Дерек Волкот је рођен у Западној Индији. Детињство и младост провео је у Кастри, на острву Сент Лусија, одакле је 1953. године прешао на Тринидад.
По очевој линији је Енглез, а по мајчиној потомак црних робова. Одрастао је у протестантској породици, у већинској католичкој средини (о томе говори његов роман у стиховима „Други живот“). Од средине седамдесетих много времена је проводио у Сједињеним Америчким Државама, предајући на Колумбијском, Јејлском, Харвардском и другим университетима, а затим се и потпуно преселио у Америку.
Аутор је мноштва књига. Прву је објавио 1948 („25 песама“). Нобелову награду примио је 1992. године. Сналажљиво се крећући како у везаном тако и у простору тзв. слободног стиха, одликује се чврстом организацијом језичког материјала, јасном мишљу и прецизним сликама.
По речима Роберта Грејвса Волкот је „проникао у магију енглеског језика дубље него многи (можда чак и сви) енглески песници његовог поколења“. Бродски је о Волкоту писао као о универсалном песнику који је наследио „читаву светску поезију, од древних до најновијих времена“.
Виноград крај мора
То сићушно једро у зрацима
који се досађују на острвима,
шкуна која јури по Карипском мору
кући, то би могао бити Одисејев брод
што хита Итаци по Егејском мору;
онај муж и отац – под зеленим
гроздовима воћа – истим је обузет нестрпљењем
као неверни супруг коме су крици галебова
одазивали се именом Наусикајиним;
нема мира ни у чијој души. Давни рат
између страсти и дуга
не заврши се никад, ни за скитнике мора,
ни за оног странца на обали
који назува сандале, да крене на пут натраг,
тај рат исти је одонда, као ватра
која захвати зидове Троје и камен слепог гиганта
зањиха у дубину
да дигне таласе из којих никну велики хексаметар
који сад грми у плимама карипским.
Класика можда утеху донесе. Али мир не.
Оџаб, питбул-теријер
Ти чекаш једну несрећу,
долази друга.
И не због тога што је лоше време,
не можеш да се припремиш –
неприпремљеност је све.
Ми се бринемо
за животну сапутницу, жену,
за пријатеља драгог,
за дете крај нас
и за пса.
Гледамо у море и мислимо:
сигурно, пашће киша.
Ми се спремамо да сусретнемо кишу,
ти не видиш везу
између трена кад сунчан сјај мења
осутоњене олеандре
у приморском врту
и угаснућа палминог злата.
Не видиш везу
између капљица кише
и цвиљења пса.
Тебе не плаши гром – приправност је све,
биће које протрчи крај твојих ногу
покушава да ти каже,
да ћутање је – све,
оно је изнад спремности,
дубоко, као море,
дубоко, као земља,
дубоко, као љубав.
Ћутање
јаче је од грома,
потрес од кога губимо дар речи,
као животиње које не умеју да кажу ништа о љубави,
како умемо ми, само ако
не постане неизрецива
а треба о њој рећи –
и ми говоримо цвиљењем,
сузама –
кишом, која се увлачи у очи,
не именујући љубав по имену,
ћутање мртвих
и ћутање љубави, сахрањене на дну срца –
то је исто, и то је ћутање,
и ћутимо ли ми о љубави,
о детету, жени или о пријатељу –
то је та иста љубав, једна и иста,
она је блаженство
неподношљивије од губитка,
она је блаженство, блаженство.
Сезона прозрачног света
Тада сви птичји народи одигоше одједанпут
огромну мрежу земаљских сенки
и понесоше је, цвркућући на безбројним наречјима,
на свилкастоме језику. Они су односили
сенку стакленолице куле са сутоњене улице,
сен слабе стабљике с градског симса –
мрежа се подизала безвучно, као ноћ, у немој хрпи
птица
док нису нестали сутон, годишња доба, снегови,
безумља временских прилика,
само је лежао пут аветног сјаја
који није смела пресећи и најфинија сенка.
И људи, гледајући горе, нису могли да разликују шта носе дивље
гуске,
шта јата вуку за собом на сребрним нитима,
свиткајући у леденкастом сунчаном сјају; нису могли
да чују
о чему тихано се звиждуком дозивају батаљони цврчака,
подижући све више мрежу која је прекривала наш свет,
као лозе вртне или ваздушна марамица
којом мати брани уздрхтале образе
уснулог детета;
земљу је залио сјај,
какав се јавља увече на обронку брега
у златном октобру, и нико од људи није чуо
у грактању врана,
у крику златца, ни у светлуцавом ружичастом кљуну квочкином,
као у жеравице,
тај безмерни, ћутљив, неисказан немир
за поља и градове којима су птице припадале,
осим времена прелета, по праву љубави,
вансезонски, по високој привилегији рођења,
по јаркој жалости према бескрилним бићима
која живе доле у својим тамним рупама прозора, у кућама –
и све више су одизале мрежу, нечујно се дозивајући,
над променама свим, над издајством падајућих
сунаца,
и та сезона потраја један трен, као пауза
између сутона и таме, између јарости и мира –
али за земљу нашу садашњу дотраја она век.
Аутопортрет
Усамљеност Ван Гога,
отрованост Ван Гога,
ужас Ван Гогов.
Упиљио се у огледало
и одиже кист.
У огледалу никога,
осим Винсента Ван Гога.
Мало је тога.
Он одсеца уво.
Упиљио се, опет:
У огледалу Винсент Ван Гог
са подвезаним уветом.
То је већ ближе портретy,
покушава да опстане,
ал најпре ваља ишчезнути,
ојавиће се из скраћења
недоступан ужасу више,
на једини начин,
кад огледало одрази
нешто: ни славу ни бол
ни не ни да,
ни можда ни једном, или
никад. На платну никога.
Нема Винсента Ван Гога,
отрованог, преплашеног, усамљенога –
само
умисао. Срж.
Снага
Живот се не умара земљу бости оштрицом трава.
Усхићујем се насиљем таквим –
љубав је чврста. Прелепа
беспоштедност, с којом размењују ударце
чекић и стена.
Разумеше једно друго.
Чак могу договор да оправдам
измеђ устремљенога лава и замирућег ланета,
допуштајући ужас очима његовим.
Али никада схватити нећу
биће које пише о томе
и захтева да га признају средиштем постојања.
РЕНЕСАНСА | Српска ренесанса 