Емили Дикинсон (10. децембар 1830 – 15. мај 1886), америчка песникиња, написала је око хиљаду осамсто песама, а за живота штампала само седам. У доби од двадесет три године прекинула је друштвене везе и писала искључиво за себе. Рођена је у Амхерсту (Масачусетс), у породици образованој и политички активној. Њен отац је био ортодоксни калвиниста, правник. Будућа песникиња је похађала Амхерстску академију (1834-47), и женску школу „Маун Холиок“ (1847-48). Почела је да пише око 1850. године, најпре у конвенционалном стилу, да би, потом, експериментисала с језиком, формом и значењем. Од 1858. је песме слагала у засебне фасцикле.
После Грађанског рата своје контакте изван Амхерста ограничила је на писма, пуштајући у своју кућу само неколико сталних посетилаца. Њен емоционални живот је остао тајновит – постојала су два мушкараца које њени биографи називају „кандидатима“ – Чарлс Водсворт са којим се дописивала и Самјуел Боулс, уредник „Спринфилдског републиканца“ коме је слала многе песме.
После њене смрти, њена сестра Лавинија је преузела рукописе и током деведесетих година деветнаестог века приредила три песничка издања. Песникињина нећака Марта Дикинсон Бјанки је, потом, у првој половини двадесетог века објављивала преостале песме; напокон, Томас Џонсон је 1955. приредио критичко издање сабраних песама Емили Дикинсон.
Скраћени метар, пољупци унутрашњих рима, неконвенционалне метафоре, свепрожимајући дух Емили Дикинсон су – новина у америчкој литератури. Мада обимом углавном кратке, њене песме као да су део исте целине; као да њено песништво чини једна поема, цепкана на делиће кратких строфа. Скоро да их треба ређати као пазл. То је песник највише утицао на водећег америчког песника двадесетога века Роберта Фроста који је од ње преузео лик суседа – блиског а далеког човека, на непознатој земљи. Дикинсонова је живела на дивљој земљи, у дивљем времену – међу дивљацима. 
+ + +
У Судбину – тај лепи проналазак,
Џентлмен увид има;
Ал микроскоп се тачнијим показа
у хитним случајевима.
+ + +
Између моје земље – и других –
морско је царство.
Ал цвеће преузе мандат дуги
да буде министарство.
+ + +
У кући журба, и ја,
у јутру после мрења;
свечана индустрија
законитост не мења.
Полет у срцу мимо,
даљина љубав гости,
да је не користимо
до доласка вечности.
Неуписана
Не видех поља права,
пред море нисам стала,
али знам шта је трава
и шта је шумор вала.
Ћутљивко Бог је мој,
на Небу не знам стање,
ал сигурно сам број
на списку за чекање.
+ + +
Смрт је дијалог који чух
измеђ духа и пепела.
„Нестани“, рече Смрт. А Дух:
„Сер, има других предела“.
Смрт сумња. Аргус режи.
Дух оде пут висине.
А ја ко доказ лежим
у капуту од глине.
+ + +
Ако ти кажем донеси Ружу
пре заказаног дана,
требало би да је донесеш,
на далек пут сам звана.
Ако ти кажем, узми имена
за спомен, да се наставе,
треба: јер Смрт ће прст да стави
на моје усне шаптаве.
+ + +
Јер не можемо шта смо хтели
критеријум је лакше стећи –
брбљати бива неизбежност
а немогућност срж изрећи.
+ + +
Крила је слатке речи ко оштрице,
глатке до путености;
и свака клизи по нервима самим,
и забада се до кости!
Није марила; мада патила је;
важна ствар: многи греше;
само вулгарна гримаса у месу;
болесно биће беше.
Прах је човеков; не пристојна шминка
коју над оком утреш;
смртност је стара наша муштерија;
закључаш је; и умреш.
+ + +
Надрасли љубав, ми је стрпасмо у фијоку
ко да је нека ствар,
да би постала костим из античких времена
који је носио цар.
+ + +
Ја за Лепоту умрех – тесно
намештено у гробу,
јер један, умро за Истину,
већ заузео собу –
пита ме, нежно – зашто падох?
па за Лепоту, рекох. –
А ја за Истину, одговара:
Ми смо Близанци, секо –
ја и рођак, у истој Ноћи,
ћаскасмо, два бића сливена,
све док не прекри маховина
усне нам и имена.
+ + +
Мрзети немам кад, не да ми
гроб, чекано пространство,
није толико живот широк
да довршим душманство.
Имам време за љубав; али
њу индустрија смени:
мала мрежа љубави, чак,
би превелика мени.
+ + +
Најважније светске нације
остану непримећене.
Оне су житељи рајских поља
а не земље паклене.
Њихова имена непозната
све кажу и без права.
Бумбара, пчела и других нација
пуна је трава.
+ + +
Велика лудост ум је божански
ал увиђа се споро;
Сувишна умност лудило је
без изузетка скоро.
Дакле, све је превладавање.
Пристани – здрав, међ знанцима;
одбиј – постајеш непријатељ
и рукујеш се с ланцима.
+ + +
Тамо, у кући преко пута,
домалочас је била смрт.
Знам то по лику слеђености
који добије кућни врт.
Суседи шеткају ван, унутра,
лекар већ оде некуда.
Прозор, отворен механички
као сломљена посуда.
Тресу душеке вани, травом
дечица протрчкарају.
Она се чуде – је л то смрт
или их само варају.
Слуга улази сав уштогљен –
кућа његовом постаде.
Ожалошћене служи, децу,
али и госте остале.
Гробар, модиста и трговац
уочи страшне трговине
меркају цену и обим куће –
предмет црне им ловине;
крећу и кола, у венцима;
лако, по њиној тромости,
схватити да ће свим градићем
раширити се новости.
+ + +
Даљина мртвих у даљини
прво је указање.
Њин повратак се могућ чини
за много година мање.
Ако следимо пут нестижив
с мање сумње у кораку
постаћемо и сами ближи
њиховом драгом повратку.
РЕНЕСАНСА | Српска ренесанса 