Ознаке


Вилијем Батлер Јејтс родио се у Сандимонту, близу Даблина, у Ирској. Његов отац Џон Батлер Јејтс био је правник и сликар, као и пословни човек који се без успеха покушавао бавити трговином. Мајка Сузана потицала је из породице која се бавила поморством. Будући песник растао је у артистичкој атмосфери; његов брат Џек је постао сликар, а сестре Елизабет и Сузан су такође биле уметнички настројене и образоване.
Године 1876. породица се сели у Лондон, и Јејтса уписују у основну школу, где ће провести четири године. Због финансијских разлога породица се враћа у Даблин, а у октобру 1881. уписује Високу школу Еразмус Смит. Прве Јејтсове познате песме падају у 1885. годину, када пише под утицајем Шелија, Спенсера и Блејка.
Породица се поново враћа у Лондон 1887. године. Године 1890. Јејтс је кооснивач „Клуба риме“, са малом таверном у Флит стриту, где се окупљају песници. Касније ће то друштво назвати „трагичном генерацијом“ – они ће сакупити два антологијска избора из свог песништва, 1892. и 1894. године. Јејтс је у то време испољио велики интерес за мистицизам, спиритуализам, окултизам и астрологију. Он интензивно чита Сведенборга. Његова поезија тог времена, а и касније, остаће у тесној вези са овим интересовањима, али је та веза, у то доба, још увек некритична, без потребне дистанце. Поставља се, чак, питање хоће ли окултизам искористити његов дар, или он окултизам да би продубио песничку мисао. Одн, рецимо, није волео ту, прву фазу његовог песништва, сматрајући је „мамбо-xамбо магијом и индијским глупостима“. Но, нису то биле само „индијске глупости“, већ има ту и тема из ирске митологије којима ће Јејтс остати веран. У то време, он је и под утицајем прерафаелита. Како било, 1885. Јејтс се учланио у Даблинско херметичко друштво. Штавише, на првом састанку он је председавајући. Затим прилази теозофима, па розенкројцерима и, напокон, сатанистичком кружоку „Златна зора“ (1890), где добија личног дајмониона по имену Лео Африканус и магични мото који гласи „Daemon est Deus inversus“ (Ђаво је преокренути Бог). Заједно с њим чланови су и његове музе, глумица Флоранс Фар и Мод Гон, ирска националисткиња коју је срео 1889. Она је волела његову поезију, али не и самог песника. У то време, он је у вези са Оливијом Шекспир, али је Мод Гон, заправо, једина жена која га истински занима. Он јој нуди брак 1895. године, али га она одбија. Касније ће рећи „да су тиме почеле невоље мог живота“. Још три пута ју је просио, 1899, 1900. и 1901, и сваки пут га је одбила. Напокон се, на његов ужас, удала за ирског националисту, мајора Џона Мек Брајда, 1903. године.
Године 1896. песник је упознао Леди Грегори, зналца фолклора и митова, која је поспешила и утврдила његов национализам. Заједно са Шоном Кејсијем, Калумом, Сингом, Мартином – они ће чинити Ирски књижевни покрет. Међу њима је и Даглас Хајд, будући први председник Ирске. Лејди Грегори, Мартин, Џорx Мур и Јејтс су 1899. основали Ирски књижевни театар, ради играња националних ирских драмских дела. После двогодишњих лутања и неуспеха, 1904. је основан Ејби театар за који ће Јејтс остати везан све до своје смрти. Пре тога, основали су издавачку кућу „Дан Емер прес“, која ће, до свог затварања, 1946. године, објавити седамдесет наслова. Од тога четрдесет осам су Јејтсови. Године 1913. Јејтс је срео песника Езру Паунда који је допутовао у Лондон и постао нека врста његовог секретара.
Песник је имао педесет једну годину када је одлучио да заснује породицу. То се десило пошто је 1916. године последњи пут запросио Мод Гон (која је у то време изгубила мужа, преживела низ личних катастрофа и постала зависник од хлороформа). Биографи сматрају да је овај последњи покушај песник учинио из осећања дужности, да је просидба била хладна и да се осећало у ваздуху да таква просидба мора бити одбијена, што се и догодило. Септембра те исте године, Јејтс се оженио двадесет четворогодишњом Џорxом Хајд Лис коју је упознао у окултним круговима. Венчали су се двадесетог октобра 1916. године. Брак је био успешан, мада се говоркало да Јејтс има љубавних афера са другим женама (песникињом Маргот Радок и новинарком Етел Манин, рецимо); имали су двоје деце, Ану, сликарку и Мајкла, политичара. Уз окултна интересовања која су их привлачила, песник и његова супруга су покушавали да вежбају аутоматско писање; нека искуства везана за то укључена су и у Јејтсову мистичну књигу „Визије“ (1925) за коју је говорио да је његова „књига над књигама“.
Свих тих година, у међувремену, Јејтсова песничка слава је расла, и он је у децембру 1923. године примио Нобелову награду за књижевност, што је искористио како би нагласио припадност ирској култури и ирском националном програму. Награда је омогућила успешну продају његових књига и песникова породица је по први пут могла да рачуна на стабилнији извор прихода.
Године 1922, он је постао члан ирског сената, а 1925. године изабран је и по други пут.
После краха берзе у Америци и почетка Велике депресије, Јејтс, ионако сумњичав према тзв. „демократским вредностима“, испољио је симпатију за „аристократски“ поглед на свет. Сматрао је извесну врсту апсолутизма најбољим обликом управе који је предлагао за читаву Европу. Тиме се објашњава његова симпатија за Мусолинија, према коме је не једном изразио дивљење – заједно с Паундом. Ипак, кад га је Пабло Неруда 1937. године позвао да посети Франков Мадрид, одговорио је да се дистанцирао од фашизма и да не жели да дође.
У шездесет деветој години, 1934. подвргао се такозваној „Штајнах операцији“ (врста васектомије) за коју се веровало да враћа мушкарцима полну снагу и виталност (у то време био је у вези са много млађим женама од себе). Међутим, он је, годинама већ, патио од разних болести, и смрт га је сустигла у Хотелу „Идеал Сежуе“, у Ментону, Француска, 28. јануара 1939. године. Сахрањен је на приватном и дискретном погребу, како је желео, у француском месту Рокберну. Септембра 1948. године Јејтсово тело је, такође према његовој жељи (јер је у писму супрузи тражио да га, после десетак година, изместе у Ирску), пренето у Драмклиф, на ирском броду. Његов епитаф, три стиха из песме „Под Балбеном“, гласи:

Баци хладан поглед
на Живот, на Смрт,
коњаниче, и прођи поред.

Јејтс је велики песник. Почевши као симболиста, он се мењао у правцу продубљења својих лирских корена према старачкој мудрости. Постао је глас не само свог нараштаја, већ и народа. Сасвим неналик на модернисте свог доба који су експериментисали са слободним стихом, он је постао мајстор традиционалног. Од ирских митова, преко окултних тема до сатиричног коментара, од оне врсте када се у два стиха сажме наслеђе векова, постао је песник-мудрац, све бољи што је старио, тако да је неки цинични, али и задивљени, критичар, како наводе његови хрватски преводиоци Сламниг и Шољан, написао да је „као Китс, умро са пола својих стихова ненаписаних“.

Језерско острво Инисфри

Устаћу и отићи, на Инисфри отићи,
тамо ћу саградити колибицу од прућа;
начинићу кошницу и пасуљ ће ми нићи:
само ја, и зуј пчела, и нова мала кућа.

Тамо ћу стећи мира, а мир лагано пада,
од јутра до цврчкових наступа, као свила;
тамо свиткају ноћи, поднева су без хлада,
а свако вече пуно конопљаркиних крила.

Кренућу истог часа, јер даноноћно слушам
пљусак таласа који са обала ме ишту,
док стојим на путима, ил плочницима, рушан,
осећам ту дубину у срцу, у средишту.

Слатки глас

О слатки Гласе, да те бар не чујем!
Нек стража рајска одреди се према
укору врелом што нас одређује:
пламен за пламен – да Времена нема.
Док зовеш птице и ветрово име
зар не знаш: срце нам се сасушује.
Ту је тек шкрипа грања, морске плиме…
О, слатки Гласе – да те бар не чујем!

Чује се плач у шаши

Језеро, ко ван света,
шетам, ни живе душе,
с криком јурну тек ветар:

кроз густу шашу пуше.
Шаш држи звезде скупа,
Западом Исток блуди,
заставе муљ им купа.
Ко сјај што није ту,
нису груди уз груди
завољене у сну.

Успаванка

Ја чујем топот црногривих коња,
очи им блеште, копита им тешка;
Север простире маглу која воња,
Исток скри ватре као да су грешка,
Запад узмиче, росу им предаде,
пурпурних ружа Југ предаје блесак;
О ти, сујето Жеље, Снова, Наде!
Коњи несреће газе сипки песак.
Вољена! Пусти. Нек ти срце куца
да груди такне дисање ти мрешно,
љубав нек сутон сна чврсто закључа
од црних грива и топота тешког.

Њена брига

Земља, лепотом одевена,
чека повратак пролећа.
Љубав смрт не одлаже,
и боље је промена
у мањем кад се осећа.
Докажи ми да лажем.

Љубавник, тело, мрак и
дах узбуђено дрхти:
тела додире траже.
Ал са додиром сваким
љубав је ближа смрти.
Докажи ми да лажем.

Свака ствар ме може одвући

Баш свака ствар ме може одвући од стихова:
женски лик, или нешто и горе од ликова –
потреба несмирене земље – њој никад доста;
често и неприпремљен, сада се лаћам посла
уз труд уобичајен. А кад сам био млад,
ни пребијене паре не давах за стих тад,
нити да будем песник без мача сред деснице
који се с вером пење до звезде небеснице;
и сад бих још могао тој да се предам жељи,
да нисам глув и хладан, од мртве рибе немљи.

Фрагменти

1

Закључан у мртвило;
у мртвом врту одседам;
Бог је испрео пређу
и ван сопствених поседа.

2

Где је истина ума?
Ван уста медијума.
Ван ничега се заче,
ван шумске иловаче,
ван тамне ноћи, скривен
где лежи кључ Ниниве.

После дугог ћутања

Проговорити након дугог ћутања; добро је,
сви други љубавници отуђени умиру,
док душманство светиљке сенке велом застиру,
и ноћ ненаклоњена баца нам своје овоје
можемо сад певати искуством подарени
ван наднаравних тема, тек Уметности ради:
телесна снемоћалост мудрост је; некад, млади,
волесмо једно друго, ма и занемарени.

Намере

Време нагиње ка дну,
ко свећа догорева,
а шуме и планине
век живе свој, у складу;
А шта ако, ко плева
кад пожар је не мине,
једна за другом падну?

Шиљак беса

Одакле сав тај бес? Из празног гроба?
Ил девичанска штити га утроба?
Светац је мого свет да топи крстом,
ал би му драже да припрети прстом.

Четири доба мушкарчева

Са телом је најпре водио бој прави,
ал тело победи и он се усправи.

Тада против срца поведе бој груби;
само да невиност и свој мир изгуби.

Онда против ума у бој се упусти;
његово га срце поносно напусти.

Сад рат преостаде с Богом да поведе;
куца поноћ, Бог је надомак победе.

Дубоки завет

Многи не могу да те држе, али
и без другова, и самцит на стази,
још, када смрти погледам у очи,
ил у висине сна када узлазим,
ил када вино жар дубљи распали,
ја твоје лице ненадно уочим.

Деветнаести век и оно после

Велика песма поста тајном:
у том што оста уживајмо:
шкргуту шљунка на обали,
сад, кад су се повукли вали.

Размишљање у време рата

Док ја жив пулс у вени маштам,
и на камену, сред пространства,
ветру срушено дебло праштам –
Он оживљује и разраста
сву мртву машту човечанства.

Нема друге Троје

Зашто да корим њу због испуњених дана
патњама, ил због оног што сматра ближим срећи,
јер ме опада преко неписмених глупана,
или што презре мале улице за рачун већих?
Зар сва та глува храброст жељу може да затре?
Шта може њу да смири кад дух је њезин јачи,
кад је та племенитост створена ради ватре,
кад је њена лепота ко чврст наклон, на начин
који у наше време неприродан је, презрен,
кад је висока, строга, горда и само своја?
Чему, шта може она сем бити то шта јесте?
Где овде да се због ње запали друга Троја?

Смрт

Мржње и наде није
у смрти животиње;
а човек с њима бдије,
пашти се и пропиње;
умире често; након
тога – опет ужици.
Велики човек сваком
одупре се убици,
исмејава и плам,
и последњи дах крт;
он зна да човек сам
сопствену ствара смрт.

Успомена

Један са лицем славе,
два или три са шармом,
ал залуд све то када
не могу горске траве
чувати лик по старом
где зец планински влада.

Други долазак

Врти се, врти, страшни точак наш.
Соко не чује соколора више.
Ствари се тресу, центар их не држи.
Анархија је обузела свет,
крваве плиме предсказују пропаст
и исмејан је обред невиности.
Неодлучни су најбољи међ нама,
а у страстима најгори се каше.

Ближи се, ближи откривења час,
ближи се, ближи Други Долазак.
Долазак Други! Тешко ми дорећи
какав лик страшни из Анима Мунди
указао се оку: из пешчаре
са лављим телом и главом човека.
Одсутне дивље очи изотвара
и успуза се. Около лебдеху
тек злобне сенке стрводера. Тама
згуснула се над нама. Сада знам:
уљуљканих су двадесет векова
сном уведени у кошмар последњи.
Час је! Ал каква Страшна звер се ближи
ка Витлејему, да се тамо роди?

Магови

Умственим оком још их видим лепо
док у ритама тело им се гиба –
појављују се и нестају небом
лица им, као кам пљуском ишибан,
и власи које седина већ мења,
и очи наде да још једном спазе
Голготу, место без задовољења
зверске им жудње са Мистичне стазе.

Леда и лабуд

Одједном удар, моћних крила шум,
над њом, збуњеном, неко за њом жуди –
канxе о бедра, а о врату кљун,
грудима стишће немоћне јој груди.

Плашљивим прстом како отерати
с бедара слабих терет што се даје?
Како кроз бели вијор да не схвати
тело туђега срца откуцаје?

У том дрхтају зачет је рат, стење
у паду, огањ, смрт Агамемнонова.
Да л откри јој та страст, та жуд, та сила,

да је постала стециште и врење
суровости, и нежности, и снова,
већих за сваки нови замах крила?

Једрење за Византију

1

То није земља за старце. Ту млади
грле се, птице са стабала вире
– сој умирући – певању су ради.
Слапови скуша с мрежама се мире,
риба, ил птица – плот ће да повлади
да тај што поче рођењем, умире.
У свирци срца, заточена слуха,
занемарују споменике духа.

2

Чему стар човек, та безвредна твар,
штап, штоф закрпљен – сем ако би смела
душа, уз пљесак да запева бар
за сваки дроњак свог смртног одела,
ил се припреми да проучи чар
сопствене моћи и великих дела;
и стога, мада више и не млад,
једрим у свети византијски град.

3

Златни мозаик у зиду, крај бине.
Мудраци. Уз њих, божанска је ватра.
Све крене с ватром, и с ватром умине.
И дивна хорска песма из театра.
Узмите моје срце из даљине;
за умирућу животињу сматран
ја не знам шта сам; скупите ми кости
у то што јесте умеће вечности.

4

Изван природе једном – нећу никад
стећи из њене твари тело расе,
ал грчки златар, владалац облика,
искова људски лик из златне масе,
још будним држи дремног Цара; чика
и мами с неке златне гране да се
господи целе Византије пева
о том што мину, сад мре, ил приспева.

Advertisements