Ознаке


z, 150   МРТВАЦИ

мртви долазе на свечану вечеру
њихове углачане кости једина су улазница
вратар је поприлично млад
нипошто није довољно мртав
мало помало постаје повод подозрењу
неке слободније даме посивелих костију
– скоро трулеж сама –
некада несумњиво лепе
види се по тамним ожиљцима на костима
по засекотинама на лобањи
по кречњацима зуба
једна од њих на зуб је натакла месечину
и враголасто светлуца
дотичу његово снажно тело
месо им остаје у кошчатим прстима
месо гмиже у њиховим шакама
и труни се
и капље / и плаче
даме се забринуте огледају
једна другу погледају
овде би могло понешто да се улови
кртина сама – једне уздах беше
почеће битка – у ваздуху се наслућује
жене оштре кости бедрењаче кључњаче
а давно мртви мушкарци
са сасушеном травом уместо машни
али са још не сасвим осушеним жељама
жале што немају чиме да оближу
бивше усне
бивши љубавници хтели би да опипају
оружје које им је донело славу
али додирују само празнину
тишина је та која најузбудљивије говори
млади вратар натрулим ноздрвама мирише опасност
трчи али ноге се разграђују руше
срце се откида месо ландара
нема срца нема крви помоћи нема
ход је изумро стазе се загубиле
пада
а на њега падају бивше жене
као на говно јато гладних птица

НЕРЕЧ

не говори. и спавај
док смрт те увлачи у своје ждрело
не говори нипошто
остала би празна реч
место сећања на склопљени лепет очију
које су збориле некад
сном трудне ластавице, латице очију
прхнуће у смрт
као морска трава речи одмаглиће
место тебе лежаће то смрт
црна пуна ватре ружа

ВОЛИМО СЕ И СМРЋУ…

волимо се и смрћу
мало је ово тврдих
пољубаца
мало је откуцаја
наредних заборавних година

седиш у фотељи
далеко од ваздуха
што рањава

далеко од сиве кише
посусталог сунца

листаш своје руке
откопчаваш очи

време које рони
и моје је време
неосетно ме
својим песком обасјаваш

наша је љубав јака
као љубав

= извор: Душан Стојковић СНИВЦИ (Изабрана дела), УНУС МУНДУС, Ниш, 2015.

Advertisements