Роберт Фрост је рођен у Сан Франциску (америчка држава Калифорнија), 26. марта 1874. Његов отац, новинар и локални политичар, умро је кад је будући песник имао једанаест година. Са мајком прелази у Лоренс (Масачусетс), где се припрема за позив учитеља. Прву песму је објавио 1894. године; године 1895. жени се својом школском другарицом Елинор Вајт са којом ће имати шесторо деце. У наредних десет година ради разне послове, најчешће је учитељ. Године 1912. продао је фарму и прешао с породицом у Енглеску, где је, две године раније, објавио прву збирку, и где пише неке од својих најбољих песама.
У Америку се вратио 1915. године, населивши се на фарми у Саут Шафтсберију (Вермонт). Његова супруга умире 1938. године; у међувремену, изгубио је четворо своје деце. У то време не излази из депресије и стално помишља на самоубиство. Касније, упознаје Кеј Морисон која му постаје секретарица и животни сапутник.
После Другог светског рата, повремено се укључује у јавни живот; учествује, рецимо, на инаугурацији председника Џона Кенедија (1961), где рецитује две своје песме. Прву збирку објавио је у Енглеској, али све остале у својој домовини, где је чак четири пута добио Пулицерову награду. Године 1962. путује у Совјетски Савез и среће се са Аном Ахматовом. Умро је 29. јануара 1963. године.
За разлику од уобичајених схватања Фростове поезије као „сеоске“ и „пасторалне“, Бродски открива оно што постане јасно сваком пажљивијем читаоцу – да је Фрост песник „страха од непознатог простора“ и недвосмислене изгубљености човекове у великом свету елемената. По њему, Фрост није песник природе, већ песник који је природи ближе становао, добро је упознавши „у намери злој“ (де Мисе).
Највећи амерички песник.
Пут према себи
Хтео бих, магле разлистале мрак
да није мени само прости зрак,
већ да ми чисто ово шумско бивство
ојави дубље честино таинство.
И ако некуд одем, задахнут,
биће то стазе неприметне пут,
не куд већина тегли терет свој,
кад шине или песак заспе зној.
Не, ако за мном и открије траг,
једанпут, неко, мио ми и драг,
видеће, када зађе путем сене,
већих промена да нема код мене.
Утврдих јаче тек, вером и сном,
оно што држах и пре истином.
За Е. Т.
На прсима ми твој спев. Склопих очи:
допола већ га ишчитах, понесен.
Голубјим крилом на гробљанској плочи
видим те, као у сну си донесен.
Пропуштености живот нам обоје.
Хтедох да лице твоје опет спазим.
Војник. Па песник. Напокон, обоје.
Војник је пао на песничкој стази.
Свако на своју страну. Ал свет већи
међ нама, брате, оста неизречен.
Једну ствар само требало је рећи:
„Победа“. Али, губитак је стечен.
Ти оде ватри, у загрљај њен
на Вими Реxу – од коже ти јачи.
Рат је за тебе сада завршен,
за мене – траје, ал на други начин.
Завршен, можда, али ти знаш само
за слепи јуриш душмана на Рајни:
како ти рећи шта се збило тамо,
утешити те, речима покајним?
Војник
Он је то копље пало у траве влажни сплет,
лежи неподигнуто сад, сред росе и рђе,
зашиљено, ал мирно тако плужи побрђе.
Ако смо они који дуже гледају свет,
не угледасмо ништа достојно за задатак,
јер гледасмо ко људи сувише кратковиди,
заборавивши сферу достојну да се свиди:
лук пројектила наших био је одвећ кратак.
Пали су, секу траву, укрштени са димом,
земљу преврћу, ломе, и цепају нам слух;
ни камен не спасава од парчади метала.
Ал све што знамо смета да боље проверимо
где су границе тела, и да нагнамо дух
даље од мета где је сва промашеност пала.
Поправка зида
Постоји одмак неки према зиду,
да смрзли грунт ће под њим да се згрби,
да растоптаће све залихе блата,
на два корака пробивши пукотину.
Ловци – посебна су фела:
пратио сам их, редио за њима,
тамо где камена на камену нема.
Они би само ђивкавим псима да угоде,
да потерају патуљке из рупа. Такве пукотине –
ни сном ни духом, ко зна како прокљувљене,
тек пред починак видимо, спролећа.
Дајем на знање о томе суседу с брега
и полазимо до наше међе,
да међу нама, опет, зид дигнемо.
Заједно се гегамо и сваки
ускупља своје попадале груде.
Једна чутураста, друга облушна,
клетвено скоро зид подупиремо:
“Лези на место, док се не окренем!”
Већ су и прсти згуљени од мара.
Скоро дворишна игра – командује
час један, час други. Да л да кажем:
његов је борик, а мој врт јабука
и јабуке, ипак велим тихо,
неће прећи тамо, међ шишарке.
А он ће: “Плот је – залога суседства”.
У мени пролеће бурка, покушавам
да му у душу зароним сумњу:
“А чему залог? Хајде-де да неко
краве узгаја – ал ту крава нема.
Пре него опет дигнемо зид, ваља
знати шта штити он, од кога,
не вређа ли, можда, неког.
Постоји опрез неки према зиду,
сан да ће бити срушен! Сан елфа, ваљда? –
не, не сан туђи: сам он треба,
својом памећу, то да схвати. Видим га
с тешким каменом, чврсто узетим у те
руке – наоружано звере.
Чини ми се, креће се у тами,
ал не због шуме, не сенком дрвећа.
Нећеш га од оцевске изреке макнути,
он о њој мисли као о сопственој,
тврдећи: “Плот је – залога суседства”.
Пан
Изађе пан из шуме, сасвим сед.
Ко лишај. Овде почео је свет.
Стоји на сунцу, гледа дрворед
очима боје зарасле у лишај,
на шуму која брег скрива од киша.
Стоји и фрулу стеже, једва дише;
на узвисини – спази, царства лишен,
да сред његове земље нигде више
нема ни дима, ни крова – наг потес.
Копитом стукну, уздах му се оте!
У срцу мир је – зар неће по реду
пастири стада на брег да проведу,
неће л на воду деца, у нереду,
с кофама проћи – што спазе да знају,
да својој деци сутра испричају.
Ал дуну он у писак: са њим нису
песме новога света, ти звуци су
срели тек сојку, јастреба у вису:
шушањ у жбуњу и лепети крила –
већ музика је то за њега била.
Све се промени, свуд, по земљи целој.
Пробај, сад, фрулом размрдај им тело,
бар клеку, барем цветове у белом.
Нежни стас њихов пре нагна на плес
бесмислен ветров дах, пао у врес.
Фрула је веку радост одувек –
сад је открио други закон век.
Седе на камен пригушивши јек,
па окрете се, преко цвећа, строго.
Да свира? Шта је, шта, свирати мого?
Препрека
На ивици, у стрну,
неспретно се осврнух,
закорачих: посрнух.
Ружа се напе ко пест,
звекну ме, сав претрнух,
да ми омрче свест.
Кривица није њена,
ал ружих је тог трена,
а затим манух спор:
то беше одговор.
Можеш ме будалом звати,
ал ја правило памтим:
мачеве прековати
у рала, вредна, спора.
Не урлај, тад, окружјем:
твој наредни би корак
постао, већ, оружје.
Телефон
„Убрзавши што више могу,
стигох,
прође већ један
час.
Тад, погледа утонулог у цвеће,
зачух твој глас.
Не реци нисам, чух како збориш –
говорила си близу цвећа на прозору –
сећаш се шта си рекла?“
„Најпре ми реци шта си чуо.“
„С цвета одагнав осу,
ја погнух главу,
и крај прозора, замукнуо,
слушах, и мишљах, шта те речи
значе? Да ли ми име изговори тад?
Или си рекла –
неко ће доћи – и то чух онако сморен?“
„Могу ти рећи, ал нећу.“
„Али ја стигох сад.“
Новембарски гост
Кад је уз мене она, тужни уме,
и кишни дани, сви у голој води,
лепи су како дан тек бити уме;
она увеле, наге воли шуме
и разлоканим пашњацима ходи.
Њена ме љупкост задржати неће,
док прича, ја се сав уморим нагло.
Срећна је јер пук птица на југ креће,
срећна је због тог сивила без среће
на фону сребра с изронилом маглом.
Самотна стабла, листови опали,
усахла земља, небо тешко, ташто,
лепоту она стварно види, али
мисли да ја не видим, па се шали,
задиркује ме, пецка, ко зна зашто.
Ја не од јуче научих, уз пој,
да волим дане новембарске пре но
напада пршић врх тла, слој по слој,
ал то је залуд поверити њој
и боље стоји у похвали њеној.
Сад склопи прозор
Сад склопи прозор, мир нек поља скрије.
Ћутке умиру стабла, губе битку.
Сад птичје песме нема, има ли је
онда у мом губитку.
Дуго је још до марта и обнове,
и до повратка са првим јатима.
Стог склопи прозор, не слушај ветрове,
видиш ли, стиже зима.
Стабала звук
Чуди ме, ако реч је о дрвећу,
шта, ми, њихово, другде понесемо:
зашто заувек звук једних понећу,
више но других, као да њих нећу,
њих, ближих месту где смо настањени?
Патимо због њих данима у мраку,
губимо меру хода низ стрмени
и меру наше остајне радости
и загрљаје у струјнулом зраку.
Такви су да их наше корачање
не може стићи никад, те жалимо;
И што је говор тај познат нам мање,
и како иду старење и мудрост,
све нам говори да се не даљимо.
По поду једва сенка ми се макла,
моја се глава клима на рамену
кад гледам стабла како се марљиво
њишу – са врата, ил с прозорског стакла.
Треба да одем некаквим стазама,
морам тих један да начиним избор
онога дана кад чујем над избом
како из страха ћаскају са нама
облаци бели што застиру свође.
Још бих понешто имао да кажем,
ал морао бих ускоро да пођем.
Ка насипу
Љубав такоше усне, и упише
слатко, како је најбоље, по мраку;
и једном, мени беше исувише;
живео сам у зраку
посвећења у слатке ствари среће
минуле – да ли то маска утону
скривеног грозда у јаро пролеће,
низ брежић, у сутону?
Несвестице сам имао и бол,
с мирисом меда полеглог на травку
док је скупљао непознати дол
капи росе на зглавку.
Жудих чистоту и мекоту, али
она би тврђа а ја врло млад,
петељка руже не хте да пожали,
убадала ме тад.
Нема радости већ ко да је замор
мешан с горчином која нам се нуди,
само тај умор, и кривица само;
за мрљом жудим
од суза, после свега што се збило.
Жудим љубави моћну неизмерност,
сладак и горак терет као крило
и разгорену верност.
А кад сам грч, и страх, и горко плачем,
ја не знам шта ћу с рукама од беса,
само дланове забијам што јаче
у траве и у песак,
јер рана није доста, не то хоћу:
дуго сам с овим теретом и тмином
да не осетим земљу ко тешкоћу
читавом својом дужином.
Наједном, нешто
Други су ме корили, клечећи у молитви и штовању,
увек устук светлости која се никада не види
дубље, доле, у добром, већ тамо где су воде
које ме изводе на светлу површ слике,
где са собом у лету, скоро рајском,
гледам венце папрати и мехуре облака.
Једанпут, док мишљах о једном гесту
прозрех, као и без слике,
кроз слику нешто бело, нехваљено,
од дубине веће – потом то изгубих.
Надође вода да одаспе сувишну бистрину.
Паде кап с папрати, и гле, гребен
обгрли све што је лежало на дну,
разметно магљено. Шта белина јест?
Истина? Кварцни облутак? Наједном, нешто.
Једном, крај Пацифика
Шушњима, вода правила је буку,
стизаху вали ко на своју руку,
и мишљах, песак згрћући на плажи
да вода земљу непознату тражи.
Облаци сниски, кидани до рестла,
ко према боји ока које неста.
Не тврдим, али личило је мени
да плажа воли мир у блиској стени
са континента стиглој ради боја;
изгледало је да ноћ тамног соја
пристиже, и не само ноћ, већ доба.
Неког би више бринула та злоба.
Више би воде исушио ветром
пре но што, кажу, Бог саздаде светлост.
Тужбалица
Где сам зачуо тај ветар раније,
променом ближи крику из каније?
Зашто баш овде треба да останем,
и пред дверима ћутњом да осванем,
мотрећи плажу, пенушави сан?
Лето је прошло, прошао је дан.
На западу се групишу облаци.
На отирачу, споља, као знаци
цвиле листови свијени помало,
остали слепо где је све нестало.
Нешто погубно тоном тим, ко казна,
рече да тајна мора да се сазна:
да сам код куће сам, с хлебом и сољу,
да прозборити има се напољу
реч да још живим, ма и сам, од сна,
реч да изгубих све, сем Бога, ја.
Непрођен пут
Два пута шуму обрубише скраја,
жалим, не могох низ оба да кренем,
а како бејах путник, дуго стајах
и гледах док не заболеше зене
тамо где су се губили без мене.
Тад кренух једним, успех да ме прати,
с надом да бољег постаћу усуда.
Искушенички беше час. А затим,
помислих, ако баш и одем туда,
могу да истим путем се и вратим.
А оба су се пружала тог јутра
док црним лишћем ко да траг ме прати.
О, дан за даном, јурили су сати!
Сад знам колико стаза има пут, ал
сумњам да икад могу да се вратим.
Сад могу рећи, кад ме стиже умор,
после година и година потом:
два пута су се рачвала пред шумом,
ја кретох оним мање знаним друмом,
у томе беше све с овим животом.
Ватра и лед
Један каже да ће у ватри свет дочекати крај,
у леду, други прети.
Мени, кад кобни сним сан тај –
ближи је ватрин сјај.
Ал кад бих двапут мого мрети,
научио бих у мржњи
рећи, за смрт од леда,
да свет уредним држи
и више му не треба.
Пуста места
Споро су снег и ноћ, ах, споро, споро пали.
У пољима се моја прошлост сва губи. Али,
док гледам груде земље под покривачем нежним,
са вечном снагом траје оно за чиме жалим.
Сад моје, ове шуме некад су туђе биле.
Већ су се животиње по брлозима скриле,
а мене су, засталог, несвесног окружења,
самоће вековечне, у мислима, опиле.
Али самоћа, ваљда јер нема свог почетка,
пустошнија од ере моје и мојег претка,
под ћилимима белим тог девичанског снега,
не открива ми ништа сем свеопштег свршетка.
Ал не плаши ме простор овај пуст и безместан,
ја сам, између звезда безљуђа страшног свестан,
али у себи самом, из дома родног понех
свој страх од унутарњег, у мени пустог места.
Дрво под мојим прозором
Дрво под мојим прозором,
оквир спуштен кад падне ноћ;
Ал нека нема застор моћ
међу тобом и мном.
Сан главе изнад земног хyма,
облаку ближи сан је тај,
ипак, не збори сав твој сјај
језик дубокоуман.
Ал дрво, ја те видим дубље,
а видиш ли ме ти, док снивам,
видиш ме кад одбачен бивам:
цео, ал изгубљен.
Дан споји наше главе неме:
ал њен свет сан је њеног ока,
твој је спољашњи свет, ван окна,
мој унутрашњи, време.
Прљавог снега крпа
Прљавог снега крпа
за зидом дан ишара
ко парче новине, за тле
прикуцано кишама.
Сивим пепелом осут
ко писмом сувишним.
Новости застареле,
развејане у дим.
Камара
Шетајући по смрзлој мочвари, у сив дан,
застадох и рекох: „Вратићу се овамо.
Али, желим да идем даље – и видећемо куд“.
Тврд снег задржава ме, спаја некад и сад,
једно стопало пропада. Поглед сав у линијама,
једнак, горе и доле, усправности витких стабала,
што одвећ личе на путоказ ил име оближњег места;
могао бих рећи да сам био ту,
а не бих могао да га нађем опет: тако далеко бејах од дома.
Пролете мала птица. И побрину се
да стабло измеђ нас засветли,
и рече, не речима ми, ко је она,
мени, довољно луцкастом да мисао погађам њену.
Умисли, можда, да посегнух за пером –
белим пером у њеном репу, као неко ко сматра
све што се каже да је о њему лично.
Један лет ван странпутице могао би отворити јој очи.
И тада се указа та камара дрвећа због које
заборавих на њу и њен мали страх
што скући је ван пута на којој бих мого је наћи,
без исувишне жеље да је поздравим.
Она одлете страга, да последњи пут застане.
Беше то трака набора, резова и пукотина
и трулила је на хрпи – размереној, четири по четири, у осам.
И нико други није могао да је опази.
Друге такве нема, да сметове погрби.
И беше то сеча, сигурно не овогодишња,
ни прошлогодишња, чак ни из година пређашњих.
Шума је била сива, кора дрвећа се кривила
а камара је већ, гдегде, утонула. Скорбут
рани окрајне облине, спаковане.
И ко да одржа на окупу косо дрвеће
што мирно расте још, ово на потпорњима,
заборављено, пало. Мислим да је само
неко ко живи и окреће се бригама новим
могао, на тај начин, заборавити свој рад којим
откри себе и своју секиру,
и отићи одавде, далеко, према корисном камину,
утопливши смрзлу мочвару како је најбоље знао
спорим бездимним догоретком распада.
На забаченом гробљу
Живи долазе међ гробове,
где, сваки, натпис пропрати;
гробље ће живе да дозове,
ал мртве нећеш дозвати.
Стихови тврде исто, овде:
„Тај који овде наврати
да чита натпис, и да оде,
сутра ће, мртав, остати“.
Мраморне риме, густе влати,
време не чује вапаје.
Кад мртве нећеш угледати,
шта страх људима задаје?
Лако је рећи поврх траве:
„Човека смрт не сажима!
Нек умирање зауставе!“
Пре поверују лажима.
Поводом стабла палог преко друма
(које чу наш разговор)
Олуја стабло прући преко леда,
и оно поста ко са друмом срасло;
пролаз на нашем путовању не да,
пита нас да ли умислисмо шта смо.
Увек промишљам пут на овај начин.
И она воли журбу да прекине,
да петама по снегу закорачи
и размислимо како без секире.
И још зна, залуд сметње нам на трагу:
ми не можемо циљ да одгодимо,
имамо то што скрисмо за превагу,
добитак ми на земљу не сводимо
и, уморни од бесциљног кружења,
мењамо простор пута што нас мења.
Заставши пред шумом у снежно вече
Мишљах да ову шуму знам.
Његов је дом на крају села.
Он не зна да ту стојим сам,
његовy шуму посматрам.
Да ли коњића да ошинем?
Близу је фарма, да починем.
С језера смрзлог, преко шуме,
пада најцрња ноћ године.
Коњ урива у тле копита,
је ли то грешка, ко да пита.
Ал други звук је у замаху:
лак ветрић носи пршић, ситан.
Шума, љубак и мрачан густиш,
ал дадох реч да не попустим
и миље пређем пре но усним,
и миље пређем пре но усним.
РЕНЕСАНСА | Српска ренесанса 