Џон БЕРИМЕН (1914-1972)

Џон Алан Смит родио се 25. октобра 1914. године као син банкара са Флориде и школске учитељице, у Мак Алистеру, америчка држава Оклахома. Отац песников убио се кад је сину било дванаест година, такорећи пред дететовим очима – песник је први пронашао очево тело. Неколико година касније понео је презиме поочима, такође банкара, за кога се преудала његова мајка (и та се породица ускоро распала). Џон је добио најбоље образовање, учећи у привилегованој школи за дечаке, а 1936. завршио престижни Колумбијски университет; затим је студирао на Кембриxу, у Енглеској, где се сусретао са Јејтсом, Елиотом, Одном, Диленом Томасом. Године 1937. и 1938. путовао је по Француској и Немачкој. Но, све је то недовољно да прекрије сенку породичне трауме; Године 1939. доживео је напад епилепсије; рано је показивао знаке нервног растројства (први покушај његовог самоубиства пада у 1931. годину); напокон, почео је необуздано да пије. Од 1949. предаје на најбољим университетима Америке – Харварду (1940-43), Принстону (1943-49), Минесоти (1955-72).
Беримен је био идол својих студената, а на његова предавања долазили су и етаблирани песници. Но, он је стално патио од депресије и усамљености, које је утапао у боци. Први пут се оженио 1942. године. Године 1953. се разишао са женом, а три године касније и званично развео од ње. У то време неколико пута га хапсе због скандалозног понашања у пијаном стању. Други брак је такође кратак (развео се 1959. године), а трећи, закључен године 1961, потрајао је нешто дуже, иако је песник свако мало у разним болницама, на узалудним рехабилитацијама. Године 1967. добио је грант да би завршио књигу „Песме сна“ – одлази у Ирску, како би покушао да живи повученије, али алкохолизам га поново враћа у болнице Минеаполиса. Године 1970. доживео је религиозно просветљење, али није променио начин живота. Седмог јануара 1972. године бацио се са Вошингтоновог моста у Минеаполису, у Мисисипи.
Беримен је самосвојан песник који је покушао да иновира песнички језик и у класичан израз сонета унесе свакодневни говор и свеже слике. Написао је биографију Стивена Крејна; његов песнички рад био је цењен и награђиван, између осталог и Пулицеровом наградом за поезију (1965). Његово животно дело, „Песме сна“, покушава, преко краћих лирских комада, да исприча живот Хенрија Боунза, песниковог алтер ега. Те песме одликују драматизам доживљаја и мајсторско владање формама, те својеврсна смеса књишкости и небузданости дивљих слика које, каткад, прелазе меру песнички оправданог, ближећи се егзибиционизму, али, с друге стране, продиру у неистражен простор какав ће, с мање песничког дара, обделавати битници. Берименов архив чува библиотека университета Минесоте.

Песма о лопти

Шта дечак, сад, кад изгуби лопту,
шта, шта да чини? Видео сам,
одскочила је низ улицу ведро, а затим
још даље – и гле, у води заста!
Не помаже рећи му: „Има лопти!“
Бол га потреса, сасвим,
док укипљен дрхти, зурећи, тамо,
где се његови детињи дани у луци губе,
куд и лопта. Умешати се нећу,
узалуд је купити му другу. Сад
прву одговорност осећа
у свету поседовања. Људи ће куповати лопте,
лопте ће нестајати, дечаче,
нико не купује да изгубљено врати. Новац је привид.
Он учи, иза својих очију очајних,
епистемологију губитка и како усправити се
сазнавши шта сваки човек мора једном знати,
што многи већ предуго знају, како усправити се
док се, опет, светлост низ улице не разлије,
у звиждуку; лопта је ван видљивог,
ускоро ће један део мене претраживати дубоку и мрачну
луку… Свуда сам,
патим и мичем се, мисли и срце моје се покрећу
са свиме оним што ме такне, под водом,
или у звиждуцима: нисам више дечак.

Пут на југ

Ружичасти месец путује на југ,
сву ноћ и ми тамо јуримо, по мраку.
На три дела беше срмом у облаку
разрезан сумрачни и огромни круг,
као крв. Точкове обртаји гоне,
и чело се зноји у тај касни сат,
док мислим о томе да сада мој брат
није међ живима, и да у смрт тоне.

Двоје су рођених, а једна матера.
Каква коб нас тако растури и разне?
Зар глава мог брата са пања да падне,
скотрљана испод луниних кратера?
У ноћи ауто жури млађем брату,
ледим се од страха, ниоткуд ведрина,
тек круг крвав виси и пева ветрина:
жури, жури, брже, не чекај, xелату!

О, напокон, стижем у светињу куће:
рањен је; лекари; помоћ му се пружа;
жив је, и ледени отапа се ужас,
и страшан дан сутра биће само јуче.
Одложише казну, одахнути сме се,
и дозволи xелат живети мом брату,
и мину у таму дубљу, непознату,
месец, тај крвави, недохватни месец.

+ + +

Сви смо до краја ишли прошле ноћи
и, ојачавши, падали, лебдећи,
и спуштали се поред Лизе лећи,
слушати тужног Шуберта, на плочи.
Рима ме једна скоро лудим чини:
ноћ је ужитка, с подивљалом шалом,
љубио сам је у кујни – међ финим
светом који се бави криминалом.

Време се мења. Мрзлина расвита.
И докопах се парка под шумама,
са сонетима у xепу, да читам
њој, ако дође. Сунца зрак је стао
у борју. Неће доћи моја дама,
у xемперу и xинсу. Пишем, пао.

Песме сна

203

Не! Ти младићи са мном имају неке намере,
вуку касетофоне, и прикључке, и камере,
траже најбољи начин интервју да добију;
прогрес нас тера напред, ко некад телефон,
и кошта пара да нас остави на миру он:
њихови апарати према свом подобију

двоструко јаче зврје, и ко то да избегне,
пре ноћних узбуђења – не могу да прилегнем:
чекам, предуго, прави позив, да уљушка ме.
Не читам, већ прелетим погледом преко хартије;
ни радио, ни те-ве; не идем до чаршије:
у тврђави сам, друшкане.

Како било, задрхтим понекад: свет се уреди,
парови дуж улице стоје ко дрвореди,
са мањком слуха у ушима,
људи из мноштва руком мрака изроне; жене
плешу и кикоћу се, подижући из пене
воду што нам се ближи ко свет да преузима.

Путник

Воде ме ван пута, кажу, ока врела:
„Он је знатижељник по држању тела“.

Воде ме на плажу, и одмах се сложе:
„Није на нас налик, иако то може.“

Воде на станицу где чувар, незнанац,
помно ме загледа скоро са свих страна.

Узимам воз, исти ко и други људи,
за станице исте, да никог не чудим,
изговарам исте речи, да им сличим.
Студирам ред вожње. Трудим се да ничим,
именом, ни кретњом, не штрчим међ њима,
загледам пар неки, и идем правцима
благослова који зна домет границе
и следи њихову храброст, до станице.
А кад воз застане, кад већ свако зна
да стиже крај пута, силазим и ја.