МИРОСЛАВ ЛУКИЋ ИЛИ О УМЕТНОСТИ ПРИПОВЕДАЊА / Мирољуб Милановић

Праве писце , уметнике мало ко зна. Њихова слава допире до петсто или хиљаду
примерака њихових књига. Додајмо томе запостављеност од књижевне критике,
недостатак маркетинга и клановску нетрпељивост, добићемо обим заступљености
савремене уметничке књижевности на простору српског језика. Без
претеривања, он је готово раван нули. Писцима, правим писцима, остаје да пишу,
штампају своје књиге у малом тиражу и шаљу једни другима, како би обзнанили да
постоје. Ако успут њихово дело неком читаоцу причини задовољство , успех је
потпун.
Из обимног приповедачког, песничког и есејистичког дела Мирослава Лукића,
пет романа заслужују да буду посебно поменута: Литургија, Ујкин дом, Трговци
светлошћу, Пасија по Амарилису и Северци. Многи српски критичари незнају ни да
постоји писац Мирослав Лукић, а о читаоцима да и не говоримо.
Ерудитност , слојевитост и артизам такмиче се у делу овог писца а све на
подлози стварности наметног двадесетог века. Лукић је , још на почетку
књижевне каријере схватио: друге истине нема, сем оне чију је огољеност морао
да искуси.Схвативши да нема бекства из времена које му је додељено вратио
је истом мером: сликом те стварности која је за људски ум, благо речено ,
неподношљива. Био је то гест отпора, исцелитељски чин, одбрана хуманих вредности
од људског пада у ништавило. Век вук показао је своје право лице. Књижевност
је упркос свему, победила.
Двадесети век са искључивим тоталитаризмима ( а такви једино могу и да
буду) и крхким демократијама у појединим европским , и не само европским
земљама, оквири су у којима треба тражити слободу појединца, највећу вредност
и мерило живота. Чињенице су неумољиве: слободе је у XX веку баш најмање
било. Ратови: балкански, први светски, други светски, ратови у појединим деловима
света, распади појединих државних творевина, том поједницу, у кога су се
заклињали „усрећитељи“ човечанства, нису донели никакво добро већ увећали беду
и ропство. Лукић, на широком простору и у вертикали и хоризонтали времена, исписује
човеков пад у бесмисао и отуђење. Хуманистичка визија назире се тек кад се
разгрну наслаге мрака нагомилане у људској природи. Опстанак је императив и
излаз се мора наћи.
Векови и миленијуми мере се по добру које су донели неком народу или
човечанству. Освајачки народи свом народу доносе привидан просперитет јер
се мора узети у обзир количина зла нанета другима, а и напетости која освајања
доносе. Проширење једне империје неминовно поставља питање увећања слободе
за њене поданике. Без тога ширење ништа не вреди. Бори Мишљеновићу ( Ујкин
дом) и његовом сестрићу Филипу Сенковићу ( Пасија по Амарилису), двадесети век
никакво добро није донело. Први је испаштао за погрешно уверење, чија подлога,
иако хуманистичка, није нашла утемељење у стварности: други је имао да искуси
тежину и суровост нељудских друштвених односа. У сваком случају, њихова
слобода била је само сан. Може се казати: егзистирали су само у сну.
Њихову слободу ограничавају људи попут Жарка Жује и Луке Маџарина
(Ујкин дом) и пуковника Амарилиса. ( Пасија по Амарилису). Они су носиоци
власти и делиоци правде. Малог знања и примитивне свести, представљају наличије
система који је замишљен као најбољи од свих до тад остварених. Уживање у
неморалу постаје њихов краткорочни циљ, упркос дугорочном утопијском
захтеву система за стварањем новог човека. Огромна власт, ничим ограничена
у рукама примитиваца одлично је тло за појаву многих зала. Али шта од тога имају
људи попут Жарка Жује и Луке Маџарина? Јесу ли срећни када другима наносе
зло ? Они тога нису ни свесни! Труљење њихове свести је труљење система који
ће се распасти као кула од карата. Невоља је само што ће, као производ њиховог
деловања, остати многе жртве.
Женски ликови у том подељеном свету, не заостају за мушким. У производњи
количине зла, неки их чак надмашују. Таква је Језавеља која злоставља
кћер Августину све док је не доведе до уништења. Истина , има и ликова који
покушавају да се искупе за зло које су починиле у овоземаљском животу. Такав
је лик Анђујке у роману „ Трговци светлошћу“. Она је путоказ спасења, њено
име није случајно од речи анђео и светлост. Али, могу ли други ,слични Језавељи,
начинити Анђујкин подвиг ? Могли би када би сагледали своју кривицу и превазишли
лењост. Тако подељеност остаје као трајно обележије света, а роман Поприште у
коме коначно тријумфује само песничка правда.
У позадини Лукићевих романа осећа се нешто тешко, тмасто, непрозирно. Није
то само резултат лоших међуљудских односа и друштвеног система, већ допире из
самих почетака настанка људске врсте. То атавистичко систем и појединци само
појачавају и извлаче на раван где се само слути. Једини одговор на тај тамни
облак јесте хумани однос према човеку. Тај толико потребни чин у ликовима овог
писца често изостаје.
У основи система стоји мисао о непогрешивом вођи и њему је све подређено.
Бирократска вертикала од врха до дна подређена је очувању његове моћи која
се распоређује према актуелном тренутку али је увек присутна и увек невидљиво
делатна. Резултат је постварење појединца а не увећање његових слобода.
Сама реч „слобода“ постаје опасна мисао, опасна у очима система који се
немилосрдно обрушава на оног ко се усуди да је мисли. Лукић је детектовао једно
од најопаснијих зала XX века: једноумље, поништење људске ширине и уништење
истраживачког духа. Систем је знао: ако дозволи слободу, она ће га уништити. Зато
је „гушио“ сваку истину о својој суштини.

Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, током лета 2010, Србија)

У прози коју пише Мирослав Лукић може да изведе све, или готово све што се
у прозном исказу може извести. Тако старозаветни навод стоји поред лирског
пасажа о савременом тренутку, историјски податак налази место у духовном
свету неке личности или је трајно одређује, лаж бива раскринкана непобитним
чињеницама а поступци појединаца налазе утемељење у стварности. Сложеност
ове прозе читалац лако савлађује јер га кроз лавиринте времена и простора води
сигурна рука писца коме је главни циљ истина. Зато Лукић тражи одважног читаоца
јер у таквог једино верује. Владање свим нивоима писма одлика је великог
знања и праве уметности. Све то, романе овог аутора чини захвалним за
тумачење. Ипак, српска књижевна критика за Лукићев опус остаје углавном
глува и нема.

07.02.2013.