Ознаке


Роберт Лоуел родио се првог марта 1917. године у Бостону, америчка држава Масачусетс, у једној од најпознатијих тамошњих градских породица. Пре њега, та породица је америчкој поезији дала два истакнута песника – Џејмса Расела Лоуела и Еми Лоуел. Будући песник је добио филолошко образовање на Харварду и у Кењон колеxу у Охају, после чега је и сам постао професор. Пацифист по уверењу, одбио је позив у армију, у годинама Другог светског рата, због чега је накратко био ухапшен. Шездесетих година протестовао је против рата у Вијетнаму.
Прву збирку објавио је 1944. године, а другу 1947; оне су му донеле општу познатост и Пулицерову награду. Касније се све више одрицао строгих форми покушавајући да у први план истакне драматику доживљеног; драматика у животу једног професора често се сводила на опис сродника и властите свакодневице, тако да се поставља питање да ли је то био добар пут (јесте, утолико што данас у Америци има на стотине професора који описују своју свакодневицу и то сматрају битном поезијом). Његову књигу „Постигнуће живота“ из 1959. упоређивали су са Елиотовом „Пустом земљом“, али су те поредбе неумесне; књига „Делфин“ из 1972. по други пут је добила Пулицерову награду. Године 1973. објавио је збирку „Историја“. Изабране песме изашле су му 1976. године. Такође, преводио је поезију, али су мишљења о његовом преводилачком раду опречна. Набоков је, рецимо, сматрао да су његови преводи Мандељштама и Рембоа рђави. Умро је 12. септембра 1977. године у Њујорку, после срчаног удара који га је задесио у таксију. Лоуел је исповедни песник, склон коментару историје, тираније, лицемерја, биолошких експеримената, с философске тачке гледишта.

Успомени палих ујединитеља

Стари акваријум Јужног Бостона стоји,
сад, у Сахари снега. Разбијена му окна – прекована.
Бронзани ветроказ у знаку рибе половине крљушти је лишен.
Базени опрозрачени празнином.

Некада, мој нос је пузио ко пуж по стаклу;
длан трнио
разбијајући мехуре
изрониле из уста мазних, покорених риба.

Рука се повлачи натраг. Још, неретко, уздахнем
за тамним нискорастућим царством
риба и рептила. Једном, изјутра, прошлог марта
припио сам се уз бодљикаву и галванизовану

жицу бостонског парка. У крлеци су тој
бректали жути диносаури-булдожери,
захватајући тоне глине и траве,
да издубе подземну гаражу.

Гараже, грађанске барикаде
раскошно се шире центром Бостона,
наранxасте – боје пуританских тикава – као шуме
опсађују зујећа здања државне палате
уздрхтале пред булдожерима, лицем у лице с пуковником Шоом
и његовом буцмастом црначком пешадијом
на уздрхталом сентгоденовском рељефу Грађанског рата,
даскама подупртом због честих гаражних потреса.

Два месеца по маршу на Бостон
половина пука паде.
На дан отварања свечаног
Вилијем Џејмс скоро зачу дисање црнаца бронзаних.
Споменик њихов рибља је кост
запала у грлу града.
Пуковник, мршавко,
као компасна игла.

У њему је срдито бдење гаврана,
кротка напетост гонича;
као да се радости либи,
задихан поставши од самотности.

Ван граница је сада он. Драга му дивна
власт човекова да бира измеђ живота и смрти –
водећи своје црне солдате у погибао
није повио леђа.

Над хиљаду скверова Нове Енглеске
старе беле цркве чувају израз
шкртог, искреног бунта; искрзаним заставама
прекривена су гробља велике армије републиканске.

Камене статуе апстрактног војника унионисте
са сваком годином чвршће су и млађе –
осиња струка дремају над мускетама
зарастајући у бакенбарде.

Шоов отац друкчији споменик није хтео
до рова
у који бачено је синовљево тело,
заборављено, заједно с његовим нигерима.

Ров је све ближи.
Овде нема статуа из прошлих ратова.
На тргу Болстон, фотограф у излогу
показује Хирошиму, ускиптелу

над сефом „Мојслер“, том „стеном векова“
која издржа експлозију. Простор се сужава.
Кад заседнем за телевизор,
обескрвљена лица црних школараца
лебде као ваздушасте лопте.

Пуковник Шо
јаши на свом мехуру
чекајући
благословено распрснуће.

Акваријум неста. Свуда
xиновске машине с перајама, сличним рибљим;
свирепо робоследство
клизи ко подмазано.

Делфин

Делфине мој, једини водиш ме у ненадно,
ко што Расина, заробљеног човека вештине,
кроз лавиринт гвоздених облика
непоредиво слабашни глас Федрин проведе.
У невољама ума био си телу мом
стргнута омча xелатова са клонулих стихова,
стакласти јек и објава воље моје.
А седео сам слушајући исувишне
речи издајних муза
и сплетке ковао невредне живота
не либећи се да повредим друге,
не либећи се себе да повредим –
сажаљења иштући… Ова књига, полумаштарна
мрежа је од људске коже за јегуљу која је пара

Моје очи дочекаше да виде шта моја рука ствара.

Историја

Историја живи од оног што затекне,
гута и затвара све што смо стекли –
тако је глуп и страшан начин на који мремо,
насупрот писанијама, животи немају краја.
Авеља докрајчише; смрт није недохватна,
блиц електро камере за скептика
чије краве, збир лобања, крај електричне жице пасу
и чија беба по сву ноћ јеца као нов апарат.
Као у библијама нашим, предатор бледа лица,
у измаглици, прелеп, излази вребало-месец
ко да му дете лице даде; две рупе, две рупе
моје су очи, уста, међ безносим лобањама –
о страшна је невиност лица мог
у сребрном спасењу јутарњег мраза.

На леду

Ускоро ће нас заледити. Ах, ситница – свикосмо на немоћ.
Наравно, у замрзивачу нећемо заударати –
испрва. Ни болести нема,
и запушач, са сваким даном, све лакше се утисне.
Али, хоће ли дисање природно да буде?
Једном ће се осмеси искривити –
и злобно ћемо низ тамне леднике клизнути –
играчке тока, рибе хладне.
Непостојање већ и није казна, ни заслуга,
већ свакодневност – живот, довољан за удобност,
ал кратак за савршенство,
за стазе од диносаура према кромањонцу…
…и немогућност да се увече ћаска, тек самосвест –
тек студенти медицине на себи изучавају скелет.
А негде, међ ледницима,
пријатељи стари и мамутово месо.

На продају

Јадна играчка
организованог расипног зла,
годину дана тек дом нам беше –
вилу мог Оца на Беверли Фармсу
огласише на продају ни месец по смрти његовој.
Пуста, незакључана, топла,
модерно намештена,
ко да лебди у зраку
ил чека покрет неки,
онај за погребником.
На све спремна, плашећ се
да сама чека осамдесету,
мајка с прозора вирка
као у возу да заоста
једну станицу даље.

Advertisements