Теодор Ретке је рођен у Сеџиноу (америчка држава Мичиген), као син Ота Реткеа и Хелене Хибнер. Његов отац био је власник једне од најцењенијих цвећарских фирми у Мичигену, и држао је низ стакленика које је будући песник волео и који ће играти важну улогу у сликама из његове поезије. Студирао је на Мичигенском универзитету и на Харварду, где се упознао са песником Робертом Хилајером који га је охрабрио у настојањима да пише. За време Велике депресије предавао је на Лафајет КолеЏу (1931-1935).
У том периоду пише своју прву књигу, “Отворена кућа”, која ће изаћи из штампе 1941. године. Упознаје песника Стенлија Куница који ће му постати близак пријатељ. Године 1936. прешао је на Државни универзитет Пенсилваније, где ће провести седам година. У то време већ објављује у најпрестижнијим часописима свог доба, а његову прву збирку песама Вистан Хју Одн назива “комплетним успехом”. Године 1948. објављује књигу “Изгубљени син и друге песме”. Књига “Песме 1933-1953”. доноси му Пулицерову награду. Године 1953. оженио се Беатрисом О’ Конел: супружници проводе медени месец у вили Вистана Хју Одна у Италији. 
Ређају се награда за наградом: Болингенова, Национална награда, Награда Едне Сент Винсент Милеј, Награда Лонгвју фондације, Фулбрајтова стипендија, Пацифичка Севернозападна књижевна награда итд. Умро је од последица срчаног удара, у Вошингтону, 1963. године. Његове сабране песме објављене су 1966. године. Ретке је песник посебне осећајности која га, понекад, заведе у сентименталност. Али, тамо где својој осећајности придружи конкретну слику и идеју, постиже песничку пуноту какву може постићи само изузетан уметник.
Деца на врху стакленика
На ветру што пољем дува, поносно јашио сам,
моја стопала беху наквашена у огледалу суве земље,
напола уцвале хризантеме стајаху као кривци,
муња је кроз провидну чашу преламала сунчеву светлост,
неколико белих облака распршило се према истоку,
као касачи; укопани, под штитовима бесмо, у линији,
свако је гледао у даљ и пуцао насумце!
Елегија за Џејн
Мојој студенткињи која је пала с коња
Сећам се увојака на врату, облина као вајаних,
хитрог погледа њеног, у загонети јетког смеха,
и како се, једном, кад је проговорила, светли гласови разлише по њој.
Она је полако саопштавала ведре светле мисли
а онда, с репом ветра
њена песма затресе крошњу и мале гране,
и сенка запева над њом,
и лишће шапутањем као да је љубило,
и весела песма одјекиваше долином ружа.
О, тужна је она била, сасече себе глувилом чистим,
да ни отац није могао да је нађе.
Наслањајући образ спрам сламки
замутила је најчистију воду.
Врапчићу мој, ти ниси овде;
чекам у изгубљености да мрешне се таласна сенка:
линије камења влажног не могу да ме теше,
нити тело може да прими последњу светлост.
Када бих само могао да пренем те кроз сан,
мила, прхнули мој голубе,
у влажни гроб говорим речима љубави ове;
волео бих да не знам:
ни љубавник, ни отац.
Слепи миш
Дању, рођак је он обичног миша,
он воли куће старе, места тиша.
Прсти му сплићу шеширић на глави:
успорен, као да се мртвим прави.
Удара ноћу ко фигуре луде
међу стаблима, надвисивши људе.
Ал кад се спусти низ расуте стазе
уплашимо се тог што очи спазе.
Недостаје нам нешто немилице
кад и слепимиш носи људско лице.
Змија
Видех ту змију младу; пузи
ван мокре сенке;
виси трбухом о камену.
Уска уста, језичић,
стоје на ветру страшном.
Окренула се; оде даље;
њена сенка се преполови
и убрзано нестаје;
осећам: крв ми ври.
Лежем, створ тај да постанем,
чист сензибилни облик.
Постаћу, можда, једног дана.
Удаљено поље
1
О путовањима сањам, опет:
да летим, као шишмиш, дубље у тунел све ужи,
да возим сам, без пртљага, дуж дугог полуострва,
друмом крај ситног растиња где снег је нападао,
док на брисаче јуриша
лапавица, где нема саобраћаја,
и ниједног фара у замагљеном ретровизору,
и друм се цакли од туцаника,
завршавајући безнадно у песку,
где мотор сустаје,
побеђен вејавом
док фарови се гасе.
2
И на ободу тог поља, у крају који за косилицу не зна,
где травњак разједа изЏикљала трава
за гнездо птици и легло мишу,
не одвећ далеко од нестално уцвалог ђубришта,
међ конзервама, гумама, цевима зарђалим, сломљеним машинама –
вечност се може научити;
у скврченом лицу пацова црклог, разједеном мравима и кишом,
(нађох га где лежи поред старе канте),
у мачору одстрељеном код фазанерије
чија црева, што хране тек никло цвеће,
просу батином чувар ноћни.
Патио сам за птиће, за куниће косилицом покошене,
ал патњом не одвећ јаком.
Јер опет срести певице раног Маја
значи време и смрт заборавити:
како насели брест цвркутаво јато, једног јутра
гледао сам и гледао, док ми очи не омаглише ликови птица –
црноглавки, царића, црвенперки
што неустрашиво, с неухватљивошћу риба,
висе ко гроздови зрелог воћа и повијају гране,
на трен умирене,
а онда прхну полулетом крила,
лакше од врабаца,
певају у полузеленим честама док се палчице препиру,
док детлић куцка сува дебла над пилићарем.
– Ил лежати у песку наг,
у блатном плићаку речице троме,
дотичући шкољку,
мислећи:
једном сам био ко ова твар без ума,
ил, можда, мисао друкча, мање пробојна;
или до бокова утањати у бару затрављену;
ил коленима коштуњивим мокро брвно објахати
верујући
вратићу се опет,
као змија ил промукла птица,
или, уз више среће, као лав.
Научих да се не плашим бескрајности,
удаљених поља, ветровитих литица вечности,
умирања времена у белој светлости сутрашњег дана,
жрвња што се око себе врти,
котрљања валова,
навирања воде.
3
Река се себи враћа
а дрво сенци својој.
Осећам бестежинску промену, кретање напред
ко вода која убрзава кад се обале узе
и дотад широка река пеном се забели;
ил као две реке кад се слију, плава набујалост
са жутозеленом водом с равни брдовите –
најпре мрешкање међ стенама
па дуга јурњава преко камења
пре дугог пада у алувијалну дољу
с глинастим обалама и дивљим висећим гроздовима с брестова.
Лагано уздрхтала вода
прониче блато жуто где одседа сунце;
рачићи се сунчају на ободу
закоровљених плићака, оживљених змијама и пијавицама –
ту сам пришао мирном, ал не и дубоком средишту,
тачки изван матице мазне;
моје очи пиље у само дно реке,
у разнолике камичке, шљунак дугиних боја.
Мисли моје покреће више но једно место,
у овој земљи полукопна, полуводе.
Обновљен сам кроз смрт, промишљен својом смрћу,
сувим мирисима умирућег септембарског врта,
ветром што ражарује пепео згасле ватре.
Оно што волим на дохвату је руке,
одувек, у земљи и ваздуху.
4
Изгубљено сопство мења се,
окренуто морима,
и море је завртложено –
то старац један стопала ватри примиче
у одежди зелени, у свлаку опраштања.
Човек лицем у лице с несагледивошћу својом
буди таласе све, сву њихову ватру дивно изгубљену.
Жамор апсолутнога, одговор зашто
почело замре у голом његовом уву.
Дух његов заплови као Џиновски ветар
и нежно у сунчевим равнима се смири.
Он крај је ствари свих, довршен човек.
Све ствари довршене бескрајност откривају:
планину с њеном усамљено светлом сенком
ко плави сјај у свежој мрзлини снега,
сутон над ледним борицима;
мирис липа на ободу планине,
онај што пчеле измами;
ћутање воде над деблом утонулим:
чистотy ведре успомене у човеку –
вал који се са самотног камена рашири
натапајући водом свет.
Размирица
Нестаје свака корист: зрно
лакоће, тајно љушнут збир;
сад вешти прст по хлебу црном
враћа се кући, у свој мир.
Ловимо узрок: зачин ране
чији смо залог и ја и ти;
за све јастуке подеране
не знамо грешку означити.
То што тражимо: жар у тмини,
срећа, сигурност, контра страху:
мањак онога што нас чини
новчићем датим сиромаху.
Умањеност
Свуд птице, несустале:
цврчка појство на стази;
са ове земље мале
и прву звезду спазих:
усхит у срцу знан
за септембарски дан.
Пун месец, у мој вид
спушта се доле, ниже.
Шума постаје зид,
далеке ствари ближе.
Ветар у трави плеше,
покреће све што беше.
О чему шуми папрат?
Моје се месо дели.
Сан изгубљено натраг
вратити отуд жели:
немо на ноге стаје
на тврдо тле спознаје.
Облике мање пратим,
тамо мој живот пирује:
волим врцкање влати –
тамо ни прах не мирује,
и сја кроз ствари сила,
и камен стиче крила.
РЕНЕСАНСА | Српска ренесанса 