишњића.17
Критик је, у ствари, блефер, и поседује много више – да се
послужим речима песника М. Станисављевића – таште
преосетљивости спремне увек да саму себе саблазни, него умећа
кадрог да самом себи буде водич.
Не кријем: био сам годинама у заблуди, када је реч о раном
стваралаштву Јосића Вишњића. Жалим што се ова прича одужила, и
извињавам се евентуалном читаоцу због тога.
Те критике нашег критика је одавно прегазило време. Те
критике су лапидарне, необавезујуће, ликвидаторске, пристрасне и
глупе, поготову кад се неко кога су најављивали као даровитог
приповедача бави књижевним предвиђањима: зар та архаична
делатност више не приличи пророцима и сибилама?
А шта то ова стапарска свезналица има заједничкога са
њима?
Да којим случајем почетком деведесетих година нисам започео
рад на Антологији Феникс, да нисам данима и данима прелиставао
стотине књига и књижевних часописа, ја бих остао, признајем, у
великој заблуди, када је реч о овом стапарском „генију“ – лирику и
критику.

ПОЧЕТНИК. – Колико има истине у томе да су многи добри
прозни писци пропали песници?
Да ли то уопште нешто значи кад Јосић пише да више цени
књиге песама од збирки песама?
Је ли то неки блеферски штос, бацити неком прашину у очи,
псеудо разматрање о суштини поезије?
Да ли можда значи неко искуство, болно рецимо?
Одјек неки немушт, рецимо, одјек трагедије прве збирке
песама М. Ј. Вишњића?18
Књижевност је Јосићу, како сам каже, постала, по преласку у
Београд на студије, прва и најважнија делатност, али нам не каже шта
је било са студијама?
Је ли их окончао?

Из Јосићевог Приступа у биографију видимо да се родио
uomo universale, геније и вундеркинд, који се у све разуме, у улично
позориште, сликање, компоновање, бокс и писање, уређивање новина
и организовање омладинског живота у Стапару. Толики нарцизам је
више него бљутав.19

Јосићев сепарат песама АЗБУКА СМЕХА нисам могао
пронаћи ни у једној библиотеци у Београду. Ни у Народној.

Помислио сам да је реч о мистификацији,да је аутор није ни
написао, али нисам хтео да одустанем од трагања.
Наручио сам укоричене комплете локалног омладинског
сомборског листа ПОКРЕТ, и неколико дана сам те пожутеле
странице пажљиво прелиставао20.

То је све, што је лирик написао и објавио до своје 21. године у
локалном сомборском листу „Покрет“.

Рано стваралаштво Јосића прекрио је суверени песак пустиње,
времена и заборава. Разгрћући, као булдожерима, те огромне пешчане
дине, да бисмо нашли макар фосилне остатке младог лирика,
налазимо само угарке болесно амбициозног паланачког младића који
је самог себе спалио на ломачи као песника.
Психолошки гледано, то је била трагедија, траума која се
тешко и споро заборавља.
Лирик Јосић, обрачунавајући се са собом као песником тајно,
као критик, јавно, у једном кратком периоду, жестоко и цинично,
целомудрено, обрушио се на неке од младића који нису навршили ни
деветнаесту или двадесету годину живота, журећи се да што пре
штампају прве стихове и књиге.

„СВЕ ВИШЕ млади песници, журећи да што пре
штампају прву књигу, објављују збирке у којима има свега, сем
поезије“. То је наш Лирик написао као критик о мојој првој збирци,
1969. године, а колико се то баш односи на оно што је сам Јосић
написао као песник, није потребно нашироко доказивати. У светској
литератури, само је један написао стихове који ће се памтити (Рембо)
; више је оних који нису у томе имали успеха као младићи, а Рилке је
у томе парадигма.
Јосића сам неколико пут срео у животу. Први пут, у јесен
1969. године, у редакцији „Студента“, и тад је он покушао да ме убеди,
да објасни, да је био у праву, иако ја нисам тражио објашњење, што је
написао онако оштар приказ моје прве књиге.
Поново сам Јосића сусрео, сасвим случајно, у редакцији СКЗ
много година касније: 1993. године.21

НАСТАВАК.- Објављујем ово (Лакићевићево , М. Л.) писмо, као документ о
времену и људима.Није потребно да га коментаришем: оно је
самом себи најбољи коментар.22
Лета 1997. , коначно су, после толико година, након што су
написане, објављене обе књиге које је Д. Лакићевић имао у рукама ,
друга и трећа књига ПУШТАЊА ВОДЕ МРТВИМА ЗА
ДУШУ: Литургија (Велика магаза) и Ујкин дом.
Евентуални читалац је у прилици да их потражи, прочита и
увери се – о каквим је књигама реч и колико се то слаже са оценом
уредника Д. Л.
Но, Д. Л. је једини уредник, у Београду, који је током последњих
неколико година (почев од 1989. до 1995. ) смогао снаге, да одговори
барем и напише јавно, зашто одбија обе књиге.23

Зашто овај текст?

„Какву ћемо ми слику оставити за собом, питамо се на том
углу који је и сам упечатљива слика недокончаних противуречја“ , пише
Срба Игњатовић у поглављу Да ли ми је жаба улетела у уста у
својој већ спомињаној књизи.
На основу онога што сам обелоданио, а то није ни приближна
слика, све делује толико суморно.
Ако ниси са ЊИМА, ако ниси у њиховој групи и крду, или
стаду, онда су ти, као писцу, скоро свуда затворена врата редакција.24
Ова прича о Бумерангу није завршена. Она ће имати своје
неизбежни наставак. И пошто смо сви ми , под стакленим звоном,
убрзо ће се видети, да парафразирамо Шекспира, ко у себи има
музике, кога слатки склад, и Истина, дира, а ко је створен за
преваре, за крађе, за подвале, чија су чувства духа мрачна као ноћ.
Евентуални читалац ће све то моћи да види као на длану.
Будући читалац. Таквима никад неће веровати …
И то је она правда која изгледа да касни, али која ипак
стиже…све.

(Понедељак, 26. јануар 1995 . – крајем августа 1997)

________________________________ НАПОМЕНЕ

1 Шта је бумеранг? У животу, као и у књижевности, постоји бумеранг,
феномен вредан истраживања. То је срполико оружје аустралиских урођеника; враћа
се на место одакле је бачено, ако не погоди циљ. У преносном смислу, то је разлог или
средство које се окреће против онога који се њим служи. Овај рад ће покушати, да на
ограниченој грађи, расветли понешто од овог феномена.

2 Предлажем да кренемо трагом те приче о јексеру и јексерашима, да је
одмотамо као клупче до краја. Да видимо шта се све налази иза те метафоре.

3 В. у књ. КУЛТУРА КРИТИКА ЛИРА МОТИКА, радионица СИЦ,
Београд, јун 1981, стр. 193

4 “ НАШИ ЈЕКСЕРАШИ – названи тако, прегледности њихове поради,
по типичним причама у којима се главе разбијају укуцавањем јексера ( за
категоризацију упор. Разбијање истине као излога митоманије у листу Студент бр.
7 / 1976) , наши јексераши имају своју линију у прози – како гласи стварносни
исказ Видосава Стевановића као уредника издавачке куће ПРОСВЕТА, дат у
просторији редакције (….)
’ …Ми смо последњих година залутали у подручје регионалног и локалног,
што је – сматрам – смрт за књижевност. Ради тога је пропала и бит генерација у САД.
Књиге постају нечитљиве, досадне, разумљиве само становницима једне општине ’ ,
бележи један од одговора Давида Албахарија у СТУДЕНТУ , XXXVI, бр. 19, 10.
10. 1974, Бранки Криловић. Међутим, одмах на суседној страници лист
СТУДЕНТ (тада још увек), објављује управо као илустрацију Албахаријевог
мишљења, једног од наших јексераша, Рајка Лукача. Наслов Лукачеве приче је
управо „општински“: „Догодило се на данашњи дан у Босанској Дубици“. ЛИНИЈА
јексераша у прози је добро искуцана: Љубиша Јеремић који их први „укоричује“
(антологија НОВА СРПСКА ПРИПОВЕТКА, са друштвено – социолошки
аналфабетским подражавањем ЛИНИЈЕ, слично овоме на стр. XIII Јеремићевог
предговора: „…Тај тзв. свет друштвене периферије заправо је свет највише слободан
од друштвеног, или било каквог другог спољног надзиравања“) , подржава их и у
библиотеци САВРЕМЕНИК СКЗ. Институцијско афирмисање јексерашких
приповедача иде и преко Стевановићевог положаја уредника који експлиците
спроводи објављивање књига прозе ПО СВОЈОЈ ЛИНИЈИ, што чини и Милисав
Савић са краћим прозним целинама, као главни и одговорни уредник у
КЊИЖЕВНОЈ РЕЧИ (1972 – 1977). Као резултат стандардизације њиховог
паланачког, патријархалног духа дошљака у Мегалополис, појављује се међу њима
најзад отужни МАНИР. Наши јексераши ласцивне изразе и погрдне речи „
употребљавају систематски без повода. Јер, ако преносимо малограђанску, сеоску или
средину великог града у књижевност, ми је не пресликавамо, већ је уметнички трансформишемо,
са тротоара или сеоског пута“ (Рашко Јовановић у листу МЛАДОСТ бр. 996, 16. 4. 1976)“.

5 Алексић затим наводи одломак из рецензије Светлане Велмар- Јанковић:
“ Проза Јосића Вишњића у ствари је сасвим необично ткање, танано
ткање у језику у које се упреда све што може да ствара човекову егзистенцију:
садржаји свих сећања и садржаји непосредне садашњости ; оно што, по својој ћуди,
бележи памћење, и оно што, у сваком тренутку, бележе чула. Наратор, присутно
„ја“ове прозе, путује возом, и за то време живи два живота: живот из сећања
блиских и даљих, и сасвим далеких, и живот из непосредне садашњости, оне воза
у покрету а субјекта у некретању“ (…) –
Алексић пише даље: „Јосићеву безначајну композицију вештачки
спојених редака, то љуљушкање читавих вагона речи у дубоком фризу – редакција
ПРОСВЕТЕ је са одушевљењем уредника, равно просечном сентиментализму
малограђанске забленутости у воз који успављује и дакле трговачко добро
обећава, – прихватила за објављивање и у посебној књизи, 1976. године.
Механицистичко повезивање нарације, ту пан – тираду скрпљену пантеизмом
слика са путовања у мрачном тунелу јексерашког удеса, Вишњић – ако је судити
и по објављеној рецензији о његовом рукопису, – и није могао безазленије и
уверљивије завршити него таблицом „такав је крај пута, гле, такав и почетак“.
Али узалуд овакви возови хоће да двоструким животом још прођу као типични
модел сасвим необично ткан ; у непосредној садашњости њихов садржај само може
гушити фразеолошком тамом тунела који никада није било тешко прокопати:
тај тунел је питање најобичнијег општег места. Свака слична проза јексераша
која нема своје ћуди, пролази и нестаје у том тунелу“ (стр. 89 – 90).

6 “ … књига ни ове године неће бити објављена у ПРОСВЕТИ ( – ово
треба истаћи да се не би успоставио каузалан однос између свих прилога или
аутора годинама искоришћаваног за свеске часописа који издаје ПРОСВЕТА, и, са
друге стране, издавачког годишњег плана исте куће). Наиме, сатура
MILLENARIUS једноставно по његовом сопственом образложењу – НИЈЕ БИЛА
НА ЛИНИЈИ Видосава Стевановића, уредника издавачког предузећа
ПРОСВЕТА, – ове године за ту сатуру и поред сада „изузетно повољне
рецензије“ Светлане Велмар – Јанковић – нема новца. Године 1975. В. Стевановић
је изјавио да мора да изађе из просторије уредништва у којој је водио разговор са
мном, јер као рецензент „то више не може да слуша“ ( ТО: да неко НЕЋЕ да буде
на ЊЕГОВОЈ ЛИНИЈИ јексераша које он идеалном интериоризацијом са свог
положаја и објављује). Али стоји уверење С. В. Јанковићеве да се „уредницима
диже коса на глави кад им она каже о чему је књига“ рукописа MILLENARIUS
који је већим делом у циклусима објављен у југословенским књижевним часописима.
Кад је након присуствовања В. Стевановићевом разбешњелом и неконтролисаном
разговору, увидела да ће ипак морати сама да напише рецензију о рукопису
MILLENARIUS , Светлана Велмар- Јанковић је тим живописним описом дизања
косе на глави и закључила да „и тако“ , ове године књига не би прошла…“

7 „Колико је тачно да Вас превасходно заокупља форма, та фамозна форма,
како сте једном примијетили?“ питали су Киша у своје време. Киш је на ово питање
одговорио:
„То да мене превасходно заокупља та фамозна форма није ништа друго
до једна злобна инвектива која је потекла из школе тзв. СТВАРНОСНЕ
ПРОЗЕ, која по сваку цену жели да анулира сваког ко се дотакао прозе или
размишљао о њој, јер у нашој литератури прозни простор се дели на њих и оно
што је било пре њих, а пре њих је био потоп, пре њих су писали „формалности“,
те би их они хтели стрпати у формалин, пре њих је писце заокупљала искључиво
„форма“, а њих, ето, заокупља „сарджина“, а најгори од свих формалиста међу
онима пре њих јесте управо моја маленкост, они чак имају доказа за то, наравно
црно на бело (…) (као то тврди, опет црно на бело, њихов портпарол и званични
критичар Љ. Јеремић)…“ (Д. Киш, ПО – ЕТИКА , књига друга, Мала едиција
Идеја, Београд, , 1974, стр. 157).
Упоредите ово што каже Данило Киш са оним што је написао Алексић, и
видећете да се ту ради, најпростије речено, о истој ствари..

8 Говорио сам о књижевном раду Србе Игњатовића приликом једне
уприличене годишњице његовог књижевног рада; тада су га сви присвајали –
критичари, прозни писци и песници, који су тада говорили о њему, а то је можда зато
што је веома сложена личност, и ја сам онда рекао, покушавајући да све то резимирам,
да је Игњатовић тип писца попут Борхеса, који се успешно огледао у разним
жанровима. Игњатовић нема потребе да буде „адвокат“ своје књижевне генерације, јер
би онда радио против себе и Истине у једном дубљем смислу речи...

9 „Мирослав Јосић Вишњић (1946), у српску књижевност је ушао са
прозном књигом Лепа Јелена, крајем шесдесетих година. Пред нама је рукопис
ПРИСТУП У СВЕТЛОСТ (ТБЦ, први зглоб), први део романа (објављен у
часопису Књижевност, 1975. године), а за други део, Одбрана и пропаст Бодрога у
седам годишњих доба, писац је добио НИН-ову награду за роман 1991. године . /
Јосић Вишњић је писац с посебним осећањем за језик, за ритам и мелодију реченице.
Његов свет има нечег од Црњанскове меланхолије и Настасијевићеве лирике. Овај
роман најбоље показује зашто је Јосић Вишњић можда највећи лирик (моје истицање
– М. Л. ) међу савременим српским прозним писцима. У првој верзији, роман Приступ
у светлост био је другачије склопљен, данас га читамо као својеврсну поему
унутрашњег монолога (опет моје истицање – М. Л. ). (…) / Рукопис књиге
Приступ у светлост имао је чудну судбину. Нападан је и забрањиван, а писац
осуђиван. Његова историја исписана је руком самог аутора на крају романа. Данас се
чита и као слика о једном времену кога многи писци нису били поштеђени“.

10 ’Имао Херцеговац козу Чубру. Дође човјек (као Србијанац, Црногорац
или Лала) и купи је. Кроз неколико година, пут га нанесе крај купчеве куће.
Одлучи да сврати. Упита се за здравље и исприча да је дошао због тога и тога,
да види ваља ли она коза што је продаде, јер он никда није лагао, ако не ваља,
вратиће му паре. – Добра је, не може бити боља, одговори домаћин. Чим сам је
довео, ставио сам јој око врата звоно, вазда је прва, јави, неће у туђи зијан. Алал
ти сваки динар што сам ти дао одговори му (као Србијанац, Црногорац или Лала)
. / – Знао сам богами , чим у овај крај дође да ће бити неки вођа, прва свугдје ’,
вели Ера. А ја бих се клео да сам је чуо како ноћу вечи, јер је доцније побегла,
нестала је. Нема живота без свога краја и народа“ (Радослав Братић, СМРТ
СПАСИТЕЉА, Просвета, Београд, 1973, стр. 53) .

11 „Златни“ рецензент, ипак, представља својеврстан феномен, када би га
упоређивали са неким од писаца, који су га омогућили, то би био узалудан посао, пошто
он највише личи на оног свог књижевног јунака, кога је већ описао, у свом првом
роману, који му је објавио В. Стевановић, уредник „Просвете“, а касније – главни и
одговорни уредник БИГЗ-а, који га је довео и поставио за уредника БИГЗа. Није
тешко учинити смешним мекетање и аргументацију једне „Чубре“!

12 Мирослав Јосић Вишњић, ЛЕТОПИС ПРВОГА ЗГЛОБА
(Хронологија, чињенице и цитати) , в. у књ. ПРИСТУП У СВЕТЛОСТ, Београд,
БИГЗ, 1993, стр. 293.

13 „Један прилог историјату часописа КЊИЖЕВНОСТ“, написан у марту
1992. године, из кога ја овде преузимам следеће:
„… У то време, у децембру 1975, излази десети број КЊИЖЕВНОСТИ,
са седмим наставком романа ТБЦ, први зглоб: ПРИСТУП У СВЕТЛОСТ, пише
С. Велмар – Јанковић. Овај наставак привлачи пажњу младог Бранка Алексића,
писца који и сам сарађује у КЊИЖЕВНОСТИ а посебно се занима за надреализам.
Али, њему се Јосићев текст НЕ ДОПАДА СА ИДЕОЛОШКОГ
СТАНОВИШТА СА КОЈЕГ ГА И ОСПОРАВА ( моје истицање – М. Л. ), у
СТУДЕНТУ, и то у броју који је изашао пред нову, 1976. годину, или баш у
новогодишњем броју, тај податак више не памтим. ( Заправо: 10. марта 1976 –
додао М. Ј. Вишњић – моја напомена – М. Л. ) / И, ево: Пажња је скренута, прст
је уперен, кривац или кривци означени. / Механизам почиње да делује. / Тај
механизам је у основи једноставан, познат и свуда и увек исти: кривица –
објављивање идеолошки спорног текста – одмах званично изгледа неоспорна,
означава се као „промашај“, али се ипак мора доказивати током процеса који се
успоставља и траје, процеса недвосмислене деградације. Тај јасан и недвосмислен
механизам, у чијим сам се точковима налазила неколико пута док сам радила
посао који сам врло волела, уреднички, никад, у суштини, нисам могла да схватим,
јер никад нисам схватала који је ТАЈ, или који су то ТИ који га непосредно
покрећу а, онда, заустављају или не заустављају. Одговор који гласи да су то
ОНИ из „тренутних политичких структура“, или ОНИ који су у том часу „на
власти“, не може да буде ПРАВИ, јер остаје на површини: замагљује прави
одговор и удаљава од спознавања механизма. / Међутим, извесна анонимност
оних који покрећу процес, односно њихова удаљеност и дејствовање из сенке
институција које представљају (Општински комитет СК, рецимо, Градски
комитет СК и друге, још више, институције) непогрешно уноси, међу учеснике
процеса, насиље зебње и страха, без обзира да ли се ти учесници налазе у улози
тужиоца или окривљених. И једни и други су на испиту, с тим што тужиоци
осећају – увек сам то претпостављала – да зачас могу да се нађу у улози
окривљених. / Процес роману Мирослава Јосића Вишњића и редакцији часописа
КЊИЖЕВНОСТ, који је током зимских месеци 1976. вођен у издавачкој кући
„Просвета“, НАРЕЂЕН ЈЕ ИЗВАН КУЋЕ И УПРАВЉАН ИЗВАН ЊЕ а
одвијао се на многобројним састанцима редакције, органа самоуправљања и актива
савеза комуниста. / Како су Зоран Мишић и Иван В. Лалић били запослени изван
„Просвете“, а Јосић Вишњић био спољни сарадник без запослења, већини
састанака (осим састанцима Савеза комуниста), у улози оптуженог,
присуствовала сам само ја. Уосталом, као једини уредник који је и у редакцији
часописа КЊИЖЕВНОСТ и у уредништву „Просвете“ прочитао, позитивно
оценио и предложио за штампу Јосићев рукопис, ја сам, уз аутора, свакако била и
најпотпуније одговорна. (….) / Оно што је, као и увек, парадоксално олакшало
мој положај било је то што нисам била члан Савеза комуниста. Могла сам да
останем без посла, или да будем премештена на други посао – и једно и друго ми
је било стављено у изглед – али нисам могла да будем спектакуларно искључена
из Савеза. (…) / Последице су биле ове: уредништво часописа КЊИЖЕВНОСТ
у саставу Зоран Мишић, Светлана Велмар – Јанковић и Иван В. Лалић било је
СМЕЊЕНО. Зоран Мишић и Иван В. Лалић кажњени су ПАРТИЈСКИМ
КАЗНАМА: мислим да су у питању били укори. Што се мене тиче, нисам била
избачена са посла а ни премештена на друго радно место: остала сам уредник са
смањеним овлашћењима. Благост ове казне приписивала сам јавној подршци
главног уредника Џаџића, али – била сам и тада у то убеђена – и тајној подршци
генералног директора Перковића. Данас мислим да је ОДЈЕДНОМ НЕКОМЕ
БИЛО СТАЛО ДА СЕ ОВАЈ „СЛУЧАЈ“ НАГЛО СМИРИ. Мирославу Јосићу
Вишњићу књига је била избачена из Издавачког плана и дуго година није, овај
ПРИСТУП У СВЕТЛОСТ, могао да угледа светлост дана. Колико је мени
познато, Јосић је после овог његовог „случаја“ наилазио, готово свуда, на ћутање,
на отпоре, на зидове. Издржао је, он зна како. И ја сам издржала. / Није издржао
Зоран Мишић. Он који је, како су нам говорили лекари, држао у животу свој
болесни и истрошени организам само снагом воље и духа, изгубио је вољу после
„случаја“ са рукописом Мирослава Јосића Вишњића иако дух, наравно, није. /
„Знао сам да ћу се, на крају, оклизнути на кору од банане. На текст КОЈИ
НИСАМ НИ ПРОЧИТАО А КОЈИ ЈЕ, ПРИ ТОМ, КАЖЕШ, ДОБАР. Верујем
ти“ – говорио ми је. / Халабука око Јосићевог романа НАГЛО ЈЕ ПРЕКИНУТА,
као што сам рекла, крајем априла или почетком маја 1976. године. Зоран Мишић
је умро у Игалу, од срца, проценили су лекари. ОД УНУТРАШЊЕ МУКЕ, додала
бих ја. Умро је 28. децембра исте године“. (стр. 315)

14 „Сећам се да ми је Зоран Мишић једном рекао, после РОМАНА О
СМРТИ ГАЛЕРИЈЕ у фебруарском броју Књижевности 1970. године: „Да смо
ми којим случајем културнија нација, ти би већ данас био наш Жид“. А једне зимске
ноћи 1975. године, у Клубу књижевника, уз вотку, после петог или шестог наставка
(моје истицање – М. Л.), говорио ми је дуго о Приступу у светлост и о томе како
је он једини главни уредник који зна да објављује „роман натопљен ругањем и
поезијом“ и како му је жао што не може да га објави у свом „Орфеју“, уз Апулеја,
Аретина, Гогоља, Бирса, Новалиса, Поа, Фокнера или Лотреамона…“ (стр. 315).

15 Јосић наводи две „похвалне“ рецензије о свом ПРИСТУПУ У СВЕТЛОСТ (Светлане Велмар – Јанковић и Видосава Стевановића, уредника „Просвете“), а о свом критичару Бранку Алексићу пише врло надахнуто, лирски:
“ У листу Студент (10. марта 1976, бр. 7) један надобудник и
надреалистичко клепало, талентовано већ у пеленама, по имену Бранко Алексић,
објавило је пљувачки и доушнички запис (сва истицања су моја – М. Л. ): „Разбијање
истине као излога митоманије“, острвило се и на мој роман, и на уреднике, и на
нову српску прозу. Као крпељ. Крпигуз, заправо. ( А не треба бежати далеко ни
од примисли да је све то, као и у сличним „случајевима“, нашкрабано под
контролом и са благословом једнооког налогодавца“ (стр. 297).
Какав је то Јосићев речник и шта све то значи? Крпељ, крпигуз, надобудник,
надреалистичко клепало, „талентовано већ у пеленама“?… То су синтагме које не
приличе лирику, већ псовачу.

16 У КН бр. 351 од 12. априла 1969. године, Јосић објављује осврте поводом
књига Бранка Алексића, Анте Свиличића и Драгослава Вуковића. Ево, примера ради,
оцене Алексићеве књиге.
„Бранко Алексић. / ГУБИТАК ПТИЦА. / Матица српска, Нови Сад,
1968. / АЛЕКСИЋ само покушава да, најчешће лепршаво, споји метафоре о
идиличним ситуацијама са неприкладном геометријом и географијом града ( „У
јесен га је упознао“), познато са непознатим („Соба“), иронију и ноншалантност
са озбиљношћу и мудрошћу („Епитаф сеикилоса“). При том куша, бојажљиво и
у школској мери, разне облике стиха („Бројаница“, „Губитак птица“, „Полица“).
Има врло мало страница на којима, трагајући за песничким истинама, говорећи
сликом, исписује добре стихове. Било би погрешно казати за једну књигу да је
добра ако доноси само четири добре песме („Светионик у улици Левског, „Лауп у
смеху трава“, „Сонет V“, „Стихови о кестењастој девојци“). Ако Алексић п р е
ж и в и као песник, он неће бити једини човек чија је прва књига била промашај
(моје истицање – молим Вас, запамтите добро ове речи – М. Л.) Ако се међутим,
благовремено повуче, неће бити последњи који је после прве књиге пропао“.
Може се, разуме се, писати и – таква „критика“.Папир трпи све.
Јосић у то време има двадесет и три године, Алексић осамнаест.
Алексићу је то прва књига стихова, прва објављена књига, а Јосић иза себе има збирку песама
„Азбука смеха“ и књигу приповедака „Лепа Јелена“.
Јосић је – преоштар, а зашто, он то сигурно зна. Јосић покушава да се
уплете и у ствар будућности, што је, и за пророке, незахвална работа.

У КН бр. 335 (10. мај 1969) Јосић пише о књигама Радомира Ивановића
и Милована М. Обрадовића – негативно.
24. маја 1969. Јосић пише о књигама Слободана Грубача и Николе
Мартића. ( „МИСЛИМ, а имам право на то, вели Јосић, да ништа у поеми
ЗНАМЕН, песника Николе Мартића, није толико ново ни тако укомпоновано да
би постало посебно и изузетно а једноставно: ни слике, ни метафоре, ни
симболика, ни магика, ни ватра, ни ритуали, ни биље, ни стихови, ни мисли, ни
смисао, ни мелодија, ни лепота“…)
Шта сам Јосић зна, у том тренутку, о метафорама, о симболици, о мелодији и лепоти, о уметности стихова?
21. јуна исте године (КН, бр. 356) Јосић пише о књигама Милана Радојковића, Мехмеда Машића и Томислава Билоснића – у истом стилу.
19. јула исте године (КН, бр. 358), Јосић пише о двема књигама:
а) „Мирко Лукић. / ХОМОЉСКИ МОТИВИ. / Одбор за организацију,
Кучево, 1969. / СВЕ ВИШЕ млади песници, журећи да што пре штампају прву
књигу, објављују збирке у којима има свега, сем поезије. Књига Мирка Лукића је
једна од таквих: пуна је стихова који су исписани да би постали „нешто као
улазница за будућност“. То је поезија која је већ при рођењу пожелела да буде
аутономна, и традиционална, и философска, и иронична, и сликовита, и
метафорична, а остала је локална и лажна, смешна и наивна, најчешће. Песме оба
циклуса ( „Аутобиографија распеваног Орфеја“ и „Хомољски мотиви“)
оптерећене су извештаченом римом, слепом игром речи, баналностима,
препричавањем, итд. Ови стихови се налазе негде у подножју високих Хомоља, а
Лукићу је потребно још много да би, попевши се на врх као човек, као песник стигао
макар на пола пута “ (моје истицање – М. Л).
б) “ НАЈЛЕПШИ СТИХОВИ. / „Младост“ и Радио – Београд II , Београд,
1969. / ОВО ЈЕ, заиста, збирка која „ни у ком случају не представља антологију
најмлађе песничке генерације“. То нарочито важи за њен први део који је обрнуто
штампан ако се књига гледа са супротне стране. Између 38 имена нема посебних
индивидуалних разлика. Чини се да је све редове исписао један аутор проговарајући
језиком познатих песника чије је стихове читао у данима кад је писао неку од песама
(подвукао сам ја; обратите пажњу на конструкцију ове реченице: шта та бесмислица
значи? – М. Л. ) Нема соло певача, чује се само један неувежбани хор који
избезумљено тражи праву диригентску палицу. Петорица са конкурса
„Младости“ проговарају сваки својим језиком: Шајтинац простором и лепотом
слика, Брајковић песничким немиром и пркосом. Драшковић тихом ватром страсти,
Костић белом иронијом и складом, а Пешић блиском старином и мудрошћу. Код ове
петорице има добрих стихова, а и слабих такође. Уметничка и графичка опрема ни
помена достојна није“ (сва истицања су моја – М. Л.) .

16. августа исте године у истом листу у истој рубрици (бр. 360), Јосић пише
о књизи „ЛОТРЕАМОН“ Милована Јовановића (са извесним уважавањем), а о
књигама Садика Табаковића и Јордана Јелића са нескривеним омаловажавањем. Ево
шта критик замера Јелићу конкретно:
„Аутор често ПЕВА ПРИЧАЈУЋИ (сва истицања су моја – М. Л. )
, тежећи ка извесној пословичности и народним мудролијама, фотографишући
предео, мењајући ритам писања и китећи редове понеком исфорсираном, тобоже
наметнутом, римом . Ови су стихови остали негде „на путу за Свети Стефан“,
испевани „за предјеле око Будве“ или у спомен „тврђаве книнске“ „.
То је све, када је реч о каријери критика Јосића.
Започела је неславно, и завршена је исто тако.

17 Разумљиво је донекле Јосићево огорчење због закуцаних врата познатих
издавача, затворених са неколико брава за оне који су долазили, као што је он долазио,
али је одабрао погрешну мету – Алексића и друге.
Права мета, то су биле редакције Просвете, Нолита, Матице српске, чије
су уреднике бирали и постављали, зна се ко.И Зоран Мишић и Иван В. Лалић су –
као уредници – комунисти.
Јосић је у праву када је написао: „Све више млади песници,журећи да што
пре штампају прву књигу, објављују збирке у којима има свега, сем поезије“.
То је написао поводом моје прве књиге песама, и то је тачно.
Али се то исто тако односи и на његову прву књигу песама Азбука смеха,
и на све, понављам, скоро све што је написао до своје двадесет и треће године!
У ствари, пошто идемо до краја, та „несрећна“ Јосићева критика писана
је да донесе „штету“.
И донела је. „Ови стихови се налазе негде у подножју високих Хомоља,
а Лукићу је потребно још много да би, попевши се на врх као човек, као песник
стигао макар на пола пута“.
Шта то значи? Хомоље је котлина, а не планина.
У Хомољским мотивима постоје извесна искуства, па и љубавна. И неки
љубавни стихови. Да ли је двадесетогодишњи Јосић написао ваљаније,
проживљеније, боље? Није ли га поплашила сирова поезија „Хомољских мотива“, кад
пише да тамо има свега, „сем поезије“? Ако је све то било толико лоше, зашто је
трошио своје драгоцено време на приказивање?
Када је реч о оцени зборника стихова НАЈЛЕПШИ СТИХОВИ, ту се
најбоље виде и дупли аршини и незнање, и пристрасност, и којешта друго. Та
дрскост порицања талента тим младим људима који су започињали објављивање
својих песама (међу њима су Радмила Лазић, Зорица Симовић, Бранко Кукић,
Милица Здравковић, Радмило Ивановић, Бранислав Прелевић, … итд.) је огавна.
Када је реч о другом делу овог зборника, где су заступљени стихови песника
награђених на другом књижевном конкурсу (листа „Младост“, чији је уредник био М.
Влајчић, који је „фаворизовао“ Јосића, и не само Јосића), критик Јосић, у стилу
свезналице, хвали ове ауторе. Ако већ пише да су неке њихове песме слабе а неке
добре, зашто не покаже шта је код њих то слабо а шта добро?
У том тренутку, Јосић је једна књижевна кукавица која удара на слабе, а
не усуђује се да критички проговори о онима из своје генерације.
Јосић види црно-бело, и описујући оно што сматра добром поезијом, користи
се изразима који баш и не значе нешто. Руга се уметничкој и графичкој опреми књиге,
а колико се стварно у то разуме? Тако да онај који никада није видео споменуту
књигу, а ни прочитао је, ко је, дакле, прочитао критику „критика“, остаје у заблуди.

18 У хваљеној и већ канонизованој, једној осредњој паланачкој књижици,
Јосић пише:
“ Седели смо у Другој Природи, лајали су керови Наташе Николајевне:
звецкали ланци на којима су били везани, и листали Павлову књигу песама (сва
подвлачења су убудуће моја – М. Л. ) . Александра је кувала кафу у великој плавој
џезви, сипала нам дудару бистру као суза и слушала октобарске приче старе
Рускиње. Прецртавали смо речи, исписивали редослед, тражили најбоље наслове.
Освајали метафорику слика и ритам. Куцали одмах. И поредили. / Ако желиш
да направиш збирку песама, говорио сам, да предаш гомилу стихова, драги мој, то
је нешто најлакше. Ја мислим, међутим, да прави писац не сме да објављује збирке
већ књиге песама прозе“ ( в. Мирослав Јосић Вишњић, ЧЕШКА ШКОЛА,
Просвета, Беопград, 1971 ; књига је писана, како пише на крају књиге на релацији и
у времену: „Стапар, Београд, Турија. Мај 1969 / август 1970“).
Књига је, дакле, написана, по ауторовом признању у оно исто време, када
се прославио својим критикама.
Јосић подцењује збирке песама. Он преферира „књиге песама. Књиге прозе“. Прикривени цитат, преузет из Матићевог есеја Трагедија збирке песама (в. у књ. Д. Матић, ИЗБОР ТЕКСТОВА, библ. „Српска књижевност у сто књига“, МС – СКЗ, Нови Сад – Београд, 1966, стр. 276 – 277)
„Али оставимо историју књижевности уопште; све је то мање – више
познато ; и ослушнимо час који куца у поезији ту крај нас. Ако присно прислоним
уво, или пружим руку да их додирнем, као што додирујем неку тканину да јој
наслутим ткање, осећам да су бар романи које сам малочас поменуо од истог
ткива, од исте звучне материје од којих су и стихови и строфе наше савремене
поезије, и да они сазревају под истим поднебљем. Било би једноставно, и сувише
једноставно – али и зато нетачно – поћи од чињенице да су тројица од њих
песници (Вучо, Давичо, Константиновић, а ја памтим и стихове Добрице Ћосића
од пре неких десет година), и покушавати везивати њихову прозу за њихове
стихове. / Било би лако, али и недовољно, јер замишљам као врло могућно, –
реално – да неко одмах пише прозу, која би ипак ницала под истим поднебљем те
исте поезије. Могу навести примере неких типичних прозаиста који нису никад
написали готово ниједног стиха, а чија је ипак структура текста сва натапана
поезијом“?

19 „Писац ове књиге рођен је 15. децембра 1946. године у Стапару на
северозападу Бачке. Његово родно село има 5 минута географске ширине и 16
минута и 30 секунди географске дужине… Историја Стапара почиње у лето 1738.
године када је славна царица Марија Терезија почела да расељава српски живаљ са
дунавских обала. Прва два Јосића на родословном стаблу породице су браћа Тома
и Јован, на кућним бројевима 114 и 116, уписани у пореске књиге око 1750. године.
Стапар је познат по томе што је тринаест колена, са оца на сина, имао попове
из исте породице (Поповић). У њега је пре И светског рата, на сеоску славу (28.
августа) долазио и Милош Црњански: зна се да је дуго и страсно играо са попином
ћерком (сиц! моје истицање – М. Л.) (…) Основну школу Мирослав је завршио у
свом родном месту…. Познато је да је први састав, уз свесрдну очеву помоћ,
поводом великих провала облака и дејства подводних вода, написао и објавио 1956.
године. Две године касније, у дванаестој години, почиње да пише први роман, прозу
која је остала у свесци у коју је мастилом уписана (сиц!). У то време организује и
улично позориште које је представе давало под дудовима на сокаку или под
логошкама у авлији. Школовање и књижевни рад наставља у сомборској
учитељској школи, том педагошком течају најстаријем на Балкану, где су некада
уписани и прозивани Јован Дучић и одана речима Исидора Секулићева.
Истовремено, наш аутор бави се и многим другим делатностима: црта,
компонује, тренира бокс, свира на гитару и виолину, продаје новине на улици,
рецитује, бави се атлетиком ( трчање, брзо ходање, атлетско суђење), учи
штампарске послове ( коректуру, преламање, слагање, повезивање књига) , глуми,
режира, слика, пише чланке за новине, игра стони тенис и шах, ОРГАНИЗУЈЕ
ОМЛАДИНСКИ ЖИВОТ У СЕЛУ (игранке, турнири у малом фудбалу,
рукомету) , дане и ноћи проводи у кино – клубу или у РЕДАКЦИЈИ
ОМЛАДИНСКОГ ЛИСТА. Први „прави роман“ почиње да пише 1963. године, у
време када открива скоро све великане у домаћој и светској прози: Црњанског,
Флобера, Матавуља, Достојевског, Џојса, Андрића, Кафку, Пруста, Станковића,
Пиљњака, Раблеа, Сремца, Фокнера, Матоша, Васића, Жида, Десницу, Чехова,
Игњатовића, Мана, Дерија, Анджејевског, оба Петровића, Поа и многе друге.
Прву праву подршку дају му: учитељица Софија Стакић, заљубљеник у стони
тенис Јефта Стоканов, правник Петар Релић, душеван створ Милан Таталовић,
професор Марко Рашковић и песник Ненад Мишић. У јануару 1966. године (као
сепарат) објављује избор из два циклуса песама. Исте године, узима за жену
учитељицу Мирјану Малетин (родом из Турије) и одлази у Београд да студира
општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету.
Књижевност му постаје прва и најважнија делатност…“ ( в. Мирослав Јосић
Вишњић, Машићево Независно издање 33, 1983: ТБЦ: Приступ у светлост…,
текст Приступ у биографију, стр. 128 – 129. Тај текст није написао издавач о писцу,
већ сам писац, како сам каже, види Летопис… у БИГЗ – овом издању стр. 308).

20 Јосић је, као средњешколац, добијао запажен простор у том листу за своје
– стихове, „песме“, прозе, есеје, чак и репортаже из родног му Стапара!
Када је реч о тим Јосићевим прозама, објављиваним у том листу, до пишчеве
двадесете године, назиру се замеци и таленат будућег прозног писца.
Када је реч о стиховима Јосићевим, ту, чак и ако бисмо покушали да будемо
благи, има стихова који то нису, ту има песама какве објављују и многи други
амбициозни средњошколски стихоклепци.
Ту има толико невештине, блефирања, да би било боље да се о томе
ћути. Јосић у Покрету, бр 4, 1968, стр. 3, објављује текст ГЕНИЈИ ГОРЕ И
САГОРЕВАЈУ. Тада већ има 22 године! Тај текст започиње цитатом из Шекспира:
“ Ко у себи нема музике, ил га слатких звукова склад не дира , тај је
створен, способан за преваре, за крађе, подвале; сва чувства таквог духа мрачна
су ко ноћ…Човеку таквом никада не веруј“ (истицање је моје – М. Л. ) .
Ако бисмо Шекспира узели, као водича, кроз рано стваралаштва М. Ј. В,
а зашто да га не узнемо, уосталом – Јосић је сам понудио ту могућност.
Најјача два места у том Јосићевом тексту ГЕНИЈИ ГОРЕ И
САГОРЕВАЈУ су: а) цитат из Шекспира и ово генијално откриће:
„Ја волим своје песме због Шопена, због Моцартових акорда који остају
неумирући…“
Па, хајдмо, даље, са листањем Покрета, да видимо у каквој су то органској вези Шопенови и Моцартови неумирући акорди са поезијом генијалнога лирика?
Као деветнаестогодишњак, Јосић објављује подужу „песму“ Прича о девојци
пепела („Покрет“, бр, 3, 1965, стр. 13) која садржи првих осам занимљивих стихова,
али која, у целини гледано, поседује све оне мане, које критик Јосић, четири године
после тога – спочитава другим, млађим или старијим колегама: препричавање,
извештачене и исфорсиране риме, баналности (користим намерно шкрти
појмовни реквизитариј критика).
“ Мисао као зрак / у руци. Очима тражим / причу пепела / и немир
звезда / и брод / који се синоћ у магли / и таласима / изгубио у мојој луци /
Морнар долази са рибом на длану / у подне. Весла се чују / у врху јутра / и лупа
точка / и писак: возови долазе / Бос старац са брадом је / носач / и обавештајни
биро / Прати ме зрак до јутра / у трамвају 36 / Небо се смеје….“ итд. Или:
„…Спрат шести: бели балкон / То је / Мислим на стихове / о једној девојци
августа / и певушим: видећу је / Улазим у омеђен ваздух / и идем горе /
Степеницама: био бих пијан / Стан двадесет и четири / на сунцу спаљен / У
пепелу спава девојчица / у загрљају мртвог августа / У ташни / коју држим за
кожну ручку / чувам изненађење: / прегршт стихова / као дар за њу / Украо сам
јој сан / отворио очи / стегао руку/ и скинуо са усана речи: / „Зар је већ дан?!“
Шта човек да мисли над тим „стиховима“?
Као двадесетогодишњак, Јосић у истом листу објављује песму Јесен – ватра
(1966), коју не само због дужине, него и због невештине не вреди цитирати.
Такве стихове данас не пишу ни ученици шестог разреда основне школе!

Ево како пишу, скоро на исту тему, деветнаестогодишњаци из европске и
наше књижевности:

„Већ јесен! – Али чему жалити за вјечним сунцем, када смо се упустили
у откривање божанске светлости – далеко од чељади која умире по годишњим
добима.
Јесен. Наш чамац , уздигнут у непомичној магли, заокреће према луци
биједе, велеграду којему је небо замрљано ватром и блатом. Ах, сагњили дроњци,
крух расквашен кишом, пијанство, тисућу љубави што су ме распеле! Она дакле
неће никад завршити, та вампирска краљица милијуна душа и мртвих тијела а
којима ће бити суђено! Опет видим себе, коже разједене кугом и блатом, косе и
пазуха пуних црва и с још крупнијим црвима у срцу, гдје лежи међу незнанцима без
доби, без осјећаја… Ондје сам могао умријети… Стравичне ли слике! Ја се гнушам
биједе!
И страхујем од зиме јер то је доба удобности.“ (…)

Артур Рембо, Збогом. Одломак из прве објављене књиге 1879. год. V. у
књ. Артур Римбауд: ДЈЕЛО , 2 , ГЗХ , Загреб, 1982, стр. 29

„Сребром извезен руж, на уснама јесени, искричав онако при њеном мокром
говору. Сећам се усана јесени обливених пенушавом гривом прогутаног дрвећа на
блиставој ружи лица: сећам се сребром извезеног ружа по твојој коси.“
Бранко Алексић, ABRAXAS (III) , в. у ч. Дело, Београд, 12 /1972, стр.
1435

Намерно сам изабрао, поред Рембоових стихова, и овај пример од Алексића.
Алексић је то написао пре двадесете, а објавио је у својој 21. години.
Поређења су – нужна.
Као двадесетогодишњак, Јосић објављује сепарат АЗБУКА СМЕХА , који
садржи „десет песама из збирке АЗБУКА СМЕХА и две песме из збирке БЕЛА
ДЕВОЈЧИЦА“. Прва песма из тог сепарата, без наслова, почиње занимљивим
стихом. Затим се ређају „песме“, или како лирик вели приче, о: девојчици анђела,
девојчици лептира, девојчици мира, девојчици злата, девојчици рибе; па опет следи
(ЛАНИ: почетак) , те опет приче о девојчици кише, девојчици наранџе, девојчици ока,
девојчици биљке, девојчици југа. Следе две песме из збирке Бела девојчица – Бела ноћ
и Бели мермер:
“ Желео сам да постанем каменорезац: / у бели мермер уклесао бих лик
девојчице / са малом срном изнад главе“. То су тамо најуспелији стихови.
Јосић је највећи број стихова и песама објавио у „Покрету“, бр. 1 – 2 , јануар
– фебруар 1967. године. Јосић тада има 21 годину. – На читавој петој страници
објављене су Јосићеве песме Симпосион или пијанка, Увод у величину (у којој су
„најјача“ ова места: „ево ме ево ме ја долазим / велик долазим / јер човек је
бесконачно в е ћ и / од свега што створи“) , Бити поновљен, Ја сам земља, Сусрет са величином. „Првом човеку ћу
казати: треба читати песме / о жени са чесме / треба посматрати жене кад
везу ћилиме / треба превазићи све осеке и плиме / треба летети високо летети
/ треба створити име велико име / Рећи ћу вам: откривени су основни покрети
космоса / и постављам питање акције / Ако на крају мене самог стоји л а в /
ја нисам против открића еволуције / Без мене / луд би ми био свет / Без Грка
на мом почетку иако Грк нисам / јер човек је бесконачно в е ћ и / од свега што
Тако је , дакле, испао тај сусрет почетника са величином
Двадесетједногодишњи песник у песми најаве Ја сам земља вели:
„Ако на крају мог имена стоји л а в / ја лисац нисам ни цар животиња
нисам / и ако почињем именом М и р о с ја Грк нисам / Ево: почиње једно доба
геогенезе без стида / без људи доба везе / Ево: космос почиње на длану да луди
/ Један лос залутао је у раскрављено подне / у песак из снега је дошао без рогова
/ без људи без смисла / Ево: испитујем потпун тоталитет материје – / у њој
се крије шест система и шест целина / у њој постоји геогенеза веза / у две
неоткривене / у две неистрошене / у две још непризнате основне енергије /
Пошаљите три геометра да измере моје дужине: / једног са истока да мери од
бока / једног са трава да мери од лава / једног са севера да мери од Грка / иако
Грк нисам….“

Шта ће младом лирику геометри, зар му нису потребнији учитељи,
обожавани претходници?

– У песми Ја сам земља окренута истоку Јосић тврди: “ непозната
земља непознатим људима / земља без отрова змија без снова земља нова / увек
нова“. Затим, у истој песми, следе стихови који откривају драму, скривену, песника
почетника: “ Ако на крају мога имена стоји а в „, каже Јосић , „ја не уједам / ја
нисам бернардинац ни јединац / (нас у кући има два брата) / и нисам
шарпланинац / и не болујем од беснила: / Раст је мој бол мој сан и дан (сва
истицања су моја – М. Л.) / Пријатељи моји дотакао сам комету / у лету / и
спржио длан поклањам вам пепео / Пријатељи моји нисам изгорео цео /
Верујте ми да је од косомоса већи / сваки мој сачувани део „ и тд.
Све те Јосићеве песме, будимо најблажи, говоре да младић није имао довољно
снаге да одложи што више може, тренутак препознавања себе као песника, у
звуку надолазећем. Он га је чак тражио, упорно, амбициозно, откривајући уместо
препознавања комплексе младића .
На читавој 12. страници „Покрета“ (исти број, иста година), Јосић објављује
подужу песму Земља испред камена (прештампана на првим страницама Јосићеве
књиге приповедака Лепа Јелена ) и краћу песму Појавила се свест: “ Појавила се
свест у видику ока “ (моје истицање – М. Л) и наставља:
„У рађање сиђи: Родила се мисао о песми“ , ах, коначно и то! Појавила се
мисао о песми.
Шта је суштина те мисли: “ Одведи кући жену сиву / она која стоји на
чесми у жеђ претворена / и чувај. Не пријатељу жену не смеш тући / ни ћутњом
ни дланом “ , вели Јосић, па мало даље наставља: „Колико треба времена / да једна
оригинална вест / непозната свим мајсторима превазиђеног гушчијег пера / уђе у
свест….“ итд.

21 Био сам послао главном уреднику СКЗ М. Ђурићу рукопис мога романа
ЛИТУРГИЈА (Велика магаза). Рукопис је у редакцији СКЗ одстојао неколико
месеци. Свратио сам једном у редакцију да потражим уредника Ђурића и да се
распитам о судбини рукописа.
У редакцији сам затекао само Јосића – он се тргао, као да се нечег уплашио.
Од чега је презао?
Нисам могао себи да објасним такво понашање.
Неколико дана касније, телефоном сам позвао редакцију, слушалицу је
подигао опет Јосић.
– Молим Вас, рекао сам, могу ли добити уредника Ђурића?
– Ваљда Господина Ђурића? покушао је да ме подучи како да се понашам
Јосић.
Узгред, мој рукопис је био затурен, загубљен, и коначно је, после многих
перипетија, пронађен у торби уредника Ђурића.
Враћен ми је. Од чега је Јосић презао?
Је ли мој долазак у редакцију СКЗ подстакао у њему буђење нечисте, рђаве
савести? (Она, познато је, ствара рђаве карактере.)

22 “ Београд, 31. јануар 1994. – Поштовани и драги колега Лукићу,
Изучио сам (сва истицања су моја – М. Л.) Твој рукопис под насловом
ПУШТАЊЕ ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ, у два дела. Отприлике две недеље
сам само то читао.
Преда мном је историјско – породична сага, хроника која спаја времена и
судбине, писана амбициозно, сложено, широко.
И обимом и поступком, ова књига припада времену и књижевно – издавачком мишљењу који су за нама (М.Л.), али то не умањује занимљивост и извесну вредност рукописа.
Сложеност и распон учинили су и извесну конфузију, мада је ово рукопис који не рачуна на олаког читаоца. Има и других приповедачких недостатака, али су они за чистунце и оне који траже савршенство. Мислим да у СКЗ твој рукопис има мало шанси. Пре свега што већ има велики број примљених рукописа који тешко да могу изаћи за наредне три године, а кад су већ прихваћене и обећане, оне се и бољим чине, што је део издавачке психологије. С друге стране, издавачу се чини да је књига преобимна и да је боље штампати две – три мање књиге него једну велику. (…)
Надам се да ће се наћи издавач за Твој рукопис.
Враћајући га, поздрављам Те и желим све најбоље
Д. Лакићевић, уредник СКЗ “ (с. р.)

23 Други то нису учинили (Милисав Савић, Просвета 1989 ; Љиљана Шоп, Књижевне новине, 1990 – 1991, Српска реч, 1995 ; Радослав Братић, БИГЗ, 1994).
Прва књига ПУШТАЊА ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ , књига песама Земља Недођија (БИГЗ, Београд, 1993), одлежала је неколико година у редакцији БИГЗа и била објављена без икаквих интервенција и дорада.
После свих великих путовања, рукописи друге и треће књиге ПУШТАЊА ВОДЕ… стигли су и у БИГЗ, до уредника Р. Братића. Уредника сам као писца познавао лично од студентских дана, из времена када је уређивао „Знак“ и „Књижевну реч“.
Као војник касарне у Тузи (Скадарско језеро), послао сам Братићу у КР прозу „Благина кафана“ (објављена касније у мом роману Дневник за Сенковића, Београд, 1983, стр. 33 – 35) , и пошто одговор није стигао, искористио сам прилику (када сам добио одсуство, мај 1977) да посетим редакцију КР.
Братић се понашао чудно; сматрао је да то не може бити објављено, зато што је већ нешто слично раније објављено у „Студенту“. У ствари, да ли је он тај понуђени текст уопште и погледао? Понашао се, већ, као „вођа“, тј. да се послужим речима из његовог првог романа, као „Чубра“ (коза, херцеговачка).
Сваки издавач има дискреционо право да одбије понуђени рукопис. И Братић, ма шта ја о њему као уреднику мислио, има то право.
Неколико месеци је одбијао да се изјасни о понуђеном рукопису.
Најзад је дошао и тај уговорени дан, када сам ја дошао у редакцију БИГЗа.
Схватио сам да су рукописи друге и треће књиге ПУШТАЊА ВОДЕ… одбијени, пре него што ми је рекао. Био сам прибран и мирно сам покушавао да саслушам разлоге због којих одбија рукопис. Г. Росић је донео флашу са ракијом и одмах изашао из те просторије за дискреционе разговоре уредника са писцима. Росић је сипао ракију у чашицу, ваљда да ме припреми за оно што ће ми Братић рећи, ја сам то могао поднети и без алкохола.
Прво што сам запазио то је укоричени примерак, зелених корица, друге и треће књиге ПУШТАЊА ВОДЕ…То јест прашина по корицама.
Значи, уредник није књигу ни прочитао. Јер да јесте, обрисао би прашину.
Или прашину није хтео да обрише, како би ме понизио?
„Ко је тај Рајко у роману?“ питао је Б.
„Одговор о томе налази се у роману…“
„Је л то нема везе са Рајком (Ногом)?…“
Насмејао сам се. Значи није прочитао!
„Зашто се твоји јунаци тако жестоко обрачунавају са историјом?“
Зато што је историја била „жестока“ и пуна ломова и трагедија…
Он не може да објави другу и трећу књигу, јер многи рукописи прихваћени за штампање чекају на објављивање, Пекић, Киш, и босански писци, избеглице , „они немају од чега да живе и морамо им помоћи“.
„Али ти исти писци су деценијама објављивали тамо где су живели, док ја нисам могао да објављујем ни тамо где су они живели ни овде где сам ја живео…“
Братић би радо објавио, додао је лукаво, моје књиге да су нека друга времена, али прилике су лоше по издавање нових књига…
У суштини, Братић је одбио рукопис из других побуда. Могу да их наслутим: прво, за њега су те књиге, ако их је прелистао, биле идеолошки спорне, и „старинске.“То ми личи на МИЛУТИНА Д. Поповића“, рече у једном трену.
Зинуо сам, наравно од чуда.
Сада, када су обе књиге објављене, евентуални читалац ће бити у прилици да види какву је глупост уредник одвалио.
Друго, требало је одложити објављивање тих књига, због неке њихове привидне актуелности.
Треће, Братић је вероватно био против њиховог објављивања, због тога што би појава тих књига, на известан начин, релативизовала створену слику о савременој српској прози. Као канонизовани писац, овај уредник је наравно водио извесну своју приватну политику која је у складу са… понашањем оне његове већ чувене козе „Чубре“!
Братић је неко кога, заиста, имам пуно разлога да презирем. Али, обрадовао бих се да он, или било који од уредника, који су одбили другу и трећу књигу ПУШТАЊА ВОДЕ МРТВИМА ЗА ДУШУ, напишу барем нешто приближно тим књигама.
Тако сам, захваљујући Судбини или Случају Комедијанту, дигао руке од наших тзв. великих државних издавача: тамо седе и одлучују они исти уредници, који су седели и некада.
Ја о њима имам своје мишљење, употпунио сам га временом.

24 Оне изгледа да постоје само за њих и њихове истомишљенике, а то је погубно, себично, апсурдно и фаталано. У најутицајнијим издавачким кућама уместо институције јавног конкурса и тежње уредника да се објави оно најбоље, има толико паучине домаћег паука и „пепела генија“, да озбиљан писац тамо убрзо мора добити порив да кија. Ако је здрав, ако је сачувао духовну једрину и природну философију…

_________________________________ НАПОМЕНЕ уз овај текст (септембар 2012)

Први пут је текст „Бумеранг“ објављен, штампан, у Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију, I, 1998, стр.403 – 414. Касније је прештампаван, углавном, у мојим књижицама књижевних критика, које су штампане као пилот-издања, не прелазећи тираже библиофилских издања. Значи, текст је остао скривен од јавности, недоступан широком аудиторијуму, због тога га овде прештампавам, нешто скраћеног, поготову у ово време – када је у току публиковање романа „Литургија“ ( видети http://rukopisnaknjiga.wordpress.com/2012/09/08/%D0%B1%D0%BE%D0%B3-%D1%98%D0%B5-%D0%BE%D0%B2%D0%B4%D0%B5-%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D0%B3%D0%B0/ ) више него пожељно, нужност. Проговарам о томе поново и на овај начин, пружајући солидну грађу на тему духа савремене српске књижевности, зашто овде није било лустрације и зашто се избегава превредновање? Какве смо ми имали уреднике? Овај текст опет нуди инспиративну грађу. Сад ће читаоци и посетиоци интернет локације „Литургија“ моћи да провере и увере се својим очима – колико су тачне оцене неких уредника, попут оне смешне и бирократске оцене Д. Лакићевића о „Литургији“, да књига припада временима која су „иза“. Да ли?
Д. Лакићевић је парадигма, прототип свих тих уредника који су исти, и чак директни потомци и наследници оних које су заменили.

Предраг Пузић је објавио 2003. године одличну и документовано писану књигу „Ломача за SENSA“, у којој је штампао као додатак и „Записник ванредне скупштине СКЗ од 22. априла 1945. (скраћена верзија)“ (стр. 108-129) из кога се лепо виде „профили“ нових „окупатора“, чији су и Лакићевић и други, да им не спомињем имена настављачи. Ту књигу препоручујем, зато што су издавачка предузећа и институције по Србији после 1945. године узурпирали углавном „пиони“.
Ја о њима, као и о бирократској књижевности имам мишљење, употпунио сам га временом, довољно сам о томе писао; могу се прочитати подстицајни текстови на ту тему на интернет локацији „Златни Расуденац“. Не наводим намерно књижевне часописе, јер већина књижевних часописа у Србији је данас – мртва, тј. разговарају сами са собом, а не са читаоцима!
Ја се уздам у Бога, а не у српске издаваче, поготову не у СКЗ – ја сам за њих, али не само ја него и читав низ других савремених српских писаца критички настројених – Келт, Белатукадруз, дакако. Зашто би они штампали књиге једног Келта, рецимо?

_________________________

ЛеЗ 0006542