Ознаке


(О превредновању)
_____________________

2010

2010

1. Непознато чтамоч

Што се мог случаја тиче, превредновања су отпочела штампарским грешкама. У књигама штампаним без компјутерске технике добио сам, одмах, штампарским грешкама превредноване песме. Ово је прилика да извршим накнадно превредновање превреднованог. Ако неком затреба понека моја песма, боље да је добије у облику у којем ћу их сада изнети.
У другој мојој збирци, „Тамни врт“, штампаној у СКЗ-у, песми „Теби“, постоје стихови „Ја видим себе, не окоље, а тамо – слику твог дослута“. Међутим, „твог“ је превредновано у „свог“. Грешни песник је хтео да каже како у себи види слику оне којој се обраћа.
У песми „У задрузи“, где се говори о певању са сељацима нашим, пред задругом, стоји „Ал јаук песме, сад, тим бдењем,\ поредим с другим, већ, рођењем“. Но, „друго рођење“ је превредновано у „другим, већ рођеним“, што је, очито, некаква уредничка интервенција.
А у песми „Овца“ испао сам овца, јер у стиховима „Тако то мора бити, ту на селу,\ и свуд на свету“, стоји „и свуд на селу“, као да „ту на селу“ већ није било довољно, док у песми „Ранка“, „сенка њена“, како треба, постаје „сенка њина“; у песми „Русија“, до које ми је стало, први катрен је изненада изгубио на музици, јер је неко скратио слогове. Тај катрен треба да гласи:

Русију видим, сву у цветовима,
и Василија Блаженога цркву,
гроб Достојевског пред којим се свила,
као зрак, душа у ноћ неку мртву.

Био сам на гробу Достојевског, године 1984, на апсолвентској екскурзији студената права, и у цркви Василија Блаженога, па ми је то скраћивање и дупло теже пало
Али, то је само почетак. У збирци „У горама“, две последње песме су добиле превредноване стихове. Уместо „Пределе те сам усинио“, стоји да сам их „уснио“, а у тридесетој песми, уместод а сунце пали „голет“, оно, гле, пали „полет“.
Врбаска збирка „Сенке у дворишту“, доноси два-три превереднована бисера. У песми „Чешко гробље“, у другој строфи, једно „гле“ које је имало функцију пренућа читаоца на слику из давне прошлости, претворено је у „где“, док је у другој песми важног циклуса „Мало тихо место“, о мом родном месту, једна фотографија на којој мајка качи „веш, смешећи се оцу“, претворена у стихове мајка качи „већ“, мада се већ не може закачити, јер је – већ! негде закачено.
Од збирке „Србија земља“, кад смо се, већ компјутеризовали, грешке су се почеле тицати непрепознатог фонта. Од тада, надаље, ако нисте имали исти компјутерски фонт као издавач, и ако је дремног преламача мрзело да вам телефонира и припита за смисао појединих речи, долазило је до превредновања и самим погрешним штампањем, без процене критичара. Најважнија је у песми коју је уредник Чедомир Мирковић истицао, посвећеној управо преминуломе Ивану В. Лалићу, са којим сам, годину дана раније, једне дуге ноћи, у аутобусу, путујући кроз Босну, разговарао на озбиљне књижевне теме. Катрен из те песме требало је да гласи:

Па како мудрост стећи
за непознато „тамо“?
Сад би нам знао рећи
све оно што не знамо!

Али, непрепознати компјутерски фонт је наводнике претворио у слово „ч“, и „непознато тамо“ постало је непознато чтамоч. А шта је чтамоч – заиста остаје непознато. И тако даље, неће неће па стане, све до данас.
Али, превредновали су и неке друге, у мојим текстовима. Већ сам писао о томе да је Антологија „Када будемо трава“ оптерећена песничким умецима које ја нисам бирао. Највећи је онај у „додатку“ где је песник Ј. Ј. сам себи, рекавши уредницима да сам му ја то одобрио, додао чак шест песама! Ови су поверовали, и… Ја сам му био одабрао две песме, из две збирке. Што је најстрашније, тај песник вели да више не пише…
А у предговору, дошло је до друкчијег превредновања (тако да су почетак и крај књиге – темељно превредновани!). Написао сам да је катрен Љубомира Симовића често „раздрузган“ – мислећи на његову, каткад, разбијену схему, не сматрајући то врлином, али верујући да је у питању песниково право и да у том формалном поступку, вероватно, следи неке руске футуристе који су чинили исто. Но, неко је, биће уредници, превредновао реч „радрузгани“ (која је из Настасијевића!) у „раздрагани“. Тако је Симовићев катрен постао – раздраган. Раздраган, разуме се, може да буде само коњ… Откуд Симовићев катрен раздраган – остаје нејасно. Биће да су се уредници уплашили академске љутње на ту моју оцену да је његов катрен „раздрузган“, али су с том својом „раздраганошћу“ начинили далеко већу штету.
Уз ове, туђе, било је, итекако! и мојих грешака. Рецимо, Божа Милидраговић је приметио да сам познату песму Блокову „Иза сандука“, превео као „Иза гроба“, буквално схвативши руску реч гроб, иако она на руском значи сандук. Та песма је већ била превођена, сто пута сам је, преведену, прочитао, али ето, ђаво не оре и не копа… За утеху, ако ме сећање не вара, Стева Раичковић је у Блоковој песми „Равена“, Теодорихову краљицу Галу „превредновао“ у Гале, мислећи да Блок говори о разарању Равене, од стране варвара. Но, кад је о грешкама овог типа реч, ваља знати да су чињене у жртвовању за друге, што превод и јесте. Зато је, свака, својеврстан пут, пута без врлудања и нема.

2. Французи, деветнаести век

Но, није ова анкета мог случаја ради (иако сам је искористио да укажем на неке грешке, ако, једнога дана, некоме устреба тачност).
За њену праву тему пробрао сам примере из француског и америчког песништва.
Говорити, на ову тему, о нашој књижевности, значи упустити се у клање. Хајде да то, овог пута, избегнемо.
Бавио сам се, као преводилац, француским деветнаестим веком, јер ми се чинило да је, у то време, муза светског песништва ноћивала код њих. Дошло је до великог сукоба између академских и уклетих песника. Данас ће вам сваки школарац који је, ту и тамо, завирио у неки раскупусани уџбеник, рећи да је, ето, Бодлер, велики уклети песник, посветио своје „Цвеће зла“ салонском песнику, данас заборављеном Готјеу. Миодраг Павловић Готјеа ставља међу европске романтичаре, као творца неколико успелих песама. Као да је тиме зацртан и обим присуства тог писца у српском језику. Као да нам више од тога није потребно. Јер, кад сам са Тањом Пајић превео Готјеа и понудио га, својевремено, једном нашем водећем издавачу, он је глатко одбијен. Објавио га је Аца Видић, у Ваљеву, 2000. године, а одмах за њим и „још салонскијег“ песника, Ередију.
Одмах ваља рећи да се ја не залажем за салонску поезију, напротив. Али сам мислио да наша култура треба да има и те, по могућству интегралне, преводе. А не да се изјашњава парцијално, како коме гове, верујући овоме или ономе, ма био академик. Одабрао сам ову двојицу зато што је супротни табор, ипак, био добро представљен (од Алојзијуса Бертрана до Малармеа).
Недавно сам се заинтересовао за још неке песнике, из оба табора. Тако сам, за себе, урадио преводе песама које сам сматрао антологијским – из Кроа, Нувоа, Копеа, Верлена, Ролине, Леконта де Лила, Корбијера, Лафорга.
Ти преводи за ову прилику нису важни, али један њихов сегмент може бити.
Наиме, преводећи Копеа наишао сам на занимљиув податак да је повај салонски, академски песник, француски нациоиналист, католик итд – био на честој мести песника „уклетника“ који су однели, историјски гледано, победу, разуме се, после своје физичке кончине, у двадесетоме веку. Разуме се да Копе ни у чему није раван „зутистима“ и прочима који су му се оправдано ругали. Али, не може се рећи да је без талента, нити да нема добрих песама. Ту и тамо, његови стихови задржавају извесну ватру и ванакадемске трагове живота. А у поругама није баш увек остајао дужан. Мало се зна да је, рецимо, овако песнички коментарисао славни Рембоов сонет „Самогласници“:

Рембо, брбљиви хвалисавац,
у свом сонету који жалим,
„О“, „Е“, „И“ споји; даде правац –
нову тробојку што нам фали.
Ван декадентне опширности,
без „али“, „јер“, без „ако знаш“,
тај стил је као зора прост; и
стари Парнас је такав баш.

Наравно, да са Рембоом није могао изаћи на крај. Али, као што рекох, не значи да није, повремено, писао ваљано. Погледајмо његов сонет „Песимизам“:

Одбијам милостињу: мре сиромашак гладан.
Све дадох: пјани лопов што своју жену туче.
Али бар се не хвали, нит кајања га муче:
делима својим не зна крај, њима не овлада.

Шта чинити, не чинити? Нико не зна о томе.
За величином душе, долази, најзад, сат
да се све преокрене у срамни резултат.
Добро ка злу прекрене, а зло води доброме.

Животе! Мистеријо! Нерешивост нас мучи!
Мишљење, љубав, патњу – судбине ћеф боји ли,
Бог једини разуме тај напор – постоји ли.

А штампар, обикао, сред једноличног рада,
равнодушан и ћутљив, све гледа оком друкчим,
слагао Јеванђеље ил Маркиза де Сада.

Треба стиснути петљу па рећи да овај Копеов сонет не ваља. Када се боље загледам у интернетска издања француске поезије, видим да је Копе, и не само он, добио завидно место у француској књижевности. Данас, кад је у нашој поезији академизам одавно однео превагу, као „одговор безбедности“ на историјску и свакодневичну патњу којој је изложен наш народ, ваља се присетити примера пораженог академизма који је, ипак, од себе давао некакав глас живота. И ту, разуме се, не мислимо на Копеа, него на Готје, Ередију, Леконта де Лила.
Де Лила имамо „на парче“, у, повремено дивним, преводима Владете Кошутића. Погледајмо ове де Лилове стихове, у мом преводу, који се, такође с прекором, обраћају другој страни:

Мешетари

Ко звер коју, док се зраци сунца гасе,
изводе на ланцу под пијачним тремом,
ти би да изнесем срце ми рањено
на тргове твоје, стадо жудне масе!

Да на трен успалим зене тупе расе,
да испросим смех твој, ил трн свелих ружа;
нек ти неко други свету ризу пружа,
и скромност божанску, и златне екстазе.

У немој гордости, сред раке незнане
нек ме гута мрак кроз космичке бездане –
продати вас нећу, блаженства и ране.

Нећу звиждукање и сузе да просим,
нећу да ти плешем, и бисер износим
међ лакрдијаше и курве пијане.

Овоме сонету се, као и Копеовом, може изрећи само једна оцена: одличан. А друга страна? Изненађује то што су неки песници те, друге, стране, веома блиски академизму, мада се, јасно, и разликују, Један од њима најближих „уклетника“ је нико други до Верлен. Погледајмо ове његове стихове:

Мој интимни сан

Често, сан један чудан, и продоран, сколи ме
о незнанки коју волим, и која воли мене,
што никад није иста – и сваки пут ме прене
а притом се не мења – разуме и воли ме.
Да, она ме разуме, и срце кад боли ме,
за њу једино, авај! није претешко бдење,
једино она лица мог бледе удолине
освежава и блажи, када ми суза крене.
Смеђа, плава ил риђа? То неважно ми поста.
Име? Знам да га памтим ко најслађе сагласје,
а глас је њен ко оних, прогнаних из живота.
Њен поглед је ко очи статуа кад се смеше,
њен тихи, и озбиљни, и удаљени глас је
замена за гласове драге што онемеше.

Ова савршена песма, тако гипка и елегантна, посвећена је једном идеалу чистоте који је готово – академски! (Дучић би, одмах, могао да је потпише. Узгред, борба веома слична француској, можда и као локална реплика на светске теме, водила се између наших салонских песника и међуратних „уклетника“. Данас знамо да је и једна и друга страна, као и код Француза, писала снажно и добро. Можда зато што међу њима није било отпадника, ренегата и издајника, као што их има данас?! Барем су добро знали ко су)
А нико други до Шарл Кро, свој сонет посвећује – до Теофилу Готјеу, то јест Готјеовом гробу. Чиме се затвара круг (мада Готјеа, разуме се, не можемо сматрати у потпуности „академским“ песником. Таквим га је, грешећи се, убројило будуће поколење. Њега су, заправо, упорно одбијали да приме у француску академију, као и Балзака; но, он је ипак био тип „полузбринутог“ песника, са везама у високом друштву, за разлику од „зутиста“ који су били, махом, лумпен-пролетери).

Морал

Гробу Теофила Готјеа

Украсити свет телом и душом, у свом трену,
да се сви олепшамо сред тамне нам невоље,
рећи с висине да се сања и воли боље –
дужност је за човека сваког, и сваку жену.

Људи лишени неба, без ватре која буди
под челом, без очију што привлачност пројаве,
плашећи се твог скока, безбрижни моћни лаве,
нису те хтели. Али, ветар их стално куди.

Прелест твога живота, твојих стихова дивних,
бране те, ко у врту, сред ружа разметљивих,
одбачен, а најлепши, твој, умирући цвет.

Вас двоје, млади, лепи, за читаоце коби
бићете живи. То је цена за сваког ко би
својим телом и душом да украшава свет.

Кад се овако гледа на ствари, долази се до помисли да су ове поделе, ипак, научна једна ствар, више потребна онима који наплаћују песничке уклетарске судбине него мртвим песницима који су, ту и тамо, покушавали да пронађу заједничке мостове. Хоћу да кажем: пиши како хоћеш, али добро. А ако си написао штогод добро, онда то треба да се обзнани, да се узвиси, то треба да усхвалимо. Уместо тога, као у оном мом давном стиху, ми настављамо „борбе што се на смрт воде\ у ћорсокаку свемира“. И више, код нас се, одавно већ, води сасвим друкчија борба, борба између академизма који радо прихвата све пијачне законе и мешетарске манире – за разлику од Леконта де Лила који их добро зна „у намери злој“ и, разуме се, презире – и животворног песништва којега се сви клоне, јер је најчешће, по ауторе, смртоносно опасно. Готово је извесно да у нас, пречесто, побеђују „лакрдијаши и курве пијане“ о којима Николај Заболоцки, са руске стране, у песми „Читајући“, с презиром, овако вели:

Читајући

Занимљиво, забавно, не смета:
стих, а скоро неналик на стих.
Блебетање цврчка и детета:
савршено писац даде њих.

Бесмислица речи неких нових
изоштреност извесну пројави.
Ал да ли се могу човекови
сни принети на жртву забави?

Зар ће руска реч озбиљна, чиста,
да постане цвркут помодара,
да би жива темељитост смисла
не развила звук исконског дара?

Не! Песништво измишљотинама
ставља брану, јер, чак ни у звуку,
оно није за оне међ нама
који капу пајаца натуку.

Ти што живот живиш савремени
и песништво од детињства знаш,
ти вечно и животворно цени
пун разума руски језик наш.

1948.

3. Американци, двадесети век

Бавећи се англојезичком поезијом, од четрнаестог до двадесетог века, зауставио сам се на Шејмасу Хинију, сматрајући да би млађи људи од мене, ако им је до тога, могли да наставе тај посао даље. Но, то не значи да нисам чепркао и по најскоријој прошлости. Жива душа, све ме занима. Тако сам наишао на песника Дена Шнајдера, Американца рођеног 1965. године. Шнајдер је, судећи по интернетској биографији, поливалентна стваралачка личност – оснивач уметничке групе „Космоетика“, чији је центар у Твин ситију (предграђу које спаја Минеаополис и Сент Пол), и коју сачињавају не само књижевници, него и научници, психолози, филмски редитељи, новинари итд..
Можда бих само прелетео преко његовог имена, да нисам запазио податак да је на једној књижевној вечери песника Роберта Блаја (1926), устао и оштро напао његову поезију. Прегледајући песме за наречену антологију, ја сам већ био наишао на име овог старог песника чије песме на мене нису оставиле богзна какав утисак, иако сам сматрао да нису без вредности. Али, већ сам изгубио јасну представу о њима, затрпан другим пословима и читањима, да бих се из прве присетио против чега је то Шнајдер устао. Блај је песник који своје стихове оптерећује књишким досеткама, али, с друге стране, не заборавља да је темељ сваког уверљивог песничког покушаја – конкретност, слика, да је свако песништво које остаје једино у метафизичким закључцима – осуђено да виси над безданом и, напокон, падне. И поред овога, Блај ретко прекорачује границу посредности, остајући на безбедноме тлу, истрајавајући у извесној недовољности која је, по свом домету, како ја мислим, далеко од најбољих представника англоамеричког песништва двадесетога века, какви су, рецимо, Фрост или Одн. Сматрајући, дакле, да антологија може с њим, као и без њега, нисам га уврстио, иако сам, за фијоку, превео неколико његових песама.
Ден Шнајдер, опадач, међутим, као песник је за мене био потпуна непознаница. Како тај, још увек релативно млад, човек пише? По интернетским подацима, Блај је био огорчен Шнајдеровим испадом на књижевној вечери (вероватно је у праву, јер нема смисла нападати песника који је дошао да се на сат времена исприча са ионако ретким поклоницима). Блај је, наводно, потом, изјавио да би Шнајдер радо посекао дрвеће да спасава шуму, а Шнајдер је узвратио „Хоћу баш то!“ Недавно ми је, у писму, Шнајдер поверио да његов циклус „Америчких сонета“ има 154 песме зато што их је толико написао Шекспир – само што су његови, Денови, сонети – бољи од Шекспирових. А на (моје) питање ко је за њега „најбољи“ амерички песник, троумио се, кад је реч о традицији, између Воласа Стивенса, Харта Крејна и Робинсона Џеферса. Није пропустио да ми напомене да је, ако је о данашњици реч, понајбољи амерички песник – он сам. Можда је Шнајдер бољи од (снажне) тројке коју с правом обожава, али, по мени, Роберт Фрост пише снажније и боље – и од све четворице, заједно. Уосталом, моје питање о „најбољему“ било је удица на коју се Шнајдер – упецао. Не постоји најбољи. Постоје људи који су се, својим даром, или радом, попели на висораван, на „кров света“, а тамо – места колико хоћеш. И не мораш да будеш велики уметник, довољно је бити добар човек, па си међу изабранима. А још ако и певаш… Да, места колико хоћеш. Тесно је, међутим, доле, у блату. Тамо, у ствари, једино и постоје „најбољи“. Тамо катла врвеж у којој се млатара, жирира, вреднује и превреднује, маше песницама, као кад митингаши изиђу на трг, позвани од једног зла против другога, и где се свак дерња: „Ја сам најбољи! Ја сам најбољи!“ Да. Јесте. Сви сте ви најбољи. И збогом вам свима.
Но, оставимо се умовања. Вратимо се пракси. Ево неколико песама Блајових и Шнајдерових, пре но што о њима поразмислимо даље.

Роберт Блај (1926)

Роберт Блај је рођен у Западној Минесоти, 1926. године. Његови родитељи су пореклом Норвежани. Пошто је две године провео у морнарици (1944-46), уписао је Сент Олаф колеџ у Минесоти, па прешао на Харвард, где се укључио у групу тамошњих студената-писаца као што су Доналд Хол, Адријен Рич, Кенет Коуч, Џон Ешбери итд. Дипломирао је 1950. године, затим две године живео у Њујорку, а почев од 1954. две године провео на университету у Ајови. Године 1956. добио је Фулбрајтову стипендију и отпутовао у Норвешку да преводи норвешке песнике на енглески. Осим низа норвешких песника, превешће на енглески, касније, Неруду, Ваљеха, Екелофа, Тракла, Мартинсона, а једна његова књига, Iron John: A Book About Men, била је интернационални бестселер. Основао је и уређивао часописе специјализоване за преводилаштво, а дуго година већ живи на фарми у Минесоти, са супругом Рутом и децом. Објавио је на десетине књига поезије, огледа и превода.

Сахрањени воз

Причај ми о возу о којем људи говоре да је сахрањен
под лавином – је ли падао снег? – било је то
у Колораду, и нико није видео шта се догодило.
Задимило се из мотора ковитлаво нагоре

у малом заносу кроз врхове јела, док мотор бректао је.
Тамо је било људи који читају – неки
Тороа, неки Хенрија Ворда Бичера.
а машиновођа је пушио и извиривао главом напоље.

Питам се када се то догодило. Да ли после
средње школе, или годину-две касније?
Заузели смо своје уско место, и зачули звук
изнад нас – воз није могао да се помера довољно брзо.

Није јасно шта се догодило следеће… Да ли ти и ја
и даље седимо, тамо, у возу, чекајући светла
за даљи пут? Или је прави воз заиста покопан;
и само ноћу воз уклети израња и наставља пут…

Сан који гуши

Рачуновође лебде над земљом ко хеликоптери,
испуштају хрпе папира са угравираним Хегеловим именом.
Јазавци уносе папирна крзна
у јазбине где читаве породице умиру преко ноћи.

Хор девојака стоји сатима иза завеса
гледајући ван, на улицу,
у прозорима транспортних услуга
филијале бојене су бело.
Пуњена беба алигатора причвршћена на фирми
држи се подаље од опалог лишћа на поду.

Саће у ноћи чудне сне сања:
мале црне возове што наоколо круже –
бродове ратне старе утопљене у капи кише.

Покрет нутрине коначан

Умирући бик крвари на планини!
Али, унутар планине нетакнути
крвљу
постоје рогови јелењи, делови храстове коре,
ватра, биље вргнуто.

Кад дим дотакне кров пећине,
зелено лишће успламени,
ваздух ноћи мења се у тамној води,
планине преметнуте заличе мору.

Позив и одговор

Реците зашто не подижемо гласове наше ових дана
и не плачемо за свим што се догађа. Приметисте ли
планове начињене за Ирак, ледове који се отапају?

И рекох себи: пођи и плачи. Какав је смисао
одраслим бити и немати гласа? Плачи пред свима!
Ослушкуј одговоре! Ово је позив и одговор!

Мораћемо дозивати нарочито гласно, да склептамо
анђеле наше тврдога уха, посакривене
у ћуповима тишином пуњеним у време наших ратова.

Јесмо ли се сложили за толико ратова да можемо
утећи из тишине? Не подигнемо ли гласове наше, дозволићемо
осталима (који и јесмо ми) кућу да опљачкају.

Како то да смо чули велика ридања – Неруду,
Ахматову, Тороа, Фредрика Дагласа – а сада
заћутасмо ко врапци скривени у жбуњу?

Неки мајстори веле да живот траје само седам дана,
па где смо у седмици? Је ли четвртак већ?
Пожури, заплачи одмах! Брзо ће недељно вече.

Август, 2002

Ден Шнајдер (1965)

Ден Шнајдер је рођен 1965. године у Минесоти, од неудате матере. Дат је на усвајање у Њу јорк и одрастао у Глендејл-Риxвуду у радничкој породици. Са шест година, како је касније описао у својим мемоарима и како је преносила штампа, Шнајдер је био сведок убиству, „првом од многих“. За време средње школе био је члан једне банде. У време док је радио у једној великој самоуслузи, заинтересовао се за поезију. Како сам каже, један његов колега му је рекао да писање поезије веома помаже при удварању, и то је био онај почетни импулс.
Кад је Шнајдер био у средњим двадесетим годинама, прешао је у Минесоту да сазна нешто више о својим биолошким родитеqима. Живећи у Твин ситију (предграђе Минеаполиса које се физички додирује са предграђем Сент Пола), укључио се у књижевне кругове, често наступајући и критикујући академску поезију, напавши на једној књижевној вечери песника Роберта Блаја. Блај се, касније, жалио да се млади песници труде да сатру старију генерацију и да ће спалити дрвеће како би сачували шуму. Шнајдер је одговорио да жели управо то. Основао је песничку групу „Уптаун“, у Твин ситију, и оженио се, године 2000. Група у Твин ситију међу својим члановима има прозаиста, научника, глyмаца, редитеља, музичара итд. Шнајдеров ангажман донео му је репутацију „Ден Шнајдер против целог света“, како је о њему писао један часопис, још 1999. године.
Последњих година, Шнајдер своје напоре управља на интернетска издања својих песама. Од 2007. прави интервјуе под заглављем „Космоетика“, разговарајући са палеонтолозима, психолозима, филмским критичарима, новинарима итд). Штампао је вишетомне своје мемоаре под називом „Прави живот“. Такође, активно пише филмску критику.

Амерички сонет 49

Против свог меса, ако месо он икад беше,
пиштољ је стиснут податном слабошћу у таласу
уништења, и све што његове моћи узнеше
лежи ван, у телима, разбацаним по Тексасу.
Зачудо, то је суштине узнемирење пусто
с одбијајућим болом што дотиче далеко
поље бивства. За њега, то било је присуство
човека уз човека, а не пут друкчи, преко,
у зло.
Тад ружа сунчева једног јутра стравилом
захвати нежни део његов, у даху сажет,
јер није мого жељу надићи за ништавилом
које му даде име, и у то име траже,
сви, да га употреби: Џон Весли Хардин, негован
вештином силе с којом и започе коб његова.

____________________________
Џон Весли Хардин (1853-1895) – амерички револвераш и разбојник. Само до 1878, године, кад је допао затвора, рачунало се да је убио 42 човека. Живот је и сам завршио насилном смрћу, убијен је с леђа, хицем у главу.

Амерички сонет 72

Остави, Езра Паунде, не истражуј, не мисли,
не ишти још очију, и без њих си за вид
већ нека врст мартира. Изопаченик ти си,
без ослонца! Да л неки его одиже зид
од тебе према теби? Ил ништа не доказа
честитост сопства? Да л си оно што они кажу –
неко ко провоцира сваком кретњом сред стаза,
песник после песника, за већу амбалажу
од сама себе? Или већ је и твоје име
нестало с пародијом: зар си почетак нов
за оне који нису нашли сопствене риме,
и који суптилношћу пувањка траже кров
у цркви дупке пуној за своје убоге стихове –
зујањем у глувилу? Знаш ли домете њихове?

Амерички сонет 128

Дете ступи у древну Флориду да се радује,
и родитељи виде да се на сунцу њише,
дозвољавају све до поднева да гладује,
док отац не позове – пливања нема више.
Ал дете радознало да дотакне копрену
већ укочи се немо, с исколаченим оком,
док отац се матери, ненадно, не окрену,
и не прегази, махнит, океан једним скоком
да одстрани медузу – сав узрок руменила –
што ошамути сина који од бола јења.
Живот је сад за њега оштрији сукоб сила,
док мајчин страх замишља сва та бројна створења,
сетив се Жака Кустоа, зарањања у води
до места где у мору вребају октоподи.

Амерички сонет 142

Овај је Индијанац мртав – Сијукс ил Чејен?
И крвари на земљи, обезбедивши пир
бићима што гамижу крај чизме која греје
Бафало Војника; проналазећи мир
хиљаду миља далеко од куће, уз границу,
он знаде још ко дете, на пољима, сред шума,
под немилосним сунцем – скерлетну матерницу
што рину га слободи зеленог споразума
који он не одбаци, а не би ни да је требало,
јер може, све до смрти, три миље зеца да тера,
па неизгубљен, шумом да шета, ко неко вребало.
Војска је даху његовом природна атмосфера,
дакле; а његов пиштољ – лични успон над плевом,
од роба ка господару, у оку мртвачевом.

Шта се из овопредстављене поезије може закључити?
Да опет, повремено, долази до судара између академског погледа на свет и погледа на свет песника-разбојника, „мистика у дивљем стању“, како су некада говорили за Рембоа.
У Блајовом „Погребеном возу“ не налазимо саосећање за помрле путнике под лавином, то је хладна вивисекција догођеног, без удубљивања, готово наративна, засићена сопственом визијом од које песник не може (да ли да му уделимо комплимент и кажемо да не жели?) одмаћи даље. Па и у ангажованој његовој песми, о Ираку, пуној ридања и захтева за плакање, не видимо ону ватру која би морала да потиче на сузе. Послушао је савет Шилеров и исплакао се пре писања? Плач је, у сваком случају, овде више некаква стилска фигура, захтев за беспомоћним придружењем. И опет ставља до знања да је песник културе – у свакој његовој песми су призвани богови – Хегел, Неруда, Ахматова, итд, мада се не види за тим именовањима прека потреба (може се, наиме, и без њиховог увођења у песму, рећи то исто). Кад прочитате песнике као што је Блај, дође вам да кажете – Браво!, и да баците књигу. Као да читате савремену српску прозу. Како је само паметан! Како је вешт! Штета што није млађи па да за њега удомимо кћер. Али, по читању оваквих песама и књига, тешко да постајете „нешто“, како је од уметности захтевао Гете, некмоли бољи човек! Немате потребу да ту књигу носите са собом, да је показујете пријатељима, да је читате наглас и учите наизуст. Имате потребу да је предајете на факултету мртвосаним студентима који и без тога имају довољно својих брига. Да им кажете да, ето, постоји на свету тај песник Блај, али не и таква поезија која би вам приањала за срце.
Шнајдер је занимљивији, живљи, опаснији. Он полази од неке митске истине о тлу на којем живи. Та истина је врло мрачна. У „Америчком сонету 142“ пратимо причу о Бафало војнику који убија Индијанце. „Војска је даху његовом природна атмосфера“. Због чега? Одговор на то питање је у „Америчком сонету 49“, где се види разбојничко наличје историје америчког континента, заснованог на закону колта и неделима серијских убица попут Хардина. Сви од њега траже да употреби колт, за њега је убиство, заправо, једини могућ однос човека према човеку. Шнајдер нас приморава да му, ако не поверујемо, онда свакако дамо реч, јер свој континент види као место великог разбојништва на којем је никла савремена цивилизација, да не кажем водећа сила света. Не случајно, на једном сајту су Шнајдерову поетику дефинисали као „Шнајдер против читавог света“.
Још је занимљивији његов „Амерички сонет 72“ у којем, ако сам га добро разумео, критикује Езру Паунда, великог жреца наших и иних модерниста, а заправо песника који, као и Елиот, по мом мишљењу, није оно најбоље што се у америчком песништву двадесетога века може пронаћи (како је, узгред, мислио и Бродски). Признајући Паунду оно што се мора признати, Шнајдер примећује да, заправо, код Паунда није дошло до песничког развоја и да је тај развој замењен некаквим поетичким окупљањем људи без истинског дара, боље рећи оних који нису „пронашли свој стих“. Да је Шнајдер у праву, показује и случај Ејми Лоуел, коју је Паунд тако обрлатио да је, од класичне даровите песникиње постала осредња модернисткиња, док ју је он отровно оговарао да је „имажизам“ постао „ејмижизам“. Испада да је једино чега се овај песник озбиљно ухватио, био, у ствари, фашизам. А и то због љубавнице, Талијанке. И док професори на университетима широм света држе предавања о његовој генијалности, Шнајдер, рекао бих, сматра сасвим обрнуто, да су Паундови следбеници, (можда и он сам?), „суптилношћу пувањка“ тражили „кров у цркви дупке пуној за своје убоге стихове“.
Није Шнајдер песник чији се стихови воле. Али је песник који се не либи рећи шта мисли, а то је, по мом мишљењу, често и пресудна, врлина која одваја правог писца од књишког мољца.

4. Честертонов наук

Но, ја сам већ одавна зашао у године кад ме овакви сукоби занимају више као некаква стваралачка игра и привлаче највећма као историјски куриозитет који својим радом, и даром, ваља превазићи. Више ми, далеко више, значи да наставим својим путем који су ми чак и непријатељи признали (толико сам, ето, матор! А још ми кажу да сам, шатро, млад). А онда, како су лепо, и са разумевањем, неки пријатељи-песници, писали о мом раду. Рецимо, Мирослав Лукић. А није усамљен. У једној енциклопедији стоји реченица: „Поезија му је мисаона и богата сликама“. Ето. Зар то није и исувише милости? Чак и они који не воле то што радим, мргодно прогунђају „Па, добро, та твоја поетика…“ До јуче су ме стављали у коровњаке, а сад, пази, молим те, још и поетика! Иако се ту уопште не ради о поетици, нити о римовању, или неримовању, бројању слогова и слично. Ради се само о дисању. О традицији. О најбољем могућем, о једином путу. Спадам у оне људе који сматрају да је у овоме нашем претешком животу један једини пут добар, а да остали не ваљају. И, што сам старији, све сам уверенији у оно у шта сам поверовао још као дечко. Ето, о томе је реч.
На том путу ја сам се сложио са Честертоном, са његовом песмом „Златно лишће“, коју сам – опет за своју фијоку, и превео.

Златно лишће

Гле! Ја већ стигох до јесени,
када листове злато квари;
Седине, с лишћем златним мени
кажу: време и ја смо – стари.

Као млад, исках принца људи,
космичког рата врлог вожда,
нашег Титана којег нуди
и коров, бунтом, све до свода.

Ал сада мени, на yлици,
и људски наклон велик бива
док демократских смена мноштво
с милион маски Бога скрива.

Златни цвет исках у младости,
у пусти, шуми, скрит и чист,
а сада стигох до јесени
када је златан сваки лист.

Advertisements