ЗАПИСИ КЊИЖЕВНОГ ПАТОЛОГА / М.А. Ивков

Ових дана је објављена књига – нелажне и реалне књижевне критике – Маринка Арсића Ивкова, у издању Едиције БРАНИЧЕВО.

________________________________

Из најновије књиге:

УВОД У КЊИЖЕВНУ ПАТОЛОГИЈУ

Болесно стање у којем се савремена српска књижевност налази очигледно је било да је реч о критици или о самој књижевности. То примећује свако ко непристрасно посматра наш књижевни живот. Болест се показује на сваком кораку: у издаваштву и књижарству, у друштвеном положају писаца, у односу државе према домаћој књизи, у додели књижевних награда, у вредновању и окошталој лествици вредности… Овакво стање има покриће у болесном стању читавог друштва, којим владају „контроверзни бизнисмени“ и паланачки скоројевићи који политику доживљавају као средство личног промовисања и богаћења. Основна начела њихове власти су корупција, бескрупулозност и лични интереси. У такво стање лепо се уклапају и „контроверзни књижевни бизнисмени“, било да пишу, вреднују, објављују или продају књиге.
Наш данашњи књижевни живот једнак је политичком и свим другим видовима јавног живота. То је парада ситних интереса, подвала, мегаломаније, опсенарства, сплеткарења и сачекуша. У њему се уживо могу срести Вукадин, Феликс Крул, Свидригајлов, Мол Фландерс, или њихове комбинације.
Основна филозофија нашег књижевног живота је филозофија паланке: самозадовољство, затвореност, завист, страх од спољњег света, од новог, од конкуренције, од јавне речи и критике.
Патолошко стање очигледно је у свим његовим сегментима.
Вредновање књижевних дела почива на филозофији паланке и на начелима које су успоставили Велибор Глигорић, Милан Богдановић и њихови ученици и настављачи. Нема ни покушаја демонтирања комунистичке лествице вредности ни поновног читања српске књижевности.
О рехабилитацији писаца маргинализованих из политичких разлога и њиховом достојанственом повратку у српску књижевност не може ни да се говори.
Књижевна критика је на ниском нивоу и у служби је интересних група. „Српски читалац око 2050. године рећи ће да већина књига објављених крајем протеклог века и почетком овог не вреде ништа, што ће бити тачно“, суморно закључује Бошко Томашевић.
Књижевне награде су можда најбољи показатељ стања у српској књижевности. Што је књижевност лошија, то је више књижевних награда. Предраг Чудић, један дозлабога наопак човек, установио је да их у Србији има близу четири стотине и да у највећем броју жирија за те награде седе исти људи, који мање-више награђују исте писце.
Колико је сваки осећај мере у награђивању изгубљен, показује и пример неких уско профилисаних награда и њихових добитника. Тако је награду „Србољуб Митић“, награду која носи име песника-бунтовника, боема, пијанца, и која је намењена таквом профилу песника и поезије, жири доделио Ђоки Стојичићу, чувеном послушнику и функционеру најпре комунистичког, а потом Милошевићевог режима. Стојичић је читав свој живот уложио у гушење слободне речи и поезије какву је писао Србољуб Митић. Код оваквих жирија, награду за сатиру „Радоје Домановић“ (која се додељује за укупан допринос књижевној сатири) добија и песник који је читавог живота био режимски фаворит и миљеник и који није написао ни једне сатиричне песме против репресивних режима и гушења уметничких слобода.
Издаваштво је у кризи. Главну реч воде издавачке куће које показују врло мало интересовања за домаћу књигу и домаћег писца. Они мали, племенити издавачи, једноставно су угушени.
Готово све књижаре у Србији су затворене. Нове књижаре, које су отворене последњих година, нису прављене по мери правих читалаца и зналаца и љубитеља књиге, него за неке другачије, инстант читаоце, купохоличаре. Те књижаре више личе на продавнице патика, а књиге се ту нуде као шарена, лепо упакована роба, са актуелним темама. Међу њима је највише бестселера, који не траже ни умно ни духовно напрезање, попут већине телевизијских серија. Безукусне као мекдоналдсови хамбургери, то су књиге за једнократну употребу. Данас их читамо и о њима причамо, а сутра их заборављамо. И опремом су све сличне једна другој, као да је реч о клоновима. Највећи део су преводи страних књига. Једном речју, књижаре нису књижаре, то су продавнице робе декларисане као књига.
Књижевне трибине и књижевни часописи, без којих нема књижевног живота, потпуно су замрли. Без јавне и критичке оцене свега што се збива у области књижевности и књижевног живота, нема превазилажења паланачког духа, који снажније него икад доминира српским друштвом.
Књижевни живот у провинцији нарочито је урушен.
Чак су и постојећа удружења писаца постала анахрона и неспремна да мењају постојеће стање и да одговарају на изазове времена. Удружење књижевника Србије данас нове чланове прима на ангро, у турнусима. Њихов број је још пре неколико година прешао хиљаду. Снижење критеријума Удружење правда финансијском кризом, пошто га је држава „пустила низ воду“. Тако је чланарина постала основни извор прихода, услов опстанка. У једном саопштењу управе из 2012. године пише: „Комисија за пријем у УКС оптерећена је више од свих других. На пример, око две стотине кандидата за пријем ове године очекују исход, а непрестано пристижу нове молбе. Комисија је свесна, као и Управни и Надзорни одбор, да Удружење књижевника по сваку цену мора успорити пријем. План је да се у наредном, петогодишњем периоду, заустави тренд раста броја чланова УКС, односно да тај број, ако је икако могуће, не премашује 1.500.“ У овом петогодишњем плану, злослутно ми звучи оно уметнуто ако је икако могуће.
Држава, политичари, министарства, институције дигли су руке од књижевности. Препустили су је бандама, клановима, интересним групама, што је у крајњем исходу довело до урушавања књижевих вредности и књижевног вредновања и до деградације и маргинализовања књижевности.
Задах трулежи избија из савремене српске књижевности.
Она је у таквом стању да су јој пре потребни патолози него књижевни критичари и теоретичари.
Овом констатацијом најавио сам нову грану науке о књижевности – патологију књижевности (која је уједно и грана социологије и психологије књижевности).
На жалост и у књижевности, као и у медицини, патолози долазе последњи.
Али ниједна грана медицине није можда толико у служби њеног напретка као што је патологија. Патолог врши аутопсију да би открио узроке смрти. Тек анализом болесних органа, изазивача смрти, може се доћи не само до дијагнозе опаке болести, него и до лека. Ту анализу врше лекари најразличитијих специјалности.
Шта би био предмет и задатак патологије књижевности? Патологија књижевности могла би с правом да се сматра делом науке о књижевности, али она се ту не исцрпљује. Поред самог књижевног дела, њен предмет су и књижевни живот у најширем смислу, и његови актери. Она дакле задире и у политику, и у психологију, и у социологију књижевности и, нарочито, у етику књижевног живота. Патологија је нека врста помоћне дисциплине у књижевној теорији.
Каква за књижевност може бити корист од књижевне патологије? Одговор је кратак. Онаква какву од патологије има медицина.
Због тога ће патологија бити и најомраженија грана науке о књижевности. Али оно што је мрско, не значи да није корисно и лековито.

Ова књига носи снажан печат несрећне чињенице да сам, као и моја генерација, живео у три епохе, три политичка уређења. То су: лажни социјализам (или комунизам), лажни патриотизам и лажна демократија. Све их карактерише безакоње, ауторитарност, мржња према демократији и страх од слободног изражавања мишљења. Репресија је оно што их повезује. Она је некад била отворена и законски покривена (епоха комунизма), некад је почивала на самовољи властодржаца (Милошевићева епоха), а данас је прикривена и у служби бескрупулозних страначких вођа и „контроверзних бизнисмена“ (назвао сам је плишаном репресијом). Те три епохе, то је мој, и наш, живот.
Оне су подједнако заслужне за настанак ове књиге, односно за настанак и напредовање књижевних (и друштвених) болести којима се записи баве. Пошто је реч о патологији, ова констатација би могла да буде и нека врста црне захвалности онима који су најзаслужнији за настанак књиге и једне нове гране науке о књижевности – књижевне патологије.
Наслов једне приповетке, „Мрачна прича, још мрачнији приповедач“, сасвим лепо би пристајао као мото ове књиге. Јер она је, у суштини, руина, провалија, у којој је обрушено више од тридесет суморних година једног друштва и бар исто толико и таквих година живота њеног аутора.

Ово није књига „из једног комада“, настала у кратком временском раздобљу, што не значи да је не држе чврсте везе. Те везе су ауторови ставови, боље рећи ауторово виђење књижевног живота, које је за више деценија остало непромењено, не услед ауторове тврдоглавости или искључивости, него због тврдоглавости и искључивости књижевног и културног живота у Србији. У суштини, наш политички, па и књижевни живот, је жилав попут мартонца, који још трчи своје кругове започете давне 1944. године. Србија је последњих деценија преживљава свашта, а у њој се није променило готово ништа – што је само један од закључака до кога ће доћи читалац књиге. Наоко различите теме и релативно широк временски распон настанка текстова, неће, надам се, разбити ни целовитост књиге ни целовитост њене опоре поруке. Порука је, уосталом, оно што једну књигу чини целовитом.

Свако ко пише овакву књигу мора да рачуна с тим да ће она имати много противника.
Они којима се ауторови погледи не буду допали, рећи ће да књига не даје слику књижевног живота, него слику аутора, да није болестан пацијент, него лекар који је дао дијагнозу. За нашу ружноћу често је криво огледало у којем се огледамо. Књига, за разлику од огледала, не може да се разбије и то је писцу једина утеха, јер се он не нада да књига може изазвати икакве промене.

На крају увода, нешто и о структури саме књиге. У ствари, мали водич за читаоца пре но што закорачи у мрачне лавиринте ових записа.
Књигу започињем једним аутентичним документом, који је нека врста пишчеве аутобиографије. Али и слика (болесног) политичког, друштвеног и књижевног живота раних осамдесетих година 20. века. Његови актери су најпознатија српска издавачка кућа (наследник „Геце Кона“) и један млади књижевник, будући аутор ове књиге. Документ је, само привидно, пријава на конкурс за попуну, у оно време строго контролисаног, радног места уредника. У суштини, то је покушај исмевања у оно време моћне институције морално-политичке подобности (еуфемизам за лојалност режиму), без које није било могуће добити иоле одговорније и значајније радно место у институцијама културе, издавачким кућама, просвети, новинарству… Пошто је једини доказ за ту подобност била партијска књижица или препорука Партије, непартијци и независни интелектуалци би унапред били елиминисани јер, без обзира на стручност, нису могли да задовоље све конкурсом предвиђене критеријуме. Дакле, овај докуменат, ова пријава на „Просветин“ конкурс, није ништа друго до политички протест (нека врста у оно време озлоглашене „петиције“), коју су потписала многа и данас значајна имена српске културе и уметности.
Више од три деценије деле први текст у Крајпуташима од последњег. „Пишчева издања“ се баве једним значајним сегментом књижевног живота и издаваштва оног времена – приватним, пишчевим, издањима, без којих је књижевни живот био незамислив. Она су била нека врста гериле, отпора строго контролисаној издавачкој политици. Управо је у „самиздатима“ објављен велик број и данас вредних књижевних дела. Приватна издања су нарочито била предмет политичких напада и судских забрана. И „Пишчева издања“ имају помало аутобиографску ноту. „Мелет“, објављен 1981. у Књижевној речи, изазвао је велико незадовољство међу „официјелним“, режимским писцима, јер је био уперен против писаца-денунцијатора. Инспирисан је суђењем Гојку Ђогу и забраном његове песничке књиге Вунена времена. Главни покретачи оптужбе били су писци – уредници „Просвете“ и у таквим пословима неизбежни Сава Даутовић, уредник Политике.
„Три мртва песника“ је наслов познатог текста Марка Ристића, који је раних педесетих година отворио епоху прогона песника и избацивања њихових дела из националне књижевности. Вирус „мртвих песника“ нашао је плодно тле у нашем књижевном животу, тако да та епоха траје и данас, на шта треба да нас подсете и текстови о три наша значајна, мени нарочито драга писца, маргинализована из политичких разлога.
Парове чине три пара текстова. Први део сваког пара су текстови настали неколико година, или неколико деценија пре свог парњака, са којим их повезује истоветна или сродна тема. Текстови сваког пара настали су независно, различитим поводима, без намере да се међусобно повезују, а упаривање се десило тек приликом писања и компоновања ове књиге, као последица комплементарности, готово сродности и њихове теме и њихове поруке. Сваки пар, с обзиром на временску дистанцу у којој су текстови који га чине настали, указује на континуитет и преображаје (углавном нагоре) неких (болесних) појава у књижевном животу. Текст „Контракетман“ у Првом пару настао је 1989. године, као нека врста допуне Чеслава Милоша и указивања на једну крупну, скривену, аномалију српског културног (и не само културног) живота, везану за тзв. „режимске дисиденте“ или лажне опозиционаре, подржаване директно од комунистичке власти. Текст „Две критике“, настао готово три деценије касније, упарен са „Контракетманом“ показује како се за све те године, упркос бурним догађајима, у Србији мало шта променило и да она готово од половине прошлог века па до данас плута између Сциле и Харибде, између кетмана и контракетмана. Данас је, нажалост, опет на снази кетман. Али он је сад далеко опаснији, јер спречава развој демократије и по сваку цену настоји да очува мерила и вредности успостављене у време комунистичке диктатуре. Комунисти су овог пута навукли маску демократије. Брзо су заузели позиције у свим странкама, у свим структурама власти, и њихова реч је и данас последња. То најбоље показује биографија некадашњег партијског функционера обелодањена у полемичком тексту „Две критике“. Временски распон од тридесет седам година између текстова „Плагијати: и лоповлук има два краја“ и „Ода плагијату“ утицао је на дијаметрално противстављена гледишта у њима. На то су, наравно, утицала догађања у српској књижевности и толико необјективно вредновање књижевних дела да ни епигони и плагијатори, бар кад је реч о српској књижевности, нису оно што су били и што би требало да буду.
Добрица Ћосић је несумњиво један од најкрупнијих и најзагонетнијих феномена српске политике, културе и књижевности. За велик број српских политичара, интелектуалаца и грађана он је за живота постао мит, култна личност којој се иде на поклоњење и по савете, и коју титулишу „оцем нације“, „најумнијим Србином“, „највећим српским писцем“. Иако је тај јединствени феномен, чији је допринос развоју патолошког стања у многим сегментима српског друштва немерљив, тема још неких записа у овој књизи, у Феноменима покушавам да га демистификујем првенствено анализом његових књижевних дела и приказом једне нетипичне, на аргументима засноване књиге о његовом погубном политичком и друштвеном деловању.
Екстазе и метастазе су својеврсна хроника развоја болесног стања наше књижевности. Чине је три текста о књижевним наградама, написана у временском распону од тридесет година. Случај комедијант спојио их је у овој књизи у невероватну гротеску о паланачком менталитету.
„На чудо за свет, на спомен за род“.

____________________

ЛеЗ 0006554

Advertisements

2 thoughts on “ЗАПИСИ КЊИЖЕВНОГ ПАТОЛОГА / М.А. Ивков”

  1. Djordje Konjikovic said:

    Ovaj clanak izgleda ozbiljno, lepo, interesantno. Vrlo rado bih ga citao da imam vremena . . . da sam u penziji ili besposlen. Nazalost, pretrpan sam poslom
    Drugarski
    Djordje Konjikovic

  2. Dragi gospodine Konikoviću, hajde da verujem da ste iskreni, mada ima ona rečenica – „da sam u penziji ili besposlen…“ – koja Vas ipak odaje, Što se mene tiče, Vaša je stvar, šta ćete činiti sa Vašim vremenom. Vaše priloge, ako tako mogu da kažem publikovao sam, svestan što je i prirodno, da se oni ponekad i neće nekima na kugli zemaljskoj dopasti. Jer, jer…Ako je smisao Vašeg javljanja i uverenja da kritiku, stvarnu i nelažnu treba da pišu i ćitaju samo penzioneri i besposleni, onda se grdno varate…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s