Една Сент Винсент Милеј рођена је 22. фебруара 1892. годне у Рокланду, држава Мејн, као кћи учитеља Хенрија Толмана Милеја и болничарке Коре Лунели. Њено средње име, Сент Винсент, потиче од имена болнице „Сент Винсент“ у Њујорку, и дато је из захвалности, због тога што је у тој болници њеном ујаку, уочи њеног рођења, спашен живот.
Године 1904. њена („јака и независна“) мати се званично развела од (кажу мемоаристи, „распусног“) мужа, да би реализовала финансијске захтеве алиментације, мада су супружници живели раздвојено неколико година унатраг. Са своје три кћери, Кора се сељакала из града у град, често живећи, и зависећи, од помоћи пријатеља, али никада без обавезног пртљага класичне литературе коју је често читала деци.
Напокон су се скрасили у граду Камдену, на имању Корине ујне. Тамо је Една завршила средњу школу, зарана показујући књижевни дар, најпре сарадњом у школским, а онда и у градским часописима. Покушавала је да студира и клавир, али су учитељи клавира сматрали да су јој шаке, за једну пијанисткињу, одвећ мале. Године 1912. добила је другу награду за поезију на једном градском такмичењу, после чега је настао скандал који ју је учинио познатом; наиме, превладало је опште мишљење да јој је учињена неправда, јер је имала најбољу песму. Кад је чула ту песму и Еднино рецитовање, уз пратњу клавира, јавила се Каролина Доу, имућни мецена, која је песникињи платила школовање на Васар колеџу. 
Године 1917, после дипломирања, песникиња се преселила у Њујорк. Населила се у уметничком кварту Гринич вилиx, где убрзо стиче песничко име, збирком песама „Ренесанса и друге песме“. Томас Харди ће, ускоро, рећи да Америка има две велике атракције: небодере и поезију Едне Сент Винсент Милеј. Живи боемски, уз бројне, до краја нереализоване, везе (социјалиста Флојд Дел који је, накратко, укључује у рад своје партије, песник Артур Дејвисон Фик, уредник Адолф Робертс који објављује њене приче под псеудонимом Ненси Бојд итд). Године 1920. проси је, безуспешно, критичар Едмунд Вилсон. Године 1921, као сарадница часописа „Ванити фаир“, путује у Париз где упознаје вајарку Телму Вуд, са којом такође има романтичну везу. 
Године 1923. постала је прва жена која је примила Пулицерову награду, додељену за збирку „Ткалац харфе и друге песме“. Исте године, удала се за успешног бизнисмена Јуxина Бојсевејна, четрдесет трогодишњег удовца, са којим од 1925. живи у Аустерлицу код Њујорка, на фарми Стиплтоп. Њихов брак био је „отвореног“ типа, јер су обоје имали друге љубавнике. Најсталнију везу, између 1929. и 1930. године, имала је са песником Џорxом Дилоном, с којим је, заједнички, написала неколико сонета и превела Бодлерове „Цветове зла“. Године 1927, она је ухапшена у Бостону, на демонстрацијама у знак подршке италијанским анархистима Сакоу и Ванцетију (којима је посветила и два своја сонета). Током рата, а нарочито после нацистичке окупације Француске и јапанског напада на Перл Харбур, писала је пропагандну поезију. Године 1943. добила је Фростову медаљу за допринос америчком песништву.
Године 1944. имала је јак нервни слом од којег се, дуго, није могла опоравити. Њен муж је умро 1949. године, од канцера плућа, после чега песникиња почиње неумерено да пије, због чега је хоспитализована. Но, неколико месеци касније, враћа се у Стиплтоп, где живи сама, како запажају мемоаристи, „стојички“, радећи на наредној песничкој збирци „Жетвена мисао“, која ће се појавити тек после њене смрти, 1954. године. Деветнаестог октобра 1950, пронађена је мртва на дну кућног степеништа – разлог смрти, тада, није утврђен, али се мисли да ју је задесио срчани удар.
Шездесетих и седамдесетих година двадесетога века нарастајући модернизам је поезију Едне Сент Винсент Милеј гурао на споредни колосек, као исувише непосредну, неакадемску и, у основи, романтичну. Такав поглед на њено дело је неправичан, јер је она, као „рођени песник“, проницљив посматрач људских карактера и храбар тумач како интимних, тако и шире социјалних, ломова, а такође и духовит сатиричар, онда када је то, као оствареног уметника, занима. Њена писма штампана су 1952. године. Критичко издање њених сабраних песама објављено је 1967. године. Држава Њујорк је 2006. године, за милион и шест стотина хиљада долара, откупила фарму Стиплтоп, где се налази и песникињин гроб, с намером да ту начини музеј посвећен проучавању њеног живота и стваралаштва које је класична вредност америчке културе.
+ + +
Време не олакшава; све си слагао мени
кад си рекао да ће и бол мој да отпише!
Недостаје ми чак и у вапајима кише;
желим га у осеци, и плими кад је смени;
Ове године лишће у диму ветар шири,
топи се стари снег са сваке стране гора;
последња година горке љубави остати мора
срећна у моме срцу, и мисли да ми смири.
На хиљаде је места овде, куд стрепим често
да одем – толико је успомена, до јуче.
Ушавши с олакшањем на неко тихо место
где нису били лице његово, нити стопе,
ја кажем, „Овде нема успомена што муче!“
И станем, скамењена, и сетим га се опет.
Пепео живота
Љубав нестаде, напусти ме, дани су налик један другом;
јести морам, и спава ми се – и ове ноћи, зар све присних!
Али је сва лаж, ах! – још будна, слуша ударце сата, дуго!
Па ти дани су овде опет! – са сутонима својим блиским!
Љубав нестаде, остави ме и не знам шта да чиним више;
ово ил оно, све што хтеде, постане исто кад се предам;
али сад ствари у зачетку напуштам, пут свој, тај жлеб, бришем –
сва је корист у том колико далеко могу, још, да гледам.
Љубав нестаде, остави ме – суседи зајме, навраћају,
живот се губи навек као шушкање миша у дну суђа –
и сутра-дан, и сутра-дан, и сутра-дан у истом крају
биће улица ова мала, и иста ова мала кућа.
Таверна
Памтим таверну малу
под круном брда високих
где је седео дуго
свет један сивооки.
Ту тањир беше пун,
и чаше топе студ
народа сивооког
што узне се на суд.
Снен беше звук путнику,
крај пута сан је – зар не?,
ал ја волех пред поноћ
да згаслу ватру xарнем.
Око, помодна игра сад је –
ал свему добром што знам
научише ме два сива ока
у један давни дан.
Поподне у брдима
Ствари би мене радовале
под сунцем што ме гледа!
Хиљаде цветова дотакла бих,
не убравши ниједан.
Док гледам људе и облаке
тихо и без безнађа,
док гледам ветар поврх трава,
и како влат се рађа.
А када светлост затрепери
коју расипа град,
означила бих свој нов посед,
и сишла бих тек тад!
Градско дрвеће
Дрвеће уздуж градске буке
чува трафике с возовима,
чини слатким и меким звуке
ко над сеоским гроздовима.
И људи стоје у сенама,
изван пљуска, не сумњајући
да чују јеку што прелама
песму крошње на родној кући.
Ох, лишће тако немо клиже
насупрот врисци градских лажи,
да, ветар видев како стиже –
знам какве звуке овде тражи.
+ + +
Што усне ми почеше да љубе усне, рашта,
заборавих, и зашто рука од свега тиша
под мојом главом лежи, јутрос; али је киша
пуна духова ноћних, даха који не прашта
одговоре над чашом ослушнуте узаман,
и с бојазни у срцу болни се мир покреће
непознати дечаци да опет, можда, неће
обратити се мени, пред поноћ, у сузама.
Стога самотно дрво у зиму стоји дуго,
и не зна куд нестају птице, једна за другом,
само зна своју грану да, тише но пре, њише:
не умем рећи када љубав дође и оде,
на летњи пој у мени успомене се своде,
док, све више, у мени певања нема више.
+ + +
Еуклид гледа, сам, Лепоту, нагу.
Нека брбљивци о Лепоти ћуте.
Нек потрбушке легну врх тла, путем,
нек мисле, зуре у ништа, на трагу
компликованог говора без краја
о облику што линије оснажи;
ослобођење прави херој тражи
од везаности празне, све до сјаја.
О слепи часу, свети страшни дане,
кад су визије знале да рашчлане
светлост! Еуклид разазнаје, сам,
Лепоту, нагу. Срећни су сви они
што издалека зачуше, њој склони,
тешку сандалу што лупка о кам.
Плавобради
Ниси морао на та врата, али…
Уђи сад, види на шта лаж је спала,
с преваром… Овде скритог блага фали,
нема огњишта, нема огледала
за мртву жену уместо истине,
ни похлепности, ни тужних победа,
и све што видиш… Гледај, опет гледај
ту празну собу, пуну паучине.
Још, ван живота, настављам га, сама,
да нико не зна за то, немилице;
Ти си ван мене, колико и тама,
на овом прагу толико си стран,
да не бих никад да ти видим лице.
Садашње, право. Тражићу нов стан.
+ + +
И ти умрети мораш, да те заволи трава,
стаће сва та лепота усред ниједног места;
права, витална рука, та савршена глава,
то тело од челика, јер апетит не преста
Смрти, и као испод познојесењег мраза,
ко сваки лист са гране бићеш мртав, не мање
него листићи коже, збрчкане до пораза,
уштављене и туђе, док чека распадање.
Ни љубав моја неће још часак да ти да.
Упркос тој љубави, дићи ћеш се из сна
у светлост, и лутати дуж зрака, као слеп,
мрачан ко занемарен цвет што у вир увире,
у твари која не зна како си био леп
и вољен изнад свега другога што умире.
+ + +
Још цигарета само да догори,
још један мали трен и крај је свему,
док не отпадне пауљ на мушему,
док ватра с копљем хитнутим се бори,
са xез музиком помешана смешно,
сломљена сенка док плеше на зиду,
док дозвољавам сећању и виду
твој лик што сан ми посећује грешно.
А тад – заувек – збогом! Сан је готов.
Заборављати могу твој лик потом,
боју и изглед, знане и насумце,
ни осмех, ни реч што би да забунца,
ал у твом дану овај трен је сунце
над брдашцима, по заласку сунца.
Хумореска
Рекоше: „Нек прими благослове с неба!
Какве ће књиге читати та беба!“
Љубав завара, љyбав ме тад срете:
разлог што нисам мече него дете.
Рекоше: „Она даје у те дане
знак шта све може тај свет да постане!“
(Снег, нагон дубок и прикривен, слика
Пролећа, мртвог мога љубавника).
Знам 100 начина да се умре
Могла сам отров да испијем наште
и мишљах, то је неопходан труд,
ал као квасац таложи се, расте:
мени је отров пити – узалуд.
Молитва Персефони
Постани ти бар за њу, Персефоно,
што ствари нису могле, сва одмена;
узми јој главу на своја колена.
Била је тако слободна и смела,
брбљива, горда, дивља куд год крете,
да ништа није имала ни хтела,
и да је била усамљено дете
изгубљено у Паклу – Персефоно,
узми јој главу на своја колена:
реци јој, „Мила моја, ко у сну,
није толико страшно бити ту“.
Епитаф
Руже које је волела млада
не гомилај на тај хум више:
не збуњуј; чему ружа када
не може да је помирише?
Срећна је ту где спи дубоко
с прашином што јој пуни око.
Први украс
Са оба краја гори моја свећа;
ни ноћ, зар, да претраје;
ал пријатељи, душмани – сва срећа,
сијаће дивним сјајем.
Други украс
Огради тврдом стеном кућу, ружну и тешку:
и дођи, гледај моју зиданицу на песку!
Одрастање
Јесам ли то хтела, молећи се строго,
клела, запињала о басамак ногом,
да сад, са тањиром својим, не знам ко сам
а могу да спавам све до пола осам?
Поноћна уљаница
Одрежи, желиш ли, Сна суморном бритвом,
сваки дан за пола дужине, мој друже –
мој живот Времена сузе секу; притом,
давно се већ кида с другог краја уже!
Јегуљаста трава
Неважно шта сам рекла, али
то стварно волим кад се збије,
када поплави киша залив,
и јегуљасту траву скрије;
звецкава љуска лежи, бледи
ивица плиме, све линије
самотне плаже да пореди:
јер ништа на свом месту није.
Пир
Пила сам свако вино.
Последње као прво да је.
Схватих, ниједан мех истином
не толи жеђ што траје.
Загризох сваки корен себи.
Биљку што би ми нуђена.
Али ниједна воћка не би
чудесна као жуђена.
Пасуљ и грожђе већ и
трговца свог пронађу:
мени је сувих уста лећи
с мојом жеђи и глађу.
Младом песнику
Време не може да одмори птичје крило од птице.
Њих двоје лете истом мером,
пада једино перо.
Нема ствари што вечно лете.
Није ти лако, ал не жали
што не умиреш ко остали.
Погреб
Моје тело треба у море да спреме!
Да, уместо у гроб, у море забаса,
да буде дубоко, пространо за мене
у свој овој води што се заталаса!
Страшне рибе што се домогоше леша,
(то чег жив се човек плаши, да га мине),
нек једу док још сам пожељна и свежа –
не бих смрт чекала све ове године!
Шикара
Ако, с горчином, израстох слабо
ко чворновато кржљаво стабло,
и младост моја била је пуста,
свело је воће за моја уста;
Ако је реч ми пуна бремена
као у Кући где нисам жељена,
из које никад ван не излазим
к води и небу, ил другој стази,
и стојим, скрита, као у зиду,
и слушам како, ван, дани иду;
то зато што ми ветар додија,
ко у младости, леђа повија,
то зато што се и кише бојим
да ће опећи капима својим.
Успомена
Тек кишни дан ил два,
кулу где ветар дува:
све је што имам од тебе ја –
ни пола да сачувам.
Поздрав венчаних парова,
корака врела, редом.
Прстен купини дарова
пурпур осенчен кредом.
Сећам се три-четири ствари
на које горду реч си свео,
док носио си капут стари
ко јорган, црно-бео.
Тек кишни дан ил два,
горка реч осамице.
Па зашто те се сећам ја
као певања птице?
Лишће и дрвеће
Кад научићу да будем на свету
лист умирући на живом дрвету?
Цвасти, растући за сањивим кругом,
носити зелен, али не за дуго,
црпсти опскрбу из ваздуха, воде
са другим лишћем, док ти ниси овде,
док не позове јесен ластар млад
да се озлати, приправан за пад?
Шта ово дебло учинити може
за тебе, малог, уздрхтале коже?
Неће ли, најзад, том косином чудном
да се успењу истина и мудрост?
Велика светлост да загњури скоком,
да тротоаре сажме златним оком,
под блеском стабла, као горди озрак
штагљеве лишћа да дигне у облак?
Овде, помишљам, срца жалост блиста:
јер није јачи дрворед од листа,
иако корен чини чврстом круну,
стабла, напокон, падају и труну.
И дечак неки гледа зрак у расвит:
за мало, све је прегажено, сасвим –
већ до појила стока врви туда.
Мисао листа дрхтећи врлуда:
док слуша ветар што повратком хучи
зна чему дрво може да научи.
Време са шумом може да нас зближи.
Највиша дебла над пределом нижим
у време без сна чувајући сан,
укорењују неки дубљи план.
Одора
Смрти, рекох, срце ми мора
под земљу – о мати моја!
Ове црвене хаље одора
добра је ко било која!
(Не дочеках да тако носим
крој свадбене одоре,
одежда црна ко влас у коси
даде све одговоре.
Ноћас не може он, из прека,
доћи, ал чека, двори,
у хаљи ватре и ја чекам,
да врата ми отвори.)
Смрти, рекох, срце ми мора
под земљу – о мати моја!
Ове црвене хаље одора
добра је ко било која!
Елегија уочи смрти
Биће ту ружа, горског цвећа свелог,
кад будеш мртав, а под раком мук;
ал зачуће се с јоргована белог
радишних пчела сунцем чвршћен звyк;
Још, биће мрачно, киша ће да пада,
па ће да стане. Још, стајаће тврдо,
јато врабаца, мноштво оштрих брада,
стадо оваца над зеленим брдом.
Пролеће неће јесен спотицати;
мало ко знаће да некуда крећеш,
сачyваће се плуг што бразду прати
али стопала твоја над тлом неће;
стока што пасе, нити трава гола,
неће схватати да си мртав, да је
све бескорисно, ко теретна кола
што дрежде поред нахерене стаје.
Ох, све ће проћи са проласком тела,
осим то мало лепоте, не твоје,
једино светлост заједничког врела,
и само љупкост камена, још, стоје!
Путовање
Шине одводе далеко у даљ,
а дан је празан, јер брбљање иште,
још нема воза за свагдашњи дан
у којем чујем шапате што вриште.
Ни ноћу нема возова што оду,
још ноћ је лука сну што не одмара,
док гледам рујну жераву на своду
и мотор чујем који срце пара.
Моје је срце топло са друзима
јер боље не знам, нит их око виде;
још нема воза који ја узимам,
а небитно куд иде.
Немилосноме
Сурово срце чита незближено,
не схвата око шта дах је дисао,
није за тебе то перо грижено,
писана песма, грешила мисао.
РЕНЕСАНСА | Српска ренесанса 